Olja Ristić

 

U čemu je tajna ključa za Treće nebo?

 

Мaštajuća ljubav prema nestalnosti linije koja iskače, obliku koji zavodi, detaljima koji te grle i koji se kose s kolebljivljom stvarnošću“   – citat iz uvodne priče kao da najbolje i opisuje zbirku i sve ono što nas čeka sa različitim karakterima kratkih priča autorke.

Knjiga iznenađenja i izuzetnih obrta, jezičkih bravura koje poput naleta vetra presecaju kolokvijalnu naraciju, dijaloge minimalistički a ubojito izvajanih karaktera. Teku kao u serijalu sudbine iz našeg okruženja, svakodnevice… „obične“,  pomalo u iskošenoj perspektivi sagledane ljudske priče.

 U vremenu kada nas je zauzdala brza, tehnokratska misao pred nas je autorka posle svoje prve knjige „Lubenica bez snova“, (takođe životna, blaga, prepuna opisa, zbirka),  postavila svet koji želi da sačuva od hladne stvarnosti, etiketiranih lica. Da sačuva priču stvarnog, od krvi i mesa čoveka, na koju smo poprilično zaboravili. Otkrivamo kada se osvrnemo da tek među tim poznatim i nepoznatim licima ima veoma zanimljivih, i veselih, šaljivih, ljubavnih, sociološki značajnih motiva sadašnjice. Od pitanja preživljavanja, zabave, psihičkih uspona i padova, prirode, migrantskih tema, pitanja napuštanja rodnog mesta /svi smo mi pomalo izbeglice, priča Stan 18 o migrantu naspram Ane koja se priseća svojih krava i samo bi da sačuvaju miris te svoje grudve zemlje koji su sa sobom poneli/  do  egzotike Mediterana i Grčke… Ove priče vode nas  do univerzalne poruke i univerzalne zapitanosti. Pitko, autorka podvaljujući nam kao pisac znalački lukavo, odvuče nas, ne rasplinuvši nas, (u dosta motiva i likova se možemo prepoznati), na tu tanku ivicu neba.

Ono što oduševljava na samom početku je KONCEPT same zbirke – zgrada sa 23 stana (kroz koje nam se otkrivaju čudnovate a opet tako realne, iskonski ljudske priče), sa pregršt detalja, što je već prepoznatljiv diskurs Danijele Nenadić. Ona začini različite živote stanara stavljenih ili u širi kontekst okruženja ili naprosto oslikavajući kako su se oni „nagodili“ ili ih je „zadesilo“ u ovom jednom darovanom životu, pod nebom na ivici…

Tako dobijamo konceptualnu imaginaciju stanodavca, u uvodnoj priči koji, da je znao za  čudan spoj stanara tog svog projektovanog čeda, verovatno ni jednu jedinu liniju rapidografom ne bi podvukao. Možda, a možda ipak sve krene na dobro“. Zavedeni putujemo kroz 23 stana – zapravo 23 priče. Već se tu lagano uvlači metafora u čitaočev doživljaj i provlači pitanje da je Tvorac znao kakvi smo mi ljudi, nesavršeni ali ipak zanimljivi, negde bi se moglo reći i dobri i loši, i s bolom i s osmehom, da li bi nam verovao, stvarao nas?  Ili pak, eto negde je taj ključ Trećeg neba… Negde… Na  kraju ove knjige srećemo „vlasnika“ ključa koji se pojavljuje ali i ostaje misterija a mi ljudi hodimo ivicama, na toj liniji preseka Zemlje i Neba.

Specifičnosti koje izdvajaju Nenadić je ta posebna veština da ugradi igru sa čitaočevih svih pet čula. U prvoj zbirci izdvojila ju je jedna od najređe korišćenih u književnosti, simbolička igra sa čulom ukusa. U zbirci „Na ivici neba“ snažnu ulogu imaju mirisi, na primer cimeta, koji se provlači kroz više priča koji potom u jednoj priči pravi obrt i prelazi iz izazova čula mirisa u boju cimeta, (čulo vida) gde nas pesnički gotovo očarava tim svojim darom da sagleda  ogromnu snagu u naizgled sitnicama.  Majstor detalja u opažajima i opisima – /„kikice“ su kao đevreci ili pak salčići/, suzne hladne flaše piva/ travke se beru kao note/ i niz liričnih i dovitljivih slika podarila je autorka.

Nije izostavila ni tradiciju, zaboravljene slatke igre iz detinjstva „travku voli me – ne voli me“, ni Peruna (u priči pekar bere od travke koja razume note), ni kako mi kineske kolače možemo praviti od našeg brašna, soli uz pitanje „Zašto ljudu često žele da su neko drugi“?

Neizmerno je interesantna karakterizacija likova u dve, tri toliko sažimajuće i prožimajuće rečenice, autorka ume da nas upozna sa suštinskim osobenostima junaka koje pratimo. Nekada i oznake na ulaznim vratima stanova već mnogo govore /otirač sa dve koščice, čitulja, prezime na grčkom alfabetu već su savršeni uvodi u dramski zaplet.  Verujem da je ovo jedna od vrhunskih uspeha ove knjige. Nije ni malo laka veština u kratkoj priči, ovako sočno, a precizno graditi glavne crte junaka koje nam je posle lako pratiti u naracijama, veoma čudnovatim, pa nekad i trilerovskim obrtima a da znamo da ih prepoznamo, da nam se čini sasvim prirodno da to negde njihovom duhu i pripada, što ju je izdvojilo i pokazalo kako u Danijeli Nenadić sazreva značajan pisac.

Takođe, izdvaja se jedan čudan detalj kako se likovi razlikuju prema načinu izgovora, ali u autorkinom smislu ona ih promatra kako „kidaju slogove“, da li govore sa više suglasnika ili samoglasnika i kojim tonom. Na svojstven način sve vreme istražuje jezik, a posebno je to naglašeno u veoma duhovitoj priči, prosto kabaretski kao na pozornici opisijući lektorku u priči Stan 14.

I na kraju,  mora se istaći, uvek se sudare materijalno i duhovno, poput majstora za popravke u stanu i junakinje koju on zove da proda svoju uslugu a ona… Pita se… Pita majstora… I nama ostavlja to njeno pitanje – ČIME SE POPRAVLJA DUŠA?

Čovek je u tom pozorištu zvanom život, SAM, ma koliko ljudi naizgled bilo oko njega i ima svoju ivicu neba po kojoj se lebdeći, padajući, uspinjući se, snalazi, ili ga neka stihija ili pak sudbina vode.

LJUBAV JE REČ KOJA SE NAJMANJE POMINJE U PRIČAMA A PRIČE SU ZAPRAVO LJUBAVLJU NATOPLJENE.

Neobičnosti u ovoj alegoriji svih nas pod ovim svodom ogleda se u opuštenom kombinovanju kolokvijalnih šala sa dijalozima, obrtima usred toka naracije, do kontemplativnih utisaka. Čini se svako će pronaći sebe u nekom od ovih stanova a ko će sresti vlasnika trećeg ključa?

Izbor je Vaš!

 







Tekst preneli portali:

OLIVERA RISTIĆ: NE MORAMO PALITI KNJIGE ILI BIBLIOTEKE DANAS, DOVOLJNO JE ISPRAZNITI UM

 

Šta smo ćakulale Gordana i ja možete pročitati na linku ovde

Mediasfera

 

 

 

 

PLUTONOVA KĆI

 

Nenadano,

Povremeno

Pogodi me zrak.

 

Ne znam kad je sunčev,

mesečev,

iz crne rupe…

 

Napravi tunel.

Kanal spoznaje na tren.

Neki bi rekli DAR.

Možda ipak KAZNA…

Da sagledam sve u milisekundama

U meri brzine krila kolibrija,

U prostoru bez oblika, mirisa

Od nevidljivosti tkanom…

 

Slepilo volim

Mirnije je…

 

Kao čovek ne slutim da zrak

Razgovara sa dušom

I da i ona ume da stisne kapke

Poput očiju

Ali je nemoćna, pa da su joj zenice

I od čelika ili mermera…

Pred glasovima kojim zrak u nju prodire

Ona je osuđena da vidi,

Darovana da čuje!

 

Vanremenska

Duša ima svoje

Ruke kao reke,

Svoje srce kao zvezde,

Svoje tajne kao vijugaste mlečne

Staze znane i one nedosegnute,

Svoje tišine – vakuma vaseljene.

Ona diše neizmerljivo

I dugo.

Starica i mladica

Svrativši tek do mene…

 

Mogu ja da spustim kapke,

Kao kad pre oluju zatvaram žaluzine,

Prekrijem slomljene trepavice i spržen pogled

Rukama nabreklih vena

Uzalud…

Duši sam ja robinja svih boja.

 

Svi mi…

Sluge.

 

– Uzalud se od nje beži – kaže zrak!

 

Blogeri se solidarišu kad je najteža frka u pitanju. Delite dalje. Ova žena je zmaj i ne damo je!

AleksandraNM

O raku i novcu i pisanju, sve zajedno

Mislim da je neka idealna situacija jedne države ona u kojoj ni jedan pacijent nema potrebu da javno iznosi svoje zdravstveno stanje, čak ni kada je dugogodišnji bloger, kao ja. Što priznaćete, svi znamo, u Srbiji nije slučaj. Moja prvobitna namera pisanja ovog teksta je bila da se javno zahvalim ljudima koji su mi spasli život, kao i da pokažem da  ima fantastičnih profesionalaca u Srbiji.

Ovih dana, pošto sam saznala, da nažalost, imam rak, ovaj tekst je postao moja nasušna potreba. Šta mislite kolika je plata prosvetnog radnika na bolovanju? Na pravom bolovanju na kome sam, stvarno bolesna, a da ne mogu sa strane da zaradim neku lovu?

Bojim se. A kad se bojim, vičem na sav glas!

Bojim se i bolesti i siromaštva.

https://www.patreon.com/aleksandranm

O LEKARIMA

Od oktobra, kada su počele ozbiljne fizičke smetnje, bila sam ubeđena da nešto opasno…

View original post 1.002 more words

Zrelo osvešćena čulnost s jedne, te duhovnost s druge strane, učinilo je da je pred nama hrabra, otvorena i iskrena poetika Snežane Ćosić. Slobodan stih je i sloboda koja zrači i koju priziva u nama pesnikinja. Nema stida pred ljudskim čežnjama, pravom da se sneva, očekuje, pati i promišlja. Pravo na to svakom čoveku daju vera i želja da voli. U ovom dopunjenom izdanju zbirke pesama „Ljubi me“, mesto su sasvim opravdano, našle i kratke priče, naslovljene bojama – Dunkl-plava, Modro-zelena, Karmin-crvena, Puder-roza, Azurno-plava. One se svojom liričnošću, pa, moglo bi se reći i čudnovatošću, savršeno stapaju sa poezijom.

Makar da je neka kiša pala ovih dana. Da je kap jedna modro-zelena kanula na moj obraz. Tražila sam ih, prizivala, senka se smejala. Onako kako se samo senke smeju, smeh im uvek vidiš, suzu nikada. (odlomak iz priče „Modro-zelena“)

ljubi me-korica-2.jpg

Ono što izdvaja pesnikinju Ćosić je njeno književno umeće da kod čitaoca dotakne sva čula, čulo mirisa, ukusa, zvukove, dodire, što je svojevrsna odlika već iskusnih literata. Koloritne raskošne niti mešaju se, pletu, nižu i kreiraju simbolične, tanane slike, a tanano, sažeto, pročišćeno u stihu najdublje prodire u srce i misao čitaoca. Boje se pojavljuju u kratkim pričama, ali ima zelenih maslinjakaplavih dubina, ružičaste prašine i među stihovima. Ima kiše i noći, ima suza, no najviše ima osećanja. Poljubaca. Različitošću poljubaca je i simbolično predstavljena stvarnost raznolikih puteva svakog pojedinca, kao da je suštinska individualna sudbina izlivena svojstvenošću, drugačijim kvalitetom tih poljubaca, kao u pesmi s početka zbirke – „SUSRET”.

Motiv „soli” kojim je Snežana Ćosić, u svom romanu „Stanica Balkan” napravila svojstven iskorak i skok u našoj književnosti, a ovaj simbol umeća balansiranja, izdržljivosti i življenja, postao je negde i njen pečat kao stvaraoca do sada, protkao se i u poeziji u pesmi – „SO”: „Stavio si mi so u kosu i dao razlog da se ponovo rodim.”

 

SO

 Moje su usne obale.

Moji dlanovi

nose oblik tvojih leđa na sebi.

 

Moje đinđuve zveče, kao talasi,

dok pomeraš strune u mom srcu.

 

Stavio si mi so u kosu

i dao razlog da se ponovo rodim.

 

Tvoja je krv uzburkana

i reči ti imaju oblik mojih zglobova.

 

Tvoji su koraci

put do mojih obala,

dok koračaš njima budan sanjaš

snove o maslinjaku, pod gorom zelenom.

 

U času kad si mi stavio so u kosu,

ponovo si se rodio.

Šumili su maslinjaci…

Sam naziv knjige „Ljubi me”, poručuje da se od ljubavi ne odustaje, ali se metaforama upućuje da se u nju mora duboko zaroniti i iznova izranjati. Autorka Snežana Ćosić pokazala je veliko umeće da čitaoca suptilno uvuče da zaroni u njene stihove i kratke priče.

ČOVEKU

 U svom si svetu

nesvestan postojanja drugih ljudi,

plavog horizonta.

 

Nesvestan postojanja

ni izvora ni ušća,

nesvestan posledica topljenja glečera,

planinskih vrhova,

mirisa tek ubranih trešanja

u predvečerjima stisnutih između kuća.

 

U svom si svetu

zatvoren iza zidova,

osećanja su ti sakrivena

ispod krovova bez dimnjaka.

Nema cvrkuta ptica

unutar bunkera.

Ni slobode.

Nit’ ljubavi.

Nesputanosti dodira koji ostavljaju reči na koži.

Poljubaca koji donose željno očekivanu kišu.

Golih kao rosa.

Jakih kao istina.

 

U svom si svetu

nemoćan da vidiš više

od onoga što prorez

bunkera dopušta.

 

Promotivno veče zbirke Snežane Ćosić nas očekuje 13. decembra u KUĆI ĐURE JAKŠIĆA, Beograd

Plakat 3

„Ljubav i rad su temelji naše humanosti”
Sigmund Frojd

Uvodna

Mogla bih reći  – ovo je bila bajka UŽIVO. Vrhunski esteta, vlasnica Tijana Cvetković, u svakom kutku i detalju svog salona, prepoznatljivo vas razoruža elegantnim, pa zatim modernim i na kraju vas potpuno opusti svojom skromnošću, prirodnošću. Sve zrači dušom, ne onom nametljivom izveštašćenošću glamura. Da, njene venčanice, kao i haljine za posebne prilike deluju glamurozno, ali se oseća taj dar koji je verovatno i veliki deo uspeha ovog brenda, da svako ostane čovek, da se uklopi sa svojim osećanjima u tu, jednu, odabranu haljinu.

U salonu venčanica “Dar” održana je 7. novembra mini modna revija, kada je jednim delom predstavljena nova kolekcija Cosmobella 2019, a obeležen je i  jubilej –  20 godina postojanja.

Kruna

Šta je haljina za ženu? Njen odraz. Svaka ima drugačiji. U ovom salonu domaćini poput psihologa dopuštaju da se se otvorite i pokažete strepnje, vaše drame, vaše snove, vaše osobine, želje i nekako baš vam dopadne haljina koja je i vaš izraz, izraz trenutka, izraz karaktera.

Šta je venčanica za ženu? Nekad san, nekad dan za pamćenje koja ima tu čaroliju da ćete  nežnost materijala dugo nositi u sećanju na vašoj koži. Da svaki ukras znači neko vaše osećanje tog dana kada ste bili srećni.
Meni su venčanice nažalost u ovom društvu nepravedno, da se našalim malo,  odvojene samo za dan venčanja. Volim ih. Nosila bi ih češće. Spavala bih u njima. Kada sam ih ugledala, a izvanredne, nove i kvalitetne materijale osetila pod prstima poželeh da mogu, eh da mogu da obučem svaki dan po jednu i prošetam. Jedan dan kroz šumu. Drugi, da u njoj trčim po kiši, treći da u njoj spavam i sanjam, četvrti da se vrtim u krug na nekom postolju kao lutka i cerekam.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Lepota kolekcija je poezija, pa nije ni neobično što je događaj uveličala i Vesna Bošković, pročitavši dve svoje pesme. Obeležavanje jubileja  je “držala pod kontrolom” i spontano i vedro organizovala PR Biljana Oljača.

Vesna Boskovic - poezija

Vesna Bošković, pesnikinja

 

Biljana haljine ya iynajmjivanje

Biljana Oljača, PR

Nije lako, a za veliko je poštovanje opstati 20 godina u poslu koji je ipak specifičan. Moram reći, da kada sam upoznala Tijanu, osetila sam jednu toplu, prirodnu energiju, ni slutila nisam kakav borac se krije iza te spontane, pa čak i pomalo povučene žene. Ne kaže se uzalud da su daroviti i uspešni i najskromniji. Tijanu krasi njena upornost, rad, prilagođavanje novim trendovima. Nije ni malo jednostavno biti izabran i predstavljati i kolekcije  Cosmobela Demetrius kao i poznatog svetskog dizajnera venčanica Alessandra Angelozzia. Potreban je dar za “Dar” salon cvetova, svile, čipke, perli i nežnosti.

Prelepa Milica Vukliš u Dar design venčanici

 

Kako je u jednom od intervjua odgovorila Tijana Cvetković na pitanje koja je njena formula uspeha: “Pratim svoju intuiciju u svakom segmentu posla. Najbitnije mi je da vidim zadovoljnu i srećnu mladu. Takođe, moj tim zaposlenih edukujem u skladu sa novim tehnologijama i modnim trendovima, i sa radošću primam njihove dobre sugestije. Razvoj, napredak i sreća u sadašnjem trenutku je moj moto u životu i poslu.”

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Tijana Cvetković

Uživajte u bajkovitim fotografijama sa događaja i novoj kolekciji i posetite salon kad vam zatreba u nekoj izuzetnoj prilici haljina sa dušom. I pozitivna energija će vam se uvećati!

 

Atmosfera sa svečanosti za medije  – 20 godina postojanja

 

Tako je to s ludilom. U početku – sve je normalno“

Naslovna

Tamara Kučan je književnica koja voli da prepliće svoje junake iz prethodnih romana u naredne, te kada govorimo o romanu „Bivirgata“  tu su najsnažniji likovi iz prethodnog romana „Profajler“ (više o njemu sam pisala ranije) a upliću se na moje veliko iznenađenje i Sara i Filip iz romana „Indigo“ (više o romanu ovde) . Da bi se doživela najčistija katarza kroz poruku, subjektivno bih preporučila da se prvo pročita „Profajler“, izvanredan triler o hakeru sa uvodom u priču o fizičkom nasilju nad ženama. Odmah nakon toga sledi jedanaesti roman Tamare Kučan, „Bivirgata“, roman o psihičkom zlostavljanju. Sve je podvedeno pod žanrovski format u ova dva romana uokviren hakerskim svetom u koji nas uvodi autorka prvo u romanu „Profajler“, a nastavlja se savremenim problemom, opet hakerske, internet, opasne, posebno po decu, igrice – Bivirgata.

Kao i svi njeni romani ovo jeste roman za mlađe generacije, pisan je kolokvijalnim jezikom glavnih junaka Arsenija i Marine, smenjuju se njihovi uglovi posmatranja i kroz to se priča priča, gde se fantastično odslikava kako dvoje u vezi, jedan isti dan, postupak, pogled, osmeh, sagledavaju drugačije. Iako, često svako od nas govori da svako ima svoju istinu, ovde vešto pisac izborom načina naracije to i demonstrira! Možda taj prvi deo preplitanja deluje predugo, pa i patetično u nekim momentima, i moglo se sažeti na manje strana a naglasiti one najsnažnije razlike, osobenosti koje čine Arsenija i koji čine Marinu. No, hrabrost je otvoriti ta ušuškana vrata. Ogoljeno. Jezikom koji krijemo svi između zaključanih vrata svojih domova. Isceljujemo likove, sebe, pisca i čitaoca. Koliko energije se zapravo zaludno potroši, baci je pouka prvih slika kako se raspada veza dvoje ljudi.

Laz.jpg

Najsnažnija slika sa samog početka romana, počinje na groblju gde Marina posećuje preminulog oca: odmah poput smernice, objašnjenja ali i krika odzvoni rečenica grobara Mileta: „Sve je to posao dok ne zakopaš nekog svog.“

Nije slučajno da je ovo jedina rečinica koja se PONAVLJA i pred kraj romana kada pročišćavanje od mučne veze sa osobom sa poremećajem pritajene narcisoidnosti kulminira. Kada u borbi sa bolom i ludilom, junakinja se dugim procesom mora dovesti u stanje da nije kriva, glupa, kukavica, već da je izmanipulisana. To nije lako. Nije ni brzo i na to će nam ukazati ovaj roman. Potrebna su priznanja, pražnjenja, osuđivanja samog sebe i praštanja sebi da bi se izašlo iz začaranog kruga gde je empatičnost u ljubavnoj vezi maksimalno poslužila kao alatka narcisoidnom junaku. I, lako je reći – prekini, izađi iz tog kruga. Lako je, kad se događa nekom drugom, nekom ko to sve posmatra sa strane. Samoj žrtvi psihičkog zlostavljanja nije lako – ona treba da sahrani nekog svog. Nekog koga je volela. Sebe koju je volela takvu sa njim. Iluzije, maštu, planove.

Kontejneri.jpg

Istovremeno, junakinja Marina, profajler, dobija nov poslovni zadatak a to je da reši ko stoji iza igrice koja decom manipuliše, i dovodi ih u stanje depresija, anksioznosti, odvlači ih od škole, roditelja, sve je podređeno vrhovnoj Kraljici zmiji u dečjim srcima. Kraljica ih potom koristi da se sveti svojim neprijateljima, deca se samopovređuju ili povređuju ljude koje im Kraljica odredi.

U savremenom vremenu, i ovaj roman je takođe kao društveno odgovorna literatura poželjan i za roditelje,  koji će im olakšati da kad primete neobična stanja ili ne razumeju svoju decu, kruti su, ili jednostavno nemaju znanje o jednoj vrsti sajber kriminala ili opasnosti, da se lakše obrate stručnim licima i pomognu svojoj deci.

Sa jedne strane imamo vezu između žene koja voli i muškarca za koga je ona objekat bez prava na ljudske osobine koje ne doprinose zadovoljenju njegovih potreba, i koji će se igrati, isisati i poslednji atom energije iz žene koju zapravo, ne može da voli.  Narcis se ogleda u drugima gradeći  samom sebi idealan svet i lik, i zahteva savršenu sliku sebe u tom ogledalu. Ako žrtva to više ne može da ispuni počinju da se pokreću silazne stepenice gde se njegove maske tope, gde napukne ogledalo gde žrtva nekad shvati nekad ne, šta se zapravo dešava. Pouka je da je nekad psihičko nasilje i teže od fizičkog, upravo otuda što se ne prepoznaje lako, što oduzima dušu polako, lukavo, duboko zadirući posebno kod požrtvanih i empatičnih ljudi.

 Sa druge strane imamo igricu „Bivirgatu“  u kojoj erotomanija prouzrokuje da osoba manipuliše i uhodi onog koga voli otelotvorena kroz ženu. Zmiju. Zapravo i u jednoj i u drugoj priči je poremećaj, otrov koji „ …ili te otruje ili te izleči, važno je samo koja se slučajnost prva dogodi“.  

Uvodna snake.jpg

Izlazak iz igrice, izlazak iz traume

Postoji veza između igrice i priče o Marini i Arseniju. Zakonitost igre je slična. Izlazak iz igrice i izlazak iz traume je jednako komplikovan.  Kako u romanu junakinja Viona kaže Marini: “Nova trauma često zna da restartuje staru. Mislim da to nije tvoj slučaj, ali moramo da budemo oprezne. Naredni potez je da ukloniš sve okidače traume. Kao kod Bivirgate, one tvoje opasne igrice. Igrač je deinstalira, a ona se sama od sebe ponovo instalira. To se dešava i s traumom.“

U samom romanu postoji preispitivanje i same Marine, samokritičnost da li je ona možda narcisoidna, njeno izučavanje knjiga u kojima se opisuju neke osobine PSTP (posttraumatski stresni poremećaj), kao i osobine zdrave narciosidnosti, simptoma poremećaja narcizma (otvorenog ili pritajenog). Roman sugeriše čitaoca na preispitivanje.

Spas

Uvek je poenta autorke da spase ili ukaže na put novih mogućnosti i izbavljenja: „ – život ide dalje! Život teče! Život je gužva koja se kreće. Ako zastaneš, ne zaustavljaš vreme, zaustavljaš samo sebe.“

 „Pobeda je korak posle prvog koraka. U stvarnosti, koja je sve samo ne sećanje, dešava se život. Smrt ne biraš, ali život, život je odluka. Odluka posle koje shvatiš – neke noći su jutra. Neka jutra vrede 700 noći. Kraj je uvek na početku. A početak, on je na kraju. On je uvek – na kraju.“

 Pojedina iskustva su lekcije i ojačaju nas. Mnogo je iskušenja pred čoveka postavljeno. Sve je više manipulativnih mamaca dostupno svima, posebno deci i mladima. Svako može doći u zabludu, iluziju pa i opasnost. Ali je suština dati i sebi ljubavi a ne, osećati konstantnu krivicu u sebi. Vratiti se i razgovarati, kao u romanu, sa sobom i reći ovog puta svom ogledalu istine. Otići od narcisa, njegovo ogledalo koje mu se daje na privremenu pozajmicu razbiti… On uvek nalazi lako nove OBJEKTE, plen. Pronađoh u romanu fantastičnu metaforu, kako to izgleda odstraniti  traume zlostavljača iz svog života,  što nije lako, bacivši  ih kao : “Stotinu kablova zamršenih kao sećanja.“

Dva su ogledala, dve priče o igrici i o ljubavnoj vezi…Narcis vidi samo svoj odraz i hrani ga tuđim energijama i osobinama, leči traume detinjstva. Drugo ogledalo je suočavanje žrtve narcisa sa svim svojim greškama i uspravljanje na noge, posle pada, prevazilaženje potrošenog, spoznatog.

„Prema brojnoj mitologiji, zmija je simbol mudrosti. Zmija ubija, simbol je smrti, isto tako simbol je ponovnog rađanja. Ona odbacuje svoju istrošenu kožu.“

Srećan vam put dragi čitaoci kroz „Bivirgatu“ – to je putovanje kroz sve otrove i ujede u našim životima i preispitivanje kako smo ih savladali. No, da ne zaboravimo i od najootrovnije zmije čovek spravlja lek. To je arhetipska psiha. Večito iskušavanje čoveka.

Biografija autorke:

Beograđanka (2007) prvi je roman Tamare Kučan. Predstavlja priču o mladima u Beogradu, njihovom odrastanju i životu posle ponoći. Roman Made in Beograd (2008) nastavak je sage o Beogradu, mladima, junacima koji su osvojili srca čitalačke publike u romanu Beograđanka – Jani i Stevanu. Roman Kocka (2010) donosi priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, razlike, seksualnost i homofobija neke su od tema koje autorka obrađuje u ovom romanu. Romanom Zauvek (2012) autorka završava beogradsku trilogiju čija su prva dva dela Beograđanka i Made in Beograd. Kocka 2 (2012), nastavak romana Kocka, objavljen je u elektronskom izdanju i može se besplatno preuzeti sa sajta www.tamarakucan.com. Roman Peščani sat (2013) uvodi čitaoca u svet prostitucije na Balkanu, u kome se prepliću priče o ljubavi, prijateljstvu, opsesiji. Roman Kapija (2014) jedan je od retkih romana na temu moderne imigracije na Balkanu. Amitu i Jorgosa spojiće neobičan splet okolnosti. Kulturne razlike i tajne iz prošlosti staviće njihovu ljubav na test. „Često sanjam snove veće od života“ vodeća je misao ovog romana. Roman Oduvek (2015) dugo je očekivani nastavak romana Zauvek i beogradske trilogije. Ovim romanom autorka stavlja tačku na priču o Jani i Stevanu, kojom je zakoračila u svet pisane reči. Indigo (2016), autorkin najčitaniji roman, govori o svetu najdublje tame i zla, bola, slabosti ljudske duše i snage samospoznaje. Indigo je roman o žrtvama i onima koji su se spasili iz kandži satanističkih sekti. Profajler (2017), autorkin deseti roman, vodi nas u lavirint tajni, obmana, straha, dubokog mraka – ljudske duše i interneta. Hakeri, deep i dark web, samo su uvod u snažnu priču o borbi za pravdu žena – žrtava seksualnog nasilja. Bivirgata (2018), autorkin jedanaesti roman, nastavak je romana Profajler i zasebna priča o mraku ljudske duše, sajber zločinu u svetu gejminga, o postavljanju i prevazilaženju sopstvenih granica. Tamara Kučan je diplomirana komunikološkinja i jedna od najmlađih članica Udruženja književnika Srbije. Osnivač je i direktor izdavačke kuće Urban Art. Pisanjem se bavi od sedamnaeste godine.

Bilbord 2.jpg

#europeanfilmchallenge 14. 10 – 10. 12. 2018. Prijavite se!

fb efc berlin 1

Od 14. oktobra 2018. godine ljubiteljima dobrog filma pruža se ozbiljna i izuzetna šansa da otputuju na prestižni filmski festival u Berlinu. Takmičarski krug završava se 10.12.2018. godine, nakon čega će organizator pregledati sve pristigle prijave i proglasiti pobednika koji će otputovati na Berlinale, jedan od najprestižnijih međunarodnih filmskih festivala.

Pravila za učesnike su:

–  Prijava je jednostavna, vrši se preko linka:  https://www.europeanfilmchallenge.eu

  •  mogu da učestvuju svi filmofili stariji od 18 godina, a koji ispune tražene kriterijume.

Kriterijumi:

Uslov za učestvovanje na takmičenju je da prijavljeni kandidat odgleda 10 evropskih filmova na različitim platformama (internet, bioskop, festival, televizija …), objavi naziv filma i platforme na kojoj je film odgledan i postavi fotografiju kao dokaz uz haštag #europeanfilmchallenge

Primer:

Da olakšam, prijatelji evo par primera. Kada se preko linka https://www.europeanfilmchallenge.eu registrujete i ulogujete potrebno je dostaviti dokaze u vidu fotografije, uz naziv filma, za 10 filmova po Vašem izboru sa bilo kojih platformi da ste uspeli da ih odgledate uz postavljanje htaga #europeanfilmchallenge

Internet: Džoker, #europeanfilmchallenge net

TV: Novi svet, #europeanfilmchallenge TV

Bioskop: Matilda, #europeanfilmchallenge  Bioskop.jpg

Za sve nedoumice možete se obratiti pitanjima na FB stranici European Film Challenge

ili na FB stranici : BELDOCS 

Prijavite se što pre, priznaćete Berlinale je pravi i sjajan izazov. Želim vam svu sreću filmski sladokusci!

 

Info:

Takmičenje se istovremeno odvija u sedam evropskih zemalja: Litvaniji, Letoniji, Finskoj, Španiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Organizatori su: „Kino metropolis“, „Kino Bize“, „The Film Agency“, Međunarodni festival dokumentarnog filma “Beldocs“,„Pari Pikule“, “Cine Tapiola Oy” i “Udruženje filmskih autora BiH“. Projekat se realizuje uz podršku Evropske unije, kroz program Kreativna Evropa Media.

logo

BELDOCS

Beldocs festival je od svog osnivanja imao jasan cilj – približiti savremenu svetsku dokumentaristiku kao i njene autore domaćoj publici i na taj način upisati Beograd na mapu velikih gradova sa ozbiljnim festivalom dokumentarnog filma.

 U maju, 2018. je održana u Srbiji  – Turneja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs pod nazivom Beldocs eho. Otvoren je poziv za prijavu filmova za Beldocs 2019. – BELDOCS poziva reditelje, producente i distributere da prijave dokumetarne filmove na 12. izdanje festivala koje se održava od 9. do 16. maja 2019.

Maj

Izvor: portal Beldocs

 

Korisne novine:

Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije i Bibliotekom grada Beograda lansirali su projekat AVA Doc Beograd. Članovi biblioteka od (11.07.2018) imaju ekskluzivnu priliku da besplatno koriste usluge AVA VOD platforme i gledaju najatraktivnija ostvarenja savremene svetske dokumentaristike koja su prikazana na Belodcsu u prethodnih nekoliko godina. Sa brojem svoje članske karte oni mogu pristupiti videoteci on-line ili filmove gledati direktno u bibliotekama. Ovim inovativnim projektom multimedijalni sadržaj u bibliotekama se obogaćuje i po prvi put se uvodi on-line VOD (video on demand) servis u srpskom bibliotekarstvu.

AVA

Izvor: portal Beldocs

5

„Svi ljudi su velika deca”

(Biljana Oljača)

Koliko smo spremni da preispitamo sebe u domenu kako komuniciramo sa drugima? Da li da ćutimo i trpimo ili ipak moramo ponekad reći KRAJ? Ne želimo da se spustimo na taj nivo ali ona druga strana očigledno razume samo taj jezik? Koliko dugo da budemo fini na štetu, ponekad i svog ugleda ali i zdravlja?

Sve su to pitanja kada se osmotri komunikacija kako u firmama, kako u prodavnici, pošti, kafani, pri druženju, u odnosima prijatelja, supružnika.

Šta nam nedostaje? Otvorenost. Poštovanje sebe.

Kada nam neko urušava svako elementarno dostojanstvo, šta činiti? Pokušati postaviti do koje granice sagovornik može da ide.

Prelazi sve granice!? O da, često. Šta onda? Mora se uzvratiti, ili otići, napustiti takvo okruženje zarad sebe. I ono što je sigurno, ostajući u takvim lošim komunikacijama samo gubimo vreme. Uskraćujemo sebi šansu da upoznamo bolje ljude, naiđemo na kvalitetnije šanse u poslu, tako identično možemo dati sebi šansu i za kvalitetnije odnose sa poznanicima.

Dobijamo, ako ne trpimo beskrajno.

Šta nam još nedostaje? Preispitivanje? Poštovanje drugog.

Razmotrimo sve opcije, da li postoji nešto što smo sami izazvali ili ne, iskreno, duboko. Da li smo i mi poštovali drugog je prvo što je važno proveriti. “Odgovorni ljudi, napomenula je Biljana, uvek traže grešku prvo u sebi. Nekad je pronađu, no često nije do nas. Do nas je kako se onda postaviti”, rekla je ona.

Ceni sebe i  druge i otvoreno komuniciraj je edukativna radionica Biljane Oljače, višedecenijski iskusnog stručnjaka u sferi odnosa sa javnošću, organizovana u prirodi u sklopu programa  Connect with Soul & Nature.

STRAH

Strah je onaj najsnažniji kočničar da budemo ono što jesmo, da ne spustimo nivoe sopstvenog dostojanstva. Najčešći strah je vezan za egzistencijalna pitanja. Postoji nekad i prenaglašen, no on nas sapliće da sami sebi otvaramo nove šanse.

Da li smo to zaslužili, pitamo se, ako smo vredno radili, bili fer, davali?

Nismo.

U jednom trenutku moramo reći NE! Ja idem dalje. Tu nije moje mesto.

MONOLOG

Ljudi ne umeju da slušaju. To se zaista često dešava, od porodice do poslovnog okruženja, druženja na kafi – jedna osoba klima glavom, druga ne dolazi do reči.
Jednostavno ZDRAVA KOMUNIKACIJA i ZDRAV ODNOS  su uvek dvosmerni!

PREVENCIJA

Šta bi bila prevencija? Šta možemo da uradimo da što manje ovakvih ljudi koji samo sebe drže u fokusu dovedemo u svoj život? Radionica je dala dosta odgovora a jedan od njih je – VIBRACIJA.

Menjajmo sebe i način na koji mi sami vibriramo u ovom zamršenom svetu bučne komunikacije u kojoj malo ko koga zaista i čuje!

ENERGIJA – ISTINA I LAŽ

Jednostavno energija se uvek oseti. Ne možete komplimentima koji nisu iskreni nikog prevariti, ali isto tako POHVALA od srca je preko potrebna, svakodnevno, kako našim najmilijima tako i saradnicima.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

To su uglavnom najčešća pitanja koje smo na predivnoj, stručnoj i edukativnoj radionici sa Biljanom Oljačom u umirujućem, toplinom obojenom, ambijentu u Kupinovu konstatovali i tumačili, i koje je ona velikodušno podelila sa nama. Okupila nas je da otvorimo i udahnemo punim plućima lepotu Obedske bare, zatim tople kućice u Kupinovu, prekrasno uređenu, da nam iznese svoje greške da ne moramo uvek na svojima da učimo. Kakva su njena iskustva kada je dugo održavala besmisleno balans tamo gde on nije imao efekat i iskustvo kad je iz nje progovorilo upravo to – ako neko ne poštuju mene kao ja njih zašto bih se tu više uzdržavala i zadržavala.

Iskustvo joj je samo pokazalo da je napuštajući mesta u kome ljudi znaju samo za monolog i nisu spremni za dijalog niti poštovanje drugog / a tu se verovatno krije nekakav  problem koji nije naš/ donelo nove i kvalitetnije ljude.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Connect with Soul & Nature

 

Stanica Balkan, Snezana Cosic.jpg

Arhiva autorke

Život je magično proputovanje, a i umešani obrok slatkim i slanim ukusima.

Priča romana nas vodi do stanice u  kojoj se suočavamo sa svojom savešću i ujedno tek otkrivamo zakonitosti ovog magičnog kosmosa i Tvorca. Moramo u jednom trenutku stati i priznati, da bi shvatili, da bi se pročistili. Naposletku – da bi mogli nastaviti dalje.

Roman otpočinje realističnom slikom i upoznaje nas sa naizgled uobičajenim, trenutnim životima, četiri junaka: doktorom, sveštenikom, advokatom i carinikom. A zatim nas lukavo autorka uvlači inverzivno u slojevitu priču njihovog putovanja kroz noć, dramaturški napeto, iskusno najavivši da nas u romanu čeka neočekivano!

Kao na nekoj pozornici likovi kreću na “imaginarno putovanje” misleći da tek idu na doček Nove godine, a kulise im menja pred očima publike režiser koji ih uvodi u sve hladniju noć, sneg sve jače pada…

 Zahvaljujući slikovitim opisima i bogatstvu spontanog, izvornog, u svoj svojoj raskoši srpskog jezika, diskursa autorke, mi kao čitaoci gotovo kao da čujemo zvuke koji najavljuju nešto jezivo. Napetost raste. U tom snegu, svaki lik priseća se suočen sa pojačanim strahom kako će stići do destinacije gde je planirao doček, u obliku bljeskova svesti ono što muči i opterećuje njegovu savest. Snežana Ćosić je pronašla izvanredan balans umeća kao narator, umeća imaginacije i koloritnog jezika.

2.jpg

Arhiva autorke

Pred nama se odvija PRVI čin u kome junaci prvo žive po inerciji, a zatim  dolazi to preplitanje dimenzija i DRUGI čin čarobne drame koja se sve vreme odigrava u romanu. Kad najmanje očekuju, junake poput opisane vejavice zatiče sudbinsko putovanje u kome ne mogu pobeći od ratova, sećanja, nastavka života posle trauma balkanskog podneblja, u kome i dalje ne zastaju. Pred nama su glavni likovi koji kompromisima svojih profesionalnih zanimanja nesvesno kaljajući svoje duše, beže na veselje novogodišnje noći ali upadaju  u duboki sneg. Sneg koji će ih zatrpati i zaustaviti, to je taj magični štapić u rukama Tvorca koji će ih usporiti da bi stigli do stanice u samima sebi! Belina snega će u toj tamnoj noći dati još jači kontrast bojama krvi i greha na njihovim rukama. Režiser, tj. autorka vodi svoje likove na put pročišćenja uvodeći na polovini romana čitaoca u napeto bajkovitu imaginaciju.

Usput provlači se poruka kroz tu simboliku “dočeka”  koliko je velika zamka –  ČEKANJE.

“Svukuda ljudi nešto čekaju. Nisu ni svesni koliko im vremena ode na čekanje. Kod nas, u kafani Vranja stena, imaju svest o tome da čekaju.”

“ Zabluda je uopšte da ljudi koji su negde zajedno čekaju isto, ni na koncertu ne čekaju svi istu pesmu. A ovi ovde, kako ko, neko čeka Novu godinu, neko Božić, neko onu drugu Novu godinu a neki Boga mi i Vaskrs.”

3.jpg

Upravo kafana Vranja stena koja će poslužiti kao SPAS od nevremena, je ta STANICA koja daje mogućnost da čovek ostane ili neosvešćen, ili da progleda i spasi svoju dušu. Maestralna alegorična kafana u kojoj sede za stolovima podeljeni ljudi Balkana, učaureni u svojim idejama: četnici, partizani, građani, seljaci i intelektualac, među koje dolaze i četira glavna junaka a njih čeka zaseban sto. I čeka ih koloritno i vedro opisana domaćica kafane koja im u toj magiji dodeljuje sto, vino, hleb i SO koji su za njih predoređeni.

Četnici i partizani vazda nešto ratuju “neprekidno usmeravaju svest ljudi ka budućnosti i tako im onemogućavaju da žive u sadašnjosti”… “Građani i seljaci veruju u svetu prošlost…” Intelektualac – “on nije ni za svetliju budućnost, ni za svetu prošlost, nije ni za sadašnjost…On dane i noći provodi u istraživanju budućnosti u prošlosti”, duhovito opisuje domaćica kafane Grozda. Poruka okupljanja na ovom, fikcijom izvajanom mestu, je “da ako im se posreći, sačekaju možda život”.

Skinuti maske, osloboditi se težine ideja, utopija, predrasuda, sledbeništva, i jednostavno živeti, vapi sa stranica romana Snežane Ćosić.

Naglašena je izvanredna simbolika tog svakodnevnog a zapravo u romanu dobija snažnu dimenziju –  sastojka – SOLI, koji dominira u romanu. Metafora veštine igre, mere, spoznaje koja je naša mera, sfera, koja je naša težina koju možemo podneti. Metafora SUDBINE slikovito, samo naizgled naivno a opet stilski uverljivo dočarana je kroz junakinju Grozdu, konobaricu čarobne kafane Vranjska stena. Kafana – gotovo u maniru folklorne fantastike, (slično čarobnoj šumi), pomalo strahotno-napeto, slikovito, sa dozom humora u pravoj meri kroz konobaricu, poput medijatora koji nam ogoljuje četiri glavna junaka, poigrava se sa njima i sa nama kao čitaocima, drži nas u neizvesnosti.

Sudbina je ta koja filtrira, izaziva i u svojim džepovima drži sa jedne strane kamenu, sa druge strane morsku SO, kao Grozda u svojim džepovima dok  ih odmerava i dosoljava.

Ona određuje kome će život kojom posoliti! A kako bi se znala slast i čar života da nije nekad život preslan ili bljutav!? Kada se savlada veština mere, prihvati čovek samog sebe i svoju prirodu, istinu,  onda se može postići pun život u sadašnjosti, nagoveštava ova metafora.

1.jpg

“SO JE ZAČIN BEZ KOGA SE NE MOŽE. ŠEĆEROM SE MOŽEŠ ZASLADITI I BEZ ŠEĆERA, SA SOLJU TREBA ZNATI.”

Roman je na samo, nešto više od sto stranica, zgusnuo bogatu simboliku, elemente folklora, pomalo fantastike, ne bi li sve zaokružio dolaskom dva gosta koja svi čekaju u kafani, Gavrila i Armena. Neverovatno kako bi mogli reći, dramaturški TREĆI čin zaokreće i uokviruje suočavanje sa anđelom i đavolom, koji dolaze da nam osvetle likove koje sve vreme pratimo na putu, putu svakog od nas, zapravo.

                “Stanica Balkan” je pažljivo i ozbiljno konstruisan roman koji se zapravo gradi na četiri jevanđelska, (Novo jevanđelje) stuba – četiri glavna lika koji se osmišljeno i sa dubokim razlogom zovu Marko, Mateja, Jovan i Luka.

Šta su spoznali glavni likovi i šta se na kraju sa njima zbilo saznaćete na samom kraju romana “Stanica Balkan”,  u novije vreme jedan od neuobičajenih,  onaj koji se izdvaja, roman zanimljivih a ozbiljno obrađenih univerzalnih tema, bez pretencioznih, megalomanskih ambicija da fascinira. No on ipak fascinira umećem pričanja, poznavanjem duše ovog podneblja isprepletane paganstvom, religijom, komunizmom, novonastalom borbom za novac i opstanak.

Moguće da je i autorkina priroda večitog putnika, i njeno poreklo iz plodne  i raskošne Župe, dionizijskog kraja, vina i tajne, učinila da duboko svojim romanom prenosi to seme života na čitaoce,  onih koji  još veruju u dušu, u sadašnjost, u radost, u novu renesansu i proleće čovečanstva.

 

 

biografija.jpg

Snežana Ćosić je rođena jedne zimske snežne noći u Aleksandrovcu Župskom. Po vokaciji je doktor veterinarske medicine a po opredeljenju pisac.

Do sada je izdala roman “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”, 2015. i zbirku pesama “Ljubi me” 2016. Član je Udruženja književnika Srbije. U pripremi je nova knjiga. Živi i radi u Beogradu.

 

blog.jpgBlog na kome takođe piše i stvara Snežana Ćosić – Pričaj mi…

 

Preneto na portalu: Mediasfera Mediasfera

Arhingreen radionica za dušu i bolju koncentraciju uma u svom domu

www.arhingreen.rs

 

RADIONICA

Verovatno u obilju radionica ne možemo uvek prepoznati onu koja nama lično može doprineti najviše. Mene je radionica o 10 biofilnih obrazaca u enterijeru, mogla bih reći pronašla SAMA. Kako sam je ugledala pogodila je onu tačku u meni koja uvek tinja i dovela me do izvesne samospoznaje šta mi je tokom života zapravo bilo oduvek važno a da  toga nisam ni bila u dovoljnoj meri svesna.

Uvek sam u mučnoj dilemi – čovek i priroda i umemo li sačuvati darove prirode? Strastveni sam zaljubljenik u darove koje nam je kosmos baš ovde na Zemlji poklonio, dugo sam zabrinuta kako taj sklad i ravnotežu uništavamo. Posledice pojedinac odavno oseća.

1a.jpg

DOM – neka vrsta utočišta je danas neophodan. Da, bila je to nekad pećina, sada su stanovi, betonske zgrade i mu u tim kutijicama živimo, ko ima sreće kućama sa dvorištem, tu su selo, planina, more.

Sa druge strane, tu su ljudi bez doma,  u večitim selidbama – nevezivanje za prostor.

POSLOVNI AMBIJENTI, takođe se menjaju, radimo gde smo prinuđeni ili pak ponekad možemo i imamo šansu da oplemenimo radni prostor. Ako radimo od kuće takođe samo je na nama koliko uočavamo da uređenje prostora utiče na naše RASPOLOŽENJE, KONCENTRACIJU, EFEKTIVNOST, KREATIVNOST, TUGU, DEPRESIJU…

EMOCIJE I ENTERIJER

STRES –  radionica me je podstakla da osvetlim šta sam u svom trenutnom domu učinila da stres od posla i životnih problema (koje svi imamo) a što može da mi pomogne.

Obaveza oko svog vrta u dvorištu, bilja na terasi, redovnog provetravanja prostora, do samo jednog pogleda u cvetne zavese ili ljubičasto jastuče na komodi nekad može da deluje umirujuće. O koliko puta na to zaboravimo!

RED I KREATIVNI NERED

Dok sam pohađala radionicu u meni se razbujala mašta i potakla neka osvešćivanja šta mi prija i šta me čini opuštenom a šta napetom u zatvorenom prostoru.

NERED koji nisam planirala (soba sa odloženim tek opranim vešom, nesložen, natrpane fijoke sitnicama (tzv. možda zatreba), nedovoljno prostora a i vremena da sve posložim, žal da bacim…. o kakve sve misli me čine redovno, svakodnevno nervoznom, ali to potiskujem.

KREATIVNI NERED – poput knjiga naslaganih pored prozora, uzglavlja, čudne grančice i drveni štapovi kao uspomene sa planina na čudnovatim neočekivanim mestima u kući…

NEMAMO SVI USLOVE DA ŽIVIMO KAKO BI HTELI ALI MOŽEMO PRONAĆI NAČINE DA OBEZBEDIMO MINIMUM KOJI ĆE NAS RASTERETITI NEPOTREBNIH OMETAJUĆIH ENERGIJA KOJE PROSTOR AKO JE NEODGOVARAJUĆI ZANEMARUJEMO.

 

  • SVEŽ VAZDUH (manje glavobolja, bakterija, pospanosti, bezvoljnosti)

  • SVETLOST i BOJE ( bolje raspoloženje, više izazova za energiju i volju,  manje depresije) Svetliji zidovi, tople boje nameštaja, detalja, lampe. Slike, ozelenjavanje delova zidova,  cveće u onim delovima gde sami provodite najviše vremena i gde svakom pojedinačno najviše znači.

  • BILJKE, ZELENILO, CVEĆE – takođe KAKO U DOMU tako i u KANCELARIJAMA niko vam neće zabraniti jednu ljupku saksiju na vašem stolu kraj računara u kojoj ćete odmarati oči, ili  smirivati živce ako vas neko iznervira, zar ne?

  • NAMEŠTAJ I DETALJI  od PRIRODNIH MATERIJALA –  kako SVOJU SREĆU nosim sa sobom, tako i ljubav prema prirodi UNOSIM u kuću. Tkanine, dizajn i boje na njima – uvek birajmo ono što nam prija i što nas privlači, a volimo planine, more …slobodu na primer. Stolovi od drveta, panj donet sa nekog izleta, može biti izvanredno oblikovan i funkcionalan element u kući, na primer….pustite sebi maštu na volju, uz radionicu mašta će se rasplamsati!

  • EXIT – IZLAZ – Da mogu ja bih živela u drvenoj brvarni u blizini mora, naravno, idealnog nema. Ali tu se, kroz arhingreen radionice može  pronaći dosta novih izuma, kako se uznapredovalo u oplemenjivanju prostora u kome, priznali ili ne, jesmo zarobljeni većinu dana i noći. Ne spavamo pod vedrim nebom ispod divnih zvezda i punog Meseca…desi se ponekad, doduše! Svaki zatvoren prostor dobro je da ima svoj (ja ga sama nazvah) KANAL KA SVEMIRU.  Da li će to biti kutak na terasi, biranje mesta stanovanja u blizini šume ili nekog drveća. Možete okititi jelku pred svojim prozorom!

 

Na primer ja sam živela prvih godina života u kući i imala dvorište, i hodala bosa, i jela kruške koje otpadaju u moje šake, penjala se na bakinu trešnju i silazila musava, ležala na travi i sanjarila. Potom, smo se preselili u stan, mali, 42 kvadratna metra. Dobila sam svoju sobu. Kako sam rasla, rasle su (hvala planeru koji je posadio drveće okolo stambenih zgrada) i jelke i breze. Jele su prerasle do IV sprata i grane su udarale u moj prozor. I da, kitila sam ih za novogodišnje praznike i mačke su mi se pele u stan preko njih. Sa druge strane stana, bila je breza visoka, svi znamo njenu lepotu skrivenu u njenoj nežnosti i zajedno sa roditeljima brinula sam kad je nevreme da joj oluja ne polomi tanane grane. Ali mudrost breze je u njenoj savitljivosti. Vremenom sam donosila palme, posećivala velike pijace cveća i na kraju mi je pola sobe bilo ispunjeno saksijama. Sećam se mamine rečenice : “Uskoro ćeš ti da spavaš u predsoblju, vidim ja!” ali krevet okružen listovima i san u koji upadam dok me Mesec gleda kroz velike prozore, bili su nezamenljivi!

Kasnije, ponovo sam se vratila u kuću sa dvorištem, i  danas mi je važno da imam svoje oaze. Ne znam kuda će me sve život odvesti i gde ću možda stanovati, raditi…no ogromna bliskost i povezanost sa prirodom meni su jedini način na koji umem da živim.

Radionice (iako se to nije u njima pominjalo) su mi i osvestile svoju vezanost i za mačke, pse koji su me naučili da se ne stidim instinkta, ljubavi, radovanja, ljutnje, lajanja, grebanja…

Da, ja bih u brdo, u prirodu, na plažu i da mi neko pokloni večitu mediteransku klimu, ali to nije uvek moguće.

Učim, i pomažem sebi, a radionica se pojavila, upravo kad sam to malo zanemarila u ovom ubrzanom životu koji ume da bude i gorak, i da optereti, dinamičan, užurban, stresan…

I samo sam se nasmešila. Pogledala u oaze u svom domu koje sam napravila. U krš koji sam napravila, takođe, pa krenula u pročišćavanje. I pravim nove oaze – mira, energije koja je u skladu sa mojim Ja, sa ukućanima, i želim vam da ne zanemarite snagu, posebnu energetsku. OAZE možete napraviti u bilo kom domu, da predahnete ili da vas trgnu kad zaboravite na sebe, mir, na užitak, od  previše briga ili obaveza.

 

Udahnite svež vazduh – udahnućete kreativnost i snagu!

naslovna.jpg

“Evo zašto te volim” je svojevrsan oblik autobiografske ispovesti, uobličene u poruku jednog oca svojoj ćerki u amanet. Aleksandar Bećić, najviše poznat  javnosti kao novinar, upušta se tokom svog života s vremena na vreme u književne vode. Sada nam je podario realističnu, sa njemu svojstvenom dozom humora, posve emotivnu, razgolićenu,  posvetu,  jednog divnog oca svojoj kćeri.

10.jpg

Verujem da je i ovo sa socijološke strane posmatrano, ona novinarska “žica”, ponukala Aleksandra Bećića da pokaže u društvu gde postoji dominacija materinstva i gde se očevi retko opredeljuju da pišu o deci da ukaže na važnost  uloge oca u životu deteta, a takođe, emotivno ukaže kako, posebno ćerke, menjaju svoje tate i čitav svet koji su sagledavali pre nego su se suočili sa princezama, “raznežezom” kako je zove u knjizi, u svojim životima punim briga oko posla, obaveza, odnosa u braku.

Odrastanje menja dečake u muškarce. Žene ih menjaju. Posao ih menja. Društvo, prijatelji, ali roditeljstvo ovog tate, sporedno – glavnog junaka kako u knjizi tako i u životima svoje supruge i svoje kćeri je u korenu zadužilo oca na odgovornost, da na vreme, prizna i podari slike, uspomene i delom posavetuje svoju princezu kako da se kroz život snalazi. Nije to pretenciozni otac. Pisac ovih redova potpuno spontano, sa iskrenošću koja razoružava opisuje svoje odnose u braku, čudnovate hirove kako svoje, tako i svoje žene, odlaske na vantelesnu oplodnju jer se umisli da je možda kasno za prirodnu. Zatim dubina i sasvim jedna životna odmerenost kada osetiš taj trenutak da si običan čovek, koji je tokom seksa imao jedan tren za pamćenje a to je kad je prirodnim putem ipak, posle svega na svet došla devojčica koja menja svemir ovom paru.

Autor prikazuje zbunjenost dok čeka porođaj, komične scene očeva i njega samog koji telefonom slika svaku bebu koju iznesu a onda samo slika njegove bebe na kraju ispadne mutna, dok ženu u svom stresu i uzbuđenju i ne ugleda da su je pored njega odvezli u drugu sobu. Opisi, lekara dobrih, snalažljuvih, arogantnih, prijatnih, osoblja, uslova u bolnicama, sa dozom sarkazma kada je to na mestu. Opisana je i borba, u neobičnom kontekstu poslovanja gde posao nema radno vreme, gde se ljudi zagube u svojim strastima i moranjima da zadovolje poslodavce, mada i svoje ambicije. A onda, koliko smo tu za svoju decu? Koliko imamo vremena? Kako se nositi sa bremenom da obezbedite porodicu s jedne strane, i biti uz nju istovremeno. Nekad su u surovim, našim uslovima ove stvari nepomirljive i bole mnoge očeve. Razumemo li ih?

9.jpg

Opisan je i prvi susret, zaljubljivanje i kako su se dvoje ljudi našli, te iz Beograda i centra preselili na periferiju. Ukazano je na duh, dobri duh, prisnost među ljudima u manjim naseljima na periferiji velegrada što vas zauvek “kupi”, osećate neku vrstu sigurnosti u takvom okruženju. Sve to opisuje se ćerki da bi možda sve ono što se u šetnjama i posvećenosti njenom što boljem odrastanju i ne može ispričati tokom života, stalo je na stranice ove očeve priče… Da ostane za neka druga vremena uspomena i jasnija slika u kom dobu, u kakvim društvenim previranjima, uslovima su joj roditelji živeli. Odgovore koje su oni kao roditelji našli kao i pitanja na koja nemaju odgovor…jer i roditelj ima pravo da nema odgovor na sva iskušenja života.

Dominantno se ističe poruka da su roditelji ljudi od krvi i mesa i da žive najbolje što mogu, uz mnoštvo grešaka ali i zalaganja i da nisu savršeni.

Da tate obožavaju svoju decu i da pate kada nisu sa njima, da često zaborave i na svoje zdravlje od posla a onda ako ih bolest opomene upravo će princeza biti razlog da brinu i o sebi.

Da tate umeju da budu nezgodne, da ćute…

Da mame umeju da budu nezgodne, da galame…

Da nikad koliko god puta da se sumnja, ili padne, važno je ustati, kako i poručuje otac kćeri: “To je, princezo moja, strahovito važno: ustati, otresti prašinu, osmehnuti se. Posle tog osmeha, obavezno – krenuti dalje. Odmah. Dok te još gledaju svi oni koji su na tvojoj strani i (mnogo više) oni koji nisu na tvojoj strani.

Zašto?

Eh…Pa nema tu neke velike mudrosti: zbog ponosa. Zbog samopoštovanja. Zbog onih koji te vole. Jer, oni neće hteti da ostaneš na zemlji. A bolje je da sama ustaneš, nego da te neko pridiže. Kada sama ustaneš, više poštuješ sebe.”

Da li će kod vas prevladati emocije tokom čitanja ili opet sa druge strane vam se nametnuti realističan duh i svojevrsna slika jednog vremena u kome se odgaja ćerka,  ili humor, svejedno. Moguće sve skupa, prijaće vam ovaj roman iz ugla muškarca, oca koji ne krije svoja osećanja.

 Svakako ćete pred sobom imati poruku koliko duše i srca ima u jednom tati, koji sve vidi i zna i drži u sebi, i običan momak iz kraja koji odrasta i bori se i pokušava da postavi svet na nekoj realnoj osnovi pred svoju kćer.

Autora odlikuje prirodnost i nenametljivost. Posebno kada su saveti detetu u pitanju.

“Kada bi mi postavila pitanje da li da prećutiš ponekad u životu ponešto što znaš, verovatno bih ti odmah rekao “Ne, nikad”! Potom bih promenio mišljenje i rekao “Uh dobro, ipak nekad treba prećutati.” A zatim ne bih verovao onome što sam ti upravo rekao, pa bih odmahnuo rukom i autoritativno izjavio “Glupost, zaboravi! Nikad ne treba prećutati!” Pravog saveta nema.”

Na samom kraju knjige je i kratka poruka roditeljima. Jednostavno ovo je knjiga ljubavi. One najdirljivije. Najdublje. Ljubavi za koju se živi do poslednjeg atoma snage i koja nikad ne prestaje.

 

8Aleksandar Bečić je novinar, PR menadžer, pisac, publicista, pevač, ilustrator, glumac… Rođen je u Čačku. Život je proveo u mnogim gradovima zemlje koja više ne postoji. Aleksandar je pravio nekoliko izleta u druge ipak srodne profesije kao što su poslovi PR menadžera u Kraljevskom domu Karađorđevića i kompaniji Kurir (danas Adria Media). „Evo zašto te volim“ je Aleksandrov drugi roman koji je na neki način nastavak prvenca „Svi naši razvodi i ostale porodične priče“. Osim romana, Aleksandar je napisao i drame „ Sin domaćeg izdajnika“, „Telefonanisanje s predumišljajem“, kao i komedije „Partija bivših…“. Piše i poeziju i kratke priče.

 

Foto utisci sa prve samostalne promocije ovog romana u Beogradu

 

Link za zainteresovane za knjigu https://www.facebook.com/JaPisac/ – javite se autoru u inbox pa će on proslediti sve detalje i informacije

Ptice crtane kredom

Ruyicaste stene

(pesniku Miši Pasujeviću)

Letnja vrelina novobeogradskog bulevara je

to što nas je peklo po stopalima.

Goreo nam je korak po korak – ne

nije mladost, bezbrižnost,

oštrio nas je plameni put,

nemir duša koje bi da probiju beton,

kalila nas je gužva, mnoštvo nepoznatih lica

i dugo čekanje tramvaja.

Nismo razumeli zašto je tako spor put

do sladoleda na točenje na Terazijama,

na ćošku,

kojeg danas više nema.

Nisu nas budile ptice ni petlovi

već jutarnji autobusi.

Turirali smo s njima kroz život kao

u nešto, ugrađeni motori,

dok smo se gluvareći uz sladoled koji curi niz podlaktice

smejali kao deca u parku kad prvi put sednu

na nove klackalice.

 

Smejali smo se možda svojoj oštećenosti

gradske dece, uskraćenostima i darovima.

Ko ume da oseti mleko i jagodu u ustima uz

istopljene gumene đonove patika

na užarenom korzou prestonice

i nacrta mi pticu na dlanu

običnom, belom, ukradenom kredom iz škole,

ko osim tebe?

Pesnik sa delom duše poklonjene meni.

Ne prizivam te…

kao ni mlada jutra započinjana telefonskim razgovorima,

tvoje ideje da otputujemo do Budimpešte, tek onako.

Tek onako i bili smo tamo…ubrzo.

 

Potom sve ispočetka

smeh dve beogradske smucalice

koje žele samo uz sladoled malo da se prošetaju

“Knezom”

i crtaju ptice po dlanovima kredom

jedno drugom.

1.jpg

Kada nas povratak našoj staroslovenskoj mitologiji i bajke u kojima provejava život, nepravda i pravda, kao magični lek vrati našoj praiskonskoj, čistoj duši deteta.

U našoj literaturi pojavila se princeza Lena Rosić, mlada autorka koja je bajkama sa motivima iz staroslovenske mitologije koje je toliko studiozno uredila, odmah i nametnula kod nas velika očekivanja od nje same, koja slede zasigurno u budućnosti.

Fascinirana sam koliko je zbirka priča prilagođena dečjem svetu poimanja kako jezički, tako i poukama. Odabir likova iz mitologije su tu da proslede pravu pouku i da nas podsete na veliko bogatstvo mitologije u nas. Jednako kao i želja da naša pokoljenja, najmlađi ne zaborave neke lepe tradicije i bajkovite likove sa prostora iz koga potiču u vremenima kada nam se nameće sve inostrano kao bolje, važnije, kad je istorija i kultura nešto možda fiktivno, kreirano prema aršinu pobednika. Lena Rosić se bavi dugo, po profesiji, istraživanjem mitologije i zaista kao prvenac samo možemo da joj zahvalimo da se setila prvenstveno dece, dakle bori se za našu budućnost, zagledana u što lepši i vredniji svet našim pokoljenjima, što je vredno svake pohvale.

Ona je prilagodila svoju zbirku bajki „Princeza i zmaj“ dečjem diskursu ali moram priznati da je iščitah sa uživanjem kao da je pisana i za nas roditelje, bake, deke…

3.jpg

Zbirka je koncipirana dvojezično, tako što je imate i na srpskom i na engleskom jeziku a ono što je meni potvrdilo koliko je autorka ozbiljno radila na svojoj prvoj knjizi su bibliografija koja je na kraju knjige koja vam takođe može itekako koristiti ako ste ljubitelj mitologije da se i sami upustite u istraživanja. Takođe, na kraju knjige su objašnjenja pojmova iz mitova i to vrlo sadržajna. To je edukativni momenat zbirke gde su objašnjenja ko su rusalke, domovoj, zmaj, poludnice – ženski duh polja, drekavac, leskovih, vile, vampiri, kroz staroslovensku mitologiju. Nisam odolela, osvojena studioznošću Lene Rosić, koja je  veliki entuzijasta i vrlo stručna mlada spisateljica, da joj ne postavim nekoliko pitanja.

Ovde sa Vama delim kratak razgovor sa njom:

1.Kako i kada se rodila ideja da svoje proučavanje mitologije pretočite baš u bajke?

 Lena Rosić: Razmišljajući o najboljem kontekstu u kome bih javnosti predstavila autentične mitološke elemente iz pojedinih evropskih regiona, prisetila sam se prve književne forme koju sam sama upoznala – bajke. Upravo arhaičnost ove forme omogućava da se mitologija nađe u prirodnom kontekstu. Naravno, bajke omogućavaju i da svet simbola, umesto čiste faktografije, postane deo životnih priča sa jasnom moralnom poukom. Tako svet iz snova uz koje smo svi odrastali postaje okvir iz koga može da se uči, dok istovremeno postajemo bolji ljudi.

  1. Svaka bajka u knjizi zapravo nosi neku pouku. Pristupačna je i deci a i za odrasle je, zar ne? Koji je Vaš najjači motiv i želja kako da je dožive čitaoci?

Lena Rosić: U osnovi svake bajke se nalazi neka životna priča koja literarno predstavlja borbu između dobra i zla. Obzirom na primarnu grupu kojoj je namenjena, decu, jasno je da se promoviše pobeda ljudskih vrlina nad manama. To je nedvosmislena poruka i pouka za najmlađe sročena u formi kojoj nedostaje decidni zaključak. Upravo to predstavlja jedan od najvećih kvaliteta ove forme – za razliku od savremene „instant kulture“ koja ne ostavlja prostor za sopstvene zaključke i nameće prethodno formirane stavove, bajka nam omogućava da sami zaključimo šta je ispravno i lepo (u moralnom i estetskom smislu). I da uz takve misli lepo i bezbrižno zaspimo…

  1. Šta Vas je zapravo najviše fasciniralo do sada kroz istraživanje mitologije, pa i fantastike i simbola?

Lena Rosić: Sama činjenica da su simboli (koji se izražavaju i u formi fantastike), kao jedan od osnovnih elemenata mitologije, u izvornom obliku, nadživeli mnoge ranije etablirane modele komunikacije navodi na pitanje u čemu je tajna njihove „dugovečnosti“ i „vitalnosti“. Odgovore treba tražiti u njihovoj slikovitosti, univerzalnosti, dubini (u vremenu i prostoru), oslobođenosti od trenutnih i prolaznih klišea, prijemčivosti i, pre svega, u njihovoj sposobnosti da komuniciraju sa delovima našeg bića koji se kao fundament formiraju u najranijem životnom dobu.

  1. Kako ste osmislili ilustracije za knjigu?

Lena Rosić: Svaka od bajki je predstavljala niz pokretnih slika koje sam pretočila u tekst. Te slike sam detaljno opisala veoma talentovanom ilustratoru, Dušanu Božiću, koji je na vrhunski način omogućio da svoje vizije, u grafičkoj formi, podelim sa publikom. Na tome sam mu neizmerno zahvalna.

  1. Kakvi su Vam dalji planovi?

Lena Rosić: Planiram da nastavim sa predstavljanjem elemenata iz staroslovenske mitologije. Istovremeno, verujem da ću kroz analizu jezika simbola pronaći i neku formu koja bi omogućila da se uoči velika povezanost korena različitih evropskih kultura i civilizacija.

  1. Šta trenutno čitate i koje knjige, filmove bi preporučili deci, a koje odraslima trenutno?

Lena Rosić: Trenutno čitam Ribakova i Luja Legeja, njihove studije o Slovenskoj mitologiji. Teško pitanje. I deci, i odraslima, bih preporučila da čitaju ono što im prija. Samo neka čitaju. Što se filmova tiče, bilo koji film koji navodi na razmišljanje i budi radoznalost ne može biti loš izbor. Inače, moja aktuelna preporuka za film je del Torovov „Oblik vode“.

  1. Imate li u planu već neku novu knjigu možda?

Lena Rosić: Da, imam puno toga u planu… Za sada mogu samo da najavim novu zbirku bajki sa fokusom na istočnoslovenski folklor.

  1. Šta bi poručili, rekli, a da Vas nisam pitala?

Lena Rosić: Ako ste radoznali i motivisani, nikada nije kasno da nešto novo saznate.

7.jpg

*

Nisam odolela ni da priupitam izdavača, Stanu Šehalić, IK „Apostrof“, kako je pronašla ovaj dragulj pa sam i sa njom porazgovarala:

  1. Pojavila se zaista vanredno lepa, edukativna i stilski izuzetno uobličena knjiga bajki u Vašoj izdavačkoj kući “Apostrof”.  Možete li nam otkriti šta je na Vas najviše uticalo te ste odlučili da je izdate?

 Stana Šehalić: Mitologija je oblast koja je dugo bila srazmerno malo zastupljena u domaćoj izdavačkoj produkciji, pogotovo kad su u pitanju domaći književni stvaraoci. Tek poslednjih godina ovaj žanr oživljava i vraća nam taj preko potrebni mit koji zapravo nikad nije bio potpuno napušten, kako je to divno rekla Nadin Gordimer u Najlepšim besedama nobelovaca. Pomalo je paradoksalno da smo bili skloniji da se klanjamo mitološkim delima koja su do nas stizala kao prevodna literatura, a da smo se, ako tako mogu reći, prilično skeptično odnosili prema stvaralačkim naporima domaćih pisaca u ovom žanru. Pri tom, postoje ozbiljne naznake da su strani autori često bivali inspirisani upravo slovenskom mitologijom i narodnim pričama nastalim na ovim prostorima.

Mitovi i legende nisu samo deo našeg folklora, već deo našeg habitusa, pojedinačnog i kolektivnog nesvesnog. Mit je samo prividno isčezao iz života savremenika, potisnut novim tehnološkim čudesima u vremenu u kom je tehnika napredovala brže od etike. Ipak, ni najsavremenija tehnologija nije uspela da poništi Nepoznato, niti da umanji čovekovu potrebu da ga spozna i objasni koristeći mitove i legende. Otuda su oni veoma važni i danas.

Kao dugogodišnji znalac u književnom svetu kako bi Vi ukratko preporučili ovu knjigu?

Stana Šehalić: Ova knjiga je skromni prilog stvaranju i negovanju čitalačkog ukusa kod najmlađih, koji će čitanjem bajki usvajati arhetipske obrasce ponašanja, upoznavati tradiciju svog naroda, i tako izgraditi stabilan sistem vrednosti koji će im biti vodič u kasnijem izboru literature za čitanje. S obzirom da je knjiga Princeza i zmaj dvojezična, na srpskom i engleskom jeziku, ona je odličan način za posredno usvajanje drugog jezika – engleskog, kad su u pitanju naša deca, i srpskog, za svu onu decu koja iz najrazličitijih razloga žive u Srbiji. Pri tom, autorka Lena Rosić kojoj je ovo prva knjiga, i sama je veoma mlada, zbog čega je svoje bajke ispričala na način blizak najmlađima – jednostavnim jezikom i svedenim rečenicama. Ako se  tome dodaju izuzetne autorske ilustracije Dušana Božića – eto svih preduslova za sasvim poseban čitalački ugođaj.

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 Ilustracije su prelepe i ovo je knjiga za decu koju preporučujem, od srca i deci ali i starijima!

9.jpg

 

O autoru:

10.jpgLena Rosić, diplomirani filolog – hispanista, rođena u Kragujevcu 1988. godine.
Poznavalac je mitologije i ostalih sadržaja sa elementima fantastike koji predstavljaju deo istorije, kulture i tradicije različitih etničkih grupacija širom evropskog kontinenta.
Svoje interesovanje za fantastiku i simbole kao elemente sadržane u umetničkim delima je predstavila i kroz kritički osvrt u svom master radu „Upotreba simbola u filmovima sa antiratnom porukom Giljerma del Tora“

Bela figurina fijokama otkopcana.jpg

Velika si ti tišina da te mogu načeti,

ma ni zarez ti ne mogu napraviti one buke žaba pobeglih sa isušenih bara.

U nove mutne bare spajaju se kreketi,

Prave okeane, misle, uplašeni, gladni žapci,

  • ali to je u dva kvadratna metra SVETA.

Vladari dva kvadratna metra ujedinite se!

 

Tišina vas ni tad čuti neće.

 

Buka je  bes,

kukavica

i podmetnuto jaje boje crnog mermera.

 

Tišina prihvata čoveka koji se kupa na slobodnoj poljani

sebe režući, otvarajući, čisteći se zorinom rosicom,

onom magičnom kapljicom između jave i sna.

 

 

Dotle će poneki postiđeni pesnik, da ne naruši drugo biće,

i ne bude smešan tišini, dubokoj kao tama najteže noći

tražiti polje,

neko udaljeno

i bunar stari

te u njega glasno svu svoju težinu

sasuti.

Zazvečaće, zajaukaće, zasvetleće perle svih boja

u kriku nemoći ili u vrisku zadovoljstva.

 

Orgazam je u svemu.

Dođe naglo kao da može iz bunara podići vodu i zaliti pusto polje.

 

Nekad nečiji će krik razvejavati,  odbijen o zidove tajnog pojila

vetar

pa  nekom slučajno odneti.

Na dlan,

u dan,

u sudbinu.

 

A ponekad tu teskobu ili ushićenje

poveren samo izvorskoj vodi

čarobnom bunaru tajni

pokloniće  da je raznosi  neumorna ponornica

ispod zemlje.

Hraniće tlo, ta vodena lutalica

iz koje izraste cvet

možda,

jedan,

od te pesnikove skromnosti.

Biljana Rolovic naslovnica

Budi kao reka.

Dalje teci.

Prostor postoji da raširiš krila,

vazduh da dišeš duboko.

Nek iza vidljivog dopire ti oko.

Rob ne budi nikad onog što si bila.

Saslušaj – pa reci.

Prepoznaj čoveka.

(* odlomak iz pesme „Savet“)

 

Poezija Biljane Rolović, neuobičajen je svet raznolikosti stiha od raskošnog jezika sačuvanog iz naše duhovne prošlosti  do minimanilističke slike savremenog doba. Mešoviti stih rime, na tren zagubljene, povučene savremenom stvarnošću u koju pesnikinja uplete i čarobnjake, zagrljaje, senke, košavu, zvuke…

Zbirka već svojim poglavljima : Nebo, Zemlja, Vatra, Voda, Krug nagoveštava suptilnu, nikad izgubljenu povezanost sa izvorom života sa kojeg svi pijemo, prirodom i ljubavlju kao večitom inspiracijom.

Slika

 Inspirisano Mikom

Zamišljam…

Zamišljam reku što kroz ravnicu teče,

sporu, lenju i mirnu.

Nad rekom zamišljam mesec što svojim srpom

žutim

preseca tiho veče.

Sve ćuti,

samo zrikavci svirnu

iz trave.

I zelene je mnogo,

i tamnoplave,

i one nekakve boje kakvom se boji mrak.

I srebra drhtavog malo

ko da je u reku palo,

il’ je to mesečev zrak

il’ zvezda koja?

Čudesna boja…

Izdvaja je raskoš jezika, zaboravljenih poetskih izraza, blagost i u oku i u stihu pesnika. Najupečatljivija je moć mnoštva slika koje stihovi dočaraju – platna koja iscrtavaju čovekovu dušu, ženu, prijateljstva, materinstva, istoriju, samoispitivanje, predele i pejsaže u kojima se prepoznaje i ogleda čovek. Skromnost čoveka svesnog moći prirode. Poštovanje stvoritelja. Padanje, posrtanje i volja da se uprkos svemu uzdignemo i  probudimo. Pravo na različititost. Čudnovatost.

Inspirisano Ršumom

 Ne daj srcu daleko iz grudi

Nek je toplo kao krilo ptice

Svašta drugo reći će ti ljudi

Tvoje srce – to je tvoje lice

Ne daj duši vrela da se hladi

Dok je vrela dotle vrela i ti

Svet je gladan, ti beži iz gladi

Pune duše i bez jela siti

Dušu čuvaj, dušom dušu traži

Dobro jeste ako i zaboli

Niko nije dobio od laži

Dobio je i ko zalud voli

Srce raste dok za ljubav bije

U iskustvu čudno blago čuči

Nije čovek ko plakao nije

Što namuči najviše nauči

Idi svetom podignuta čela

Triput meri pa pažljivo seci

Kad isečeš da ostaneš cela

Roditelj se poznaje po deci

Tvoja deca ko i tvoje reči

Tvoje reči ko ljubavi tvoje

Od radosti nek ti gora ječi

Vreme leti, radosti se broje

Lako hvali mnogo teže kudi

Krivo sedi ali pravo sudi

Čoveka će upamtiti ljudi

Ne daj srcu daleko iz grudi

 

Variranje od kratke forme do gotovo poema ova zbirka poezije poklanja bogatstvo našeg rečnika i istinsku, duboku osećajnost. Iščitavajući čitalac luta, budi se, kao da načas čuje muziku, tone, pluta, nosi ga vetar, žacne ga duša, vodi ga nebo, lično iskustvo autora prerasta u slike koje poziva čitaoca da krene u potragu za svojim iskustvima.

Psi

Hoću da rodim mir

i dešava se to,

ali ne znači

kako

u meni nema rata,

da nemam i svoje zlo

i besa vir

i da je uvek lako.

To samo znači

kako svakoga sata

odlučim

od ta dva

koga ću pustiti

da bude jači.

To su kao dva psa

koje ja učim:

Mirno je

i nežno štene

više od pola mene,

ali i onaj pas

nagao, ljut,

ima svoj put,

ima svoj glas,

i on je gajen

i voljen,

jer svako od to dvoje

svoje zna,

svoje daje

i radi svoje

 I za kraj – kratki uvodnici poglavlja su možda najbliži modernom diskursu i imaju svoje posebno značenje i snagu:

 

Uspravljam se

U ovom ledenom danu

Koji me čeka

U ovoj oštroj hladnoći

Dosta sam se sklupčavala

Kao na dlanu

Po noći

I po danu

Dosta sam spavala

Cela sam budna

Svete

I ljudi

Neka sam čudna

Ipak se budim

 

Biljana Rolovic cvPrva promocija zbirke „Krug“ očekuje nas, 23.maja u 19h u kafeu „4 Dunje“, Kneginje Ljubice 16.

Biljana rolovic.jpg

Tri slučajne pesme

Vitraz.jpg

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.


Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.


Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

 

Draga naslovna.jpg

„Iluzija je najopasnija onda kada ima realne elemente, mada u celini nije ono što želimo da bude.“

 

Draga, iza sebe ima već objavljene zbirke poezije,  te bih esejistički izdvojila ono što mi se nametnulo kao najupečatljivije u prvencu kada je roman u pitanju, a to je dualizam u svemu.  Iako roman pri prvom čitanju deluje kao izvesna ljubavna zagonetka samohrane majke koja s jedne strane živi realan život, odvodi ćerku u školu, upoznaje profesora Stefana, zaljubljuje se, sa druge strane junakinja sanja paralelno i u tim snovima se mešaju njene želje, strahovi, znakovi sudbine.

Nameće se neosporno pitanje šta je zapravo realnost? Onaj naš spolja vidljiv, materijalizovan oblik koji  ima svoje stanove, kuhinje, žive komunikacije, rukovanja, decu koju učimo i od kojih učimo… Ili je stvarnost ono što nam podsvest nekad budnima nekad u snu potpuno u drugom svetlu obasja ili zatamni stvarni svet u kome mislimo da obitavamo?

Tokovi snova su tokovi svesti na koje nam autorka sugeriše da obratimo pažnju. Kroz junakinju Milenu koju stavlja u vatru između činjenica i podsvesnih znakova, obraća nam se nenametljivo da preispitamo ovaj dualizam u sebi. Jedno je telo a posve drugo je DUŠA koja  govori kroz snove.

„Da, simbolika, govor tela, snovi, to su instrumenti kojima slepac traži put do istine. Ponekad pomognu, ponekad odmognu. Ali šta bi neko bespomoćan bez tih malih smernica?“

Koncept romana je neobičan i može biti nekome i zbunjujući. Vrlo je složen jer je autorka kao iskusan čitalac pokazala ambiciju da isprepliće podsvesne noći, zamućen pogled na javu od snova, i pričanje priče o svakodnevici.

Takođe, određuje proticanje vremena nižući odlomke o globalnim dešavanjima. Tok priče faktografski preseca i time nas podseća, dok smo mi zrno peska, dok se svi borimo  u svojim svetovima, šta se dešava na globalnom planu ubacujući podatke, prodrma nas kao izvesni NADnarator u kojoj tački je svet dok se mi snalazimo u vrtlozima naših, kao na primer citat:  „Te 2013. nad Sibirom je eksplodirao meteor, papu Benedikta XVI nasledio je Argentinac, nakon 77 godine Britanci su slavili pobedu na Vimbldonu, Alis Monro je dobila Nobelovu nagradu za književnost, a jedna žena je zavolela…“ I tako par godina redom ovakvim „zaustavljanjima“ u romanu predočava čitaocu vremenske periode u kojima pratimo radnju, a time vrlo jednostavno uputi na vremenski razmak između dešavanja u Mileninom životu.

  • Junakinja Milena čuva dvoje dece.

  • Milena nosi kako u romanu čitamo svest: „Gorčina na javi, gorčina u snu, a srce ne sluša…“

  • Milena ima jedan odnos sa profesorom u stvarnosti a podsvest se igra sa njom sa druge strane.

U romanu imamo jedan san gde snovača okružuju vukovi. Neminovno se traži spas, bekstvo ili suočavanja, a kada smo u tim tačkama kada ne znamo šta bi, ti momenti, dileme koje pisac lukavo provlači kroz san – desi se ČUDO. Ono daje dobar ili loš odgovor po nas ali svako rešenje iz bezizlazne situacije, ili nedovoljne naše hrabrosti da donesemo odluke, pokaže se da je bilo u sklopu nečeg višeg, iznad nas, nečeg što našu sudbinu poznaje bolje od nas i sklapa je u priču, poput filma, knjige i ona dobija svoj smisao. I to čudo nije slučajno.

Draga more.jpg

Izvanredna je i hrabra odluka da se na tokovima svesti razobliče, noći buđenja u vrelini, znoju, ogole se emocije i razdori u nama kao ljudima i uzmu kao okosnica romana.

Roman takođe krije i  veoma originalan i zanimljiv gotovo krimi zaplet, koji se tek na kraju knjige odmotava i dobija na značaju. Dualizam se krije i u ovom zapletu junaka, i tu imamo dve majke, dva ljubavna odnosa profesora koji pak ima svoje dileme. Verujem da je Draga mogla razviti u mnogo većoj meri i tu zanimljivu ljubavnu i psihološku dramu, priču opasnu po život, razrađujući  je još dublje, posebno psihološke karaktere junaka ove suštinski sudbonosne, po Milenu, priče. Čitaocima bi verujem, bilo još intrigantnije da se uđe u napetost, u iščekivanje, u dramatične scene jedne iznenada /da ne otkrivamo previše/ osobe, koja zapravo skreće potpuno iznenada fabulu u drugom smeru, i vodi neminovnom, baš takvom kraju. Ostaje mi jedino žal što tome nije posvećena veća pažnja i razrada,  jer mi se ideja i postavljanje tih likova izuzetno dopao i izuzetno je originalan da sam bila oduševljena obrtom i iznenađenjem.

Filozofske konotacije signala koji junakinji daju snovi su zajednički svima nama samo je pitanje kako ćemo se postaviti, snaći ako dopustimo da zaronimo u svoje tajne, a ivica da iskliznemo iz tokova stvarnosti u tokove snova je kao kada stojimo na litici. Rizik je i dešava se i slabim i jakima, što roman donekle sugeriše.

Ovo je priča koja vas sve vreme i „umiljato“  provocira.

O cilju:Čoveka umor stigne obično pred kraj puta, kada nazire cilj, a ne zna da li mu je ostalo dovoljno snage.“ ili „…može da se promaši cilj ako nam sunce bije direktno u oči.“

Autorka se na neki način šali i napravila je jednačinu o ljubavi: „Zašto ljubav ne funkcioniše na principima logike?

 – A želi dobru osobu koja će se posvetiti njoj.

 – B je dobra osoba.

 – C je dobra osoba koja se posvećuje osobi A.

________________________________________________

Osoba koju želi osoba A je osoba C?“

 Suštinu knjige nalazimo na samom početku kojim pisac objašnjava možda život a ne samo svoj roman uvodom: „Priča se isplela od strepnji i čežnje čije se značenje u svetu materijalizma gubi.“

To je svet svakog od nas sa sve svojim mračnim i onim strepnje, čežnje i ljubavi pun,  i svakako zanimljiviji od materijalističke trke. Verujem da je donekle motiv da uz sva iskušenja i sve rizike ne napuštamo svoje snove. A roman je oda duši u svetu bez duše.

 „Nekako mi se čini da pošten čovek danas ne može biti u isto vreme i srećan čovek.“

„Može, Miki moja, ali ako je pametan da ne dozvoli da mu sude bez zločina.”

 

 

Draga biografija.jpg

 

Dragica Majstorović, nekada Pogorelec. Rodjena 1974, živi i stvara u Zemunu. Davne 1997. debitovala je pričom “Ogledala” objavljenom u zbirci “Mamihlapinatapei”. Nakon duže pauze, 2013. godine objavila je digitalnu zbirku pesama na engleskom “To the Lost One”. Usledila je, 2015. zbirka pesama na maternjem jeziku pod nazivom “Plamen”.  Autor je brojnih članaka na srpskom i engleskom jeziku za potrebe internet sajtova, kao i na svom blogu. Po profesiji je TEFL nastavnik. Fasciniraju je strani jezici, druge kulture i destinacije, ali i domaće društveno sociološke pojave, umetnost i domaća radinost. Kaže da se pretežno psihološki roman „Tokovi snova“ napisao sam, a mi stavljamo tri tačke za nekim ko još nije rekao sve.

Radica 1

Koliko god autorka želela da iskaže naslovom knjige „Bez poente“ da život nije nametanje a ni nadmetanje… Da život priča sam za sebe dok ga skromno darovani živimo i poštujemo sve što u njemu iskušava svakog čoveka… Da svi smo tu da se u njemu snalazimo i što manje ogrešimo, da se ne osilimo… ovo je ipak zbirka priča sa POENTOM da je svaki dan i svaki čovek vredan. Nenametljivost je PRIHVATANJE, poštovanje i muke i sreće ljudi oko sebe. Autorka vidi detalje svetova od intelektualaca do ljudi svih zanimanja. Njoj je prihvatljiva jedino veličina duše i slobode da se živi i dopusti drugima da žive, bez osude. U pripovetkama su i lični momenti i posveta svojim korenima do duhovitih igranja na ženske teme, neobična osvrtanja na ljubav, na svakodnevicu. No retko ko u toj meri je dotakao toliko različitih situacija a poručio nam – znam život je zeznut, razumem i kad padaš i kad se penješ, izdrži jer to je tvoj put. Svet je mnoštvo puteva koji se prepliću, spajaju, odbijaju, mimoilaze …i to je tako. Prihvati sebe i kad se grčiš od bola i kad se smeješ da sve odjekuje. Bez poente, bez opterećenja nekim hiperegom i smislom. Samo si čovek. Budi čovek. E to ako uspeš to je poenta. Velika #preporuka za životne priče bez ukrašavanja i šminkanja koje nam je podarila Radica.

U priči „Spremačica“: „Imam iskustvo više, građanin prvog reda nisam bila nikada, ali i građani drugog reda su ljudi, a to oni s visoko dignutim glavama ne vide, što je tužno. Nisam se snašla ni sa jednima ni sa drugima, bila sam i ostala svoja.“

Tako kao i kod Danila Kiša što mi je iz studentskih dana postala moto i u ovim pripovetkama nađoh poruku – „Želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom“. A svet ima pravo da postoji kako je njemu ćef, čini mi se da autorka poručuje, dok miluje svakog kog boli, pokušava da ga razveseli i podigne svakog ko se savije i padne. Koliko god vazdušasto i šaljivo ukazivala na sve komične i lepe situacije da je život za uživanje neće zaboraviti da pruži ruku onim junacima koje sistem drži na margini, poješće lako u dve rečenice sujetu svakoj sujeti. Posvećena svakodnevici ukazaće na prepoznatljive univerzalne istine. Neke će boleti neke će vas slatko zasmejati.

U jednoj od priča kaže:  „Sloboda je pozitivna stoka puštena na livadu da živi svoju prirodu jer je zajednica gušila.“

Sretnite se sa njenim prijateljem iza duge Maretom, „Prolećnim prozorima“ , „Fejsbučenjem“ , tu je „Porcija gena“ , „Polovne reči“, „Gramatičko filozofiranje“, meni najdraža „Šetamo moj klovn i ja“ i mnogim još pripovetkama.

Za kraj izdvojila bih citat:

„Tačka ne postoji dok nas ima. Sve su stavljene zbog gramatičkih pravila onih iz srca, a te priče, život traju, imaju još dve dodate, tri ukupno, i negde za nekog traju.

Imamo i one dve tačke što nabrajaju poraze, greške, sreću, mudrosti…Nema ni tu tačke.
Tačka ima pravo da stoji i označava kraj onda kad mi ili naši najmiliji odu zauvek. 
Ostalo su zarezi, uskličnici, upitnici i …“

Hvala Radica Milovanović uživanje je iščitavati tvoje igre rečima!

Radica 2.jpg

 

 

Slobodno padamo

A ja beba.jpg

Pitala sam…
a plakala nisam.
Slušala sam …
a govorila uzaludno.
Vikala…
a zvezde su mi otreptale.

Samo su se vučjaci i princeze razumeli
te noći kad je čovek
zauvek nestao,
u odelu vraga vaskrsao.

Kad đavolima praznik slavimo
dovoljno je staviti svoj broj na leđa.
Nemaš više ni krst koji nosis,
samo klupu u pustom parku
I nebo sa nekoliko preostalih zvezda koje trepere.
Samo ono što je daleko je slobodno.

Zanemeli.
Bez suza.
Oslepljeni.
Vode nas samoće gradskih parkova.
Nekud.

Beleznica

Ponekad se vratim, kao detinjstvu, sveskama, starom iskusnom papiru, ‘artija je to. Ima svoj miris. Tastaturu zamenim olovkom. Prsti se vrate u onaj položaj kad palac i kažiprst stegnu mastiljavu alatku ne bi li ispisali bilo šta. I učini mi se da sam skoro zaboravila da pišem, da mi se rukopis iskvario kao da svako slovo u svoju stranu beži, kao da se u jednoj reči znakovi sklanjaju i čude jedno drugom.

Eh tastaturo, naviko. Setim se i stare pisaće mašine koja umotana u tri kese od najlona, sada stoji na vrh ormana, za uspomenu. Slike se vraćaju na dane kada sam je prvi put dobila i oduševljeno lupala svom snagom po slovnim dugmićima, pa tek onaj predivni osećaj kad završiš otkucani red, pa povučeš ručku i šinom zamahneš, rolaš onaj točak poput uzdaha i nadolazećeg udaha pred nov red i misao.

I onda se nekako vratih, stavih jednu beležnicu sa olovkom na stočić kraj kreveta. Pa kad mi nešto dođe na um da ne zaboravim, pri ruci je, brže to i zapišem.

Od kako sam se združila sa tom beležnicom mnogo toga se promenilo.

Ona je tu sa mnom kraj uzglavlja dok spavam, dok čitam, dok pušim cigaretu i sikćem, promatra iz ugla. Intima. Nekako je više od raznih dokumenata po kompjuterima i androidima, samo moja. Daleka od očiju monitora, foldera, Google špijuna i statističara…i ostalih grupacija. Usamljena i slobodna. U njoj nisu izmešani tehnologija, poslovni folderi, mejlovi, linkovi sa neta, društvene mreže. Ona je u svom miru. Beležnica iz ćoška. Kad je otvorim, ništa drugo mi ne može odvući pažnju. Ona čeka samo mene a ja joj dajem kojekakve budalaštine, smejurije i pokatkad neke čudne zapise.

Uzvraća mi: Loš ti je rukopis, ne možeš ponekad da pročitaš što si samoj sebi napisala. Vrati se krasnopisu. Pročitaj ono od pre dva, tri meseca (ako uspeš) i pronaći ćeš znakove koje si otkrivala sebi. U ranim jutarnjim satima kada si bivala još između sna i budnosti, kada si se rađala iznova u tim zorama. Znakove zabeleženih snova kada si tokom noći preznojena drhtavim rukama u beležnici ostavljala kapljice podsvesnog da ti jednom, kad prođe neko vreme budu jasnije. Znakove kada usred brisanja prozora prekineš sve da bi zapisala što ti se vrzma po glavi. Ostaviš krpu, siđeš sa stola i ostaviš umazane prozore (što te od komšiluka sram kako ga gradski smog isprlja za jedan dan a ti ga opereš jednom u mesec dana). Opišeš kako je možda dobro da između tebe i tog sveta spolja ostane dovoljan sloj smoga na staklu i one lepljive prašine sa asfalta, poput zavese mat nijanse koja te čuva na potpuno prirodan način od tuđeg virenja u tvoje prostorije.

Kao i beležnica ne mora sve osvanuti na ekranu i ne mora sve pred ljude …

Patina daje nemogućem da se sačuva i da postane oživljeno u neka druga vremena. Prava vremena.

U tebi.

IGRICA JE SUPER A JA ĆU JE IGRATI EMOTIVNO – BIRAĆU PESME KOJE MI BUDE NAJLEPŠE USPOMENE IZ DETINJSTVA DO DANAS I KOJE MI ZNAČE I VEZUJU ME ZA VAŽNE PREOKRETE U SOPSTVENOM ŽIVOTU. HVALA I JELENI  I NEŠI ŠTO SU ME POKRENULI NA OVAKAV BLOG POST.

mUSIC

  1. UZ OVU PESMU SMO JOŠ KAO OSMOGODIŠNJAKINJE  DRUGARICA I JA, ZNAJUĆI TEKST NAPAMET IZVODILE KOREOGRAFIJU, PERFORMANS KAO NA SCENI, ZNATE PRED ONIM KLASIČNIM SABOROM ISPRED ZGRADE – KOMŠINICE NA KLUPI – NJIHOVA TRAČ DOZA PREDVEČERJA A ONDA ULETIMO NAS DVE I RAZBUCAMO IM KONCEPCIJU! TO JE BIO NAŠ VID BUNTA!

  1. UZ OVU PESMU POSLE ČITANJA POEZIJE KOJE SMO PISALE ISTA DRUGARICA I JA I RASPRAVLJALE O JUNGU, SVAĐUCKALE SE OKO ŠOPENHAUERA SLOŽILE OKO NIČEA I ONDA SE TO SVE OKONČA JEDNIM DEVOJAČKIM SUZAMA ZBOG NEKAKVIH SNOVA MLADALAČKIH NA OVU PESMU:

  1. ONDA SU DOŠLI MUZIČARI KOJI SU TOTALNA TRANSORMACIJA SVESTI I MORAM IH NABROJATI VIŠE:

 

  1. NA MOM I NEŠONIJEVOM VENČANJU DOMINIRALE SU OVE DVE PESME:

  1. I TAKO MOGLA BIH U NEDOGLED ALI ZAVRŠIĆU SA ČOVEKOM ČIJE TEKSTOVE SMATRAM OBAVEZNOM LEKTIROM KOJU BI TREBALO UVESTI U ŠKOLE I SA SLUŠALICAMA U UŠIMA KAD GOD SAM NA PREKRETNICI UPUĆIVALA SAM SE SAMA UZ NJEGOVE ALBUME NA BUS PA NA PUT I VRAĆALA SE REGENERISANA I OSNAŽENA!

NOMINUJEM

  • DRAGOŠA RISTIĆA JER JE ON MLAĐA GENERACIJA I ZANIMA ME NJEGOV REPERTOAR 🙂
  • STANISLAVU ŽUŽU ŠAKOTU
  • I DRAGU MERI – MERIMU SIMOVLJEVIC ARANITOVIĆ
  • NIJE KRAJ HAHAHA EVO MALO ZA OPUŠTANJE PADAM NA FRAJERA ILI MUZIKU U OVOJ POSLEDNJOJ NUMERI PROSUDITE SAMI 🙂

naslovna

Uplivati u vode fantastike i sve ono što ona  podrazumeva, obećava ulazak u veoma raznolik spektar književnih dela jer je sam pojam fantastike u književnosti kao žanra prilično složen. Fantastika ima svoje podžanrove tako da se dela ove tematike mogu izuzetno razlikovati. Neka najjednostavnija podela sad u 21. veku, moguće da bi se mogla  suziti na dve podvrste: tradicionalna i naučna fantastika. Ako krenemo dalje da granamo žanr tu su: epska, folklorna, kriminalistička,  naučna, apokaliptična – u poslednje vreme najčešće možda i ekranizovana.

Ipak, tu se može sagledavati kroz istoriju šta fantastiku razlikuje od bajke, šta od klasičnog horora i šta u određenom istorijskom razdoblju ne smatramo fantastikom. Na primer, božanstva u antičkoj književnosti ne posmatramo kao natprirodna bića jer ni to razdoblje na njih ne gleda tako. Opet sa druge strane kako je na jednoj od promocija profesor Zoran Živković, naš najpoznatiji pisac fantastike rekao ona se provlači u mnogim delima skriveno, kao na primer u “Hamletu” Šekspira, duh oca koji inicira čitavo delo jeste natprirodna motivacija čitave drame. Takođe, mnoga književna dela koja su anticipirala budućnost mogu se svrstatu u vremenu u kom su nastajala kao dela fantastike na primer “20. 000 milja pod morem” Žil Verna dok bi sada takva fabula, u veku u kome živimo bio tek zanimljiv avanturama ispunjen roman ali ne i fantastika.

Sam autor, Zoran Petrović donekle  je objasnio gde on svrstava svoje delo “Praznik zveri – Žeteoci”, nazvavši je folklornom fantastikom i multižanrovskim izazovom. Možda je on i sam najbolje odredio i kao čitalac potpuno sam saglasna da se ova knjiga po njegovim rečima: „…ne zaustavlja na tome već se bavi i realnim porodičnim, kolegijalnim i međuljudskim odnosima, dodiruje ostvarene i neostvarene ljubavi, i mnoge druge elemente koje srećemo u svakodnevnom životu.“

S obzirom da nisam previše relevantna da govorim o ovom žanru jer sam od svih žanrova najslabiji poznalavac i čitalac fantastike ipak bih tvrdila da je Petrović odgovorio na osnovni žanrovski zahtev a to je po meni da nam isprva predstavlja stvaran svet, koji po sebi podrazumeva svakodnevno utemeljene izvesne realnosti i on smešta svoju fantaziju i maštu u takav realan svet i pomućuje ga natprirodnim, čudotvornim. Fikcijom a i trilerovskim zapletom dva inspektora, rušeći tu ustoličenu realnost on uvodi folkornu mitologiju, vampira (u svojoj specifičnoj novoj vizuri), vradžbine, bajalice, spravljane čudnih “musaka” u kojima su moći čaranja.

 Iako je prethodni roman “Bulevar greha” ljubavno-trilerovsko delo sa mnoštvom mašte i emocija, ni prelaskom na novi žanr Petrović nije izgubio u svom talentu neobičnih opisa, emotivne povezanosti likova, darovitost za inovativnim obrtima koji otkrivaju stvarne odnose među ljudima, kolegama, duboko je dočarana neostvarena ljubav Barbare čija se sestra udala za čoveka koga ona voli pa se podala grehu i tami u “Žeteocima”. Likovima razotkriva dušu, njihove slabosti, priča njihove lične priče toliko spontano a umešno da vam se otvaraju u svoj svojoj realističnoj, duhovitoj ili pak emotivnoj slici,  a opet sve to obavijeno je misterijom “Čudne šume” na Avali i “Žeteocima.

Slika 2

Sam početak, opis razgovora sa kćerkom Dunjom, jednog od glavnih junaka odmah vas razoruža, i tu nema ničeg nadnaravnog, ne slutite šta vas tek čeka…Tu sam pronašla jedan interesantan deo kojim se Zoran Petrović poigrao sa umetnicima a možda i samim sobom gde se govori o “muškim suzama” a dolazimo do pesnika :

“Eno Milošev tata , Zoran, je muškarac, a videla sam ga u parku, piše pesme i plače.”

“Dobro Dunja, to je drugo”

“Kako?”

“ Pa on je čovek umetnik, njima je svašta dozvoljeno”.

Sam siže romana ukratko bi se mogao opisati da jedan inspektor MUP-a iz Beograda i drugi inspektor – psihološki profajler, tragaju za ubicom, koji svoje žrtve ubija specijalnim otrovom T12. Na vratovima žrtava mogu se primetiti ugrizi koji podsećaju na ugriz vampira. Vampir sa Avale,  primiren bar za savremen svet i medije skoro deceniju, čini se ponovo je aktivan. Tu nas autor vodi kroz prirodu, Avalu, Zvezdarsku šumu, ali nas i vraća u mesta u Srbiji, Gorni Nered i 1975. godinu, pa zatim čak u 1967. godinu u kuću Rogobatića. Vraća nas na davnašnji eksperiment gde se poslužio istorijskom činjenicom da je postojao Crveni krst 1941. godine u Nišu a onda dodaje svoju fiktivnu priču o eksperimentu koji se tada davno desio. Uplivava fantazija kako je sve počelo, kako se došlo do izmaštanog ali značajnog za dešavanja i do dan danas, a na granici ste kao čitalac da vam se muti pred očima šta je realno šta je fikcija. Sjajan efekat! Sve je započelo još tim eksperimentom gde je Stojan Rogobatić upoznao doktora Hansa koji je želeo da Arijevsku rasu učini savršenom, gotovo besmrtnom nazvavši tih ratnih godina eksperiment “Progres nauke”. Supstanca T12 koja dovodi naučnika Hansa u najviše uzbuđenje sreće jer kad se doda u krv ona je ta tajna koja čini njegov rad konačno uspešnim i omogućava savršenstvo. Doza humora u Petrovićevim romanima uvek postoji pa je on na ovu silnu radost doktora odgovorio šaljivo: “Dakle pravimo domaću Krvovicu”.

Tu je i neostvarena ljubav Barbare / “Barbara Ilić Neljubljena/ koja pokušava da na pijaci  “Kalenić”  kupi dva živa petla i jednog zeca jer za tajnu zna i takođe jako komična scena između nje i prodavačice koja ne želi da joj proda. Prodavačica kao da naslućuje čime se bavi  Barbara jer folklor živi među ljudima i predanjima jer ih ona kupuje baš na Bezimenu nedelju.

Opet u odeljku Tajnožder na avalskom putu kreće potera i potraga za otmičarem a u poteru kreću / mešaju se stvaran i nestvaran svet/  i Planinske vile, Dobronoseće iz Planinskog veća. Devica se mora odvesti Gospodaru. Gospodar kao i sastojak T12 prenose se s pokoljenja na pokoljenje i ko pređe granicu Crne šume ulazi u jedan stahotan uvid i postaje deo tmine.

U odeljku Izdaja preklapaju se sve priče iz različitih razdoblja i krajeva i razvejavaju misteriju a napetost je na svom vrhuncu. Potom dolazi “Noć kad je Mesec plakao”.

Postoje na neki poseban način dirljivi momenti pa i u samim naslovima odeljaka, koji kontrastriraju sa krvavim mesecom, strahom, nemilim scenama od koje vas podilazi jeza.  Takođe, poezija Petrovića ostvaruje se kroz bajalice:

“Mrtva usta. Živa rana,

Spokoju si obećana.

Mrtva rana, Živa usta

Progovori, dušo pusta.”

Ili ko su Žeteoci:

“Zluradujte se Izabrani,

pod okriljem Tame,

jer dobiste kapi mene.”

“DOBISMO KAPI TEBE, zagrme crna povorka.

“Dok Zlokobnika slavimo,

S proleća na leto, ništa da je sveto.”

“NIŠTA DA JE SVETO!”

Primi u Tamu sluge svoje,

dušom krštenom na pokrovu mrtvenom,

Bezimeni Oče, očnjaka krvavih,

prihvati grehe ŽETELACA novih!”

Promo u Bojicu

Promocija u biblioteci „Milutin Bojić“

Prvi deo sage “Praznik zveri” završava se “Čuvarom i Damom Zvezdarskom”. “Beograđani kažu da ih viđaju na Košutnjaku i u Zvezdarskoj šumi, Nišlije na Čairu a Novosađani u okolini Petrovaradinske tvrđave” 🙂

Uspela sam kao čitalac vizuelno da doživljavam likove i scene, a oni nastaju kao da ih je zaista autor sve već dobro upoznao i video. Avantura kroz ovaj prvi deo sage pokazala mi je koliko bogata može biti fantastika. U nastavku sage  “Praznik  zveri”  a tu je već objavljen drugi deo – “Grehovi alijanse”  slušajući Zorana Petrovića čuh da mu je namera da se ne bavi tradicionalnim vampirima već da im da jednu romantičnu pa i herojsku senku i boju, da ne budu apsolutni negativci. Zvuči jako zanimljivo pa ću se upustiti u čitanje novih plodonosnih čuda Zorana Petrovića, veoma rado!

Zoran likZoran Petrović je rođen 1968. godine u Beogradu. U periodu od 1984. do 1986. aktivno se bavio muzikom kao vokalni solista “Bukowski band-a”, a od 1987. do 1990. kao vokal projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, tada pionirskom internet komunikacijom i online gaming-om kojim se, kao hobijem, bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova”, dobija 2012. godine. Na književnoj sceni se pojavljuje 2009. sa svojom prvom zbirkom ljubavne poezije “Ženi koju volim”. Drugu zbirku, pod naslovom “Hvala što postojiš”, objavljuje 2010. godine. Njegov prvi roman, “Bulevar greha”, izašao je iz štampe 2016. godine. “Praznik Zveri” je njegov drugi roman koji je izašao u drugoj polovini januara, 2017

Maske

Na 100 ljudi 1000 maski.

Na jedan život pet lažnih profila.

Na pet lažnih profila milion fotošopova.

Sa fotošopova zvuci topova.

Guze puze.

Suze mole da ih vole.

Reklame te odalame.

Kog vuka hranite? Gladnog ili ima sitih?

Čega je gladan jadan?

Slika Dorijana Greja.

Narcis i Zlatousti i tako redom.

Šliht providan kao najlon s pijace.

Pričaj mi o sebi…

Baš od toga će majka prehraniti svoju decu…

Ne zadiri već prodiri, baš je seksi tako virtuelno.

Jebe li se iko u kadi, na kuhinjskom stolu, u liftu, kolima, još

pitam se….

 

Novogodisnja

Secivo, Mihajlo Vasiljevic

Roman  “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića jeste štivo za mlađe generacije. Njegovo vreme tek dolazi što pokazuje trud koji ulaže u već svoj drugi roman a pamtimo ga po prvom, naslovljenom  – „U Prolazu“.
Rođen je 1997. godine u Somboru i trenutno studira Ekonomski fakultet u Subotici. Sa druge strane ekonomista ima žar ka pisanoj reči koja ga ne napušta i kako je najavio već piše svoj treći roman.

Kada govorimo o romanu „Sečivo“ možemo reći da je pisan iz ugla likova Vuka i Nevene, naizmenično, čije sudbine (dva poroka) prikazuju živote mladih ljudi, njihove prijatelje, roditelje i ljubavne drame. Pisac oslikava trenutni trend jednog dela omladine koja traga na neobičan način do sebe i do ostvarenosti sebe u sazrevanju kao i u ljubavi. Naravno, mladi čitaju Koelja, ja sam donekle bila odbijena na samom početku od romana,  jer Koelja smatram piscem koji se čita u pubertetu, i to eventualno, njegova knjiga „Alhemičar“ a dalje je vreme za kvalitetnije štivo. No, znajući da je autor pokrenuo jednu mnogo važnu i neobičnu temu zbog čega je mene zaintrigirao ovaj roman, „oprostila“ sam njegovom junaku što „guta“ Koelja i nastavila da čitam roman 🙂

Moja primedba generalno je da je Vasiljević možda ipak mogao da sažme priču i u nešto kraći roman sa manje dijaloga u pojedinim delovima. Roman bi time dobio na snazi i jačini reči kao i smislu pojedinih događaja.

Ono što me je privuklo i o čemu bi mogao da piše i kasnije kad prođe neko vreme možda kroz neki novi lik je fenomen jednog „poremećaja“ –  samopovređivanja. Ova fizička manifestacija psihičke nemoći da prebrodimo određene traume je meni najbolje ostvaren segment i srž, velika pouka u romanu. Izuzetno sam iznenađena, da se dvadesetogodišnji autor suočio u romanu sa tom temom, a donekle pored alkohola, droge, gomile bensendina i raznih tableta u dimu odrastaju u jednoj fazi svog života njegovi junaci.

Secivo, Mihajlo Vasiljevic 2

Nevena –  simbolika SAMOPOVREĐIVANJA – delovala mi je jezivo ali veoma realistično.

 – „Samopovređivanje se definiše kao nanošenje povreda sebi dovoljno ozbiljnih da dovode do oštećenja tkiva ili do tragova na koži koji ostaju vidljivi nekoliko sati. Najčešći oblik samopovređivanja je sečenje oštrim predmetima, dok su nešto ređi oblici paljenje, udaranje glavom ili grebanje. Ovo su samo neki od oblika, u praksi se sreće i udaranje ili bičevanje sebe, čupanje kose i slično. Iako može biti upadljivo i dramatično, samopovređivanje se češće odigrava u tajnosti i praćeno je osećanjem stida zbog koga osoba pokušava da što bolje sakrije sve tragove na sebi. Zbog toga tragove povreda nije uvek lako primetiti i dešava se da niko od ukućana niti bliskih prijatelja ni ne sumnja da se osoba samopovređuje.”

 – “U centru ovog problema najčešće se nalazi psihički bol koji osoba oseća i koji ne ume da ispolji niti kanališe na bilo koji drugi način osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Preplavljenost negativnim osećanjima prekida se time što se izaziva fizički bol koji u tom trenutku osoba doživljava kao spas i olakšanje. U nekim drugim slučajevima, osoba nanosi sebi povrede ne da bi se spasila prejakih osećanja, već da bi uspela da probudi bilo kakvo osećanje u sebi. Osećaj otupelosti i mrtvila može biti nepodnošljiv baš kao i osećaj preplavljenosti osećanjima, te je fizički bol i u ovom slučaju za osobu trenutni spas.”

Mene je roman ostavio zapitanu, verovatno ću mesecima istraživati ovu temu, u velikom interesovanju  koliko se samopovređujemo, ne samo fizički kao konkretno junakinja već na različite načine.

U romanu donekle imamo  naslućene razloge zašto to činimo:

  1.  “Moguće je da su osećanja prejaka!”
  2. “…osećaj otupelosti koje je često u depresivnim epizodama, kada osoba veruje da više nije sposobna za bilo kakva osećanja”
  3. “Samoprezir”.
  4. “Posebno je često kod osoba koje su imale predistoriju emotivnog fizičkog ili seksulanog zlostavljanja u detinjstvu. Žrtve zlostavljanja često sebe optužuju za ono što im se desilo što dovodi do tako jakog osećaja krivice da dobijaju potrebu za kažnjavanjem sebe.”

U svetu MASKI, nije slučajno da se u romanu odigrava i jedna žurka pod maskama, autor nas u završnoj reči upozorava:

„AKO NOSIŠ MASKU, ZAPITAJ SE, DA LI JE ONA VREDNA NOŠENJA? ŠTA AKO JE PREDUGO NOSIŠ, PA ONA PRESTANE DA BUDE MASKA, I TI SE PRETVORIŠ U NJU? ZAPITAJ SE. KADA SE MASKENBAL ZAVRŠI, MASKE SE SKINU. DA LI JE TVOJA NA PODU? DA LI TVOJ MASKENBAL JOŠ UVEK TRAJE? ILI NIKADA NIJE POČEO? ILI SE IPAK NEĆE NIKADA NI ZAVRŠITI… ALI ZAPAMTI… POD MASKOM NIKO NIKADA NIJE BIO ISTINSKI SREĆAN. IZBOR JE TVOJ.”

Junakinja je ljuta na ceo svet, kada se poseče oseti olakšanje, snagu, smanjenje stresa i kao i sva ostala sredstva – to stvara određenju vrstu ZAVISNOSTI! Do novog rešavanja pritiska neko drogom, nekom povređivanjem sebe, svojih ruku, butina dok se ne razmota klupko onog prapočetnog uzroka zašto u te zavisnosti upadamo…

Mladi Mihajlo Vasiljević ovom temom inicira na razmišljanje koji su sve naši “žileti” koja su “sečiva”od kojih smo zavisni ili neko u našoj okolini.

Roman je ispisan u žargonskom duhu u dijalozima, a vidi se i potreba da se naglase određene pouke. Donekle, tu imam malu zamerku, možda ima previše “citat” poruka, donekle je roman mogao biti sasvim potpun i bez Uvoda kao i bez “reči autora” na završetku. To se delom moglo utkati u samo telo romana a i da se ostavi čitaocu na promišljanje.

Ipak, smatram roman oštrom slikom tamne strane odrastanja sa jedne strane a ujedno je ovo priča obgrljena ljubavlju koja savladava dijagnoze, optimističan donekle, ali i svedočanstvo jedne stvarnosti koju ne otkrivamo često.

 

Mihajlo VasiljevicMihajlo Vasiljević rođen 20. maja
1997. godine u Somboru.
Završio je osnovnu školu „Ivan Goran
Kovačić“ u Stanišiću i nakon toga Srednju
ekonomsku školu u Somboru. Upisao
je Ekonomski fakultet u Subotici.
2016. godine, objavio je svoju prvu
knjigu koja nosi nazovi “U Prolazu”. Ovo
je njegova druga knjiga, a uveliko radi i na
trećoj knjizi čija je tematika za sad tajna.
Autora možete pronaći na sledećim društvenim mrežama:
www.facebook.com/vasiljevic.mihajlo1
www.instagram.com/vasiljevicmihajlo

 

Fotografije autora sa prve promocije romana „Sečivo“ u Stanišiću:

 

Priča je u nama i belini nenapisanog. Želim sebi i svima da je ispišete u sebi.

zen-circle-sheilan-sheilan

Miljan Paunovic Soba tajni naslovnica

„Naši životi su stavljeni, kako ti kažeš na kocku, onog dana kada smo se rodili. Niko ne može da ti garantuje ni dobar, ni loš život. Ti imaš izbor da prema nekim našim saznanjima živiš dobro, ali što je ulog veći, gubici nisu mali“.

Roman  prvenac Miljana Paunovića je priča o centrima moći naspram pojedinca, ispričan kao gotovo SF scenario jedne filmske serije koju bi sigurno voleli da pogledate. Glavni lik Milan oslikan je kao mladić koji dolazi iz malog mesta sa juga Srbije u prestonicu, Beograd, „navodno“ slučajno. Na početku romana sve izgleda uobičajeno a uvodi nas zapravo u trilerovsku isprepletanost likova sa naučnofantastičnim elementima u zapletima i obrtima radnje koja postaje sve zamršenija i zanimljivija, izazivajući želju da se što pre sazna rasplet.

Jedno od pitanja koje roman postavlja je: Da li postoji slučajnost? No ovog puta to pitanje nije postavljeno na način kroz filozofski ili religijski kontekst postojanja ili nepostojanja sudbine, determinizma ili postojanja Boga, već naprotiv – da li su ljudi iz Centra moći zapravo učinili da ništa, čak, od našeg samog rođenja pa nadalje nije slučajno? Čovek se ovde postavlja kao neko ko je izgradio centar i  kontrolor je sudbina.

Opisane su realističnim i faktografskim diskursom slike života kako u provinciji, tako i u velikom gradu. Podsetio nas je pisac na neke delove Beograda koji mogu izgledati drugačije u očima onih koji tek stupe na njegovo tlo. Takođe, delom su opisane atmosfere malog mesta ali i bogatstva naše zemlje kojih se glavni lik priseća kao što je Romulijana.

Ako posmatramo kako su postavljeni likovi čak i tu imamo APSURD, PREOKRET, NIŠTA NIJE KAKO SE NA PRVI POGLED ČINI,  koji i jesu srž fabule romana.  Glavni lik je Milan Janić, dok su ostali likovi sporedni: Nenad, Mara, Nevena, Tanja, Natalija, roditelji, baka Jana, stanodavka Milica, komšinica Maja. Upravo su svi ti sporedni likovi odlučivali o životu glavnog junaka a on je u toj njihovoj igri koju nije uvideo, mada jeste naslućivao, zapravo sporedan sa svojom moći kontrole svog života. Te u tom smislu  ovako izgrađeni likovi su dosta uspeli na interesantan način i hrabar su potez pisca svog prvog romana.

Najupečatljivije i vrhunski je dočaran lik stanodavke Milice, koji je po mom mišljenju  dobra matrica za buduće romane Miljana Paunovića, jer je tu pokazao neki svoj jedinstven pečat stvaranja situacija, izgradnje dijaloga, specifičnog humora, stava da ima osobenih životnih priča a pisac je tu da ih predstavi sve u njihovoj realnosti. Svi su ljudski i prihvatljivi, nema osude već prihvatanja različitosti.

Mane romana su već viđena idejna rešenja koja čine kostur romana: dolazak provincijalca u veliki grad, delovi sa elementima naučne fantastike su tipični, mešovitost žanra sa političkim trilerom i realističkom fabulom. Rasplet pomalo zbrzan i nedovoljno jasno predstavljen. No ipak je to roman prvenac…

Pred nama se otvara priča o ljudima koji kontrolišu naše živote, koji su sakriveni u prostorijama Centra a odluke ko će kako živeti, ko je izabrani, ko će preživeti donosi se glasanjem. Ljudi su SKENIRANI ljudi. TESTIRANI. Emocije se MERE spravama. Uvek ako postoji pojedinac koji naruši sistem Centar ima čuveni plan „B“. Iznad svih junaka je sistem a svaki čovek prolazi kroz prizme, kako se autor fantastično dosetio simbolike jednog geometrijkog tela:

Kocke.

– „Plave kocke su predstavljale rođene.“

 – „Crvene kocke su predstavljale period najveće životne snage i istraživanja. One su istovremeno određivale uloge koje jedinka igra tokom života“

 – „ Zelene kocke su davale stabilnost pojedincu“

– „Poslednje crne kocke nisu slučajno bile te boje. One su predskazivale najveće rizike, bolesti i smrt. One su takođe nakon svih analiza određivale ko može da nastavi da živi i pod kojim uslovima. Cena života bila je neprocenjiva, drugu šansu su dobijali samo oni odabrani i jedinke koje su najviše rizikovale kako bi nastavile dalje da žive. „

U jednom momentu glavni junak razmišlja kako čovek ne ostane na putu koji želi, u čemu je najbolji, već ga život odvede na neku sasvim drugu stranu a na onu početnu neprijatnost kada uđemo u taj novi svoj „drugi lik“ se ubrzo naviknemo. Pita se da li se ikada više borimo za one svoje prve želje i snove, za ono naše Ja, da li je moguće vratiti se izvornom sebi?

Zato je kroz ovaj roman traganje za „Sobom tajni“, zapravo traganje za odgovorima o sebi, položaju pojedinca i njegovoj zavisnosti / nezavisnosti od društa u koje je civilizacija izrasla. Soba tajni je traganje za odgovorima na pitanja: Ko sam ja? Jesam li ovo ja ili neko drugo moje JA? Da li idemo putem koji sami gradimo ili nam je neko već dodelio meru i uloge?

U „Sobi tajni“ se krije suočavanje sa sobom i sa svetom. Ne donosi mir. Donosi istinu. Ako ste spremni za put sa glavnim junakom kroz ovu virtuelnu realnost i na uzbudljiv način dočarana suočavanja,  onda je ovo roman za vas.

Blog Miljana PaunovićaMiljan Paunovic fotografija

„Soba tajni“ na FB

Roman je objavljen u izdanju:

CNP&P Izdavačka delatnost

(“Mogao bih vam sebe opisati kao pčelinju košnicu koju je zahvatila trulež, jedan deo radi ovo, drugi deo radi ono, i ništa, sve se odvija uprazno i lagano, neprimetno propada”, Mihajlo Pantić)

 

Ovo je ne tonski, već video zapis o tišini koja se vidi. Ta otvorena rana je tišina a priča o njoj je i slepa i nema i gluva.

Eno ono lice u ogledalu menja izraze ćutke. U kupatilu, tu u tom ogledalu sa crvenim ramom je nastao moj prvi youtube kanal.  Sa mojim imenom.

O ćutanju koje neverica štiti od zvukova, sam htela da ćutim… ili snimim klip u kupatilu.

Htedoh da opišem muk kada se sruši nacrtana planina iz detinjstva, pa se obojeni crtež zagubi na prašnjavom tavanu a deca odrastu i počnu da se zagledaju, mere, i zaboravljaju. Kada odbace bojice i dohvate se puške.

I kad je metak imetak. A vreme suša – duša.

Priča o materijalizmu koji posiše svaku urezanu brazdu u mozgu i on se uglača i počne da liči na sjajno a ledeno ružičasto klizalište iz neke nepostojeće bajke.

Planinu je spalio požar drogiranih turista koji su izgubili kompas te tavorili u halucinacijama savremenih vrednosti beskičmenjaka.

O  belini papira koji će napuniti srce još većom prazninom, o tome je priča.

Priča koja ne boli nego je pokidala sve stare svežnjeve ključeva za vrata koja se otvaraju…

Zatvorena soba to je priča.

O jednom danu u nedelji kada je dan za bol. A i svaki drugi dan je za bol.

Nekim danima papir nije prazan i bol govori. Tog dana bol je ćutao.

Brojala sam do deset a posle više ne znam koliko puta sam uključivala pa isključivala kompjuter ne bih li ispričala tu priču.

Nadalje nisam više znala zabrojah se, isključih ponovo.

Poslednji put da otvaram beli word dokument ne bih li uspela da je izbacim napolje, neuspešno…

Ovo je ona lava iz vulkana koja će dugo i sporo, gusta koliko je dugo i stvarana, kliziti kao krv iz rane koja curi…

Ko zna koliko dugo. Ne postoji reč za nju.

Neispričana priča. Baš zato za nju smrti nema.

Nema svaka rana svoju krastu koja otpadne i ostane samo ožiljak.

Ima onih večnih.

 

An important lesson from Maryam Manteghi at the time when people, unfortunately, are fencing with vanities. So simple. „Good luck street“. A phenomenal book, rich in the images of Iranian, Western and Bosnian culture. Much detail can be learned about religions, customs and contrasts. Skillfully written by the pen of a well-read, educated woman, who is built of multiculturalism and has a great heart that understands the difficulties of life of the locals wherever she finds herself, and depicts essential and powerful scenes and details of different fates. She has a dominant sincerity and youthful joy while traveling and fighting cancer that befell her. An autobiographical tale. I can’t remember the last time I learned so many interesting sociological and historical details, thanks to author’s versatility and innate love for soul and life. A book that teaches with gravity on the one hand and optimism on the other, as well as that brave and witty madness of youth.

1Maryam recently visited Belgrade to promote her book and fascinated us, and she was fascinated by Belgrade. We expect, like she promised us, for Belgrade to become a part of the new book she is writing.

 

Promotion at the library „Milutin Bojic“, Belgrade, Serbia

 

*

Važna lekcija od Marjam dok se ljudi mačuju sujetama. Tako jednostavno. „Ulica dobre sreće“. Fenomenalna knjiga bogata slikama iranske, zapadne, bosanske kulture. Mnogo se detalja može naučiti o religijama običajima i kontrastima. Pisana vešto, perom načitane obrazovane žene koja sazdana iz multikulturalnosti velikom širinom srca razume težinu života meštana gde god se nađe i predočava nam suštinske i snažne scene i detalje različitih sudbina. Ima dominantnu iskrenost i mladalačku vedrinu dok putujući vodi bitku i sa rakom koji je zadesio. Autobiografska priča. Nisam odavno saznala toliko zanimljivih detalja socioloških, istorijskih a za to je zaslužna autorkina svestranost i urođena ljubav prema duši i životu. Knjiga koja uči potresno s jedne strane i optimizmom sa druge strane kao i onom hrabrom duhovitom ludošću mladosti.

Marjam je nedavno posetila Beograd povodom promocije svoje knjige i očarala nas a nju je očarao Beograd. Očekujemo, kako nam je obećala da će i Beograd postati delić njene nove knjige koju piše.

6

suocavanja

 

 – Ćao ja sam Džejn. Mi smo hteli da jedemo nešto. Kažu ovo je velika zgrada sa puno ljudi i hrane. Ovo je moja najbolja prijateljica, zmija Koni. I ona je gladna. Tu mi je vidite oko grudi umesto topića. Rekla mi crvenokosa devojčica, eno je sedi u fotelji da mi dobar „topić“. Rasla sam u gradu i pobegla kada su mi ubili psa.  Pijanci iz kraja kod trafike se okupljali i oni i psi lutalice…i tako zalutah u džunglu i mnogo mi je lepše tamo. Nego sada je neki požar, pa dok ne prođe…

Imate li dakle hrane ili ne?

– Ne, reče sablažnjeni recepcionar a  u crveni rukavicama mlatio je oko glave, kao da je prizivao u pomoć tim rukama.

 – Džejn, vidi ovaj ima crvene prste a mi bele!, uzviknu Tarzanijum.

 – Ćut bre!, odgovori Džejn

Tarzanijum uze majmunče i stavi joj na glavu.

– Evo ti ga, neka ti trebi taj mozak od besa, jezik da smiriš, reče T.

U tom, stigne obezbeđenje i menadžer hotela. Ljubazni gospodin u finom sivom odelu nasmejano reče:

–  O dragi moji, pa čekamo vas drugo, za vas je spremna soba. Okrete se ka recepcionaru koji je grickao zubima prste sve kroz one crvene rukavice i čekao sa strepnjom da vidi da li se on to nešto prevario, da li će sada da mu pljusnu otkaz. O ne! Kako ih nije prepoznao?

– Dajte našim poznatim, i nadasve kreativnim glumcima ključeve od njihove sobe, reče menadžer recepcionaru.

– Izvolite, drhtavim crvenim prstima pruži gospođici Džejn i Tarzanijumu, i Koni i majmunčetu koji je grickao ukosnicu sa kose Džejn, ključ.

– Vaša soba je broj 23, II sprat. Tamo vas čekaju vino, voće, banane i jabuke. Videću sa menadžerom da nabavimo iz ostave u kuhinji bar dva mala miša za srebrnu Koni.

– O, baš ste ljubazni, zmijče Koni ih naprosto obožava!, oduševljeno će Džejn. Svratićemo do ostave kasnije nas dve.

– Pa, pa… ne znam da li je to baš najbolja ideja, recepcionar će, bolje ja da vam donesem u sobu 23.

– Videćemo sa rediteljem, i on voli miševe, nasmeja se Džejn i svi krenuše u sobu da se opuste, jedu pred sutrašnji početak snimanja parodije, koje će kako rekoše, trajati bar mesec dana u ovom hotelu.

Recepcionar se kažu sutradan pojavio sa duplim parom rukavica i sa metalnom kutijom koju je držao na pultu. To je praktikovao i narednih dana. Sobarica koja menja posteljine u sobi 23 tvrdi da su u kutiji miševi, i da mu ukrade po jednog svakog jutra pre nego krene sa poslom.

 

#blogerski izazov u FB grupi Blogeri

Dugujem li nekom svoj osmeh, svoju sreću? Dužan li sam onih neizgovorenih reči njima, njoj? Milovanje i iznenađenja? Da li sam ih poklanjao dovoljno? Ima li me uopšte onakvog kakav znam da jesam?

Milan je sedeo na krevetu, u rasparenoj pižami. Gornji deo bila je ona siva dukserica fazon, sa teget rukavima, a donji deo, bela sa plavim kockicama. Obe pižame mu je kupila ona. I sad je seo, tako rasparen, postavio sebe u gornji desni ugao sobe, između ikone Svetog Nikole i LG klima uređaja. I posmatrao se iz tog ćoška. Pitao se. Samo su ga sustizala pitanja, ma gazila, preteći da ga samelju.

Osećao je toliko toga, jasni su bili svi vullkani i svaka erupcija u njemu imala je svoj žar i gustu lavu. Voleo je majku, voleo je brata, voleo je prijatelje, voleo je dlakave svoje ljubimce, voleo je nju. A osećao je da im duguje.

Sebe. Onog iznutra.

Zna da su oni umeli da mu čitaju iz očiju i iz nekih dela koja je za njih učinio, ali, sad kada ih nema, kada se krug ispraznio a praznina zatvorila, pitao se zašto mu ruke nisu bile vrednije u milovanju, zašto mu noge nisu bile brže u trčanju u susret dragim ljudima, zašto mu je glava padala na jastuk umesto reč i suza i razgovor dok je još bilo vremena za to…da im pokaže, da ih oseti, da uživa u njima, da žive dok žive …a surovi časovnik  je tako brzo kucao. Osećao se krivim što je ćutao, što se osmehivao a ne grohotom smejao, što je bežao pred ekrane TV-a ili kompjutera umesto u kafane, restorane, na privatne žurke. Plaže i osunčane pene malih talasa reke zašto nije podelio sa njom u zagrljaju ležeći nepomično, zašto tako nikada nisu dočekali zalazak sunca? Dovoljno bi mu bilo sad samo da dišu zajedno, nepomični i da sluša kao diše. Može i da ćuti, ona može i da se ne pomeri, on nju voli.

Kažu da su Milana našli rođaci koji su došli po nasledstvo, sedeo je nepomičan, zagledan u ugao između ikone i klima uređaja, u fotelji, posle dvadeset dana. Bio je decembar, nađen je smrznut, sa isključenim telefonima i kablovima iz svih štekera, pričaju da je želeo da nestane u tišini. Napustio je konačno i sebe i ovaj svet ne rekavši nikom ništa koliko boli bilo šta.

Profajler naslovnica Tamara Kucan

Sistem ne može zaštiti žrtve dovoljno. Da li ćutati, čuvati kao tajnu, da li uzeti zakon u svoje ruke, da li je osveta sloboda ili je oslobođenje tajne sloboda?

“Na nas je red da otkrijemo još jedan bag. Bag u čoveku.”

“U trinaestoj godini, pogledala sam film Dama snežne krvi , ekranizaciju istoimene mange – japanskog stripa. Postao je to moj omiljeni film. Dao mi je snagu, iznova i iznova sam ga gledala… Glavna junakinja je Juki (eng. Yuki), devojka koja živi za jedno – osvetu. Želi da se osveti ljudima koji su silovali njenu majku i ubili njoj bliske ljude. Juki je odvažna, snažna, disciplinovana, surova, lepa, zavodljiva… Ženstvena. Nosi kišobran u čijoj dršci skriva mač. Tim mačem ubija. Zamaje protivnika svojom lepotom, potom mu oduzme život. Ceo život sanjam o jednom… Da postanem kao Juki. Da budem ona.“, reči su glavne junakinje romana Marine.

Profajler - Tamara Kucan

“Profajler” je deseti roman autorke a ujedno i jubilej druženja sa svojom čitalačkom publikom. U ovom romanu sam diskurs i tok priče pokazali su jednu novu Tamaru Kučan. Ovo jeste krimi priča ali ne jednostavna i ne samo krimi priča. Drži pažnju i želju da saznate kako će se sve odvijati i rasplesti ali autorka to ne dozvoljava tako lako. Ona zapravo želi da ispriča jednu možda i donkihotovsku priču o hakeru koji se bori protiv “rupa” u sistemu društva,  kroz “rupe” u kompjuterskim sistemima.

Glavna  junakinja Marina je ušla u odeljenje za borbu protiv sajber kriminala i postala deo lova na hakera R. koji je svojim akcijama, razotkrivanjem ljudi na važnim funkcijama u svojim nelegalnim delovanjima, preusmeravanjem dečjih igračaka na adresu dece kojima su one potrebne a ne na profit koji kompanija želi da ostvari, ovaj haker dobija podršku i simpatije javnosti. Važna, poznata ličnost koja se preko medija bori protiv nasilja nad ženama, doživljava krah jer haker razotkriva, da je on zapravo nasilnik u sopstvenoj porodici i time ponovo zadobija podršku među građanima a sudbinu supruge nasilnika oslobađa. Sve to izluđuje u policiji inspektore u sajber odeljenju jer se sistem pokazuje nesposoban da reši slučaj.

Zakon – pokazuje se nesposobnost da se on sprovodi i da zaštiti žrtve od pedofila, silovatelja, nasilnika.

Društvo – pokazuje se u svoj svojoj licemernosti da zakon i funkcije protiv kriminala zapravo vode bolesni, nepošteni, nasilni ljudi koji su se pod maskama sakrili i infiltrirali u sistem. Pokazuje nemoć celog društva da se, (kako je otac glavne junakinje,  pošten i predan inspektor ponosan na to da nema u karijeri ni jedan nerešen slučaj, učio svoju ćerku), da se zakonskim putem građani izbore sa oštećenim pojavama u društvu. Otuda roman započinje rečima :

 “Dobro jutro, prljavi obrazu… Parazitu tuđe tišine. I ovog jutra dok si se umivao, pomislio si da voda pere grehe. Obrisao si lice i po ko zna koji put poverovao da rutina svakodnevice briše sekunde svega nesvakidašnjeg čemu ne možeš da odoliš.”

 Haker - Profajler

Otac junakinje Marine, koja prerano gubi majku predstavnik je možda malo krutog ali brižnog oca na svoj “inspektorski” način, slikovito izvajan kao policijac starog kova koji veruje u svoj posao. On zna dokle je je njegov domet i savetuje svoju ćerku da je posao kada započne neki slučaj da se uhapsi počinitelj i tu dalje prestaje njegov zadatak. Došla su neka druga vremena, internet komunikacija je ubrzala protok informacija, povezanost ljudi ali i dostupnije su žrtve bolesnim umovima koji ih traže, kao što su i rešenja policijskih slučajeva upravo negde u dubinama interneta.

Tako je i format romana na izvestan način prilagođen net diskursu i slika je današnjice a naslućuje i potpuno novu dimenziju komunikacije među ljudima u narednoj deceniji. Otkriva nam da ona već uveliko traje samo je mnogi nisu svesni negde u deep i dark web-u. Sve to inspirisano je stvarnim likovima i ni malo nije nestvarno i nerealno. Ipak, malo je i zastrašujuće. Autorka je kao i uvek posvećena temi koja je savremena, na koju nas navodi da obratimo pažnju.

Sa druge strane, kroz razvoj mlade devojke, Marine i negde na sredini romana rasplitanja njene duboke rane počinje iznova da nas intrigira ovaj uzbudljiv roman. Marina je uprkos željama svoga oca izabrala svoj put i uputila se kao psiholog u Holandiju gde je predano učeći postala – profajler – psiholog koji procenjuje profile osumnjičenih. Tu doživljava ljubav, duboku, prvu u kojoj sebi kažeš “znam da sam volela” ali se vraća u Srbiju jer baš kad je najlepše ta ljubav nestaje, ne ostavlja nikakav trag, gasi svoj Facebook profil i niko ne zna šta je sa njenim Edijem. Povratak je upliće u novu priču sa Nikolom koji vodi sajber odeljenje. No to nije obična ljubavna priča. To je težak udarac na njenu tajnu, na njenu profesiju, jer ona nije odmah shvatila šta se zapravo dešava. Ko je Nikola? Važno pitanje koje ona podsvesno i intuitivno sve vreme oseća i naslućuje, dobija napade mučnine, svojevrsna fizička manifestacija intuicije i podsvesti! Verovatno jedan od neuobičajenih načina, težak u svojoj ironiji, put da saznaš i iznešeš iznova zamračenu bolnu tajnu o silovanju doživljenom u mladosti, posle maturske žurke, opisan je u ovom romanu. I na to se nadovezuje samo sve veći broj silovanih mladih devojaka, devojčica a istraga traje…

Žrtve  “Nekada je i najgori košmar bolji od stvarnosti.”

Život posle – ,,Kod nastavljanja dalje nema mogu ili ne mogu – jednostavno nastaviš dalje.“

Istina“Laž može da postane istina. Istina nikada laž. “

Laž – “Beskrajne laži. Lažov se kune lažovu zbog kog je lažov postao.”

Pravda“Ona je mrtva. Pravda je iluzija. Kada ubi­ju ono što voliš, nema pravde, samo manje nepravde koja ne može da obriše rane, ali može da umiri čoveka, da ga spreči da postane nalik onima protiv kojih se bori.“

Tajne – “Svaka tajna skriva istinu, ali samo neke tajne mogu razotkriti laž”

Haker – “Obećavam da ćeš uskoro saznati sve o njima – o prevarama koje pune njihove džepove, o lažima koje im čuvaju fotelje. Ovo nije moj rat. Ovo je osnovno pravo svakog čoveka na život. Na život bez ugnjetavanja.”

Kompjuterski desktop

 Junakinja se u jednom trenutku pita da li bi ona rešila ikada slučaj i donekle olakšala sebi i priznala silovanje sa mogućnostu da je otac donekle u ključnom trenutku pomogne. Šta je sa ostalim ženama koje nemaju tu mogućnost, čiji otac nije policajac, pita se ona, i ima duboko razumevanje prema strahovima tih žena. I sama Marinina borba i borba hakera R. da se bar određeni broj žena spase novih zločina, hapšenjem silovatelja dolazi u jednom trenutku u bezizlaznu situaciju. Žrtve nasilja su tako često u bezizlaznim situacijama. Ono što je najopasnije u našem društvu je što su kazne male, dokazi se relativizuju, sumnja se u žrtvu više nego u počinitelja! Nasilnici su u svim sistemima, često mogu da utiču na zakon, a žrtva da kobno strada svojim priznanjem. Otuda je borba uvek lična, i svako se odlučuje na nju u skladu sa svojim mogućnostima. Zato u romanu imamo razumevanje prema svim onim ženama koje ćute o onome što im se dešava. Marina koja završava isprebijana u bolnici razume ženu u bolničkom krevetu pored nje koja svoje modrice objašnjava padom u kadi…ali joj ukazuje da ona nije ćutala i ostavlja joj svoj kontakt za svaki slučaj.

Jednako tužan, i bolan je osećaj da čak žrtva mora da položi svoje telo kao dokaz, da podnese jedno sumanuto hrabro ali opasno suočavanje i izazivanje nasilnika ne bi li on bio priveden pravdi! Zašto!? Pa on je pod maskom divnog, sjajnog borca protiv kriminala, on je u sistemu koji bi trebalo da sve nas čuva, on se tu sakrio. I čini nedela. Ali haker R. to zna…Don Kihot koji ne želi slavu, samo da bar u deliću svog mikrokosmosa spasi buduće moguće žrtve, a on to može jedino na ovaj način. I to je samo čestica pravde koja je ostvarena na neki način, kada je haker R. preuzeo “zakon u svoje ruke” spreman i sam da bude uhvaćen i žrtvovan ako je to potrebno. Nije to put, ali jeste roman ukazao da smo često na granici da nas do dna dovodi upravo nesprovođenje zakona, iskusno bekstvo zločinaca sistemu, korupcija i nepravda, često navode pojedinca da pomisli da nema pravde ni u pravu, ni u sudu, nigde i da pada u iskušenja da se bori svojim golim rukama i telom.

Otuda, ova savremena krimi priča rastače sistemski zarobljeno društvo i pojedinca koji se u njemu koprca i snalazi na bolne i rizične načine. Uvek postoje dve strane priče, oni koji su uspeli, mnogi koji su izgubili bitku, pa i život. Oni koji su progovorili i oni koji još uvek ćute. Oni koji su skinuli teret sa svoje duše i ponovo mogu da žive i vole i oni koji su kažnjeni…

“Profajler” je otuda svojevrsna kritika društva i podrška žrtvama nasilja da se izbore sa svojim demonima.

Ono što je vodilo junakinju, i čime se u trenucima slabosti hrabrila je moto koji je pronašla kroz svoju ljubav prema Japanu. Bušido –  kodeks ponašanja samuraja…

Ju – : hrabrost – snalažljivost, tvrdoća i hladnokrvnost.

 

 

Romani Tamare Kučan i IK Urban art očekuju Vas i na ovogodišnjem Sajmu knjiga

Tamara Kucan godina

 

tekst prenet na portalu: Mediasfera- logo

Profajler - Mediasfera

 

tekst prenet na portalu razumno.rs

razumno rs

Čovek sa šeširom prišao je dami sa šeširom. Nešto su tiho govorili na ćošku ispred cvećare. Trajalo je možda tri minuta to domunđavanje. Posmatrah ih iz lokala, gde sam pila čaj od kamilice sa puno limuna. Pahulje su polako jenjavale. Pomislih on je nju dugo čekao jer mu je šešir bio baš vlažan i beo od snega. Jedva se naziralo sivilo šešira. Oblikovan šešir  tako da samo vidim bradu a oči mu videti ne mogu. Njen zeleni šešir, obmotan lila maramom, odskakao je od  dosta tamnih boja okolo njih, i bio je suv. Čak mi se činilo da sam mogla osetiti toplinu koja zrači iz materijala njenog šešira koju je donela tek istrčala iz neke ugrejane prostorije.

Srknuh čaj, na tren kad se vratih pogledom na njih oni se rukovaše najednom, i ona zamaknu iza ćoška nekako oštro i čini mi se baš odlučno. Čovek sa šeširom nije gledao za njom, već u svoje cipele, par sekundi i onda se uputi u lokal u kom sam sedela.

Ušao je očigledno smrznut, nekako se tresao, pomalo je vidljivo to bilo spolja, i seo za sto uz peć.

Stavio je šešir na ivicu stola, cedio se sneg i čulo se kap, kap, praveći baricu uz nogaru stola. Gospodin, pomislih, skida šešir u restoranu.  Osvanu lepa seda kosa skupljena u rep, brada polako sušeći se poče da posvetljuje u srebrnu. Naručio je rum. Čist rum, duplu dozu. Iz kaputa izvadio je čokoladu. Lomio je kockice i lagano, zamišljenog pogleda uzimao kockicu koja se topila u gutljajima ruma.
Moram ovo da probam, pomislih. Ume čovek da uživa. Iako deluje setno, razočarano. Mada ima nešto u njemu, osećam kao da je siguran da će sačekati, baš tu, ono što čeka.

Pitah se, da li mu je ono bila mlada supruga koja ga je ostavila, ćerka koja je ljuta i zaboravila da je otac ipak možda u pravu, da je važan, ma ko je ta divna dama koja ga je brzo napustila?

Gazda restorana najednom pojača TV i ja se okretoh ka ekranu. Voditeljka je ugostila damu čije čizme prepoznah a i ugledah šešir na stolu u studiju, zelen sa lila maramom. Govorila je o sudbini biblioteke u selu Tulari kraj Uba. Ispričala je da je jedan gospodin, iz tog sela je njegova preminula supruga,  koji želi da ostane anoniman, donirao sredstva da se umesto nekadašnje zadruge u polupustom selu napravi biblioteka koja može koristiti  stanovnicima bar još desetak obližnjih sela.

Voditeljka šaljivo reče: “Pa da, sednu na motore ili  traktore i časkom mogu sada da svrate i do biblioteke! Na pitanje a kako će je snabdeti knjigama, mlada, sad već saznah profesorka književnosti reče da je već veliki svoj kućni fond poklonio anonimni donator a da su svi pozvani koji imaju viška knjiga da ih ne bacaju, da se jave, i sad ona navede gledaocima adrese, telefone.

Priđoh kao hipnotisana stolu i čoveku sa rumom, čokoladom i šeširom i upitah ga: “ Mislite da će uroditi plodom vaša akcija da u seocetu ostavite svoje knjige i osnujete biblioteku, u ova populistička vremena?”

On se iznenadi, pa nasmeja, pa pogleda u one svoje cipele.

“Moje vreme je prošlo i u populizmu i u životu koji sam živeo kako sam ja hteo, tako će i njima. Ko želi da poseti biblioteku posetiće je, zar ne?”

“Mlada si, šta se sikiraš, kupi neki šešir i vidiš, uze on onaj svoj i stavi ga ukoso na glavu, neka drugi čine šta hoće, dok god možeš, ne misli da je ono što ti greje dušu besmisleno, samo ovako kao ja, taj šešir što kupiš, ovako nakriviš i briga te!”

“Lako ću da ga kupim a već će biti teže ali pokušaću da naučim da ga tako nakrivim!, odgovorih mu

“I ako ne naučim, briga me”, dodadoh uz osmeh.

“Eto, već si naučila, samo ti šeširić fali”, nasmeja se i nastavi da gucka rum i kockice čokolade topi u ustima.

Platih račun, i zaputih se u butik, po šešir, naravno.

 

 

Povod: akcija u FB grupi Čitalište lepote i slobode  – stilske vežbe na temu – Čovek sa šeširom

kao pjesma

Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku  istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.

Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.

Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.

Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?

Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…

Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.

Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši  nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče,  ima i ono svoju dušicu“.

Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.

Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.

Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.

Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.

Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …

Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.

Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.

Kada sam sama u slutnjama ili mašti  – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.

Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?

Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.

I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”

Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…

Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.

Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…

Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”

kao u pesmi duša

“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”,  Cacadou Look

 

Bio jednom jedan zub. Kakav zub!? Strašan zub!

Bio jednom jedan strah. Kakav strah!? Strašan strah!

Srećom pa ni umnjaci ne izrastoše te broj zuba uvek je manji. U odnosu na strah.  Strahovi se pak mogu množiti do u beskraj.

Mučenje sebe strahovima malo čime mogu da se spreče ako strah ima realan uzrok. Nemoguće je slagati instinkt. Da li je moguće da se instinkt racionalizuje i umanji tenzija, ili da se instinkt odbrane pretvori u predaju?

Jednako kao strah, predaja nekada život spašava, a svi je se stide. Nije predaja uvek kukavičluk, uzmicanje, odustajanje.

Može biti nemoć.

Može biti dobra procena.

Može biti zamah ka nečem drugačijem, dok se ostavlja staro ruho negde iza sebe.

Boli li? Boli.

Predaja boli koliko i gubitak. 

Odnos strahovanja da ćeš nešto izgubiti boreći se sa slutnjama o unapred izgubljenoj borbi sa nemani, susret sa slutnjom da ćete, velika je verovatnoća nasamariti, da ćete nepravda udariti poput malja, strahovanje da ćeš ostati zaboravljen jer te je onih jedan odsto preostale pravde konačno i zauvek zaobišlo…

Poput slike inkvizitorske sprave za mučenje koja svakodnevno isteže po milimetar ruku i nogu i drži u večitom bolu i okovima.

Jednako, naprosto trpljenju bola jednog zuba, danima, plašeći se da odeš kod zubara. Može i na to da se svede. Zub se za sebe ne boji. Nije naučen. Nema matricu za strah. Ima samo zdrav i bolestan nerv. Kod njega je ili crno ili belo. Ili poliran i beo ili ga izjede crni karijes.

Tu nas čekaju dve mogućnosti: da uz „strašne“, vibrirajuće zujalice i igle, uz poznati miris stomatoliških smesa koje nam se iz tubica umešavaju i spravljaju, i zatvaraju preostale krunice, zub bude izlečen. Ili pak izvađen i zauvek izgubljen.

Rezultat je uvek isti. Prestanak bola.

Naslovna - Copy

“…samo na nepravdu srce jače bije. U svim ostalim situacijama kuca.”

 Uvek smo se hvalili da “naša” žena, o imali smo mi arhetip te žene – čuva dom, ognjište, muškarca, decu, očeve, majku, poreklo… Ne ide u boj ali je stub. A kada zatreba bogami ide i u boj. Ma, građevinu od doma napravi a u središtu stub – ona. No uglavnom je ćutao taj stub. Kad se sruši tek onda postane vidljiva. Ta, “arhetip” žena.

Došla neka “strašna” vremena, žene su danas i ognjište, i boj i mač,  a u Pavice Veljović pero je taj ubojiti mač koji ne ispušta, braneći ljudskost. Nikako Bog Darvinu da dokaže da je pogrešio kada smo mi ljudi u pitanju…u takvom vremenu živimo, priča nam autorka, a ono je moralo da iznedri jednu buntovničku ali i duhovitu, lucidnu sagu upravo o trenutku u kojem smo sada. Zatečeni ili kao posledica dugog procesa, većina profitira ili ćuti – naša autorka ne želi da ćuti. U samoj knjizi pronađoh i pisca:

“Neobuzdanog sam temperamenta. Divlja i svoja. Blesava sam na svoj način! Dvosmislena, trosmislena, šestomislena! Ali to sam ja. I baš to me čini srećnom, to kad znam da pripadam sebi. Nisam marioneta ni u čijim rukama! Sama svoja! Slobodna i srećna! Neukrotiva u svojoj osobenosti! Nepokolebljiva u koraku napred! Nesalomiva u borbi za pravdu! Neuhvatljiva poput vetra! Dodirljiva onima koji me razumeju srcem. Za sve ostale nedostižna i daleka”.

Pavica Veljović, poznata je do sad književnoj publici kao autor knjige aforizama “Sizife, promeni ruku” .

Novom knjigom se odlučila za mešovitu formu kratke priče, aforističkih segmenata, razgovora sa samom sobom koji je utkala u sveopšti okvir koji povezuju svu tu uskomešanost među likovima, zemljotrese u dušama, a to je romaneskna saga o Parohiji sa sve svojim klovnovima na vlasti i onih oko vlasti, sa svim komšijama koji čekaju da nekom crkne krava, sa svim onim sa ratišta povratnicima, i obespravljenim ženama, decom, psima…

invalid citati

Svom silinom na samom početku obraća se Bogu koji je sve ovo “zakuvao” i da mu je vreme da skrati pauzu i posveti se malo ljudima…Svom silinom obrušava se na vlastodršce jedne male seoske Parohije. Nadimci asociraju na današnje aktuelne političare, pa su neke promocije ove knjige možda zbog toga sprečene…nepodobne li su!? No, to je sticaj okolnosti i pitanje momenta, nije tek od skora ta Parohija ubijala ljude nepravdom niti će se Justicija izboriti sa iskušenjima uskoro, mnogo će žrtava proteći…Mnogi će se vlastodršci izmenjati… Ne bih se uzbuđivala da sam na mestu tih duša, ni bavila cenzurom jer je poruka univerzalna i vezuje se za vekovno pitanje koje je možda u korenu svake religije i sumnje: Gde je pravda?

Dileme vere u pravdu su i dileme vernika. Da ima Boga zar bi se ovoliko nepravde na nas obrušilo? A suštinski ova knjiga nam daje da preispitujemo: Bog nas je ostavio, čovek je čoveku strah i Bog, iskrenost i pravda su boginje ali ko im je stavio povez preko očiju!? Ako nam nije svejedno, ako nas boli zašto okrećemo glavu od tužnih i nesretnih, zašto nam je glava u pesku, da li smo odista nemoćni? Možda i jesmo. No najteže je kada su roditelji nemoćni da svojoj deci ostave jedan pravedniji svet a Pavica Veljović knjigu posvećuje svojoj deci, ujedno našoj budućnosti i zbog toga rizikuje ako je potrebno da izlije u svet kroz ove pisane redove sve istine, sve što je njeno pravedno srce osetilo, videlo, pokušalo, i nije se slomilo, još…se bori…Da li je to ludilo?

Suza citati

U odeljku sa likom Žuje koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i koga hoće da udave sopstveni gresi jer u njemu još ima duše i savesti nailazimo i na one druge: “Ljudima je lakše da veruju da si ti lud. Neće da shvate! Lakše im je tako nego da kažu sebi da Žuja govori istinu. Ljudi žmure istini u oči!” “Tuđom rukom si gurnut u ratove, sopstvenom moraš da se iz njih čupaš.”

Perunika i Paulina dve junakinje rekla bih u jednoj ženi. Ogledala suprotnosti koja se utapaju u jedno, jer i jesu jedno.

Perunika koja ispušta krik, urla, viče, ima mišice i otvoreno seva i grmi i u nevolji drugog spašava i strada, i veruje, i poziva pravdu i Paulina koja spava, spuštena nekim čudom među ljude, o šta su joj ljudi uradili!, snom da zaboravi, još spava…tokom romana…na silu spava… Zapravo Paulina nam prikazuje sve strahotne posledice kada je čovek čoveku vuk i kada je jedinka svojim ćutanjem sama sebe zatvorila u kavez ili su nas prisilno u getu sveli na nulu!?

Dok Paulina spava, ona “sanja” aktuelna dešavanja. Baba koja gubi dokumenta proglašena je za teroristu i pošto je već medijski sve to lepo upakovano, poslata je na onaj svet, pa nek Bog utvrđuje jeste li ili nije. Na Zemlji ona je baš dobrodošla u pravi čas da se manipulacija sprovede.

Šta je sve Paulina videla:

O narodu: “Guta narod. Ne pita se ni o kakvim poreklima bilo čega. Prokletinja smo mi! Neka je i od guje mleko samo da ne košta ništa, da je badava!. Što narod više trpa u sebe, halapljivo grabeći i otimajući jedni od drugih, to ovaj češće trlja dlanove i likuje.”

“ Projekcija života u parohiji završava se povlačenjem. Naroda. Potom užeta.”

O manipulaciji: “Zaključamo sebe u tuđa mišljenja, dozvolimo da nas zarobe manipulatori i prevrtljivci čija sebičnost i ne poznaje druge oblike života sem nametanja ropstva drugima. Okrenemo ključ u bravi misleći da se time zapravo štitimo. I dok sedimo zaključani u svom svetu njime i dalje vladaju oni koji su nas iza te brave saterali.”

O ćutanju: “Ćutanje teško kao mrak. Ćutanje snažno kao jauk i vrisak. Ćutanje do iznemoglosti, do klonuća i posrtanja. Ćutanje do same zemlje kojom su me koraci vukli ka smrti.”

O srcu: “ Kad čaša puca čuje se krh. Kad puca srce čuje se muk”

I tu dolazimo do sveprisutne dileme koja je sve više u svima nama, stanovnicima ove Parohije: tuga ili borba? Šta prevagne? Osmeh deteta…

“Nemaš ti vremena za tugu. Neka tuguju oni što nemaju šta drugo da rade! Ti si u opakoj borbi! Ako izgubiš, ne gubiš sama! Lupih sebi šamar realnosti, zavrnuh rukave, pljunuh u dlanove i krenuh u taj okršaj. Sa sobom. Sa životom. Sa teretom. Ali, za nju. Ihhh, koliko snage može da ti da jedno plavooko čupavče. I ne samo snagu, već čitav smisao života.”

Rimantas Radisauskas

Rimantas Radisauskas, slikar iz Litvanije, takođe veliki borac za pravdu, ilustracije za naslovnu stranu

Menjajući, poskakujući iz naracije u neki vid samoobraćanja, pa ulazeći u diskurs narodskog jezika, lutajući kroz priče između muža i žene, unuke i dede koji je mudrac i učitelj, do diskursa urbanog, mešajući sve one stilove kao što su u jednoj parohiji pomešani svi različiti karakteri, ovaj roman nam nudi retrospektivu te naše raznolikosti ali i pokušaja malobrojnih da se odupru posrnuću.

Kritika nasilja nad ženama, prihvatanje različitosti ako u sebi nosi dobrotu, sa jedne strane,  tradicionalistički duh ali blaga ironija na pojedine situacije u tom tradicionalnom ruhu sa druge stane. Grč. Bol u stomaku. Tuga. Težina i breme života para srce, otvara zašivene rane, kao da nas hvataju reči poput ruku za okovratnik i govore: budi se, ne beži od sebe, razumem tvoju tugu, tuguj ali ne odustaj…

Sa druge strane autorka ima takav dar prefinjene ironije i sarkazma, humora, da čitajući je ona nam stegne srce bolnim šrafom, čini mi se baš jaku ruku ima :-), a onda nas razgali dosetkom, i ironijom što na račun svojih junaka što na naš račun da se grohotom nasmejete. I tako u tom ringišpilu realnosti ona nam mami osmeh i vraća snagu da izdržimo život u kome su i pravdu umorili. A ko će oživeti Justiciju, Boga, istinu i dušu, dobrotu? Pa onaj  ko ih i uništava. Čovek.

Hrabost je ime onih koji izdrže da gledaju mozaik nepravde i slikaju bolji svet. A da bi naslikali novu sliku u Parohiji neko Justiciji mora skinuti povez s očiju. Knjiga poziva da skinemo povez, jer pravda nije negde tamo, ona je u ljudima.

Kako poručuje sama autorka:

“Dragi moji čitaoci, nemojte rešavati probleme ćuteći o njima. Razgovarajte makar sa sobom. Tada ste najsigurniji da uvek postoji bar jedna budala koja će pažljivo da vas sluša. Ostale budale nemaju vremena za nas. Pričaju same sa sobom.”

Buntovnička saga Pavice Veljović ima mnoštvo jakih slika, realističnih, misaonih, metaforičnih, duhovitih da se jednostavno ne mogu sve ni dočarati, ali se morate kasnije vraćati na njih, posebno je korisno ako vas uhvati malodušnost setiti se pojedinih delova.

I dok mediji smenjuju red laži i red istine, i više se istina ne razaznaje,  vratila se uloga knjige u kojoj se neće tako olako manipulisati istinom. To je upravo knjiga  –  “Justicijo, digni glavu”.

pravda citati

Možda je krik, onaj Munkov, možda je  Pavica Veljović samo lupila jako šakom o sto, i ko zna koliko puta će još, a možda je ovo samo nežan ali zaštitnički majčinski zagrljaj istinom sabranoj u ovoj knjizi, u amanet svojoj deci kojoj je knjiga i posvećena:

“Vidiš li kćeri, ono nebo? Treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se suviše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri.  Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš, da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera.

Obećanje ispunjeno. Mame ne smeju da lažu.”

Ako smo mi žrtve obmanjivanja, ima li više vremena za decu koja tek nevino ulaze u ovakav svet, da ćutimo, imamo li više prava da ćutimo, da lažemo? To pita Justicija, umorna koliko je i čovek već umoran, pravda koja poput đavola iskušava dok je i sama anđeo i prognana poput sotone u izvrnutom ogledalu čoveka. Čoveka koga legenda kaže Bog stvori po liku svome, koji, legenda kaže po Darvinu nastade od naprednije vrste majmuna. Pa čemu smo bliži, kako vreme odmiče…!?
Možda je jedini odgovor upravo u onome – od čega smo se to udaljili. Od sebe. Čovek je samo čovek. U njemu je i mač nepravde i žudnja za slobodom. Birajte!

“Koji tas je teži: onaj na čovekovoj ili onaj na đavoljovoj strani? Pucajte, ale bezglave, ali jedno upamtite: za ovakvo srce trebaju vam olovni meci! Jer kad moje srce na ovu zemlju padne znajte da iz njega božur niče! Pucajte! Da procvetam ponovo.”

 

Poslednja strana - Copy

Pavica Veljović, rođena je 13. 03. 1978. Uveliko poznata kao aforističar. Autor je knjige aforizama: „“Sizife, promeni ruku”. Ovo je njena druga knjiga u izdanju Književno – umetničke asocijacije Artija

uvodna

Nisam ljubitelj da pišem o stvarima koje ne volim. Radije pišem o onome što volim. Moram priznati da sam možda i površno uradila ovaj tag i da sam poprilično namučila mozak jer ja sve što mi se ne dopada jako brzo zaboravljam. I generalno sam zaboravan tip pride 🙂

1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Ni sama ne znam šta je popularno kad su ukusi ljudi različiti i nešto što je u jednom mom okruženju popularno u drugom nije. Otuda odoh na neke top liste da pogledam šta je to među najčitanijim knjigama kod nas na primer, u poslednje vreme. I onda se nekako setih da je svojevremeno jako popularan bio “Ženski rodoslov” Ljiljane Habjanović Đurović a ja eto ne uspeh da se unesem u tu knjigu a potom nisam, iskrena da budem, pokušavala da čitam ovu autorku.

Paulo Koeljo takođe, ako nije literatura, da kažemo za omladinu i sazrevanje…takođe jeste popularan ali mislim da se brzo preraste.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a drugi ga ne vole

Grobnica za Borsa Davidovica

Pa pošto me je Jelena Dilber “bocnula” u bolnu tačku a to je Danilo Kiš, a nominovala me je za ovu igricu odmah da kažem da mi je “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša još davno rekla mnogo toga što se ponovilo na ovim prostorima na žalost, večnu istinu koju bijemo mi na Balkanu, i jedno poimanje vere, rata, individualnosti koju su kasnije kao temu obrađivali mnogi drugi pisci. Ovo je za mene remek delo srpske književnosti. Čitavog života sa sobom kao i na blogu i na društvenim mrežama nosim kroz život kao moto rečenicu iz ovog romana: “…jer želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom”.

Kako upokojiti vampira

Druga knjiga, za koju ne bih rekla da je drugi ne vole ali je negde u odnosu na druga dela Bore Pekića malo skrajnuta, neopravdano, je “ Kako upokojiti vampira” u kojoj se vidi neverovatno znanje iz mnogih oblasti našeg genijalnog Pekića. Teška knjiga, ali najbolja lekcija o samomanipulaciji i sklapanju kompromisa. Ja sam ove knjige čitala sa 18 godina prvi put i one su najvredniji dar u mom životu koje su me naučili koliko je opasno ne suočavati se sa sobom, sa sopstvenom istinom, manama, kako je lako skliznuti u kompromise koji se posle nižu jedan za drugim i postanu jedna velika snežna lopta od obične grudvice snega koja nas zarobi ili pregazi. Nikakvi današnji „koučevi“ mi više nisu potrebni – od ovih autora sam naučila koliko je loše po druge i po sebe i po tok istorije samoobmanjivanje.

3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa

Ovo mi je najteže pitanje čini mi se. Uopšte ne mogu da se setim koga bih iskritikovala. Jelena mi je uzela ideju navodeći “Lolitu”. Što je najluđe, kada sam se prvi put srela sa tom knjigom i ljubavlju te mlade devojke i starijeg muškarca, dopala mi se u onom smislu otkrivanja tabua, a i način na koji se opisuje Lolita je fenomenalan – “žena dete”. Pa tu je i naš Laza Kostić donekle, zar ne? No kako vreme prolazi i valjda se udaljavam od tog vremena kada je ovo bila revolucionarna knjiga za njeno vreme a sada smo u vremenu gde se promiskuitet slavi malne, i meni se nekako okrnjio onaj umetnički efekat ovog para iz “Lolite”.

4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke

 Nikad ne čitam horor romane, sve manje i gledam filmove koji su čist horor bez neke vredne priče. Realno uvek bih radije pogledala film. To da se razumemo ne mešam sa SF romanima koji u sebi mogu imati horor elemente ali i neku istorijsku fantastiku, mitologiju, i nešto što bi me privuklo. Ja sam malo više za filozofsko štivo, i na to bih trošila vreme čitanja, a ovo bih radije ekranizovano gledala.

Isto važi i za ljubiće. Ono čiste ljubavne romane. To priznajem slabo čitam.

5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

Ne znam odgovor na ovo pitanje, zaista, svaki lik ima valjda neki svoj smisao kada je fikcija u pitanju.

6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Izgleda da je to uveliko obožavani Stiven King, iako ekranizacije njegovih knjiga volim. Takođe, iako jako volim “Rat i mir”, Tolstoja realno ni blizu ne obožavam, čak me “davi” sa opisima, koliko ga drugi obožavaju, kad su klasici u pitanju.

7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)

 Ovde imam samo jedan odgovor, ni blizu navedenim primerima u pitanju. Nasilje. Nasilje je postao kliše koji mi se ne dopada. Uzimaju se teme koje su zaista prisutne u realnosti a onda se traljavo odrade i naglase se patetikom ili se izdramatizuju, kao napetost, ludiloooo, ne bih navodila autore, ali negde mi je i licemerno okoristiti se o skaradnost.

8. Popularni serijal koji ne planiraš da pročitaš

Harry Potter, sve sam već odgledala 🙂

9. Izreka kaže: “Knjiga je uvek bolja od filma”. Međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige?

 Naravno legendarni “Kum” po romanu Maria Puza. Tu je i film  “Kradljivica knjiga”, po romanu Markusa Zusaka. Možda bih mogla reći jednako su dobri i film i knjiga. Predivan film o devojčici usred užasa 1939. godine u nacističkoj Nemačkoj koja nakon smrti mlađeg brata na njegovom grobu pronalazi knjigu uz koju će naučiti da čita i koja joj menja život…Ali nije zaista slučajno nominovan za Oskara.

kradljivica_knjiga-markus_zusak_v

 

Šalim se i očekujem da se krug nastavi…razmena mišljenja među književnim blogerima je uvek više nego korisna.

 

Trejler „Kradljivica knjiga“ : https://www.youtube.com/watch?v=osyvjd4t1sg

 

3

Volim da putujem kroz Srbiju – moj omiljen Wellness  sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo koja se nalazi na putu Petrovac -Zagubica u podnožju Homolja koje ponosno dominira i zove, izaziva mi osećaj da poletim i zagrlim, kad bih ikako mogla, taj čarobni planinski venac.

Kad god putujemo, trudimo se da ne idemo autoputevima već da se provozamo i vidimo manja mesta, kućice usput, uvek se naleti na nešto neobično, vidi se kako se živi u određenim delovima naše zemlje, koliko je koji kraj razvijen, koliko oronuo. Tako naletesmo nekih 10 km udaljeno od Grocke na čudesnog slona koji je čini mi se delo neke firme koja se bavi proizvodnjom kada od smole koje su sastavni deo i tobogana i sličnim proizvodima. Nisam imala  dovoljno vremena istražiću sledeći put podrobnije.

 

slon

Kada me pre par meseci put naveo ka Sremu kukuruz je bio malen a pšenica srednje veličine i zlatna. Sada, a slušah nešto i u vestima, zaista dosta je porastao ali slabije rodio kukuruz ali neodoljiv je osećaj protrčati kroz njega te stadosmo usput da se istrčimo kroz kukuruze. Ako me nešto asocira na Srbiju to je ta šaša koja šušti na vetru dok šetam i krijem se među stabljikama kukuruza. Nema konoplje okolo, kao nekad, kada je moj deda sadio u okolini Uba protiv korova. Ne videh niti jedno strašilo. Nekad ih je bilo na svakom koraku, to me je baš začudilo.

Kukuruyi

Iako sam mnogo puta bila u zamku podno Homolja, odmah iza Petrovca na Mlavi, nikad ne opisah svoj čaroban opuštajući osećaj kad stignem i zaronim u vreli bazen od 38 stepeni u Banji Ždrelo. Vreme je da moja koža kaže: Da ovo mi prija najviše! I moje koščice: da ovo volimo mnogo! Bazena je više. Možete birati unutrašnji koji je rashlađen i može da se odigra partija basketa, može i da se iscepa kupaći ako se pretera (a ja jesam) ponovo! spuštajući se nebrojeno puta niz tobogane. Svuda su okolo hidromasažeri i đakuzi kutak (ima ih popriličan broj) gde se može masirati kičma, butune, guza, tu su slapovi koji razbijaju stvrdla ramena.

homolje 2

Homolje i Mesec

Leti ima tri bazena napolju a zimi dva unutra jedan vreo, drugi rashlađen. Ma divota. Cena je „smešna“ ako odete na jedan dan, uzmete paket i za Spa, dobijete narukvicu oko ruke i slobodno koristite sve od bazena do saune, slane sobe koja je baš jaka i korisna, parno kupatilo, divna rimska bajka na toplim foteljama i voda koja žubori i vraća vas u neka maštanja (mene sa dvorova, samo da ne naleti Kaligula 🙂 )

O vrednosti i efektima ove termalne vode, koje sve bolesti leči, a leči odista,  pročitajte detaljnije na linku: http://www.ruczdrelo.rs/termomineralna-voda

 

Očarao me je na prvi pogled zamak a zatim scena na samom ulazu koju ja zovem Princeza poji Zmaja. 

20 devojka i ymaj

Mogu  i da se iznajme sobe te se centar sastoji od Hotela, Termi i Etno restorana.

Ja obično uživam u termama, pre neki dan sam zaspala u slanoj sobi i probudilo me sopstveno hrkanje, žao mi je devojke koje je sa mnom i mužem bila ali nama je bilo super, dremnuti tu!

Bazeni:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

SPA:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

12

OSEĆAJ SLOBODE

6

Šok burence ledene vode posle saune

Pored toga što se sva istopim u toploti dobijem neki osećaj slobode i prvo se nekako izvrištim pod slapovima a posle se potpuno umirim i Banja Ždrelo od mene načini “ukroćenu goropad”.

Tu su i dragi papagaji a i moje omiljene kuce

Sem u hotelskim sobama možete se okušati da odsednete i u ovim sobicama – bačvama.1

Etno restoran

Etno restoran ima i baštu i unutrašnji klimatizovan deo a hrana je obeležena specijalitetima kraja uz obaveznu čašu vina gratis, uz obrok.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Moram da istaknem da je atmosfera i energija ljudi sjajna. Nema uopšte namrgođenih lica. Najednom samo krene degustacija vina i stižu vam na ležaljke čaše belog ili crnog vina. Pa posle evo stiže i gospodin sa poslužavnikom, punim umešenih pita, pogačica, raznih đakonija, i dok se sušite na peškiru čujete samo “Izvolite, kuća časti”. Deca, bebe nekako nasmejane, imaju i svoj mali poseban bazen sa ljuljaškama.

Za hrabre ili iskusne tu su i lekovita blata:

41 blato 1

 

42 blato 243 blato 3

Naravno neizbežno cveće i suveniri:

 

Nastavljam da putujem Srbijom,  manastire sam davno obišla, tad nije bilo blogova, poseban je uspon Ovčar Kablar – raj u našoj zemlji, te ću te pohode morati da ponovim sad u eri neta i blogova 🙂 a i za svoju dušu. Opisaću  sigurno još divnih mesta ali ovaj moj najdraži zmajev zamak u koji najčešće idem je pridobio moje srce.

Voli devojka zmajeve, tako je to!

Nisam bila u Sokobanjskoj varijanti, sin vlasnika ovog zamka sličan aqva park je napravio i tamo.

Do sledećeg puta! Putujmo i uživajmo u prirodnoj lekovitosti koja izvire iz naše zemlje, iz dubina, možda je tamo još ona hrabrija duša ovog podneblja.

 

Fotografije: Slučajni bloger

static_qr_code_without_logo

QR code – samo za radoznale 🙂

Ko su “Besani”? “ Trećina srećnih, trećina nesrećnih i trećina koja o tome ni ne razmišlja. Radost, tuga, ravnodušnost, zamišljenost, nervoza, opuštenost…Zbog odlaska, povratka, rastanka, susreta, uspelih i neuspelih poslova…Uspelih i neuspelih ljubavi. Sve je izmešano. Srećom, u velikom prostoru”

(odlomak iz pripovetke “Sama”)

Povratak kratke priče među domaćim piscima osvežavajuće deluje na našoj književnoj sceni. Primat svakako već godinama i “slavu” odnosi roman, poezija se skromno čuva, više kroz uže stručnu publiku nego među čitaocima. Pisala sam i o romanima,  a nedavno su me iznenadile i obradovale dve zbirke kratkih priča “Lubenica bez snova” Danijele Nenadić kao i duhovito, lekovito osveženje, zbirka  “Da se kladimo u čokoladu” Nove KeveiPo.

Čini mi se da se čitalačka publika navikla i lakše razume roman a postavlja se ponekad pitanje kako čitati kratku priču. To je svojevremeno i bila tema – Ciklusa Narodne biblioteke “Kako čitati”.  Na jednom od tih predavanja majstor kratke priče, David Albahari održao je predavanje i sam istakao da mu je lakše odgovoriti na pitanje kako napisati, nego kako čitati kratku priču.

Kako nam autor, Goran Stojičić na samom početku daje uputstvo kako možemo (jedan od načina) da čitamo njegove priče, uz muziku, koristeći QR code čitač koji će nam otvoriti muzičku numeru iz coda u uglu, na početku svake njegove priče, mene je to odmah podsetilo na Albaharijev odgovor još 2013. godine sa tog predavanja gde se on šaljivo osvrnuo na pitanje čitanja kratke priče.

Albahari je tada rekao: “Prvo što sam pomislio kada sam čuo da je naslov tribine “Kako čitati kratku priču”, bilo je kako čitati sam taj naslov? Šta, u stvari, pita to pitanje? Da li pita koji je najudobniji način da se čita kratka priča, da li je bolje sedeti ovako kako ja sad to činim ili prekrstiti noge ili možda ležati u krevetu, ili šetati, stajati kraj prozora? Ja sam isprobao sve te položaje uz knjigu Najkraće priče na svetu i mogu vam reći da sam u svakom položaju sa velikim zadovoljstvom čitao. Tako sam, bar za sebe, razrešio prvu dilemu o pitanju najudobnijeg položaja za čitanje kratke priče. Postavlja se pitanje i o izboru mesta, odnosno, gde se čovek najbolje oseća dok čita kratku priču? Mnoge sam moje romane i priče napisao u kuhinji, sedeći preko puta moje žene, to često pominjem jer ona ceo dan provede na poslu, deca su u školi, mačka lovi vrapce, ja nešto radim po kući. Kada dođe veče i kada treba da sa suprugom provedem neko vreme, ona čita kriminalističke romane, a ja sedim preko puta i pišem kratke priče. I čitam kratke priče, naravno. Shvatio sam takođe, da na svakom mestu čitam kratke priče sa uživanjem. Dakle, svako mesto je zgodno za čitanje kratke priče. Sada bismo mogli da se pozabavimo pitanjem šta znači čitanje kratke priče uopšte? Tu mi se pojavila još jedna dilema: da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja bilo čega drugog? Da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja pesme ili od čitanja romana?”

Kada pogledam Facebook profil Gorana Stojičića gde su i prapočeci njegove zbirke, zaista sam prepoznala sa fotografija čitalaca  koje su mu slali, da se knjiga čita na toliko različitih mesta, u različitim delovima sveta, pod vodom, na plažama, da je doživela jako dobar odjek među čitaocima.

Pronašla sam i sveobuhvatnu recenziju Milice Vučković,  koju vam preporučujem od sveg srca da pročitate i u mnogo čemu bih se samo ponovila te ću se ja osvrnuti iz nekog drugog ugla a ovde možete pročitati dosta toga što bih i sama rekla a  pri tom je recenzija nenadmašna kada je ova zbirka u pitanju. Preporučila bih i emotivan osvrt Željke Zebić koja je takođe uspela da predoči suštinske prve utiske čitanja ovih kratkih priča.

           QR code još kad se pojavio, bio mi je jedno od baš prijemčivih tehničkih pomagala, i sama sam ga odmah stavila u svoj mail u kome sam učitala svoje podatke, često sam sa reklama androidom učitavala onako, dečje, zanimljivo mi je bilo, suprug koji je izrađivao bilborde nametao je klijentima uvek QR code iako to još nije dovoljno zaživelo kod nas. I mislim da i danas još uvek nije dovoljno korišćen ali da će ga neko iskoristiti u svom književnom delu da savlada prepreku štampanog izdanja i doskoči elektronskoj formi kojoj je lakše da vas usmeri u vidu linka ka youtube numeri, e to nisam očekivala! Ljubivoje Ršumović je za ovu Stojičićevu ideju na tribini u biblioteci “Milutin Bojić” rekao, parafraziraću,  dobro je uvek biti prvi u nečemu, e sad koliko je to loše ili odlično nije važno. Meni ovo nije ključno, nije ni podilaženje savremenim generacijama, jednostavno je odlična ideja da birate kako ćete čitati priče. Nekad u zamračenoj prostoriji noću, uz lampu, u tišini gde tiho ide numera sa QR coda, nekad bez muzike, pa tek na kraju odslušam i numeru…tako sam ja čitala. I usklađene su mi tematski, emocionalno priče i muzičke numere. Trud autora, možda i previše perfekcionistički za moj ukus je očigledan. I sam diskurs i rečenice su kao i priče doterane do savršene mere te mu zameram, što nije pustio neku podužu rečenicu, ili omanuo sa nekom slikom gde joj nije mesto, da se malo opustim 🙂 Sve je usklađeno i to me je na neki način činilo napetom. Pri prvom čitanju. Pri drugom čitanju samo mogu da zaključim da autor poštuje pisanu reč i da je želeo da izvuče iz svake svoje priče maksimum, da je radio na njoj, da nije olako shvatio ono što će stajati iza njegovog imena.

Iako, i poslednja priča sugeriše da su ovo priče o ljubavi, moj subjektivni doživljaj je da je ovo knjiga o pojedincu. Pojedinačno traganje žene i traganje muškarca za ljubavlju, iz usamljenih atmosfera svojih životnih priča ON i ONA se u svakoj pripoveci pomeraju jedno KA drugom ili ODLAZE jedno OD drugog ili TRAGAJU ili ŽUDE, MAŠTAJU.

Ispod sloja ljubavne površine većine priča je zapravo svakodnevica i bitisanje usamljenog čoveka koji pokušava da OPSTANE u surovom svetu, eh, malne kodiranom po meri sistema a ne pojedinca. Nedostaje “sočnosti” svetu pa nemamo likove na koje smo navikli, u klasičnom obliku, imamo NJU  i NJEGA  postavljene u različite okolnosti. E tu je ono što izdvaja ovu zbirku pripovedaka. Pisac se ne meša, on predstavlja, bez zauzimanja stava, sudbine različitih profila. Neko je samo sanjao samoubistvo zbog izgubljene ljubavi (priča Pad). Srećom, da, ali odmah pomislite iako toga nema u knjizi neko u stvarnom životu nije samo sanjao, već je to i učinio. Tu su vozovi, let avionom, tu se iz ljubavi promeni pol (priča Put), tu je hirurg, slikarka koja bojama zamenjuje celokupan život, uspešan poslovni čovek koji prazni bešiku i živi po tačnoj minutaži i tako u krug, i mnogo likova koji nas okružuju a možda ne slutimo šta se iza tih odela, iza prozora nečijih soba krije. Inventivne priče kojih se dosetio pisac da nam ispriča i neobične ideje njegovih likova jedno je od najupečatljivijih osobenosti Stojičićevog prvenca. Sa neverovatnim obrtima na kraju! Uvek vas sačeka iznenađenje. To nije naravučenije, to je pečat koji menja i dodaje još jedan smisao, nov potpuno. Svaka priča je višeslojna. Nosi vas jednostavno ispričana ka jednom smislu a onda se otvori iznenadnim obrtom na kraju još jedna perspektiva koja vam potpuno menja pogled na prvobitnu uhvaćenu sliku. Sve se dešava “po prirodi stvari” i autor to samo opisuje a onda na kraju obrtom donekle sugeriše da možda to nije slučajnost, ili čak i da je slučajnost svaka kružnica traje i mora na kraju da zatvori krug u konačni oblik.

Najsnažniji utisak na mene ostavile su četiri priče. Uvodna priča “Pad” , “Boje” “11 000” i poslednja pripovetka,  “Prošlost”.

U priči “Pad” zaustavljeno je vreme i zaustavljena je budnost. Junak sanja kako skače sa višespratnice, jer ga je njegova ljubav napustila. Dok pada vreme nije dimenzija. Pisac stvara posve književnu, filmsku, umetničku dimenziju. Dok pada on na četvrtom spratu vidi porodicu koju sreće svakodnevno i deluju kao srećan par ali dok pada unutar stana on vidi NJU kako baca burmu a on je hvata u letu. Baca je nazad u stan pravo na dete i roditelji prestaju sa svađom. Razotkriva masku nasmejanih komšija a ujedno i menja tok njihovih života. Dok sam tone. Zatim zaviruje u život najzgodnije komšinice na trećem spratu, te na drugom spratu ukršta pogled sa bakom koja je izgubila muža i duhovito se prepoznaju, po njemu koji je krenuo na “onaj svet” ona bi da svom preminulom dedi pošalje protezu, da ne šeta krezub “tamo gore”. Na prvom spratu je osoba zarobljena u sudskom sporu oko imovine, čekajući poslednje ročište a on zamišlja njeno oslobađanje iz tog “čekanja” i ropstva i pomišlja “možda  joj dođu fini ljudi i presade je u nešto lepše”. On tu osobu vidi kao biljku. Konačno se dočepati tla na koje pada nije smisao, već buđenje i povratak u realnost. San je prošetao zgradom, a stvarnost se dočepala sna i ponovila odsanjano. Obrt na kraju je upitanost: da li je realnije ono što sanjam ili je stvaran život koji živim samo tužan san?

U pripoveci “Boje” naglašena je simbolika usamljene žene, slikarke,  koja živi samo sa mačkama, ženkama bele boje a doživljava otkrivanje svojih trauma u trenutku kada joj na prag dolazi crni mačor. Kakva alegorična priča! Umesto uobičajene priče o devojčici koju je otac napustio pa na primer ide kod psihologa, ili na primer kroz nesretne ljubavi raščišćava slomljeni mozaik lika oca, što imamo u mnogim romanima, filmovima, što je razlog njene neuklopljenosti u društveni život,  nesazrevanja u ljubavi, potpunog izbegavanja muškaraca u svom životu ovde imamo posve poetičnu, lukavo smišljenu igru belih mačaka i crnog mačora koji otvara njeno ranjeno srce snažnije od milion seansi na koje idu ljudi savremenog doba. I ona kreće da se oslobađa, da crta naga muška tela, da kroz aktove  prazni sve nakupljene, duboko u sebi sakrivane boli koje se završavaju konačnim krikom.

Neizbežno je pomenuti priču “11 000” upravo zato što kroz čitavu zbirku pisac igra tu igru brojeva, do usitnjenosti koja je toliko puta zastupljena da sam joj morala pridodati neko svoje tumačenje. “Znala je da će se ovo desiti jednog dana, a svaki je brojala. Od onog prvog, od pre više od tri stotine šezdeset jednog meseca. Današnji je bio – jedanaestohiljaditi. Bilo joj je potrebno samo deset minuta da se spremi.” Priča završava: “Ovo je bilo njeno najbrže pakovanje u životu. U stvari, najbrže pakovanje bilo koje žene. Ikada.” U više pripovedaka nailazimo na detaljno izmerene dane ili minute…jer život je vredan i sekundu, i izgubi se u sekundi, a može trajati i protraćiti se u čekanju, a može se životom nazvati baš to čekanje, ali ono otkucava naše vreme. Svaki je sekund našeg života naš. Ova junakinja je dočekala svoju sreću, svesna težine čekanja, težina se brojala u hiljadama. Ali je vredela!

Završna priča “Prošlost” podsetila me je donekle na okosnicu i poruku romana Velika laž, Sonje Atanasijević, jer nas upućuje da idemo ka svetu u kome ćemo biti čipovani, osećanja ne postoje, samo misao, isprogramirane smo senke…Odlična inverzija da pripovetka “Prošlost” priča zapravo priču iz budućnosti, iz 2084. godine. I ko su onda Besani? Oni koji su osećali. Oni koji su pisali o ljubavi. Kako se završava ova saga besanosti:

“ O čemu je pisao?

  • O ljubavi
  • O ljubavi?
  • Da. Nekada se pisalo o tome. I čitalo.”

Bez želje da sudi, pisac traga za osećanjima koja ljude čine živima i šalje poruku da se ne uvlačimo u ljušture, da se ne povlačimo pred sistemom, da volimo. Danju. Noću. Da budemo budni i besani.

Goran

Goran Stojičić – fotografija: Dalibor Stanković

„Besani“,  zbirka priča, Gorana Stojičića u izdanju IK Ammonite, Beograd 2016, dočekala je drugo izdanje, prevod na engleski i u toku je prevod na slovenački jezik.

U cilju preživljavanja i oživljavanja umetnosti i novih talenata  kroz književne i umetničke večeri, Goran Stojičić najavio je projekat Besano veče čiji je urednik i moderator od septembra 2017.

Besano vece

Jevremova 25, Beograd

 

 

Izvor i preporuka tekst:  David Albahari: Kako čitati kratku priču

JMM Knjiga

„Rodiš se suviše sam, živiš sa suviše njih pa umreš sa strancem u sebi“

Neobičan format romana, donekle skup drama – minijatura  pojedinačnih likova koje na okupu drži Kolaž – skupina bogova sa slike, tek to je neobično!, da bi na kraju Epilog otkrio tajnu isprepletanih likova koji se smenjuju pred nama.

Svojevrsna igra koju je autorka stvorila, iluziju grotesknog muzeja (čitaj ovog našeg savremenog života) u kome se sa slike – kolaža oslobađaju božanstva: Artemida, Katarina Mediči, Herodot, Fil Lajnot, Endi Vorhol, Žak de Mole, Perzefona, Crvenkapa i Mika s Dorćola. Nad svima, tu je Zevs možda i meni najdraže posmatračko oko koje se vratilo među ljude i svojim čuđenjem opisuje u šta smo se pretvorili (dok je odsustvovao).

Veliki Zevs se opio, Eol ga je gađao vetrovima i vratio među smrtnike a on kaže: „Jupiii, bio sam zvezda! Šta ću sada? Opet među Ljudima. Samo što nemam nikakav zadatak, a ni ovo nije Olimp“. Posmatra grad i zaključuje: „Ravna betonska ploča izrezbarena ulicama u kojima nasukane, jedna na drugu naslonjene, stoje građevine s čudnom namenom da sakriju ljude od ljudi.“

 Neobično „društvance“ božanstava, kreiranih zapravo od ljudi, prvo začuđeni, mrtvi a živi, kroz svoju udaljenu perspektivu sagledavaju a ponekad i začinjavaju, smešne, tragične, smislene, besmislene promene koje su se desile ljudima savremenog doba, sa posebnim naglaskom na 20. i 21. vek. Kako im deluje ovo naše podneblje: „Bojim se da mi se ne dopada iznad Balkana. Previše agresivne učmalosti. Nikad nisi načisto da li pevaju ili nariču.

– Oh, vi zaboravni bivši revolucionari! Znate li šta je Balkan? Stratište. Tu žive žrtve-dželati. Ne znaju šta bi hteli. Da budu sami, ali da ih neko podržava. Kad ih podržava, da to radi iz zadovoljstva, ne iz moranja. Ako primete moranje, ne objašnjavaju ga argumentima već streme da se oslobode iako nemaju od koga, osim od sopstvenih slabosti. Ili da potčine, iako nemaju koga osim onih čija im podrška treba da bi preživeli“.

Najsnažnije priče u koje se upliću božanstva su oko likova: Ivona, Samac i Žena pod oblakom. Najjači začin je Mika s Dorćola ali to je tajna epiloga.

Ivona je i inteligentna studentkinja i kurva, maštoviti sanjar i materijalista, u procepu svojih potencijala u nemogućim uslovima za njihov razvoj a kamoli ostvarenje. U ovoj priči ljubav je upitna.

Ivona otkriva: „Nisam zaboravila da uživam u bajkama, ali nisam zaboravila ni da verujem u njih“. Lik ove junakinje je metafora procesa koji se odvija u ženi, čoveku tokom pokušaja prilagođavanja:

„Promeniš se svakog dana pomalo, čvrsto ubeđujući sebe da si isti onaj od juče. Nakon nekoliko godina, u onim finim, satenskim momentima kad podvlačiš crtu i sravnjuješ stanje, shvatiš da to više nisi ti. Ili onaj od juče više nije ti. Ustvari onaj od juče i ovaj od danas dva su različita čoveka, suprotne obale, teški rivali. Ne menjaš se već se transformišeš. Ponegde evoluiraš, ponegde kržljaš. Eto, meni je zakržljao idealizam, a evoluirao pragmatizam“, otkriva Ivona.

Samac – ostavljeni suprug, pod stare dane, sabira u Samici svoj život. Snažan da prihvati svoje greške, snažan da odgaji sina koji nije njegov, snažan da živi za samo jednom toplo izgovoreno „ćale!“, da oseti da ga je sin prihvatio kao oca. Iza njega je san o sretnom braku, raspadnut u komadiće. No taj san je zamenila privrženost malom biću koje je odgajio, biću koga je život, (majka iz inata ), suočio sa istinom da čovek koga je toliko voleo, Samac nije njegov pravi otac. Bol iz ljubavi prema detetu je potresna i ranjava i čitaoca. Nežnost tog očinstva negde nadjačava priču o promašenom braku u kome je ljubav upitna.   

Žena pod oblakom„U srećnim brakovima jedan je savršen glumac, drugi je savršena publika.“

Snovi, ljubav, strast, a onda lagano život mrvi jednu po jednu čaroliju ljubavne idile, svako se odvaja i živi po inerciji u svom oblaku, ćuti, prećutkuje, viče ili plače pod tim oblakom. Inercija kotrlja nekad vrela srca kao okovane maglom, zarobljene duše koje slede neka pravila materijalističkog okruženja, nadmeću se sa nemogućim, drugima, inate se sebi, nesvesno ali sigurno žive sve više u jednom komatoznom stanju. Ne suočavaju se sa istinom. Iznutra.

A sve je to koma Mike s Dorćola. Koma društva. Takvi odsutni, sebi daleki, od sebe otuđeni, podložni manipulaciji, agresiji, nasilju, alkoholu, drogi, savršen produkt haotičnog savremenog doba!?

 Da li je čovek u komi ipak živ? Roman nas suočava sa pitanjem da li je održavanje u životu – život?

 U romanu nema patetike ali ima tragedije i humora. Ovo je filozofsko štivo. Autorka kroz priče iz svakodnevnih događaja svojih likova sve vreme snažno sudara kontemplacije o samospoznaji sa  uličnim žamorom, dimom iz klubova, psovke i smeh, i ne dopušta nam, jer misaonom snagom kao da puca rafalima a ne rečima, da predahnemo. Baca nam u lice ogoljenu stvarnost, bol, ljubavnu patnju, traganja u mladosti, zalutale sudbine, mirenje sa sudbinom i spoznaju smisla. Raslojava višeslojno i ne propušta da doskoči i razgoliti svako licemerno lice uspeha i neuspeha, laži, potonuća vrednosti.

 Sve maske koje služe ljudima kao pomagala u prilagođavanju, ova knjiga je strgnula.

 Kao bujica koja je krenula, koja čisti, teku slike, metafore, alegorije, sentence (uvek u onom Kišovom filozofskom bolnom ogledalu života) autorka je silinom reči  zaronila u stvarnost. Bolne tačke kao da je poželela sve da sažme u korice ove jedne knjige. A čini mi se moglo je biti i nekoliko romana iz ovog jednog, ne bi bilo dovoljno. Beskompromisna je istina. Život danas  – da li je muzej ili bolnica ili ludnica? Ko ume da razume tu spregu sa božanstvima koje smo izmislili da bi sebi olakšali, a koji su kao znakovi na putu ako želiš samospoznaju, onda se možda možeš i probuditi iz te kome. Sve su to poruke koje pristižu sa stranica romana i nalaze bar malo nade i rešenja.

 

Ponovno buđenje postavljeno je kao epilog:

„Ne veruj rečima – pružio je ruku.“

„Ne verujem rečima“, pružila je i ona svoju.“

„Upoznavali su se poznati stranci“

Zašto su bogovi važni u romanu? Oni su tu da „začine ono što Ljudi sami kuvaju“. I svi koji su odmaštani idoli, koji su uticali na nečije sudbine, savremeni mitovi, samo pokazuju da će ih čovek iznova i iznova kreirati. Zevs je začin jednog vremena, Vorhol je bog pop-kulture i začin drugog vremena kao i Fil Lajnot, jedan od frontmena grupe Tin Lizi.

„Ljubav ne trpi reči jer zahteva magiju“

Na kraju, ljubav više nije upitna. Ona nije u rečima, ona je u srcu i spašava, kako nas navodi autorka gromoglasno: „ otkrij da još uvek imaš srce i vikni: „Neću,bre! svima koji su te ubedili da si bezbedan samo dok si miš!“

Na kraju, ako ste hrabri, rekla bih, volećete ovu knjigu kao i  pesmu „Jailbreak“ kojom otpočinje ova filozofska prizma naše borbe za ljudskost iz pera Jelene Milenković.

JMM

Jelena Milenković – JMM, doživela je veliki uspeh sa knjigom, „Ne veruj rečima“ u izdanju Književno-umetničke asocijacije Artija. Nastavlja da razotkriva maske na društvenim mrežama i u iščekivanju sam i trećeg izdanja ovog romana kao što i verujem da će nas uskoro iznenaditi i novom knjigom.

 

 

 

ogledalo u oblacima

Autorka romana „Svici u tegli“  gost je na slučajnom blogeru sa jednom od omiljenih nam formi – kratkim pričama. Danas vam predstavljam njene tri kratke i životne priče.

PRAVILA

Nakon 18 godina, 7 meseci i nekoliko dana se opet dogodilo. Po navici sam obeležila datum u kalendaru. Suze su presušile, bes je utihnuo, ništa nisam osećala. Samo beznađe i ništa više od toga. Okrenula sam se ka Mirku i rekla mu

  • Nemam snage više da gledam u kalendar, nemam snage da merim bazalnu temperaturu i tražim plodne dane. Želim da odem u kafanu, da se napijem
  • Ti da se napiješ? Ali ti ne piješ
  • Misliš da ne znam? Želim da odemo s nekim društvom u kafanu, da zaboravim sve!
  • U redu, ljubavi. Napravićemo to

Udobno sam se smestila u njegovom krilu i ćutala. Samo me je mazio po kosi i pustio da sva gorčina i beda izađu iz mene.  Onda sam se povukla u svoju sobu. Kroz naše tanke zidove sam čula da poziva Mariće da izađu sa nama u kafanu, u petak.

Došao je petak. Otišli smo u kafanu. Svirali su tamburaši. Pila sam belo vino. Ponelo me je i zaista sam zaboravila na sve sem na mog Mirka. Gledala sam ga polupijana i videla otisak svoje duše.

Kada smo se vratili te noći, vodili smo ljubav divljački, kao nekada, pre plodnih i neplodnih dana, pre merenja bazalne temperature. Osetila sam se na trenutak mladom i poželjnom. Opustila sam se kako nisam ni znala da mogu. Mislila sam da ne umem.

Sutradan sam se probudila sa glavoboljom ali zadovoljna svojim izletom u život. Po neka suza bi mi se otrgla od duše ali sam rešila da ovoga puta stavim tačku na sva nadanja i probam da živim svoj život sa onim što imam. Čvrsto sam rešila da ne gledam u kalendar. Stvarno to nisam uradila tri meseca.

Nakon devet meseci rodila se moja Nada.

Od tada obilazim sva pravila u širokom luku. Radujem se životu i učim svoju Nadu da ne mora baš sve po propisu. Malo me zbog toga kritikuju psiholog i učiteljica. Mene sve to zabavlja.

*

ČETKANJE ŠAPKE

 

Vozila sam pored Skupštine grada Beograda. Ispred mene je vozio policajac na motociklu. Potkačila sam ga i oborila. On se pridigao i besno mi pokazao da vozim za njim, desno, u Bulevar. Skrenula sam uzbuđena. Srce mi je sišlo u pete.

Skinuo je kacigu i besno me pogledao. Bila sam sva ustreptala, uplašena. Nisam mogla da vidim kako izgledam. Znam samo da mi se nasmešio i rekao

  • Mogu li dobiti Vaš broj telefona?
  • Sve što treba

I sada, nakon dvadeset godina, plaćam danak u vidu pranja veša, četkam šapku, pružaM seksualnE uslugE, servisiram decu i sve što uz to ide.

Čuvajte se u saobraćaju. Opasan je i zna život da Vam preokrene.

*

SUDBINA

 

Nekada mu je bila sve na svetu. Zato je i zaprosio. Zato su se venčali. Zato su se dugo voleli.

Ljubav je prošla kao i sve drugo što prolazi. Kao što prođu jesen i zima, kao što prolaze godine, kao što prolaze mnoge ljubavi. Ostala je navika i zajedničko nasleđe.

On je u međuvremenu našao novu ljubav. Njoj su saopštili dijagnozu „Cancer“! Bilo mu je žao zbog njene dijagnoze i zato je rešio da je poštedi novina u svom životu. Jedva je čekao da se sve završi, da se ona upokoji te da može da započne svoju novu ljubavnu priču. Mislio je, napokon će oboje naći svoj mir.

Tog sunčanog jutra izašao je na ulicu sa osmehom na usnama i pomislio kako ima boga.  Sunce ga je zaslepelo. Zakoračio je na ulicu. Naleteo je kamion i odneo ga sa sobom.

Stajala je na njegovom grobu i plakala. U sebi je mislila: Jutros sam ljubavi htela da ti kažem da su mi zamenili rezultate sa nekim. Zdrava sam. Htela sam da te obradujem. Ima li te božeeee?

 

photo: odavde

Sladja

Slađana Kručičan rođena je 18. aprila 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Bavila se sportom, bila je košarkaški sudija, uređivala je školske novine, pisala je kratko za jedan nedeljnik. Radila je u Institutu „Batut“. Sada radi u Vodoprivredi. Autor je romana „Svici u tegli“ IK Urban Art.

Bad person

Iskusno pokvareni su ti oni, iskusno. Sraslo im u meso, s kožom, s dahom.

Krenu od jutarnje kafe pa sve do postelje u kasnim satima. I u snovima.

Iskustvo u pokvarenosti olakšava im i porodična struktura. Preneto genetski ili utemeljeno još u detinjstvu. Samo kod izuzetaka se naknadno stiče i razvije potpuno tokom života. Iskustvo se lakše razvija i slobodnije nosi kod onih sa predispozicijama.

Dečje oči su posmatrale srećne roditelje dok broje novac što su zavrnuli nekog. Da napreduju, nameste nekom, pa pričaju u kuhinji ostrašćeno kako su mu stručno zavukli. Pa se ljube. Opet zadovoljni. Smeh se u domu čuje. Nema savesti. Ni griže, san miran. Šta zna dete. Pa srećna mu je porodica. Ono u svoje širom otvorene zenice propušta to prelamanje nečoveštava, a slike prodiru duboko.

Ima i do podneblja kad je, do komšiluka. Do roda rođenog. Ima i onog nesretnog brata što se dao na poštenog ujaka a drugi sin je isti otac. Avelj i Kain. Ava i Kaja. Kako god. Ono ujakovo dete kao otpadak. Svakako je najebalo među tolikim VIP svetom.

*

Tako, prolazeći ispod mog prozora, jutros neki glas mladog muškarca,  pričajući, pomenu te dve reči „iskusno pokvareni“.

I meni odmah roj misli, znoj na čelu.

Mogu odmah da se potpišem kao NIP. No Important Person. Otpadak. Ujakova mala.

Ma neka je on prolazio tuda, mada je mogao par metara dalje to da lane. Pokvarena i ta istina, uskoči kroz prozor kao pčela. Hladi otok NIP-ovka. Hladi otok. Ne znaš koliko će bol uboda da traje. Nije se zezati. Iskusni su svuda, kao vanzemaljci koji su okupirali planetu. Što je vanzemaljac iskusniji, mirnije spava, češće se pari i lakše množi. To im je dato. VIP DNK-a.

A ti Zemljanko, ujakova mala, NIP-ovko, još zuriš u pčele po ružama i muškatlama, a? Pas ti je prijatelj. Shit si odabrala. Genetika te iskvarila. Ni vanzemaljci te opraviti ne mogu.

Zatvori prozor.

„Ma sa onom kurvetinom je“, dopire s ulice ljutit ženski glas, dok klikćeš ručku da prozor dobro zamandališ.

Mogla bih ponovo ovo da napišem. Pod naslovom „Prozor u svet“,  pa ponovo pod naslovom „Pobeći negde“, pa ponovo „Kad sam postala zver“…

 

photo: odavde

Crtice – nagoni

Šta ja radim sa nagonima? Ne bih upotrebila čestu reč kontrolišem ih. Ne, možda i naprotiv. Razvijam ih. Instinkti su naše najvažnije čulo i treba ih osluškivati. Tretiram ih kao čulo koje mi nešto govori o sebi a i o drugima. Promislim ih kad „odrade“ onako, kao trčeći ispred mene. Ja sam protiv gušenja nagona, naravno. To je naš osnov. Ako se i kod životinja negde priroda postarala da oni budu smisleni, pa kako onda da kod nas ne budu. Učim od njih i ja njih učim. Tako ja nešto mantram.

1 slauf

Rad za računarom zahteva dugo sedenje. Sem što opterećuje kičmu, pa nepravilno držanje ima za posledicu poremećaj rada srca, stomaka a ne samo bolne pršljenove. Sem što opterećuje vratne žile pa izaziva glavobolje i zahteva vežbanje.

Rad na računaru opterećuje i osetljive guze.

Pritisak na sedalni deo, a još ako se malo iskrivite u poluležeći položaj stradaće vam davno „izumrli repić“, preporučujem da u pomoć uzmete lep šareni dečji šlauf.

Ovo je spas! Ako vas pecka njegova plastika prekrite ga peškirom.

Guza neće direktno da trpi težinu celokupnog tela, možete da menjate položaj, a možda vas malo u stanju umora i oraspoloži podsećanjem na more, bazene, kupanje.

Mame  i tate već mogu da pitaju decu da im pozajme jedan, ako deca budu velikodušna, a isto tako ako su vam kolege i šefovi ok ja verujem da će vam odobriti i u kancelarijama.

Ja sam svoj izabrala. Dodala sam i neke jastučiće 🙂

3 slauf

Malo šale nije na odmet, a ja sam šalu isprobala i vrlo sam ozbiljna u primeni!

Pa sretan vam rad!

 

Knjiga “Priče iz moje glave i sveta oko mene” zapravo nije zbirka kratkih priča. Sada su to ukoričene beleške. Kolekcija misli.  Sačuvani album zapažanja. Šta zapravo čini pisac ovih beleški? Kroz predmete, od lampe, tapeta ili čaša u njih unosi i reflektuje osećanja. Nema klasičnih metafora već svuda utkiva emocije kroz stvari, okoliš, ono što zapazi na ulici, na putu do posla. Sitnice iz spoljašnjeg sveta otkrivaju krupne emocije, unutarnji svet.

Ruši tabue da se pojedine reči izgovore i razotkriva ljudske mane koje potom prigrli i miluje.

Izražava bunt protivu isfoliranog sveta i licemerja.

Ton i diskurs su zaista kao roj pčela (naslovnica na to donekle asocira). Takva je i dinamika celokupne zbirke ovih zapažaja i misli.

Promišljanje života u smislu razdvajanja odista bitnog od bezbroj nametnutih pravila na koja ironijom ili podsmehom  pisac ukazuje. Uporno nam otvara oči da skinemo teret onog što se očekuje od nas i da pustimo potpunu slobodu sebi da budemo to što jesmo. Da na taj način upoznajemo sebe i korigujemo. To ne znači da smo savršeni.

Ovde se upravo nesavršenost poštuje. To je ono što je najveća vrednost, za mene, celokupne zbirke. Poštovanje prema nesavršenosti sveta, života i nas samih.

Pokrenute su mnoge teze kao na primer – neuklapanje u sistem:  “Život je korupcija… Pokušavam da ostanem dosledna. Ljudi se prodaju. Mnogi deluju normalno. Pretvaraju se. Glume… Postajem kao oni. Primećujem njihove čudne poglede ali se pravim da ih ne vidim. Svi pokušavaju da izvuku neke informacije. Postajem i ja po malo uznemirena. Krijem svoja osećanja. Gledaju me čudno, postavljaju čudna pitanja. I ja se pravim kao i oni… Pravim se da ih nisam čula, da ih nisam razumela. Vrtim se po prostoru. Ne snalazim se baš najbolje. Laganje mi nikada nije išlo od ruke. Pokušavam da promenim temu. Izbegavam kontakt očima a oni me uporno gledaju. Radoznalo me gledaju i radoznala pitanja postavljaju. Palim cigaretu za cigaretom. Sve ovo postaje stres za mene. Gledaju me sumnjičavo. Njihovi pogledi me probadaju, kao da me osuđuju. Tako bi da pobegnem negde, što dalje od njih. Od neprijatnosti koju su izazavali u meni, počinjem da se smeškam. Sve mi je neprijatnije… Laž nije za mene. Nisam sigurna da li da priznam… Briga me i ako me osude. Ne mogu da budem kao oni. Naglo ustajem, svi pogledi uprti u mene. Uzbuđeno im govorim: “ Evo, priznajem… Priznajem sve… Osudite me! Stavite na stub srama! Razapnite me! Kriva sam… Priznajem.” (priča Priznajem)

Temperament se sukobljava sa rutinom i monotonijom: “Živeo je svoju rutinu, svaki dan iste monotone radnje. Postao je čovek od navike. Godinama ništa nije menjao. Ušuškao se u svoju svakodnevnicu.” (priča Promene)

Možda se neće složiti mnogi, ja u konačnom utisku ne dobijam iz ovih priča, kako često kažu za njih, pozitivnu energiju. Ja doživljavam kroz njih na izvestan način upravo suprotno, neku setu svih tih prolazaka kroz tešku borbu sa vetrenjačama onih koji u tome žele i da istraju. I ne obećava nam niko sretan ishod.

 Duhovito i lepršavo predstavljen, a stiče se utisak i proživljen, nauk da su i tuga i radost podjednako opterećujuće i relaksirajuće u zavisnosti kad nas zadese i kako se nosimo sa njima.

Zapravo, ovde su svi glavni junaci MISLI. Ono što čovek misli predstavlja jedan paralelni svet koji nije nužno objektivno isti sa njegovim životom. Izuzetno važnu stvar učimo o tim paralelnim svetovima kojih mnogo puta nismo ni svesni. Ovde je razdvojen um od objektivne stvarnosti, predmeta, životnih tokova, ljudi, najbližih, najdaljih, prijatelja, neprijatelja, poslova, kolega, svog deteta, prolaznika, ljubavnika, sa jedne strane i sveta MISLI, sa druge strane. I ostaje pitanje: Koji je od ova dva sveta istinitiji? I na kraju, MISLI su zapravo naša DUŠA.

“Volim ja svoju samoću i trenutke svog mira. Tada se sabiram i svodim račune. Tada sam sama sa svojom slobodom. Mogu sebi da kažem sve što hoću. Stavim ogledalo ispred sebe i pričam sa onom što je vidim. Moje misli su moje vreme, koje puštam da teku neprestano svojim tokom kao reka. Dodirujem svoju dušu i gledam u svoje oči, i gledam njihov odraz u sebi. Ponekad dođem u sukob sa sobom, pogled mi tada uvene i padne dole… Padne na moje palčeve na nogama. Ispustim tada jedan duboki dah, i kažem sebi: “Biće ovo magičan dan!”. Zavirim u svoje srce i oslobodim ga svih okova, što ga pritiskaju. Borim se sa sobom… Borim i trudim da pobedim sebe. Da pobedim lošu sebe.” (priča Ogledalo)

Beleškama i knjigom autorka grupiše, želi svoje neukrotive misli da pripitomi i da sama sebe razume i objasni:  ”Pogledah kroz prozor… Duva vetar i njišu se grane… Prva misao koja mi je prošla, je da se i ja njišem… I sve u meni se njiše… I moje misli se njišu. Pokušavam da ih vratim na njihovo mesto, da malo miruju… Kao i obično, ne slušaju me. Kada bi neko nekada uspeo da ih pročita i da mi ih rastumači, kakvo olakšanje bi mi to donelo.” (priča Špijun)

Poznajući autorku  ukrotiti joj misli – to je nemoguće. Jedini način je bio, zaustaviti ih na papiru i spakovati u knjigu. Tu neće već tako lako pobeći :-). I tako je nastala zbirka, a Zorici Mladenović,  kako kaže za sebe : “Ja sam kolekcionar svojih misli…No ja moram dalje…” ostavljamo da nas iznenadi nečim novim, drugačijim, jer ko zna gde su je njene misli već odvele do sada.

Zoja yadnje korice

 

18792 - Copy

3

4

10 - Copy

6

5

zagrljaj cveca

Nije – zašto nije.

Jeste delimično – zašto jeste.

 

Nije

Verujem sebi. Priznajem sebi, nekad pomislim, i više nego mi je potrebno. Sagledavanja me ponekad i sruše. Obore. Obećanja sebi ispunjavam. Kad ne ispunim obećano popričamo ja i ja nekad ljutim tonom dokle misliš da odlažeš odlazak kod lekara, ponovo si slaba da ostaviš cigarete, opet si prećutala, i morao je jezik da ti bude brži od pameti i slično.

Ne pravim se luda kad pogrešim. 

Pospem se pepelom pred sobom, nekad i pred drugima. Bez problema. U pepelu je Feniks (uvek se setim).

No to ne znači da verujem u sebe da mogu, da uvek mogu da i delujem… da ne ostaje samo na rečima, u razgovorima u mojoj glavi. Da mi je samopouzdanje na uvek istom nivou. Spadam, spletom sretnih okolnosti u detinjstvu, u osobu kojoj su vešto otvorili najbliži vaspitači od roditelja do nastavnika i jednog dela rodbine put ka snažnoj izgradnji samopouzdanja u najranijoj dobi. I ne žalim se. Mislim da je to bila privilegija. Dalje je i društvo, obrazovanje a i sam neki moj ukrštanjem gena, karakter gajio samopouzdanje. U tome su bile bitne dve stvari: volja i smeh.

Kako se vremena menjaju, kako se ne čuvaš od života i prolaziš razne prijatelje, neprijatelje, poslove, firme, kolege, ljubavi, nove poznanike, nove izdaje, političke promene, ratove ah, šta sve ovo podneblje negativnog nudi možeš i dalje da veruješ sebi, ali ti je volja poljuljana a smeješ se sve manje.

Barem ja.

I dalje sam iskrena prema sebi, sve što mi se loše i dobro dešava promislim. No, u sebe ne verujem na isti način.

I dalje bih mogla reći verujem u sebe ali ne koliko verujem sebi. Nisam više jednako moćna da svojim samopouzdanjem rešim mnogo toga. Nisam ni toliko hrabra. Nisam ni toliko voljna.

Ona u meni koja veruje sebi sad kaže: to je zato što si promenila fokus šta ti je važno, starija si…menjaju se potrebe…

Isto kaže: suzili su ti polje mačevanja i borbe

Isto kaže: suzila si širinu svog vidnog polja, pa ti vidi kako ćeš pronaći prolaz!

I verujem joj.

Ali ne verujem u sebe da ću je poslušati,

da ću se baciti u akciju!

 

 

Jeste delimično

Jednostavno je: sve što sebi mogu da saspem u lice ne bih mogla niti smela da ne verujem u sebe da ću to izdržati. Niko me ne može povrediti koliko ja sebe mogu svojom sopstvenom iskrenošću. I svojim prihvatanjem da iskrenost drugih čujem i raščlanjujem ih ko kišne gliste da vidim jesu li bili u pravu. Nekada je to čista zloba, da, ali nekada oni sa strane bolje vide. Nikad ne zanemarujem tu činjenicu. Samo što sa iskustvom brže prepoznajem manipulante od iskrenih ljudi. No dovoljno verujem u sebe da sve to predstavlja DAR i da ću ga, bio lep i loš izdržati. Iskoristiti. Ne poleteti previše, ne pasti preduboko. Pa i da padnem. Verujem da, verujem i za mnoge oko sebe da smo još uvek, možda nešto manje ptičice na oko, ali da kad zagusti, Feniks ume srazmerno instinktu samoodržanja da naraste i da mu se krila naprasno razmašu. Ako smo verovali sebi i bili iskreni sa sobom.

Ako mašemo krilima živeći u lažima nemamo ni jedno ni drugo, ni verovanje sebi, ni veru u sebe, živimo magnovenje, imitaciju sebe, a svet je fatamorgana, svakog dana besmisleno drugačija, zavisna od drugih više nego što naše biće možemo u tim okolnostima sačuvati kao svoje.

 

Dozvolimo sebi da se prvo sa sobom upoznamo.

 

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

 Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja koje prepoznajete i iz svojih života, a ona ih je sačuvala od zaborava, sa druge strane vas „preseče“, priča – životna ali teška sudbina, tužni motiv, istina, ponekad i do suza.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

Izdvojila bih nekoliko meni upečatljivih uvoda: „Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“ (priča „Zadržavanje strasti“). Zatim, „Jebeš ti ovaj život“, ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvesta trideset i trista osamdeset pet kilometara, on me je napuštao. Bio je to čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku“ (priča „Dorćolac“). Ova priča o ocu  se meni posebno dopala.

Dorcolac

Takođe, izdvojila bih emotivno najsnažniju pripovetku „Mleko ljubavi“, o Jeli sa Dinare. „Njene krave su blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće.“ A život nažalost nekada spali svu ljubav, zemlju, imetak, sećanja. „Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače. Jače, do neba. Jače, da javi da više živih u tom selu nema.“  

Mleko ljubavi

 O slobodi i besmislu života bez prave ljubavi protežu se poruke kroz nekoliko priča ali mi je najsnažniji lik koji nosi tu poruku „Šareni“.  U toj priči zadivljujuća je metafora sa pticama, koje su zastupljene u većini pripovedaka. „Tvrdio je da se ptičiji život nimalo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalni prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebonovine. Kad bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Nijedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.“

Sareni

Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Poseban je dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Iako je ovo prva knjiga i autorka je izabrala formu kratke priče, uočava se u novelističkom pripovedanju i formatu priče „Kako sam matičaru rekla NE“ da je autorka možda mogla sačuvati i nastaviti tu tematiku kao roman. Verujem da ćemo od nje, dočekati  i romaneskno štivo.

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

I za kraj, pored uvodne, meni jedne od omiljenih priča „Đumbir devojka“ tu je i priča o Čoli, ali te dogodovštine ostavljam čitaocima da sami otkriju. Neka nas na Čolu podseti spot na kraju teksta.

PS: Draga Danijela, izvini,  ižvrljala sam ti knjigu sa zadovoljstvom, emocijom na emociju ukrstih mačeve i olovku 🙂

cv

Bulevar greha

„Da l’ pita neko mene za moje komade života…”

 Iako je sada veoma aktuelan serijal romana “Praznik zveri”, Zorana Petrovića, odlučih se da pročitam njegov, prvi, moglo bi se reći, roman o urbanim ljubavima i urbanom životu iz pespektive vremena kome i sama pripadam. Verovatno sam ga shvatila prilično subjektivno, jer mi u srcu stoji nostalgija za takvim šmekerima, koji se u vrtlogu onog doba pogube u svim zavrzlama traganja za samima sobom, kroz stvaranje imidža, kroz uticaj društva, kroz alkohol, redovno opijanje i zezanje u kafićima, uz obavezne “pljuge”, muške priče navodno, gluvarenje…

Možda ponekad kao i junak samog romana kome je autor dao svoje ime Zoran, smatramo da su to i trenuci u kojima smo gubili vreme, ali iz perspektive kasnijih godina to gluvarenje nekad sadrži najbolje delove nas samih.

Tu je naravno potraga za ljubavlju, od banalnog seksa u pijanom stanju, žena čijih se imena ni ne sećaju junaci, sve je igra urbanih momaka…

Dok ne naiđe, Ana, koja zadesi junaka. Ana – simbol opasne ljubavi. Simbol komplikovane ljubavi, grešne, pune laži koje junak oprašta, raskida, povrataka, odlazaka. Zoran u određenom delu romana čak i halucinira jer u toj ljubavnoj priči ostao je onaj bitni deo njega koji na kraju romana shvatićemo, nedostaje, zauvek.

Možda nam imena pojedinih poglavlja romana najbolje opisuju tokove ove grešne strasti: Ljubav, Dupli život, Šokovi 1,2,3, Raskid, Koncert zajedničkog života, Uvod u ludilo, Raskid 2, Ludilo, Emotivni ćorsokak.

Muško pero ipak traži od svoj junaka da se otrgne patnji za izgubljenom ljubavi:

“Nikada se nisam kajao zbog svojih dela, retko sam žalio za bilo čime, iako svako delo ima svoje posledice, svaka akcija reakciju. Uvek sam bio spreman na sve, ali me život i posle četrdeset godina na ovo nije spremao. Kao otvoreni tetrapak i tuga ima rok trajanja, i posle nekog vremena ili je konzumirate i postane večno deo Vašeg genetskog zapisa ili morate da je bacite u đubre”  

 U odeljku Ludilo šok koji osoba preživi nakon što je posle velike ljubavi ostavljena opisan je u romanu kroz metaforu:

“Naša duša počne da liči na malu kucu koju je nemarni vlasnik odbacio od sebe, ostavio samu, na milost i nemilost snegu i vetru. Dok hladnoća prodire do kostiju, ona molećivo cvili, tražeći samo trunku nekadašnje pažnje, toplote i ljubavi. Gorko plače, sve dok joj se, zavejanoj, poslednja suzica slije niz sleđenu, mrtvu njuškicu.”

 U odeljku Šarenilo duše junak je opisan kroz fantastično davanje uloga u njegovoj svesti, pa je tako na Centralnoj dvorani mesto zauzela Opsesija, Optimizam je skakutao u ritmu njenih reči, Strast se “mangupski smeška Požudi”, Sreća i Zadovojstvo se šepure, Ljutnja i njen stariji brat Bes sede za istim stolom i igraju karte. Tuga, Strah i njihova ćerka Nesigurnost i sin Nemir ne snalaze se u takvom okruženju i povlače se. Malo po strani sede Poštenje, Dobrota i Empatija. Pored same ivice glavnog podijuma smestila se Hrabrost koja tapše Opsesiji.

Možda je kroz ovu igru zapravo autor najbolje sažeo pred čitaocem svu istinu o glavnom junaku koga kroz najraznovrsnija dešavanja pratimo tokom radnje romana.

Autor je pisao većinom žargonskim jezikom, dijalozi prate diskurs vremena koje dočarava. Čak i u segmentima kontemplacije osećamo jednog s ljubavlju vaspitavanog momka koji na ulicama grada proživljava poroke ali u svojoj biti ostaje onaj tragač dubljeg, višeg smisla. Ne želi da se vrti u kolotečini i u kružnici koja ne vodi nikud, a opet kao da kroz gotovo krimi zaplet nagazi na minu od ljubavi.

Duh vremena koje autor želi da dočara, kao i glavnog lika najbolje opisuje deo iz odeljka 40. godišnjica:

“Onda stadoh i počeh glasno da se smejem a zajedno sa mnom i celo predsoblje, plakari. Kuros na polici, veliko ogledalo, starke na podu, sve se treslo u ritmu mog glasa. Smejao sam se svom prvom poljupcu u WC-u 14. beogradske gimnazije u petnaestoj godini života i već najavljenom gubitku nevinosti, smejao sam se večerima u kojima je nas nekoliko opčinjenih klinaca, gledalo starije ribe iz kraja kako prolaze Hadži Ruvimovu, naš poznati “parkić” i odlaze u noćni život, Taš, Amadeus, Dugu, smejao sam se eksperimentima sa lepkom u Dadovu i prvom džointu na Akademiji, prvom jakom pijanstvu u vojsci…”

 Ako ste spremni na jednu ludu vožnju onda vam preporučujem svakako ovaj roman.

bulevar i praznik

Autor se posle ovog romana okrenuo sasvim drugačijoj viziji i posvetio istorijskoj fantastici te sada već imamo serijal romana “Praznik zveri”. Iako posve različiti, roman “Bulevar greha” i kasniji fantastični romani, mora se zaključiti da Zoran Petrović spada u autore čija dela su idealna za ekranizaciju.

Praynik yveri greh alijanse

Tačno pet meseci nakon izlaska prvog romana multižanrovskog serijala, Praznik zveri – Žeteoci, stiže nastavak, Praznik zveri – Grehovi alijanse. Pre nego što se nađe u knjižarama, roman će moći da se kupi na promociji, čiji će datum i mesto održavanja biti objavljeni uskoro.

Zoran Petrovic profilna

Zoran Petrović rođen je 1968. u Beogradu. Od 1984 – 1986. aktivno se bavio muzikom, bio vokalni solista u “Bukowski band”. Od 1987 – 1990. vokal je projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih, završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, online gaming-om kojim se kao hobijem bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova” dobija 2012. 2009. godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije “Ženi koju volim” a 2010. poezija je sabrana u zbirku “Hvala što postojiš”. “Bulevar greha” je njegov prvi roman.

trp14

Dan četvrti

– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću

-Kako, a? Nije valjda?

– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi

– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…

– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa

– Ma kakav roman, jel ona normalna!?

– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno

– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?

-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!

– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?

– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam

– Ma kapiram, kad je danas poseta?

– Od dva

– Vidimo se i idemo negde da sednemo, važi?

– Važi, ćao

*

U kafiću Simke izvadi iz torbice neke lekove i reče konobaru još pri sedanju: “Daj odmah čašu vode, nije mi dobro, posle ću ostalo”, i sav malo ulevo nekako nakrenut, jedva utrefi stolicu.

– Bože Igore, ovo što sam video u sobi, Ana onako priključena, hajde da je slučajno, ali ne, ne mogu da verujem ustvari ni da je smela sama, ni da je ovo namerno uradila. Šta je rekla policija, ma ne štima meni ovo nikako, ne ide uz nju? A  i da se ne uvrediš, mislim da je kukavica za tako nešto.

– Ma bila je policija, čuj video si pismo, pominje neki krš od auta, možda je i tako davala sebi oduška, sanjarila da će da skače namerno pod neki starinski auto. Istina je da je pala pod prilično novu Mazdu. To se ne slaže sa njenim namerama, ali šta znam. Oni su uzeli, zajedno sa psihologom, ispitivali su slučaj, to pismo im je potvrdilo da je imala namere, ostali podaci, da vozač nije kriv. Ma mislim, čovek se isprepadao, nego srećom on nju uopšte nije ni udario. Izveštaj kaže, kopiju imam – vozila rolere i izletela na ulicu, saplela se, pala između točkova. Vozač je ukočio, ona je raširenih ruku onesvešćeno ležala pod haubom. Nema povreda od udarca vozila, već od pada. Odvežena je i na lečenju je u bolnici. Eto, ukratko tako nekako stoji u izveštaju.

– Roleri?

– Da.

– Pa nađena je sa rolerima na nogama, o kakvom samoubistvu mi onda pričamo?, pita Simke

– Tražio sam im te rolere, mislim sramota, žena mi a ja koliko znam ona nema godinama rolere, oni stari su joj mali. Javili su da će ih posle ispitivanja, ne znam rok je mesec, dva vratiti meni.

– Znači nije ih ni imala, ne znaš da ih je kupila? Siguran si?

– Čuj nije baš nešto krišom radila takve stvari, jeste mi ostavljala čokoladne baninice pod brisače auta, ili pisma u jastučnicu da me nažuljaju, pa ja otkopčavam dugmiće i čitam dok ona hrče, ali krila je uvek samo lepe stvari. Ko šta kupuje, gde šta trošimo znali smo oboje. Ako ih nije iznajmila? Nego sa jedne strane je moguće, jer je poludela koliko je u kući, mnogo se usedela, počeli smo da idemo na bazen, ona je trčala uveče, moguće da je od nekog uzela dok sam bio na poslu…ali iskreno o vožnji rolera nije bilo naznaka…

-Ne razumem, ništa, majke mi, mrlja Simke

–  Sa rolerima ili bez, ja se još dvoumim, iskreno. Bila je besna, pa se najednom ućutala, čemu ja nisam baš  nešto pridavao značaj, ali još pre imala je ona neke ludačke ideje. Nije da nije. I sam sam se bre plašio da stvarno ne zvekne nekog i prokocka svoj život.

– Koga bre, hahah

– Afekti su čudo, Simke

– Pa da ali afekat kratko traje

– Da je htela da ubije nepravdu i ološ htela je, pošto nije mogla …sumnjičav sam

Mislim mogla je nego …

– A šta ako je baš rekla, ma tako je, kako je, idem, živim svoj život, i napičila se u te rolere, ko zna, pošto ih nije dugo vozila kako se ona u njima snašla, i slučajno pala. A oni odmah napisali – pokušaj samoubistva, a Igore?

– Ma to je zbog pisma, njenog

– Pa pisci nekad slute ili pišu, baš ono što nikad neće učiniti, jer sve je proživljeno i ostalo je tu na papiru. Hartija je spas, mesto zločina, mesto pročišćenja, početak i kraj. Tanak list, kad ga staviš na vagu ne možeš mu takoreći izmeriti težinu. Ali reči na tom listu hartije nekad mogu biti nemerljive težine. Kako za koga. Ostaviš skinuto breme u pismo i kreneš na trening, zašto da ne?

– A to što mi je ostavila roman kod te Jelene, ne znam ni ko je ni šta je, dakle planirala je da ne bude na neki način tu, Simke, samo ni ja ne mogu sve da povežem. Ustvari, sve nekako mislim, kad se probudi objasniće mi…

– Pa da, a ja te još više ubedačio, sad shvatam, pravdao se Simke

-Jedeš li ti ovih dana, jesi li svestan koliko si siv u licu, Igore? Hajde izdelovali su mi ovi lekovi da pojedemo nešto lagano, pa idemo, umoran si. Spavaš li?

– Spavam po malo gde stignem, u nepredviđenim situacijama, tako bi se moglo reći. Srećom, uzeo sam deo odmora, ne idem na posao, još.

– Ja idem posle do kancelarije, a večeras ću da vidim ta njena pisanija, e tuga, užas bre. U samo par sati sve može u životu čoveka da se promeni, pa u životima onih oko njega, pa se nastavi niz… nekada nižeš lepe perle i stvaraš ogrlicu, nekad se pokida končić i perla za perlom pada i poskakuje po tlu dok se konačno ne zaustavi.

#izložba #renesansa #dvorovi #Italijanski institut za kulturu u Beogradu

naslovna

Svečano je otvorena očaravajuća postavka od preko 30 eksponata! Organizatori izložbe su Asocijacija “Invito a Corte” Fausta Fornazarija i Italijanski institut za kulturu u Beogradu.

Projekat je nastao u Mantovi  i vrlo brzo postao “izložba – ambasadorka Italije” u svetu. Posle prvih predstavljanja u palatama toga grada i sve većeg uspeha kod publike i kod medija, izložba je obišla mnoge italijanske i evropske gradove kao i Severnu i Južnu Ameriku i Aziju gde je predstavljena u više od 40 gradova.

Kostimi su rekonstruisani zahvaljujući proučavanju renesansnih slika. Oni su izloženi na postoljima a pored njih nalaze se fotografije renesansnih slika koje su poslužile kao inspiracija.

Izloženi komadi odeće plod su dugogodišnjih istraživanja i rada na materijalima i tehnikama, i doprinosa brojnih istoričara, ilustratora, krojača, vezilja i zanatlija.

9

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Čarolija je uvek u detaljima. Mene su zadivili detalji nakita i rukavi ženskih kraljevskih haljina

Posebno blago su skupocene tkanine renesanse i baroka, odišu mekoćom, kvalitetom i otmenošću.

t2

t4

Prava remek-dela italijanskih krojačkih i zanatskih kuća!

 

U centralnom delu dominira “Vladareva gozba”,  scena koja dočarava salu renesansne palate dekorisane kao za doček gostiju na gozbi. Impozantna tkanina kao zidna dekoracija, trpeza na kojoj su postavljeni keramika i ukrasni predmeti i polica sa dekorativnim tanjirima glavni su elementi ovog dela izložbe. Rekonstruisani detalji sa trpeze nose duh tog vremena, neobični su i plene lepotom u detaljima.

trpeza

Detalji sa trpeze koji nose neobične ideje, maštu i umetnost renesansnog doba i otmenosti dvora

 

tr13

trp14

 

tr15

trp10

trp11

 

Keramika

keram1

ker2

Sve vreme, kako je na otvaranju i najavio Fausto Fornazari poseban užitak, prati vas muzika koja pojačava potpuno preseljenje u dvorsku bajku. Na snimku možete pogledati i čuti deo tog doživljaja.

 

Izložba u Muzeju grada Beograda (Resavska 40b), traje od 7. do 30. juna. Ulaz je besplatan.

 

Još malo atmosfere sa svečanog otvaranja

 

 

 

photo: slucajni bloger

Jezero najlepsa

#HotelParkRuma#ZavičajnimuzejRuma #IkonstasUrošaPredića #EtnoseloVrdnik #NacionalniParkFruška gora #manastir Ravanica #manastirGrgeteg #Perkovsalaš

 

Nisam ni slutila šta Ruma, obrgljena svetom Fruškom gorom u sebi krije. Zahvaljajući pozivu Hotela Park u Rumi koji odiše otmenošću i stilom kao posetilac iz Beograda doživela sam par emotivnih udara na sva čula, umetnošću koja je sakrivena u kutku Zavičajnog muzeja Ruma kao i u Sabornoj crkvi gde naprosto nisam želela da napustim energiju koju sa ikonostasa šalje Uroš Predić.

No, počnimo od  topline sremačke. Dočekani smo kao prijatelji doma, u Hotelu Park. Bliski i srdačni marketing menadžer Nikola, vlasnik Srba Ilić, ljubazan, opušten, koji se tek vratio sa džoginga po trim stazi Borkovca, svojom spontanošću, odmah su nas osvojili. Vikend paket u hotelu je inače, gledajući cene u tom gradu, najpovoljniji a luksuzan. Hotel je idealan za poslovni svet koji se usput može u divnom okolišu (a sve je nekako blizu) i fino opustiti. Bilo je dosta stranaca, gosti iz Mađarske uvek veseli, slavila se i matura, svirali su i tamburaši. Čim sam ušla u sobu i ugledala vino u ledu i voće koje nas je čekalo u sobi, u meni se probudio Dionis i hedonistički svemir me je odmah inspirisao. Vikend paket prvog dana obuhvata večeru koju možete iskoristiti i ranije ako ste ogladneli jer osoblje se prilagođava željama svojih gostiju. Kuvaru sam “ukrala” ideju za domaću supu a lepše grilovano povrće uz piletinu davno nisam probala.

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Hotel Park Ruma

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pri obilasku grada potpuno otkriće bilo je u Sabornoj crkvi,  koju su kako kažu, podigli grčki cincari, u toku je renoviranje, sa čuvenim ali možda nedovoljno isticanim ikonostasom Uroša Predića kome ću se sigurno vraćati.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Prvi grb Rume

Grb Rume

 

U Zavičajnom muzeju Ruma u toku je bila izložba i promocija kineskog čaja. Oh, kakav miris istoka u divnim šoljicama i miris čaja koji se još uvek širio prostorijom.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Potom, fascinantne slike iz faze kubizma a i kasnije “neformalne” faze, slikara Lazara Vozarevića koji je od spravljanja i korišćenja posebne zlatne boje i posledica njenih isparenja i otrova prerano preminuo. Ali strast umetnika je takva, ide preko granica života za umetnošću.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Muzej u svom Arheološkom odeljenju čuva retke primerke iz doba neolita, gvozdenog doba, rimskog perioda, doba velike seobe naroda  kao i iz srednjeg veka u Sremu.

arhe1

Posebna u svojoj lepoti je, kako je zovu “Hrvatska kuća” i zaista se nadam da će biti u skorije vreme obnovljena jer je prava lepotica.

 

Parkovi u Rumi takođe, nose neki mir kao i miris prošlosti, a čitav grad iako u njemu kao u svakom gradu ima mešavina novog doba, nove gradnje, nesklada, čuvaju kulturu gajenja cveća.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

U blizini je Izletište Borkovac a tu, kako mi reče meštanin “baci tu cigaretu i prošetaj stazom zdravlja!” zaista imate simbiozu listopadnog drveća i četinara da vam se svaka pora pročisti, a za one koji vole da vežbaju tu su i sprave za trening. Na kraju staze čeka restoran za odmor a veliki Olimpijski bazen se uskoro u letnjoj sezoni otvara za ceo taj okoliš Rume.

iyletiste borkovac

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Staza nas je odvela do Borkovačkog jezera gde su se bajkovito prelamale svetlosti sunčevih zraka, obrisi oblačića u glatkoj vodi koju okružuje bogato tamno zeleno drveće.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Spa&Wellness užitak u hotelu Park ostavili smo za veče i poneli poklonjeno belo vino koje smo čuvali za naš omiljeni užitak. Kao neko ko je ljubitelj Spa a obišla sam ih dosta kao i gotovo sve centre sa termalnim lekovitim vodama, kako ih koristim i u svom gradu radi lečenja sinusa, i opuštanja, prijalo mi je da je termin odvojen samo za nas dvoje, supruga i mene, i da imamo potpuno intimni mir. Saune, parno kupatilo đakuzi…

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Drugi dan sam ispijala kafu i okasnila sa doručkom, a konobar mi je rekao ručkaj kad možeš ništa ne brini. Sve osoblje, direktorka Ana, recepcionari, svi koje smo već upoznali, učinili su da smo se drugi dan već osećali kao kod kuće, i šalili smo se da vedro počnemo dan.

Zaputili smo se ka etno selu Vrdnička kula gde ja, koja kad vidi trkačke konje postane konj! ha,ha, (možda to ima veze sa mojim horoskopskim znakom Strelcem), meni koja sam provela godine kladeći se sad na već potpuno uništenom Beogradskom hipodromu, obožavajući nekadašnje careve staze Gilgameša i Karolinu, baš naletim na goste na ulazu u Vrdničku kulu koji su čak iz Hrtkovaca došli sa trkačkim, rasnim konjima. Potpuno sam dečje odlepila, ispričala se sa njima a dok smo pili kafu, jahači – kauboji su sa predivnim pastuvima divljali malo oko nas na padinama etno sela i to mi je bio onaj doživljaj koji se NIKAD ne zaboravlja.

 

Vrdnička kula

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Baš na praznik Sveta Trojica došli smo u manastir Ravanicu gde su sestre i mati tople i nežne. Pod je bio posut u tri trake travom i cvećem i pleli su se venčići koji se nose kući i zovu se čuvarkuće do sledeće godine i praznika. Plela sam venčić, a onda su me zamolile pojedine žene da i njima ispletem, te sam kao nekad, onako devojački plela čuvarkuće sa radošću.

 

Milica srpkinja

MILICA SRPKINJA

Manastir Ravanica

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj – poseta mom najdražem manastiru Grgeteg – koji uz stazu ima svoj red dudinja, sa tog drveća smo ih malo jeli, već ima sazrelih…Zadužbina Zmaja Ognjenog Vuka Brankovića je uređena i ovog puta bila je puna posetilaca. Sedeli smo pred Bogorodicom Trojeručicom ali sam sa mati popričala o stopi Bogorodice za koju mi je rekla da je prati priča da je 1240. u Rusiji u vreme suše ta stopa pokrenula i vratila vodu stanovnicima.

bogorodicina stopa

Stopa Bogorodice (mala Ravanica)

Manastir Grgeteg

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Šta se sve može… za 24 sata! Uskoro ću ponovo da se vratim u Hotel Park Ruma i da skitam i da ovog puta zakažem mesto u Perkovom salašu, jer kažu imali smo sreće da smo našli mesta pred povratak.  Domaća hrana, sok od višanja i zove, preukusni juneći gulaš…predivno zelenilo i pregršt dece i kučića koji leže zajedno na ćebićima i opušteni roditelji…još uvek su mi svi pred očima.

per1

Kakva sloboda i mir u Perkovom salašu.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Jedva čekam kad ćemo ponovo! U toplinu i slobodu!

mi

 

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

Biciklo pinterest

Čitam ja tekst  „Biciklom na put dug 1.600 kilometara“  i vesti kako su se draga Kristina Stamenković kao i Jugoslav Stošić  i Nenad Gaćeša  odlučili,  u znak  sećanja na zarobljenike iz Prokuplja, Toplice i cele Jugoslavije koji su pre tačno 75 godina odvedeni u logore na severu Norveške, da za mesec dana pređu PUT PREDAKA i da stignu 23. juna u Korgen, u Norveškoj, gde će biti obeležena godišnjica…

Pa se zamislih…

Uvek sam se divila biciklistima. Dobro, imali smo svojevremeno svi ludilo za Basarinom knjigom „Fama o biciklistima“  to nas je obeležavalo u društvu. Ko to nije pročitao nije bio IN što bi se sad reklo.

Takođe, sećam se svog prijatelja Mate koji je želeo da osvoji jednu devojku i nikako mu nije uspevalo. Kada je ona otišla na more on se odluči da biciklom od Beograda do Herceg Novog dođe do nje. Ona vrišti da nije normalan a on eto već sve pripremio i krenuo.

Navijali smo da taj poduhvat donese ljubav. I uspelo je!

Kada sam ja dobila poni bicikl, mala sam bila, to je moj prvi bicikl, kao što je uvek i bivalo sa mojim ćaletom, pokaže mi malo foru i ostavi me da vežbam. Ostavio me i na klizalištu, i na rolšulama i sve sam brže naučila kad me tako ostavi, ja se pustim po ledu kližem, kližem ne umem da stanem i naučim. To su bile njegove lukave fore.

Isto je bilo i sa bajsom. Ostavi me on u parkiću, a tamo sve momci sa velikim bajsevima spuštaju se niz neke uske kanaliće, luduju, jure, samo šibaju oko mene. Blagi strah i panika. Učili su me prvo i oni malo, ja sa njima mic po mic uspeh čak i nizbrdicu jednu dobro da prođem bez padanja, sve lepo ukočih, još se i zaljubih u jednog visokog, crnokosog kome je baš nekako čini mi se baš bilo stalo da savladam taj oranž poni.

Nigde drugarice neke, sama ja sa momcima koji voze neke tanke čudnobrzince, ali ni na ručak ne odoh, koliko je bio dobar osećaj kad me krenulo da se i ja zalaufam. Kaže meni „lepi“ crnokosi: „Hej Oki nemoj više, idi ti sad ovde na poligonče, i vozi u krug kod zgrade, dosta je, prvi dan, da ne padneš, umorila si se“, smeška se, meni se noge oduzele od pogleda u njega.

I otera me, oni nastaviše da divljaju nizbrdicom i okolo po parku i pričaju viceve usput.

I eto, već suton krenuo, ćale došao po mene. I gleda me kako lepo kružim. Kad sam ga ugledala kako me ponosno gleda ja sva postadoh važna.

– Vidi tata, vičem cijučem,  a i kao napravim ja naglo okretanje, pa onda jedan krug, pa krenem pravo i kao da mu mašem, mogu ja jednom rukom da vozim, i gledam tatu kako se smeje i naglo razrograči oči…

I pravo u živu ogradu se zakucam, pa sa sve bajsom jedan okret preko ruža iza šimšira, nizbrdo i ja i bajs nađosmo se tik uz zgradu. Meni otišla podlaktica, oguljena kolena, poniju svetla skrckana, volan iskrivljen, lanac ispao…

– Tako je kad se praviš važna, kaže ćale, a vidim hoće da pukne od smeha ali nije red, dete mu se povredilo.

Međutim, meni su suze lile što bajs više nije nov, što sam se izblamirala pred crnokosim, ali sada kada se setim toga uvek se od srca smejem, jer najslađe se čovek smeje svojim biserima.

Posle sam imala i veće „makine“ ali manje vremena. A i brdovita sva naselja u Beogradu u kojima sam, da mi je ravnica…

 

Pridružite se akciji na svojim blogovima pričom o svom prvom biciklu!

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

akcija bicikl

photo: pinterest

Kamen iz slane sobe

izvor: Slučajni bloger

Tako je – kako je

 

Kako me nervira

 

Svakog jutra, da li mora baš svakog jutra, odvrnem obe ručke na slavini i uvek hladna voda. I onda besno odvrćem vrelu jer kasni i opečem se. Kako me nervira ta slavina. Ma svaka slavina. I kad odem u goste isto mi se dešava. A ne bih oprala ruku na hladnoj vodi sem da je planinski izvor u pitanju. Imam razmaženu kožu. Sve joj smeta. Te nažuljam se malo, eto bubuljica, uvrne se dlaka, te dugo traje zima ona se sva peruta, ni u maslinovom ulju da spavam ne bih se omastila.

Kad mi donesu vodu u limenom lončetu ili šolji ja počnem nekako da drhtim. Voda nije voda dok nije iz stakla. Staklo i voda, jedino me umiruju i utole žeđ. Nervira me i to malo limeno lonče sa narandžastim cvetićima. Uvek se podmetne negde kad ožednim!

A tek prašina što mi ide na živce. Pada non stop. Ona kiša je vaspitana. Pada s vremena na vreme i opere i pročisti. Ova razmažena prašina stalno pada i još zanoveta, pocrni, pa mi se onako cinično iz kutaka ceri u lice, prosto je  čujem: „lenčugo, lenčugo mrzovoljna“. Pakost čista.

Kako je kod mojih baba sve bilo glanc čisto. A kod mene uvek neki haos. I kad sve uglancam, za dva dana kao da smo pravili žurke svako veče.

I nervira me kad je sve uredno i novo. I obožavam nov nameštaj, onaj miris drveta, i miris tek ofarbanih prozora, i drogirana durlinom volim kad mi donesu kao da je nov tepih sa pranja, a onda kad prođe taj zanos, nedostaje mi ona starinarnica u kojoj me nešto, TO nešto grejalo.

 

Kako me nervira što kontriram samoj sebi kad god mogu. Nekako najlakše sebi nego drugom. Sama sa sobom mogu da prestanem kad god hoću, sa drugima može da se otme kontroli.

Kao kad imaš neke prijatelje koji kad dođu, zasednu, ne znaju kad je red i da krenu, pa gledaš da češće ti kod njih svratiš, jer znaš da će kraće trajati.

Sve to ja pričam mom bratu Bokiju a on me je kao slušao, i na sve to me pita:

– Kako ti se zove ona drugarica sa sinoćne žurke što je došla u onim pepito pantalonama?

Ne znam da li da ga ošamarim.

– Hajde da pravimo ponovo žurku ali sad ću ja da budem DJ, već on planira nešto svoje.

– Pravi bre, ko ti brani.

Iz žurke u žurku, prođoše i pepito, i na tufne i polivene zavese crvenim vinom, sve dok se nije pojavila Josipa. Sa njom se zaključao u sobu gde je bila garderoba svih gostiju, i dok oni nisu otključali, niko nije mogao da mrdne. I kako se osećala Josipa što su svi znali da se oni krešu među gomilom kaputa, ne znam.

Kako god, kada su otključali sobu ona je razbarušena, sa onim krupnim plavim očima razdelila kaputiće, svi su zavitlavali, ona se samo smeškala. Brat Boki me odvukao u kupatilo, da mi pokaže svoja krvava kolena, i jebao mi je sve po spisku što sam kupila taj novi ljubičasti itison.

– Kao četku da si kupila. Koji ti idiotski ukus imaš nekad Ana!, vidi mi kolena, daj neki alkohol, vikao je na mene.

I dok sam se cerekala znala sam da je još ona bezbrižna godina, pred rat, i da je među njima počela tajna veza na najjavniji mogući način.

 

 

Put na Jupiter

 

Dan četvrti

 

– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću

-Kako, a? Nije valjda?

– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi

– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…

– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa

– Ma kakav roman, jel ona normalna!?

– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno

– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?

-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!

– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?

– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam

– Ma kapiram, kad je danas poseta?

– Od dva

– Vidimo se i idemo negde da sednemo Igore, važi?

– Važi, ćao

Marko 1

Uz novu knjigu „Um je najjači afrodizijak“ Marka Burazora – podsećanje kakav je doživljaj uživo raditi sa autorom

#moć govora tela #neverbalna komunikacija #Marko Burazor  #Finesa #seminar

Šta je prvi utisak?

Na seminaru “Moć govora tela” koji je pokrenut u organizaciji Edukativnog centra Finesa i stručnjaka iz oblasti neverbalne komunikacije, Marka Burazora koji je održan u Domu omladine u Beogradu, 6. maja, osnovni moto bio je:

“Drugi put je kasno za prvi utisak”

Koliko puta u životu smo čuli: “Moj prvi utisak me nikad nije prevario?” Zatim: “Kad ponovo nisam verovala svom instinktu i prvom utisku, eh!”

Ono što smo na seminaru vrlo precizno i jasno saznali je srž prvog utiska, kako je Marko Burazor naveo:

“Prvi utisak je jedinstvena prilika da primimo sliku o nekom OBJEKTIVNO!”

Sve posle toga, kako upoznajemo osobu, njeno ime, čime se bavi , doznajemo detalje, sve dalje što se odvija u toj međusobnoj komunikaciji,  mi već racionalizujemo u glavi, uklapamo u određene naše parametre, pa i predrasude. Naše slike i sve dalje što utiče na utisak koji nam određena osoba ostavlja je posle toga SUBJEKTIVNO.

Prvi utisak je jedinstvena prilika za objektivan doživljaj!

 2.

Zašto je bitna neverbalna komunikacija?

 Mi telom komuniciramo u znatnoj većoj meri nego verbalno

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Negde, rekla bih to je kao odnos prema informacijama koje dobijamo u medijima. Radio, a sada društvene mreže, posebno twitter, web portali, su mediji preko kojih najbrže dobijamo informacije. No ipak televizija je oduvek bila najuuverljiviji mediji. Zašto? Pruža nam sliku, ton, video zapis o onomo što prati tvrdnju, informaciju, vest.

U ono što vidimo – najviše verujemo.

Zato je svaki video snažnija informacija od ostalih oblika medijskog izražavanja kada merimo uticaj na publiku i njeno poverenje u verodostojnost informacije. Slično je i sa neverbalnom komunikacijom, kada posmatramo osobu ili ona nas – više verujemo, jasnija je slika kada se vidimo, čujemo, mirišemo… Tu su dobar primer društvene mreže na primer, koje često donesu pogrešan utisak o nekom pa kada dođe do ličnog poznanstva vi dobijete drugu sliku, nekad bolju, nekad lošiju, sasvim sigurno drugačiju.

Jednako je važno da GOVOR TELA emituje OSEĆANJA

Na društvenim mrežama takođe imamo, kako se vremena i oblici komunikacije menjaju, takođe neki vid neverbalne komunikacije u verbalnom okviru. Svi mi doživljavamo kada nam na Facebook postu odgovaraju velikim slovima da se često osećamo kao da neko viče na nas. Marko Burazor, naveo je situaciju da sve češće mora da postavi priličan broj smajlija ne bi li sprečio da se neke reči pogrešno protumače a mreže daju sve više emotikona.

Dakle, zaključila bih  – emotikoni su donekle, pokušaj da se zamene ona opipljivost, emocija sagovornika uživo. Mada to je naravno nemoguće. Susret i utisak uživo su jedinstveni.

3.

Kako shvatiti neverbalnu komunikaciju?

Postoje tri tipa: proksemička, paralingvistička, kinestetička komunikacija. Međutim, šta god da primetite u ponašanju kako kod sebe, tako i kod drugih ne obavezuje stereotipno tumačenje. Važan je KONTEKST u kom se nešto dešava, čine neki pokreti, pojavljuju određeni izrazi lica. Još važnije je PRATITI PONAŠANJE. PRATITI NIZ.  Tek tada možemo sa sigurnošću tvrditi da prekrštene ruke na stomaku, stegnute šake, znače da neko oseća strah, neprijatnost a ne da ga jednostavno boli stomak, ili da prekršteni stav ruku (koju često ne preporučuju) zapravo znači da je nekome možda u tom trenutku hladno a ne da ima gard ili zatvoren stav.

Interesantno je na seminaru pomenuta proksemička komunikacija – primer  je:

Zagrljaj

Da li ste znali da je:

  • intimna razdaljina – do 60 cm

  • prijateljska zona – razmak između ljudi oko jedan metar

  • socijalna zona, poslovna zona – razmak oko dva metra

  • javna zona je veća udaljenost, od tri metra pa više

 Kolika je onda snaga bliskosti zagrljaja!

 4.

Zašto bih Vam preporučila da uložite energiju i vreme u istraživanje govora tela kao i rad na sopstvenom govoru tela?

 

otovreni stav

izvor: slucajni bloger

 

STAV, RUKOVANJE, KONTAKT OČIMA, FACIJALNA EKSPRESIJA, AKTIVNO SLUŠANJE,  sve su to ključne tačke koje su obrađene na interesantnom, interaktivnom seminaru a publika se samoinicijativno i spontano uključivala, jer to su odista teme i situacije koje nas prate od jutra, kako krenemo u dan, a ličnih iskustava je mnogo.

– Ljudi sa otvorenim stavom uspešniji su čak 80% od ljudi zatvorenog stava. Srdačni ljudi, sa stavom otvorenih ruku, šalju signal da ne kriju ništa, da se ne boje, da imaju pozitivne namere.

– Da li gledamo nekog direktno u oči, da li skrećemo pogled, nekad je od ključne važnosti

– Rukovanje je često prvi a možda i jedini kontakt koji ćemo imati sa nekim.

– Na nečijem licu kroz mikroekspresije (koje traju ¼ sekunde) često možemo otkriti da li nam neko govori istinu ili laž.

– Aktivno slušanje ne znači da na poslovnom sastanku klimate potvrdno glavom kao da radite vratne vežbe :-)!

Predavač Marko Burazor za svaku stavku dao je #preporuku najidealnijeg ponašanja.

*

I na kraju, ono što je ostavljeno kao zaključak predavanja, sasvim opravdano, i potpuno sam saglasna je primer dva poznata čoveka iz istorije. Uz jednog koji govori o sebi osećate poštovanje prema NJEMU, uz drugog koji sluša i ispituje, osećate uz njega poštovanje PREMA SEBI. On vam interesovanjem za Vas daje taj osećaj. I kako Marko Burazor zaključuje, a istorija i potvrđuje, čovek koji sluša i promatra je bio najmoćniji čovek na svetu!

Utiske sa predavanja podelila sam samo delimično (da ne otkrivamo sve). Moć govora tela je projekat koji se nastavlja i regionalno, te Vam ga od srca preporučujem.

U međuvremenu tu su i knjige Marka Burazora

“Naučite jezik kojim ceo svet govori” i “Neverbalna komunikacija (razlike među kulturama)”

Najnovija knjiga: „Um je najjači afrodizijak“

Marko 2.jpg

 

Atmosfera sa događaja, izvor Slucajni bloger

 

 

 

 

Flasha

Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Deda je voleo kad stigne s posla da popije čašu dobrog vina. Uvek je govorio baki “Daj donesi ono iz bokala, što smo doneli sa Fruške!” Izgleda da od kada je to probao više nije menjao, ni mešao “sok” od grožđa.

Uveče, pričali smo mi uvek o zvezdama, kosmosu, ceo atlas je deda držao u glavi, prepričavao mi svoja putovanja, opisivao mesta koja nikad nisam videla. Tad još malu, verovatno zbog tog vina, vodili su me na Frušku goru, a ja se iz tog perioda sećam šume koja tanano šušti uz svog prijatelja, vetra blagosti, suncem okupanih krovova kućica, retkih stanara uz put, kamenčića sa slabo utabanih staza. I pamtim miris te svete oblasti – pomešana svežina, bilje, grožđe i trava. A zvuk, obično s početka jeseni, pamtim po krckanju grančica pod nogama dok ja trčim neravnim terenima, uzbrdo, nizbrdo…pa sve do prijatelja kod koga deda kupuje vino. Tada mi je nekako bilo tužno, kad mi je otkrio da je tu nekada bilo veliko more a ta Fruška bila je samo ostrvo u tom nestalom moru.

Panonsko more

Deda Božidar je utešio dečje oči podsetivši me na jednu Teslinu misao da je sve energija i da samo menja svoj oblik. Odista to Panonsko more je samo promenilo svoj oblik i darivalo ljudima posebno plodnu zemlju i divan pejsaž. A ostrvo je sačuvano. More mu je dalo snagu da izraste u planinu. Upravo taj sklad, dogovor među prirodom, zauvek je učinilo da za mene ta gora ima posebno značenje.

I gora je rasla, oko nje su vremenom stasavali i ljudi. Veliki pesnici. U blizini je Stražilovo, o koliko puta sam tamo pisala pesme, ležeći pored staze a šetači me neobično gledali. To su mi bili najlošiji stihovi, priznajem, jer previše je lepote. Telo upija snagu iz tla i nije sposobno da misli. Samo oseća. Pesme su nastajale nešto bolje, tek po povratku.

Pre nekoliko godina, dede već dugo nema, ali unuka popije vino za njega s vremena na vreme, odlučimo se muž i ja da posetimo manastir Grgeteg. Poželeli smo da obelodanimo pred Bogorodičinom ikonom, Trojeručicom, nekoliko naših tajnih želja. Kako volimo da pešačimo ostavili smo auto koji nas je prevezao od Beograda negde oko tri kilometara od manastira. Sada nije kao pre, asfaltirano je, obrađeno, mnogo je više stanovnika, vinograda.

Grgeteg-monastery-outside

Bio je vreo letnji dan, pomislih kako bi bilo dobro da se načas pojavi ono more da se bućnemo malo i osvežimo. Penjali smo se lagano. Onda sam legla, pala na travu, smejući se. Nekako kad kročim kao na Mesec da sam stala, ja odmah dobijem taj bleskasti osmeh, osmeh slobode, kada stupim na tlo Fruške gore. I bacam se i valjam u poluprosušenoj travi od sunca. I tako smejući se, umorna od penjanja raširih ruke, ležim i gledam u nebo. Tu smo, na pet metara od manastira, ali samo želim tren da u moje otvorene dlanove stignu šumovi Šakotinačkog, Dumbovačkog vodopada, potočića koji svoje tanano grgoljanje šalju vaseljeni a ona nam ih vraća kao mir nad Krušedolom, Hopovom, Jazakom i nama najdražim Grgetegom.

Naredili smo sebi da ne uključujemo telefone, da se manemo škljocanja foto aparatima, mi ovde nismo turisti, mi smo ovde svake godine bar jednom, kao zaljubljeni talasi onog Panonskog mora koji povremeno zapljusnu ponosnu, hrabru, planinu koja u svojoj duši čuva tajnu svog davnog rođenja, tajnu ostrva. Ovde rastemo, jačamo kao i to ostrvo. Ležeći tako osetih da mi se kosa umrsila i da ne mogu da se podignem.

Ni ne znam kako uplele se vlasi u ogroman žbun lavande. Pred manastirom ostadoh zarobljena sa divnom, ljubičastom lavandom koja je sama za sebe rasla, ni od koga mažena, ni odgajana. Našla je ona sama svoj raj u kome može biti tako snažna, dugovečna princeza lila boje.

lavanda-gaj-gt5

Posle odmora, uputili smo se u manastir. I kao da je svet stao. Nikog nema, mi lagano uđosmo. Polako smo šetali, ulazili u kapelicu. Kao i obično ja sve zidove pipam prstima i freske milujem. Pred umetnošću koja prkosi zlim vremenima ja se tako poklonim. Meni srce ume da prestane da kuca kad samo pomislim kolika je njihova večnost.

On je stajao kod ikone Trojeručice i izvadio jedan prstenčić koji je šapćući nešto onim blagodetnim njenim očima ostavio u ram. Onda sam i sama postavljala mnoštvo pitanja, dok je ikona bila mirna kao i svaki simbol bezvremene tajne. On i ja smo se pogledali u oči. I videli da su nam se pogledi promenili. Gledali smo kao u dve najotvorenije duše jedno u drugo, prodrevši dublje no ikad. Potpuno smo se sreli na najtamnijim i najiskrenijim dubinama naših duša.

trojerucica

Tu, u manastiru Grgeteg u kome nas monahinje nisu ometale. Taj trenutak, dovoljno je samo ga se setiti, kad se vratiš u bučni grad u kome ne znaš kud ćeš pre i izgubiš sopstveni identitet pa i ljubav, pa da te vrati sebi, povuče iz gužve i podseti šta je najvažnije. U čemu je snaga.

Pomislih, kako je ovde sve ispunjeno dobrotom. Verom u poštenje. Niko nas ne kontroliše, proživljavamo neku svoju unutarnju priču, strepnje, želje, nade…a oni to poštuju. Tišina koju su nam monahinje poklonile kao da je rekla da imaju poverenja u našu ljudskost. Veru u čoveka.

Tek na izlazu sačekala nas je jedna nasmejana malena sestra u crnoj haljini koja nam otpozdravi sa “draga deco” i reče da sačekamo, ima teglicu meda da nam pokloni.

A mi se setismo kako je na naše venčanje zakasnio potpuno nesvakidašnji, stari pop,( nikako nije voleo beton, džipove i grad), jer se zadržao na Fruškoj gori gde pravi med. Izuzetak su takva sveštena lica. No kako me od detinjstva prati ta fruškogorska čudotvornost nije me začudilo ni da mi venčanje bude pomereno za sat vremena zbog tog ostrva kome se more podalo ne bi li podarilo život ljudima i svetost jednoj planini.

 

Uskoro, eto nas ponovo, malo duže u tom kraju. Pomalja se letnja snaga Sunca koja zove, dok dedine bajke iz detinjstva moraju svoju glad da utole, bar jednom i u ovoj godini.

A nas dvoje smo katkad, svako ostrvo za sebe, katkad  jedna planina.

Menja se energija, vek za vekom gori i obnavlja se čovekova duša, ali bajka o Fruškoj gori ostaje.

( Blog izazov hotela PARK, Ruma )

blog izazov

fotografije manastira Grgeteg: odavde

 

Dan treći

Stigao je kući. Navukao sve roletne. Uključio bojler. Isključio telefone. Usput se javio i Aninim i svojim roditeljima. Dovoljno je. Roditelji su tu jedino podnošljivi. I burazer. On će sve druge obavestiti. Nemam više snage. Danas je nekome lep dan, mislio je Igor.

Meni  je ko poslednji dan, auh. Uzeću brufen. A bre Ana šta sve po stočiću ostavi! Gde je taj brufen, puca mi glava. Olovke, labelo, naočale, reklamne šibice iz restorana, ha! Maramice zgužvane, toplomer, he evo nađosmo konačno zagubljeni toplomer, sve si potrpala pod lampu, a koj će ti ova marama preko lampe, pojma nemam! Ha, tvoja zbirka pesama!

Uze knjižicu tanku u ruke i leže na krevet. Kuče, kao da je predosetilo leže ispod nogu, umusilo se. Kao spava, a vidi on viri svojim zabrinutim pogledom u njega s vremena na vreme. Pa ko bi znao bolje nego Mala, taj kerić je sveznajuć. Anina intuicija, kako je govorila, to je to malo, čupavo stvorenje, uvek načuljenih ušiju.

Udahnu i zamisli želju da otvori knjigu na pravoj strani. I otvori Aninu pesmu:

“Jauk je pola zdravlja.

Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.

Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.

Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.

Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom. 

A osećanja su kao Prometej na steni.

Stena.

Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.

Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!

To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.

Spajaj se!

Vežbaj da zaplačeš kao beba.”

Ne zna koliko dugo je spavao. Plakao i zaspao, kada ga je probudilo zvono na vratima i lavež pasa.

– Joj, samo je rekao.

Odbauljao je do vrata i provirio kroz zavesu. Nepoznata devojka. Hm. Užas. Joj.

Ugurao je kučiće i zatvorio ih u kuhinju, te rešio da otvori.

– Izvinite, znam, jaoj spavali ste, ja sam Jelena, treći je dan, a Ani sam obećala da ću vam doneti ovaj paketić od nje.

– A! Ok. Da. Dobro. Hoćete unutra?

– Ne, evo mog telefona, drhtavim rukama daje mu vizit karticu, što li ona drhti, pita se Igor.

-Javite se ako treba nešto, idem, idem ja sad odmah, čekaju me ispred.

I pobegla je! Ladno je pobegla sa vrata. E svašta.

Paket. Trikovi. Ana. Ma ne mogu, ona je stvarno preterala. Nije ni moj život igra. Ljut sam bre! Bezosećajna, hladna žena. Njoj je do igrica. Uvek bilo. A sa životom i smrću da se igra, pa to je sebičnost.

Stezao je onaj paket, pa ga baci na pod.

Umivao se, tuširao, ponovo odspavao u kadi. Ledena voda okolo njega ga je probudila, smrzao se potpuno.

Joj, ja sam još veća budala, pomisli Igor. Kao da sam odlepio.

Zelenim peškirom jako je trljao kožu da pocrveni, dok mu se telo nije ugrejalo. Grejalica se uključila na kratko, i cap, crkla.

Kuku, kučići, zatvoreni, otrča do njih preskačući paket, no zateče ih kako mirno spavaju na krevecu svom.

Uh dobro je. Nisu napravili lom.

Mala se onda probudi i stušti na onaj paket, da ga njuši. Igor, sede u turski sed i gleda. Najednom mačka dojuri i poče da grebe Malu, frkće, i poče da ispušta neki cijuk.

Gledam vas, gledam vas blesave životinje…

Onda krenuše ipak zajedno da cepaju onaj papir. Sve pokidaše u froncle.

Ostade samo ukoričena fascikla ljubičaste boje.

Mala uze u usta neki mali papirić, Igor joj ote, pocepalo se malo, nema veze …

Daj ovo Simketu, ako on kaže da vredi, objavite, ako ne, ništa, neka stoji u polici, dogovoreno?

 Ostavila mi roman, baš lepo od nje, misli da ću da se zabavljam, ona stvarno misli da ću da kuliram bez nje! Baš imam sad mira da čitam, kako da ne! Odneću Simketu i to je to. Pa kad se oporavi, ako se oporavi…

Dok je stavljao na policu fasciklu, otvorio je da vidi bar naslov i stajao je velikim boldovanim slovima, taj nepromenljivi, kobni naslov – “TAKO JE – KAKO JE”.

TAKO JE – KAKO JE

 

Može se biti srećan u stančiću od samo 40 kvadrata. Može! U sobi sam imala postavljen radni sto za učenje, ispred prozora, a preda mnom se prostirao pogled na brdo okrenuto zapadu. U večernjim satima dok sam učila, divota, sećam se, srednja škola a ja dobila keca iz filozofije jer sam pitala profesora zašto se uvek češka po glavi kad predaje Hegela, da li ga ne voli, da li mu je ustvari muka, i morala sam za kaznu da popravljam tog keca tako što ću da odgovaram na celo gradivo iz prvog polugodišta. Hej, celo gradivo! I onda mi se probudio inat, da obnovim sve što smo učili. Ali nije znao profesor koliko ja volim i Aristotela i Platona i da mi je priuštio čist ćar! A onda čitajući beleške, ja podignem pogled, a Sunce na zalasku izvodi pravu purpurnu kaledioskop igru nad brdom pred mojim očima. Kakva sam srećnica, da živim ovde i da iz večeri u veče gledam najnovija ostvarenja iz filmske produkcije Sunca. Itekako se može biti srećan kad dobiješ keca i kad živiš u malom stanu, kada je u pravo vreme i na pravom mestu!

*

-Isključi to, petnaesti put puštaš isto!, dreknula je mama

Pogledah je, a ona mokra, skroz gola, trese se, izletela iz kade i viče.

-Mama, pa dobro šta ti smeta, to je Mendelson, violina!?

-Ne mogu, kupam se, ti vrtiš, dva dana slušaš to, osećam se već kao da sam na sahrani. Ne možeš to više ovde u kući da puštaš, jel ti jasno, sva se tresem bre!

– Pa kad je Mendelson na Berlinskom univerzitetu, tako kažu, slušao Hegelova predavanja o estetici, a ja overih keca, znaš, već! Dobro, hajde idi nastavi da se kupaš, nije Vagner sreća tvoja, hoćeš nešto drugo da pustim…

– Ništa, samo malo tišine, izašla si iz puberteta pre hiljadu godina, aman, mogu da se okupam na miru valjda jednom u svojoj kući!

Eh, ti mali stanovi…

Različiti ukusi, osećanja, strahovi.

A ustvari predosećaj.

Ubrzo krenulo je…

Umrla je prvo tatina majka, pa mamina, pa posle par godina jedan deda a za par meseci drugi deda.

Prvi put sam gledala roditelje kako noću plaču u krevetu zagnjureni u jastuke. Noćima, mesecima. Nekad samo dođe tako u sred neke TV emisije, tata zakuka. Mama rešava ukrštene reči sa mačkom na krilu i suze liju niz njeno lice. Mačka je liže, mauče, tu su mačke stručnjaci. Ta mačka je spasila dušu mojih roditelja.

Ja sam kada se baka razbolela i krenula ta mamina slutnja na sahrane sa svojim uvodom, doživela šok. Ona me je odgajila. Ona je moja prva mama. Ona je moja večna majka. Ona me svemu naučila do pete godine. Ja sam njena kopija. Žene sa imenom Katarina ne umiru nikad, mislila sam naivna kao dete da sam malo. Iako, sam se suočila sa jednom iznenadnom smrću pre toga ova je bila nemoguće nemogućeg za mene. I postoji razlog. Sve što je kasnije odredilo moj život ispalo je da dokažem da žena koja se zove Katarina ne može da umre. Ne dok sam ja živa. Ni  njena kuća koju je mukom gradila, zbog koga joj se izlizao kuk u koji su ugradili otrovnu žicu koja joj je otrovala bubrege. Ne. Obećala sam da ću joj muku sačuvati. Dok je deda zarađivao za materijal, ona je sa radnicima ciglu po ciglu ređala, i podizala kuću zelene boje, i kuvala, i prala, i odgajala dve ćerke, i krila mast pod krevetom i višak brašna jer su kažnjavali one koji prave zalihe, i dovijala se na sve načine da niko ne bude gladan a sve bude čisto.

A onda je njena mlađana ćerka zelenih očiju u bolnici dok sam vrištala kada sam shvatila da baku ne mogu da spasu i da je šalju kući mirno rekla: “Nemoj da plačeš, ne mogu ništa, ona je jednostavno gotova!” Ne mogu ni sada da zaboravim, i kako neko kome Bog podari najlepšu boju očiju na svetu, divnu zelenu, može da skupi toliko leda u ta dva oka i izgovori to, onako u srednjim godinama, žena bez dece, kojoj smo moja mama a njena rođena sestra, pored muža, sve što ima. Tetka je izgovorila hladno tu groznu rečenicu – GOTOVA JE.

Ali nije bila. Baka je borac. Bila je to klinička smrt. Meni, kao studentu, ostali su bili zaposleni, dali su propusnicu, lakše je bilo osoblju da ja kupam i perem baku, menjam pelene, mažem oštre rane na leđima od ležanja. Pozvaše me tog jutra, da dežuram, dok je baka bila sa cevčicama u nosu, priključena na kiseonik. Tada je baš baka otvorila oči, i ja sam hitno pozvala sestru. Rukom baka je pokazivala na debelu cev u grlu. Pokazivala mi je očima da je boli to. Molila sam sestre da joj izvade to. One nisu smele, doktora nigde. Na kraju, ja sam potpisala i na moju odgovornost izvadismo tu bolnu sponu do pluća a ostavili smo cevčice za kiseonik u nosu. Tada su mi medicinske sestre bile ko rođene sestre. U tom je stigao tata sa posla. Baš kad je baka pozvala mene da mi šapne nešto na uvo. Pita me tata, šta je rekla.

– Da joj kupim otrov u apoteci. Kaže ne može više da izdrži.

– Ne smemo, kaže tata

-Znam.

Vratili su je u sobu, ubrzo, tamo gde su joj konstatovali prethodno da ima slabo srce, a zapravo ta doktorka je sve promašila. Otkazali su bubrezi a srce je bilo jako, još tri kliničke smrti da izgura. Samo su saopštili da ne mogu više ništa i da je otpuštaju kući.

Tetka, zelenih očiju i njen muž pohvalili su se da su sredili preko veze da još nedelju dana ostane u bolnici. Čime su se hvalili ni sada ne razumem. Mrsko im je bilo da je neguju i tamo a tek kod kuće!

Baba, bolnički krevet pored bakinog, svašta mi je o njima ispričala. I kako su već ugovarali nasledstvo kad su dolazili u posete, i samo mi je rekla da ću grdne probleme imati i da ne budem naivna baš toliko, a videla je da obožavam tetku i teču.

-Imaćeš ti velikih problema sa njima, videćeš, rekla mi je, pamtim to dobro.

Gledala mi ta baba u karte, šta će dosadno je u bolnicama. Mazila sam pegice na bakinim rukama, kad mi je ona predložila to.

– Hajde, mada ne verujem, pristadoh

– Hajde malo da te oraspoložim. Preseci.

Presečem a ono kec tref – piše smrt, kvržastim rukopisom ruke koja drhti. Prebledeh.

– Eto! I šta koj đavo gledamo, vrisnuh

– Ma to si ti opterećena strahom

Presečem opet, ono dama tref. To je taj problem koji će tek mnogo godina kasnije uslediti sa ženom zelenih očiju. Sa razmaženošću od koje sebični ljudi odlepe. Ta njena boljka slamaće se na mojim leđima. A leđa su mi, kako me ćale, tata, taja, kako kad ga zovem, istrenirao, bila inadžijska.

Kako nisam imala nejaka leđa iako sam bila jedinica u majke i oca

 Lep sunčan dan u Košutnjaku. Zuje komarci u delovima gde je hlad. Svakog vikenda ćale igra fudbal sa društvom a mama i ja badminton i u pauzi se smejemo kako se psuju i guraju momci oko driblinga, faula, lopte. Tata nekad bokser, armijski balkanski prvak u maratonu, najbolji naravno. Nemam šta da gledam, samo se ponosim. Pravim se važna kako dribla i mlađe od sebe. Posle utakmice oni se kupaju, zezaju, svi smo ko velika porodica, malo šašava. Svi posle mirni ko bubice. I krene tata da se hvali kako sam oborila neki rekord na 100 metara u trčanju. I kao hajde da se trkamo, njega još uvek ne mogu da pobedim. I cela ekipa, puno je tu očeva bilo, napraviše nam start, nasta opšta navijačka atmosfera. Malo su me prestrašili. Čuh samo SAD! i krenusmo ćale i ja, i ja onako baš startna mala, ispalih ko kometa sa crte ali đavola, na pola staze mi se od brzine upletoše noge, padoh, kao letva se opružih, a trava malo kvrgava bila i iz kolena krenu krv. Tata ko tata, otrča do cilja, tek posle se okrenuo. Čujem ja kako ga počeše psovati.

-Idiote, što ne pusti dete, o kretena zapeo ko sivonja

– Šta si zapeo ko sivonja, stvarno bre,  vidi šta si joj napravio, ljuta mama sva

Pogleda on kolena.

-Ispraćemo alkoholom, nosićeš par dana farmerke a ne miniće, šta, a? Važi? Namignu mi tata.

– Važi tata, nego kako se upletoh onako?

– Od prevelike želje da im pokažeš kako si bolja!

Trenirala sam ja posle, ne pitajte. Ujutru u sedam ustanem, sneg, ja u đubretarcu uzbrdica, nizbrdica, kroz naselje, mora se steći kondicija i za kratke staze, da se pobedi utrenirani ćale.

Izlečih kolena, nije to problem. Pobeđivala sam sve vršnjake, braću, komšiju Ivana sa kojim sam kao mala dok su se drugi igrali nekih igara u parkiću, trčala po čitav dan. On mi je bio kao brat kog sam želela a nisam mogla da imam. Roditelji nisu imali briga sa nama. Puste nas napolje, mame peru veš, kuvaju ručak a nas dvoje po tri sata vijamo, samo trčimo po livadi koja se vidi s prozora. Oni pogledaju s vremena na vreme i smeju se, prepričavaju kroz terase, “eno vrte, petstoti krug”. Ivan ispred mene, sećam se njegovih majica i leđanca, uživala smo u trčanju, dok su se oni pitali kako nam se ne zavrti u glavi.

Sad starijoj, dok sam se vraćala sa treninga po zimi valjda, padne mi pritisak sve mi belo pred očima bilo kad treba da se uspenjem posle uz stepenice do kuće. Ali ustajala sam, kad je bilo najteže, kaže ćale, to je zdravo, to je ono pravo, rano ujutru, zimi. Da ojačam.

I dođe, opet lepo vreme. Košutnjak. E, sad ćale zna da sam se spremila. Kaže, da se trkamo pre utakmice, dok je odmoran. Kažem, naravno, ravnopravni da budemo.

Ekipa ga gleda prekorno, nemoj da si lud Vezo!, opet, pusti dete!, čujem ja

– Nema šanse, kaže ćale.

I krene trka, ah, bila sam mrtva ladna, znala sam da sam sad svoj na svome, bili smo jednaki prvih pedesetak metara a onda sam ja samo poletela!

Opšti vrisak. Tata je zapeo iz sve snage. No džaba! Odlepršah ja ispred njega.

Hoće sad jedan drugi, mlađi momak, malo kad odmorim, da se trka sa mnom. Ja kažem, Hajde, hajde!

Svi se ludo zabavljaju. Postavljaju goliće, skidaju se za rekreativni njihov vikend fudbal, ali prvo još jedna trka.

I krenusmo, no ovo beše još lakše. Ostavih ga odmah dva metra iza sebe. Znala sam ja da je ćale još jako, jako brz, brži od tog momka.

I tada, nisam bila najsrećnija ja. Ma jok. Moj otac. On je izgubio, zezali ga, dete te nadtrčalo, on sav srećan. Znao je da zapeo iz sve snage.
Srećan jer sam svoju pobedu zaradila. I shvatila to mirno, čak.

– Lako je pobeđivati one koje si navikla. Lako je ispuniti sebi želje i stvari koje ti lako idu. Ako želiš nešto više, i kad želiš više, i da budeš kao oni bolji od tebe, onda i nekad izgubiš bitku. I povrede te. I padneš. Ali ti si bila uporna. I stvarno te nisam pustio. Trkaćemo se mi još!, reče meni ćale to veče pred spavanje.

Mačak Toša se ustvari nije izgubio

 Baku su dovezli u njenu zelenu kućicu. Na nosilima smo je uneli, kad smo je nosili kroz kapiju, zamolila je da je spustimo malo u baštu da gleda nebo.

– Lep je život, i da su ti oduzete i noge i ruke, vidi Ani, tako me zvala, kako je lepo, beli oblačići na plavom nebu, zeleno lišće, žuto sunce. Sve te boje, eto da živim samo da to još malo gledam.

Bile su te reči  među poslednjim  koje mi je rekla pre nego je izgubila svest.

Smenjivali su se svi a ja sam neprestano bila uz nju. Nisam htela da se odmaram.
U to vreme, dok je ona još bila u bolnici spasila sam jednom mače, bio je bačen, dan po rođenju, grejala sam ga fenom da ne ugine, hranili smo ga mama, ćale i ja na flašicu od alkohola mlekom sa AD kapima. Ne znam koliko puta mi je pošto je kmečao kao beba i  zaćutao bi samo kad bi mi spavao na grudima, ne pamtim koliko puta me je zapišao i na  kraju sam spavala sa mušemom i njim na sebi. Mačka Cuca je prvo htela da ga pojede posle kad je malo poodrastao shvatila je da nije miš,  i prisvojila ga, pa nam je bilo lakše. Krivih nogica, nešto je kasnije i progledao, mislili smo ostaće slep ali sve se sredilo. Danju u bolnici kod bake, noću mačak Toša.

I vezala sam se za to borbeno, odbačeno stvorenje. Ali kad su baku otpustili, morala sam da ga ostavim, mački, tati i mami.

Baku sam hranila prvo kašičicom pavlakom jedino, potom samo kašicama na špric. Svi su svraćali posle posla i svi su bili sivi u licu.

Zovem ja telefonom, vidim tata čudan, zvaničan.

Zovem sutra opet nešto čudan i dva dana ne dolazi. Zovem drugaricu, komšinicu, da proverim šta je sa njim. I ona mi kaže. Tata ti je u haosu, kad je krenuo na posao u popodnevnu smenu pobegao mu mačak, ne sme da ti kaže. Samo je još to falilo.

– Jebote, dobiće mi ćale infarkt, znam ga. On se ubi sad od sikiracije. Idem da ga okrenem odmah.

– Tata pa trebalo je da mi kažeš da je nestao Toša.

I dugo je samo plakao s one strane slušalice. Više nego za svojom majkom, čini mi se. I par reči čuh samo u pauzi tihih suza…ne znam kako…svud sam ga trazio…

– Ok, tata, može mama da uzme slobodno, dan dva, da bude uz baku i dedu a ja ću da dođem da ga tražim.

– Ma može, nego nismo hteli da te sikiramo.

I poljubih ženu koja nikad ne umire, i odoh u stan.

Pretražili smo drugarica i ja sve spratove, podrume, mali je, ne ume ništa mačak, gde bi mogao da bude? Nigde ni traga. Verovatno ga je neko uzeo. I prespavah tu noć u svojoj sobi.

Oko podne ugledah tatu, koji bi trebalo da je na poslu kako hrani na okretnici kuče, došao ranije. Viknuh mu, pogleda me, i sve mi je bilo jasno. Baka je umrla.

Kažu, hoće životinje da nestanu kad neko odlazi na onaj svet. Povede i ljubimca. Nama se to zaista i dešava. Ali Katarina nikad ne umire.

Ona samo nije želela da ja budem tu u tom trenutku. Mama je drhtala nad njenim poslednjim udahom. Mene je sačuvala toga. Otela je Tošimira.

Sahrane ko sahrane, ne volim ih, ne znače mi ništa, ma baš ništa. Život mi znači i sećanja koja ih čine živima. Smrt za mene postoji samo jedna. A to će biti moja. Tada neću moći da oživljavam nikog.

Sahranu pamtim po dedi koji nas je sve zasmejao u kolima. Idemo, uzbrdo, led, jedva se kreće kolona, deda se unervozio skroz i samo bupnu:

-I ona je našla kad će da umre, po ovoj hladnoći, najjačoj zimi u poslednjih dvae’s godina baš!

Svi prasnusmo u smeh, sem žene zelenih očiju, naravno, koja kroz zube procedi zlokobno

– Što ti ne crče…

Prošlo je pet dana nakon toga, već je bilo vreme da svoje studentske dane počnem da provodim i na fakultetu za promenu, kad u četiri ujutru u sobu mi uleće tata koji viče, ja verujem da je cela zgrada čula, i nosi Tošu u rukama.

– Vratio se Toša, sam se vratio, maukao je sam pred vratima, i opet plače ćale. Taj strogi ćale koji ne popušta u takmičenju, strog kad su izlasci u pitanju, momke strogo gleda, ma ne da mi ni da se zaljubim, isplakao se tih meseci kao što nije za ceo svoj život.

Negde smo pretpostavili da je Toša uleteo u stan kod komšija koji su otputovali, i da se izbavio kad su se vratili…ali ja verujem da je to sve Katarina, žena koja ne umire, dok sam ja živa,  uredila da tako bude.

nastaviće se…

 

WiFi

 

Dan drugi

Drhtim. Ne mogu da potrefim niti jedno dugme na košulji, ne valja nešto, gadno ne valja, mislio je Igor.

Bacio je košulju i dohvatio duks iz ormana, šaren i uzan, preko glave navukao, jedva u njega stao. Nikad ga ne bi obukao da nije uplašen. Psi su se vratili iz šetnje po dvorištu, mačka je spavala na fotelji. Trobojna. Psi gladni, uze da ih nahrani. Mačka ni da mrdne. Ok, sve sam ih podmirio. I izlete iz kuće brzo. Ključ, katanac, auto, zvuk motora, brisači, kiša i on na putu do bolnice.

– Vi ste suprug?

– Da, doktore.

– Sedite. Nisam od onih koji imaju preduge uvode. Ana je pala u komu. Noćas. Vršimo analize. Taj hematom, znate i dalje dajemo terapiju ali moramo da snimimo glavu još jednom. Moguće da je još nešto u pitanju. Ostali organi su za sada dobro. Nešto niži pritisak i gvožđe. Održavamo je dok ne otkrijemo pravi razlog ne mogu Vam ništa drugo reći. Bili su njeni roditelji, morao sam da im saopštim. Iako mi je preneto da ste zamolili da ublažim priču pred njima, i jesam. Rekao sam im da je ovako možda i bolje. Da će se lakše razložiti taj hematom. Ali…

– Ne znate šta je zapravo?

– Ne znamo, još, da

– Idem do nje. Mogu?

– Daću Vam propusnicu, za češće posete, to je ono što mogu za sada da učinim.

– Niko nju neće vratiti sem Jupitera

– Ha, molim?

– Planeta sreće i smrti katkad, po astrologiji.

– Pa da se uzdamo u nauku ili i u tu Vašu sreću?

– U njenu želju doktore, jedino…Sad je zaista na sred putanje, verovatno u onom čistijem delu kosmosa. Sve ovo je da bi se odmorila. Ali ja želim da…ma ne vredi. Idem sad.

*

 

Drhtala mu je ruka i dugo je držao tu kvaku, mislio je da će ili da se onesvesti ili da uđe u tu sobu. Konačno je načinio taj klik.

Ana je bila sama.

Daleka.

Pao je na fotelju pored kreveta nije mogao ni ruku da joj uhvati. A želeo je. Primetio je beli lak na noktima i pomislio kako bi se iznervirala sad sto je taj milimilimilimetra okrnjen lak na malom prstu njene ruke. Šizne odmah!

Kroz glavu je krenulo sve ono kada je vikala po kući, po ulici,  govorila da je pusti da se isprazni da sve treba izbaciti iz sebe da se ne obazire. I on što ćuti?, hiljadu puta ga je pitala.

Neka viče, neka sve ispsuje ako treba, ne sme da drži u sebi. Razboleće se, govorila je. Nikako nije mogao baš sasvim da razlikuje kad je stvarno besna na njega a kad se prazni. I kada se isvađaju posle bude lakše onda je znao da su se oslobodili besa koji su im tokom dana gomilali drugi. I ta svađa je zapravo bio način kako su umirivali jedno drugo. Uteha jedno drugom. Posle toga bi govorili, ma ko ih sve jebe, i smejali se, pili vino, bacali se goli jedno na drugo, preplitali, u kupatili, na krevetu, na kuhinjskom stolu navlačeći zavesu često jer tu se iz autobusa sve videlo kroz prozor šta se dešava. Smejali se kako su jednom skroz zaboravili da navuku tu roletnu i ko zna ko ih je video. Smišljali da krišom od komšija, noću, posade jedno drvo, lisnato, da zaklone performans putnicima iz autobusa.

Kao da je svakog trenutka očekivao da će kao i te scene besa i smeha i seksa posle, i sad Ana da se pojavi sa onim pampurom za vino i otvaračem i kaže: „Daj otvori ne umem, pa to ti je!

Ali ona je samo ležala među tim cevčicama, njegov IT mozak je video Anu u kablovima, umreženu u aparate, priključenu na WiFi sa životom. Sad kad je vidi ovakvu u komi, kao da spava ali ne može da zalaje pas i da je probudi, samo se skrhao. Prebledeo.

Ovo je stvarno. Ovo se dešava njoj. Ovo se dešava meni, priznaj Igore, priznaj, odzvanjalo mu je u glavi.

Ko je njen računar, odakle hvatal signal!? Ovi aparati? Mora da postoji nešto jače od tehnike, glupi inženjeru, mora, mora!

A poslednjih meseci bila je mirna. Tugaljiva ali mirna. A on mislio nadmudrila je bol. Pa ćuti. Prihvatila. Stalno joj je govorio da mora da prihvati, tako je – kako je. Mnogo se ućutala, sad vidi, a on nije ukapirao da tu nešto dobrano ne valja. Nije na vreme!, ama baš je omašio. Pa kad je verovao da je to sve samo njena mašta koja uvek luduje! Ali kako tu tišinu nije shvatio? Pa prijala mu je, nije da nije. Opasnost po nju a njemu je prijalo! Eh.

(nastaviće se)

photo: odavde

„Samo prihvatiš. Potpis. Pečat. Onda sVelika laztigne i velika laž koja te usisa, stisne, te nastaviš život u njenom oklopu, kao delić grandioznog mehanizma kojim upravlja ko zna ko i ko zna odakle, neki veliki brat a duša ti sve tešnja.“

„Velika laž“ je do sada čini se najangažovaniji roman Sonje Atanasijević. Iako je radnja nalik bliskoj budućnosti, kao subjektivni čitalac spremna sam da tvrdim da je ovo knjiga sadašnjeg trenutka. Realnosti. Čist prezent! Junakinja Jelena pridodaje i jasnu, tamnu viziju gde čovečanstvo može stići, a delimično je već i stiglo, nastavi li putem jedinog cilja – prosperiteta, gazeći preko svih ljudskih, humanih, kulturoloških, socioloških vrednosti pa i tradicionalnih.

Negde nam autorka nagoveštava taj sumrak civilizacije jednom fino izvajanom slikom iz detinjstva svoje junakinje Jelene:

„Jelena je, čak, dok je bila mala, u sumrak znala da sedne u svoju stoličicu na terasi i kroz metalnu ogradu posmatra pod sobom park koji postaje sve mračniji, i trotoar, i trava, i drveće, čekajući da se tama konačno spusti, želela je da bude svedok trenutka kada sve postane crno i nestane, znajući da će to biti varka…“

„I kasnije kao odraslu, Jelenu će opsedati sumračna svetlost, čak među malobrojnim pesmama koje će napisati, bar desetak za glavni motiv imaće sumrak. Bila je, zapravo, fascinirana brzinom kojom svet naizgled nestaje tonući u mrak, ubeđena da se i u ljudima događa nešto slično, da se svakodnevno menjaju mnogo više nego što su toga svesni, da postoji sumrak duše, kada biće previđa mnogo toga, puštajući da se taloži u nepristupačne kutke i pretvara u crni prah koji se nosi kao neobjašnjivi teret.“

 Roman u kome u drugom delu junakinja posustaje i pristaje da primi eksperimentalnu „vakcinu“ koja pomaže da se manje uznemirava ali uz obećanje doktora da neće izgubiti emocije, niti najdublja osećanja zvuči strašno, zar ne? Vakcina pomaže da ne bude empatična tamo gde je to suvišno. Na poslu, znamo svi već, emocijama nema mesta. U kompanijama je potrebna lojalnost. Racionalne odluke…

Ona na to pristaje tek kada strah od konstantnog pritiska od otkaza  vremenom iscrpi Jelenu, a izabrana je baš ona kao jedna od jačih, onih koji duže pružaju otpor da budu lojalni, da se ulizuju, da izdaju ili „prodaju“ kolegu, upravo ti jači su meta. Meta ljudi u agenciji Morning i eksperimentu Ministarstva prosperiteta, da im se slomi borbeni duh, etičnost, poštovanje truda, da ih vakciniše protiv suvišne empatije!

Pipke korporacija pušta preko suptilnih tehnika nagoveštaja zastrašivanja do direktnog zastrašivanja pa i ucenjivanja, preko licemernih, ulizivačkih karaktera kao što je Čamagić, lojalan direktorki Kiki, natanane mrvi deo po deo inadžijskog i zdravog sveta Jelene, prodire i u njenu porodicu. Prosperitet direktno udara na jedinku ali i na porodicu te jedinke ne bi li srušila ono što joj daje utočište i snagu. Mladi bračni par sa dvoje dece, od ljubavne, strasne i skladne porodice upada u paniku da li će suprugu srušiti radnju, Jelena da li će ostati bez posla, strah od siromaštva izaziva najstrašnije vizije da će završiti na ulici, deca u domu, stvara međusobna preispitivanja, zahlađenje odnosa, kao što i svaki strah od materijalnog propadanja ume da izazove. Mnoštvo porodica danas se može prepoznati u ovoj autorkinoj priči.

U jednom odeljku bračni par Luka i Jelena sede i razgovaraju o tome šta su mogli a nisu ostvarili u životu. Ti trenuci priznavanja sebi svedoči o njihovoj bliskosti i hrabrosti da se suoče i preispituju i sopstvenu odgovornost iako je krivica zapravo u sistemu koji „jede“ jedinku 21. veka.

„Ja sam kukavica, Luka, reče Jelena. Zaskoči me manijak, ukenjam se od straha i odustanem od životnog cilja.“

Takođe, slušajući je Luka priznaje: „Ja sam još veće govno, poče Luka svoju ispovest. Umesto da te razuverim, da pokažem da sam muško, da ti mogu biti nekakav oslonac, ja, pizda, Jeco, priznajem, oduvek sam bio pizda, i oduvek u tvojoj senci, istog časa te podržim u toj ludosti. Debil. Imaš muža debila!“

Ipak, iskrenost, ljubav prema deci i uvek lekovit i strasan seks ovu porodicu dugo ne može da razjedini. Otvorenost spašava njihove duše i oni istrajavaju. A kada ih mehanizam straha od siromaštva umori,  produbi njihovu ranjivost,  pojača sumnju da su krivi jer se nisu uklopili u ravnodušni svet kao većina dolazi i do zahlađenja u toj porodici.

„Da li se to udaljavamo, srećo, ili su zevnula vrata onog tvog podruma, gde nikada nisam bila? Doduše, jedan takav posedujem i ja. Svi ljudi, zapravo. Zato što se rodiš sam. I umreš sam. Možda se dobije s rođenjem. Prilikom izgradnje bića. Kao crna kutija u avionu. U njemu nema ničeg drugog osim gustog kosmičkog mraka s važnim podacima o tebi samom. Koji su nedostupni do samog kraja. Kada zaduva neki vetar, onaj unutarnji, pa malo tog mraka iscuri, eto sumraka duše. I onda se krišom pitaš, ko sam ustvari? Krišom, zato što se bojiš i samog pitanja, a kamoli odgovora.“

Autorka više puta u romanu pominje pojam rasula. Period pre, za vreme rasula. Jasno je da uskomešanost i poremećaj vrednosti dovodi u pitanje kako se uopšte prilagoditi i uklopiti u svet u kome smo se zatekli. Pojedinac se preispituje i slama pred korporacijom, ustrojstvom sveta gde je čovek samo broj,  gde su plave boje mora, i vesela letovanja u Grčkoj ili Španiji sa roditeljima,  samo davno izbledele uspomene iz prošlosti nekad sretnih porodica. Budućnost deluje kao sumrak. Glavna junakinja vidi zloslutnu budućnost: „Videla je ogromno polje računara, televizora, tableta, „pametnih“ telefona, svakojakih proizvoda visoke tehnologije, kao groblje koje se širi sve dalje, do horizonta, osetila je da je to početak, a možda i kraj rata tehnike protiv čoveka, svog tvorca, kome je najpre oduzela osnovne veštine, ko još sabira, množi i deli u glavi, ko još to radi…“

Njena vizija ide još dalje: „Neki um, koga će proglasiti genijalnim, izvešće naučnu studiju o štetnosti seksa sa stanovišta energije i vremena, srazmerno kratkotrajnom zadovoljstvu, još ako za rezultat ima začeće, onda je to nedopustiva količina slučajnosti koja će opredeliti vrstu i kvalitet novog ljudskog prozvoda, odnosno, bića, koje će zauzimati deo planete, ravnopravno s postojećom populacijom. Neverovatan luksuz koji civilizacija ne može sebi više da priušti…“     

 I na kraju, namerno, vratimo se početku romana. Prolog maestralno autorka predaje embrionu broj 365 koji je svevideće, sveznajuće biće koje ima svest i prozor u svet koji živi njegova majka u čijem telu se razvija. Taj embrion sa početka romana, s vremena na vreme obrati nam se tokom romana, i kao glas razuma ili kao rezime izvesne situacije podseti nas na svoju odluku zašto je odbio da se rodi. Odlučuje da se ne rodi. Ima pravo odluke. Da, da! Iako istraživanja sumnjaju da je majka izgubila plod zbog vakcine zapravo je embrion posmatravši svet iz tela svoje majke pokazao svoj stav prema njemu, odlukom da mu se ne pridruži. I kao što je nekada postojao takozvani Deus ex machina u antičkim tragedijama koji se iznenada pojavljuje i rešava zaplet, embrion stavlja odlučujuću tačku – na život. Život u kome „dve trećine ljudi smrdi od zla, a ona preostala trećina, s dobrotom u srcu, pristaje da taj vonj udiše…“

Iako na Jelenu nije delovala vakcina, jer njeno dejstvo je moguće samo ako već ima pogodno seme zla u njoj samoj. Iako na ovom svetu postoje ljudi kao ona gde eksperiment i manupulacija ne mogu istrgnuti sjaj u očima jednom delu čovečanstva. Iako bi Jelena imala snage da rodi svoje neplanirano dete…naš nežni, tužni embrion svojom odlukom osuđuje ovakav svet. Njegova odluka je bunt da dobrota ojača, da se borba za budućnost gde se neće rađati deca koja bi postajali samo nečiji brojevi i eksperimenti mora nastaviti. Zlo se može primiti samo na plodno tlo za njega. Zato zasejmo dobrotu. Empatiju. Sitnicama kao što je majušno i seme.

Da nas deca ne osude i pre nego se rode.

Sonja - Velika laz

Sonja Atanasijević

Prisutna je na književnoj sceni od sredine devedesetih godina. Objavila je šest romana i zbirku priča Krilata tuga. Za roman Vazdušni ljudi, (2013) dobila je nagradu Branko Ćopić. Ovaj roman kao i roman Bekstvo iz akvarijuma (2003) bili su u užem izboru za Ninovu nagradu. Proza joj je prevođena na engleski, bugarski, makedonski i rumunski jezik. Živi i radi u Beogradu. Velika laž je njen najnoviji roman (IK Plato)

 

 

 

 

 

Put na Jupiter 2

Jupiter-Photos

Jupiter

*

Dan prvi

  • Doktore, životinja mi nije ravna, ona najkrvoločnija, koliko sam sad besan!

  • To je normalno. Da li se nešto desilo Vašoj supruzi pre nego je ovo učinila? Da li je već posećavala psihologa?

  • Hahaha, ma ne… pa Ana bi Vas doktore preslišala, na kraju bi se Vi njoj ispovedili a ne ona Vama, takva je bila.

  • Pa to i jeste problem, što bih ja rekao i po ovom pismu. Sad je najvažnije da se oporavi u bolnici, povrede nisu opasne po život pa ćemo videti. Javite se, moje je bilo da Vam predam ovo pismo.

  • Da, da…odradili ste to…sve u redu, promrljao je Igor.

-Molim?

-Ne ništa, ništa, javićemo Vam se, doktore, doviđenja, gudbajpameti (cereka se Igor sebi u bradu)

Gori sam cinik od Ane, majke mi. I sad ću još početi da se smejem. Kao i ona. Baš je tako. Samo jedan neuropsihijatar nije pao na njene fore, i nije zaplakao na njenom krilu. Posetiću ga. Ovi, zaista samo da što pre zapale cigaretu. Ona jedna žena, ah da, sećam se, Ana je rekla da je dobar lekar, jedino da voli da pojede sendvič tokom razgovora sa njom.  I Ana je ćutala kao pacijent, dok je ova žvakala.

Onda je doktorka prozborila: “pa vi ste zdravi. Mirni. Pogledajte koliko Vas ne iritira što čekate da ja pojedem svoj obrok.”

Svega se sećam kad mi je prepričavala. Hahaha, a Ana je njoj onako hladno a sa osmehom, sad joj zamišljam taj izraz na licu rekla: “ne, nisam strpljiva, upravo Vas vređam i sve vam po spisku u svojoj glavi ali ćutim. Ne bi bilo pristojno da Vam sve to saspem u lice, kao što je kulturnije da ste otišli na pauzu nego da jedete u terminu predviđenom za mene. Čekala sam Vas dva sata u čekaonici. Zbogom, gospođo. Stručni jeste ali meni je važna osoba koja je dosledna i pristojna, i poštuje moje vreme, ako će već da mi mudruje posle garant da sama poštujem svoje vreme. Ipak, spasili ste moju drugaricu, znam sve, ali ni Vi više niste baš najbolje, zar ne?”

A doktorka onda ostavi onaj sendvič, i lepo se one ispričaše i zašto se doktorka razvela, i kako da nađu sponzore za dečju kliniku, postadoše prijateljice. E, i kad bi Ana i kako Ana da ode ponovo ikad, a znam da je želela da je bar neko shvati baš kao pacijenta. Ali niko, niko! Svi su je ispraćali rečima da je sjajna, čujemo se, vidimo se, na kafi. Uvek je nadjača ta njena želja da ona nekom pomogne. Luda jedna. Prvo bi da ih prebije a na kraju im pomaže. O koja ludnica!

*

Iako sam opet videla i sujetu i ljigavštinu… šapnula sam sebi…pobacaj  ih kao mrve u posteljini jer si večerala u krevetu. Proluftiraj sve sobe. Ukratko, teraj po svome. Zlo ne misli. Tuguj kad si tužna. Nemoj zanemarivati tu tugu, aman. Gde je osmeh nego u patnji? U pregrmeloj oluji. U munji koju si stvorila. Poljubac svim zlicama. Zagrljaj tugama. Osmeh mi je i dalje prirodan. Savest mi je podsvest. Tamo ja živim. Valjda otuda delujem budalasto jer me spolja malo ima.

  • Šta čitaš sad cedulje, burazeru?

  • Nađoh u džepu košulje. Verovatno mi Ana ubacila. Izludeću…da li će se ona uopšte oporaviti. Slomljena joj je ključna kost, taj udarac u glavu, hematom…injekcije joj rokaju sva je izbodena. A sve me neki strah uhvatio da je čvrsto odlučila da ode na taj Jupiter. Hej brate moj ona se možda nikad ne vrati. Jupiter je hladan, dalek. Nije to božanstvo čudotvorno.

  • Igore, vidi ovde u kesici Haribo bombona, umotane ceduljice!?

-A? O ne!!!

Cedulja prva: Razgovarala sam sa čika Ljubišom. Rekao mi je da je to zato što sam muškarac. Kaže koristim čekić a ne ruke, tople, ženske ruke. Objasnila sam mu ja sve svoje grubosti. On zapeo nije tačno, nije tačno, ti si se podala sili. Kakvoj sili?, pitah ga. Borbi. Pa ok, da odustanem? Nemoj. Pa šta onda? Pristani, rekao je. Na sve pristani. I na loše i na dobro. A ja to ne umem, Igore.

 Cedulja druga: Ispunila sam ona obećanja. Čika Ljubiša je video čekić a ja nož. Umalo te one noći nisam ubila kada sam zamahnula rukom pored tvoje glave u našem bračnom krevetu, sanjajući kako sam tu ženu, oh tu ženu pesnicom u glavu usmrtila. Jupiteru moj dakle mnogo je besa bilo! Da još nedužnog čoveka kog volim ubijem zbog sna punog otrovane podsvesti!

 Cedulja treća: Duboko ko zaroni mora biti neprijatan po okolinu. Možda budeš shvatio sve ono, one polomljene omiljene vaze, kutijice za so, šećer i vegetu. Plakala sam za njima posle, s ljubavlju sam ih kupovala. Uplašila sam se, kad se šimšir u dvorištu osušio, a jorgovan drugu godinu zaredom neće da procveta! Prestrašena sam. U kuću kad unesem ružu odmah uvene. Sve mi je postalo jasno. Morala sam da raščistim pa da krenem na put. Ostavila sam ti pisma o svima njima. Doneće ti jedna Jelena, kad bude vreme za to. Ona sve prati sad, ne brini se.

 Osećam i ja ponekad kao da je ova kuća puna gladnih duhova. Mnogo gladnih, dragi moj brate. Možda je Ana sve videla. Ona je kao sunđer. Sve upija i vidljivo i nevidljivo. Takva je rođena. Sipaj molim te, nešto žestoko, sipaj onu ćaletovu ljutu ali u kriglu! Do sutra da ne sanjam ništa. Probudi me ranije pa idemo do bolnice.

  (nastaviće se)

photo: odavde

Da se kladimo u cokoladu

“Moraš voleti život, pošto je smrt dosadna” Frenk Sinatra.

 Ovom rečenicom nas uvodi u poslednje poglavlje kratkih priča autorka koja se odlučila da se potpiše pod pseudonimom Keva iPo.

Dobro znamo da se iza tog imena krije jedna Lela. No to i nije bitno. A ova rečenica nije slučajno na vratima poslednjeg poglavlja. Čitajući, krećući se od jedne do druge priče, koje su po nečemu i  slične ali i zasebne sve više se punite određenom energijom, i sami dolazite kroz kratke sekvence iz života do sličnog zaključka. Voleti život. Spisateljica je duhovita, zapaža “svoje” detalje u pričama i sudbinama, hrani tužne sudbine, uplašene oči, prevarene žene, prevarene muževe svojom ljubavlju prema životu. Na koji način?

Smejaćete se, često i zakikotati. Prepoznaćete mnoge situacije. I zapitati mogu li tako? Najsnažniji pečat koji objedinjuje sve u jednu celinu je namera da se ostvari utisak da je moguća lakoća postojanja u nepodnošljivim uslovima.

  “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga detalja.

Teško da je moguće bilo šta prepričati. Autorka koja nas uvodi u različite stanove, na trgove, pijace,  u bračne zavrzlame, intime, svetove gde muškarci varaju svoje žene, žene svoje muževe, a brakovi u svemu tome nekako ne gube –  ta autorka je svojevrsni glumac koji menja svoje uloge i igra različite role u filmovima svojih kratkih priča. Svaka pripovetka je po jedan čin predstave sa beskonačnim brojem činova koja se zove običan život koji se živi prihvatanjem.

 Priče su nam ispričane iz ženskog ugla, pa iz muškog ugla, pa kao prijateljica koja posmatra sa strane…

Muškarac će reći u priči “Pampur” : “A s njom sam nekako odjednom počeo da se osećam slobodno, kao da sam bio zapušen sa sto strana i odjednom mi svi pampuri poiskakali.”

Ili u pripovetki “Sitna crevca” on će razmišljati: “Pretpostavlja se čak i da postoje paralelni univerzumi,  možda su svetovi naših duša baš u njima smešteni, a da ih nismo svesni? Možda bi se time mogli objasniti univerzumi jednog Dostojevskog, Hesea, Murakamija…? Ko zna koliko mi u sebi univerzuma imamo? Ali verujem da bismo, ako se jako koncentrišemo, mogli da ih u sebi pronađemo i osetimo, pa čak i da se njima dodirnemo…?”

Žena će reći još na samim koricama knjige: “Nisam-bog-zna-kako lepa ni zgodna, ali sam žena sa stilom. Imam vrlo elegantan, oproban metod: kad god vidim da mu se neka cica približi, ja se sprijateljim s njom. Gotovo da postanemo najbolje drugarice. Logično: svaka normalna žena bi se povukla – malo zbog solidarnosti, a malo više zbog straha od blama. I, vrlo je bitno da se reaguje brzo – dok se među njima ne razvije nešto ozbiljnije, posle se šanse  za druženje smanjuju. Posle beže kao žiške!”

 Prijateljica koja posmatra svoju drugaricu viknuće: “Ma daj… iz kog si ti ženo filma?? Život je, bre, dokumentarac, a ne ljubavna limunada!

 Tematski najistaknutiji je okvir intimnog, bračnog života ljudi srednje dobi. To je nit koja se sve vreme izdvaja i ukazuje na svet te možda, kobne sredine života. Sa jedne strane naginje se ka mladosti: “Ma idi bre. Živ me blam pojeo, nisam baš u godinama kad je u redu rasplakati se nasred ulice.” (priča “Srebrni ram”). Na to se nadovezuje ta ista nit: ”…jeste, patetična sam, ali kad pređeš četrdesetu, upravo ti patetika nedostaje…” (priča “Celofan”). No, srednje doba, brak sa sve svojim krizama donosi jedan vid opuštenosti.

U tom dobu, lakše je prihvatiti sebe i nasmejati se i na svoj i na tuđ račun, na račun života, pa i smrti. Autorka ne nameće stav, ama niti jednoj trenutka, ona se igra rečima, doskočicama, slikama, odista širokim dijapazonom situacija koje lakoćom pred čitaoca iznosi.  

 “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga situacija.  

Pravi umetnički dar zapažanja zakona uzrok – posledica u svakodnevici. Oko i pero u rukama pronicljivog posmatrača.

Ljudi i život  prihvataju se onakvi kakvi jesu a  ova zbirka priča je svojevrsna slikovita i duhovita oda čoveku i životu. Signal ljubavi prema ljudima i svim mogućim smešnim i tužnim situacijama koje ih mogu zadesiti.

Stilski, iako su posve drugačije, na izvestan način, kratke priče Keve iPo podsete me na tren na Zen priče.  Nagli obrt, na kraju, često u samo jednoj rečenici, menja sve i vrati vas da promislite iznova ono što ste pročitali. Iznenađenje na kraju ima vrednost naravučenija koje vas ostavi zatečene, nasmeje, fascinira, zamisli, opusti, nekad gotovo psihoterapeutski nesvesno “otpustite” nešto što je bilo u podsvesti.

“Valjda naiđe faza u životu kad shvatiš da ne moraš baš svih pravila da se pridržavaš…pravila je ionako napravio neko drugi, mene nisu pitali da li se slažem! ( priča “Šećerna vuna”)

Kladim se u čokoladu, kladim se u nenametljivu mudrost Keve iPo da ćete uživati u čitanju!

Lela 2

Lela Saković – Keva iPo

“Izgleda kako zamislimo.

Godina – taman.

Oslobođena predrasuda.

Ne osuđuje i ne prosuđuje.

Prihvata različitost svake vrste.

Čvrsto veruje da će Sunce da svane i ako se plan ne ostvari.

Ubeđena je da se sve dešava baš onda kad treba.

Piše ne bi li izazvala jaka osećanja – smeh ili tugu,

da osetimo da smo živi.”

aaa tanjina ja 2

 

Pismo

Otišla sam jer mi je bilo zima. Da, jednostavno je. Digla sam ruke od sebe jer mi je bilo hladno.

Bio je mart. Nisam se okliznula i pala, bacila sam se čak nasmejana pod taj auto. Rasterećena, bez briga da će u onoj kući i dalje biti opsesija kako je zagrejati. Zidove, ljude, prošlost…te male ali opake zelene kuće.

O da i ovde je da se smrzneš. Ok, dok ovo čitaš ja sam verovatno u hladnjači. Još čekate sahranu. Ali nije isto. Sada se samo telo zaledilo. Duša je pošla sa mnom. Napustila sam sve da bih vam se vratila. Napustila na vreme dok mi duša nije postala led. Kako nekome da ponesem na poklon u vaseljenju kockicu leda. Ne ide. Nikako. Pa ne pije Jupiter šampanjac, viski ili pelinkovac, pa i da mu posluži moja duša kao kocka leda.

Ponela sam mu zapitanu ali spašenu dušu. Jupiter će valjda da je vrati.

Ti znaš da se ja uvek sve dogovaram sa njim. Izvini. Nisam baš sve mogla da pričam sa ljudima. Sa tobom. Jupi je bio uvek tamo gde sam ga ostavila.

Rekla bih ti čuvaj se. Ali umesto toga, znaš me već, samo ću prošaputati, ako i pismo ume da šapuće: Kako je tanka linija, jebote…

Kvrc. Krc.

Neka moje ludilo iskoristi neko. Nije baš neki keš, neka lova. Ja nisam imala strpljenja da ga unovčim. 

Mada znam da je sad tu kod vas situacija ozbiljna, mnogo.

Niste mi verovali, da navikla sam ja sve da sam na večitom dežurstvu i za stahove i za laži i za zagrliti i potrčati. Obradovala sam mnoge, ok, i oni su nastavljali da plutaju. Ja sam ispila svoju čašu. Nešto u njoj beše olovno. Povuklo me na dno. I ja sam iznenađena. Pa zar nisam ja prva bila ona mala hvalisava najjača a sitna žena. Jesam li se onoliko razmetala snagom duha. I on je sad sa mnom. Mislim taj duh. To ja i jesam. Nešto me telo nije zanimalo više.

Ispijeni mu behu sokovi ili ona vampirska kratka priča, ona od sumanuto ali genijalno maštovite Sandre, od tada kao da krvi u sebi više nisam imala. Ta  krvna zrnca su rast. I crvena i bela.  A ja stadoh. Smrzoh se. I tako je to sve u svemu bilo.

 Ništa komplikovano i posebno. Došlo je zapravo na vreme. Kad mu je iscurela i poslednja sekunda vreme se utopilo u prostor, u svoje naličje. I eto mene pod tom haubom.

A baš i nisam oduševljena. Neki krš od auta. Bar sam to mogla da biram ako sve drugo loše izabrah. I ovo sam čak loše izabrala. Blam. Bar da je neka lux i sveže ofarbana makina. Ali sve do kraja je išlo putem kojim se često ide. Putem loših izbora.


Nego volela bih da se vratim i budem tvoj kućni ljubimac. Mačka u tri boje. Sanjaj nešto pa ću svratiti u san da mi tu odgovoriš slažeš li se. Mislim, to da se vratim. Prvo to. A posle ono …kao trobojna mau, mau…Čućemo se posle snova. Ne brini.

 

Nego ćaos

nešto sam se unervozila, izgleda da se put do Jupitera odužio.

I nemoj da me voliš, više.

To je gubljenje vremena a nemaš ga ni ti previše.

Za mene je dovoljno da ti budem mačka. Seckanu džigericu i travu, to volim da jedem. Znam da to nećeš baš znati, pa da ti bar na vreme kažem. Da ne kidam živce sa budućim gazdom.

 Ne opraštaj mi. To niko ne može. Pa ni ti.

 Moje je gde ću da putujem da li na Tahiti, Madagaskar ili onaj svet. Kosmos je dosta inficiran. Ozračili su ga zemljani ali kako se budem odmicala a nema disanja, samo osećaš i putuješ, verujem da će se pročistiti.

I biću jedna gospodska, fina maca kad se vratim.

 Voleću te.

Tada.

(nastaviće se…)

versatilebloggeraward

Za sada su stigle tri nominacija i da vam kažem ne primam nove, posle lemam, bijem….i slično! 🙂

Hvala dragim blogerima, šalu na stranu: Lovac na sunce , Vesna Ćuro-Tomić i Milanu Jankoviću Ništa lično na nominacijama!

  1. Ja sam Olja žgolja od kad znam za sebe
  2.  Obožavam umetnost i nauku,  pre svega kreativnost
  3. Duhovitost mi je najvažnija i odlika visoke inteligencije i najviše volim kad me neko „mudro nasmeje“
  4. Zavisnik sam o droge: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Niče i pesnike
  5. Ubi me dobrota. Kalimero nikad nije sazreo, u prevodu
  6. Preselila bih se negde na more i tamo bih bila bolja osoba
  7. Ja u par reči: volim ljude, životinje, prirodu i planetu. Spremna sam da se bijem da ih očuvam 🙂

Ne znam koga da nominujem svi su već uključeni izgleda 🙂

Pravila nominacije za VBA:

  1. Zahvalite osobi koja vas je nominovala.
  2. Nominiujte do 15 blogera / autora s WordPress-a (može i manje od 15, ali ne više) i obavestite ih.
  3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi.
  4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila.

linea-sa-knjigom

Pa dugo ti nisam ništa napisala a i pečatirala sam ono staro pismo i nikad ga nisam poslala. Eno stoji markica ručno pravljena, reckavim makazama sam joj napravila okvir a unutra tebe nacrtala. Dragi moj LINEA.

Šta da ti kažem. Ništa se nije promenilo i dalje sam ljubomorna na tebe kao pas iz bilo kog crtanog filma, oklempavila sam od ljubomore poput Plutona.

pluton-iz-crtanog-filma

Da ti kažem, i dalje mislim  – lako je tebi.

Onaj odozgo dođe docrta ti ugruvano dupence, ti se malo počešeš i kreneš dalje. Zvizdućeš, zveraš u nebo, isto i ja to radim i upadnemo oboje u rupčagu, ti naprasno iskočiš još se i kikoćeš, a ja se iz rupe vadim godinama.

Doveli ti vidim i ženu u jednom crtnom filmu. Izbacila te na kraju iz kuće razmažena si ti crta ali si moja omiljena linija.

Bilo čiji život kao da nekad teži da ostane u svojoj  ravnoteži, nirvani, da miruje, da sa mirom proživi. E nema! Nije život prava linija po kojoj klizimo. Jedna linija postaje bilione oblika. Ti se transformišeš još i publiku imaš! Postao si nezaboravna faca ehej!

Nego ta gumica, ona kojom ti obriše repić onaj što te zeza odozgo, daj na zajam, vidi sredi nešto ako možeš kad ti stigne ovo pismo nabavi i meni jednu.

Gumica mi je trenutno najpotrebnija.

Tvoja Olja

PS: Čujem te kako se cerekaš dok čitaš ovo

 

photo: pinterest

 

tree-of-life-yin-yang-black-ink-art-750x748

Jin Jang

 

Verujem da sam muškarac. Onaj iz veka kad mu nisu dopuštali da plače.

Nego tako TO leži. Hajde što leži, nego pritiska. I bubnji negde levom stranom od žile kucavice pa sve niz ruku. Dok trnu prsti leve ruke, oko traži zelenu krošnju da se kroz oko opusti. Da se od zenice preko pogleda na svet zaustavi ta muška suza u jednoj ženi.

A nekad je divno isplakati se. Kao i izvrištati negde sam na poljani. Od sreće. Od bola. Svejedno.

Kao fitnes za dušu. Kao joga koja sjedinjuje sve čakre i sve polove u vrisak. U plakanje, ama cmizdrenje ako treba!

Jauk je pola zdravlja.

Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.

Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.

Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.

Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom.  A osećanja su kao Prometej na steni.

Stena.

Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.

Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!

To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.

Spajaj se!

Vežbaj da zaplačeš kao beba.

 

Photo: link

Skupljena a rasklopljena pa kad se vratim …

ako se vratim.

U izolaciji sam.

Manje više to je to.

Malo ću da virim ali ne znam da li ću umeti da vidim išta spolja.

Dovoljno je mračno i zamršeno ovde unutra.

Ko je pleo ove čvoriće? Pa ja.

Ko je mrsio ove tanke konce u debele kanape? Pa ja.

Ko je sve tuđe igle i štepove pamtio, budala jedna?  Pa ja.

E pa sad singerice u ćošak,

u izolaciju, tamo biraj zakrpe.

Tu su izbori,

tu je sloboda

a i geto.

photo: pinterest

lopta

lopta

Ona je lopta.

Lopta koju dobacuju dokle im je zabavno.

Lopta koju miluju dva suprotstavljena.

Lopta koju voli jedan neko vreme.

Lopta odskoči.

Lopta se ispumpa.

Nije više lopta.

Ode, zameni sebe .

Postane loptica skočica.

Svima na usluzi.

O pod, do plafona, u petoj brzini.

Isprlja se. Ispadnu nekakva vlakna iz nje od udaraca.

Promeni boju.

Nije više loptica skočica.

Eno je na klupi.

Plače.

Ipak ne želi da postane maramica.

Sanjari …možda da budem kišobran!?

O ne bolje suncobran!

Ne može se udovoljiti drugima.

Samo sebi.

Sebi svoja klupa.

Da se u sebi odmori i gleda prolaznike

u nekom nepotrošenom miru.

photo: odavde

jelenadilber

15644195_1335855513112453_909069537_n

Karaburma je kraj kao i svaki drugi. Pun zelenih parkova i ulica bučnih od automobila. I kao i svugde, i ovde iza svakog ćoška viri poneka mala njuška i oči koje vas ljubopitljivo gledaju, nadajući se da ćete im baš vi pokloniti ljubav i pažnju. Istu onu koju, nažalost, retko pronalaze.

Pa ipak, Karaburma je po nečemu drugačija. U njenim parkovima i ulicama ćete u svako doba dana, po kiši, vetru, snegu i najvećem suncu sresti jednu ženu koja brine da svaki pas ili mačka dobiju dovoljno hrane i vode, koja ih leči kad su bolesni, priča kad su tužni i sprema zaklone kad dođe duga zima. To je Slavica, komšinica kojoj se podjednako raduju i životinje i ljudi. Podstaknuti dobrim delima ove žene, koja je svoj život posvetila brizi o napuštenim životinjama, ljudi su i sami počeli da joj dovode povređene i napuštene pse, znajući da ih smeštaju u…

View original post 1.881 more words

prica-naslovna

Ne stoji  slučajno u samom podnaslovu knjige Miroslave Đušić Nedeljković  –  „Priča počinje na kraju“ rečenica

„HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,

HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO

I KADA SMO VOLJENI.“

Roman počinje potresnom pričom upravo izuzetno hrabre, ne žene, već devojčice koja uprkos izneverenoj ljubavi pokazuje neizmernu snagu da sačuva život koji se u njoj razvija, da rodi dete. Njena ljubav prema budućem životu koji želi da podari svojoj ćerki njoj daje snagu. Ta snaga je ćerka Nina. Snažne scene kada siromašna devojčica bez igde ikoga ostavlja svoju jedinu toplinu, dragulj, malu Ninu u sirotište je tako realna, potresna.

Odmah na početku ostanete bez daha kada majka Emilija, ta devojčica koja u sebi nosi dete kaže:

„Metak koji je

lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.

Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me

ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog

ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.“

Iako je pisan po istinitoj priči autorka je svojim blagim tonom vrsnog pripovedača romaneskno dočarala izrazite emocije i budi ih tokom čitavog romana u nama.

I prepoznajemo i zapitamo se koliko ima već puno sličnih događaja u našoj realnosti. A ima ih.

Ovo je roman o žrtvama predrasuda. Roditelji za svoga sina žele bolju suprugu. Oh koliko drevna predrasuda! Nesvesni uvek koliko tragedija tom banalnom i apsurdnom predrasudom izazivaju. Jedna majka je stradala. Jedna Nina je rasla u sirotištu pa kod roditelja, usvojena. I do kraja romana ona tek kao ostvarena žena, sa brakom i porodicom počinje da razmotava svoju priču, da osvetljava svoju prošlost koja je boli.

Bol. Sve vreme junakinja koja spoznaje zašto je majka morala ostaviti je hrabra u toj svojoj boli. Ona je karakter, simbol osobe koja ume da se suoči i sa greškama roditelja, i svojih babe i dede, koja ume da prašta.

Ona je željna majke i oca. Ona je svesna da su roditelji njenog oca zapravo naudili svom sinu. Tu je  i osvešćivanje dede, koji se u starosti kaje i svestan je što je učinio svom sinu jedincu. A baka, koja je bila „tvrd orah“ i protiv Ninine majke Emilije, ima u romanu dodeljenu kaznu romanopisca.

Zaplet ni tu nije završen, postoji karakter čiji je naizgled mali gest, sakriveno pismo, prouzrokovao  tragičnu sudbinu majke Emilije. Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj gest je u prošlosti izmenio ceo svemir, povukao još jače već zloslutnu lošu sudbinu Emilije. Sebičan potez.

Sebičnost. Predrasude.

Dok su ljudi mladi i zdravi, dok ih ne savlada starost,  osećaju se da su jako važni, da su najmudriji, da žele kontrolu nad životima svoje dece dotle da to prerasta u hladnoću pa i mržnju.  Sve to otvara na bolan način, vrlo emotivnim tonom pišući, autorka.

Ona nam daje da kroz razmišljanja  i događaje kroz koje prolazi Nina upoznajemo i neobičnog oca koji je otišao u Ameriku. Nina upoznaje sestru, devojku, suprugu svog oca. Ninini potezi prema njenoj porodici koju tek otkriva svedoče da je Emilija žrtvovala svoju sudbinu zarad Nine koja je izrasla u velikog i plemenitog čoveka. Ona svojim sjajem olakšava i kajanje grešnika u njenoj priči.

Preporučujem ovaj roman, ima u njemu puno obrta, zanimljivih, dopadljivih i autentičnih slika ali pre svega ga preporučujem zbog posebne složenosti života koji je književnica Miroslava svojom zrelošću polako razmotavala  pred nama, čitaocima, sloj po sloj, da bi polako shvatali, prihvatali život u svoj njegovoj težini ali i lepoti. Posle romana „Džem od kajsija“ kojim sam bila  oduševljena  ovaj poslednji roman je jedan od  onih kada se zrelost romanopisca prikaže u svom velikom svetlu.

 

prica-poyadina

 

 

naslovna-3

Danny Kovacevic Design & Nomen

Bila je to svojevrsna interakcija različitih umetnosti kao i strukture publike, klupske atmosfere, opuštenosti i iznenađenja koja samo ulete na pozornicu i preusmere vam pažnju na ono što niste ni znali da postoji, da se stvara i raste i mašta tu negde oko nas. Saznala sam da krijemo “bombu” kreativnih  mladih i onih starijih ljudi a da je nastup uživo i komunikacija sa gostima nezamenljiva a reakcija kreativcima itekako vidljivija i snažnija.

„Počeli smo u Jazz baru Sinatra, na Dorćolu.. a onda se PR aktivnost Belgrade Art Show-a poput delte Nila razgranala do kulturnog centra Nea Pangea, Galerije Štab, Witch Bara, KC Grad-a, Habbibi Sahara,” rekao je organizator Pavle Knežević. XV Belgrade Art Show, koji je ujedno bio  rođendan klupskog umetničkog šou programa koji sasvim sigurno po obimu posećenosti i sadržajima prerasta u značajan festival i zahteva sve veći i veći prostor, održao se na novoj lokaciji u klubu Ben Akiba, sedmog decembra.

S obzirom na broj izvođača i publike izgleda će biti potrebno, sledeći put, obezbediti još veći prostor i uzdignutu binu da bi gostima sve bilo dostupno. Možda je bilo bučnije jer je bila zaista velika gužva, nije bilo mesta ni za stajanje! Odlična atmosfera za performanse i modne revije, malo je teže bilo čuti čitanje proze i poezije ali ko je želeo mogao se probiti u prve redove.

anastasija-gavrilovic-trbusna-plesacica

Anastasija Gavrilović, trbušna plesačica

Ima čari u tom okupljanju različite publike kluba u kome se uz piće za stolom iznad tebe smenjuju slike na ciglenom zidu kao originalni video bim.

video-bim

Pred tobom se prepliću nastupi plesa, drame, muzički perfomansi, čitanje poezije, kratke proze, dim, muzika, smeh, neko ćaska, neko pije, neko se ljubi,  pa buka, aplauzi i modne revije originalnih kreatora koji su ovaj put zaista oduševili. Tu su i i izložbe fotografije kao i izložba rekonstrukcije srednjovekovnih i renesansnih kapa studenata Visoke tekstilne strukovne škole za DTM.

Nastup  “Playback Beograd” teatra koji je svojevrsna psihodrama zatražio je od učesnika da ispričaju neki svoj san, događaj, situaciju i vrlo brzo ih je kroz glumu i emociju i suštinsku mimiku predočio pred nama, što je na izvestan način moj favorit večeri.

Modne revije su apsolutno dominirale i ostavljale bez daha usklađenošću. Svaka kolekcija je imala tematiku i beskrajno je inovativna, teško je izdvojiti bilo koga.

danny-kovacevic-design-sa-brendom-aksesoara-nomen

Danny Kovacevic Design & Nomen

stevan-certic-modnog-brenda

Kolekcija dizajnera Stefana Ćertića

Nastupio je veliki broj pisaca i pesnika koji su se smenjivali između performansa.

milosava-pusara

Milosava Pušara

jana-jelasic

Jana Jelesić

katarina-papic

Katarina Papić

miroslava-nedeljkovic-djusic

Miroslava Đušić Nedeljković

Nezaboravno veče sa porukom da stvaralaštvo i kreativnost ništa ne može zaustaviti.

urban-art

NA AUKCIJI DUŠA SA TAMAROM KUČAN

„Izgubili smo iskrenost, skrivamo se iza maski. Problem nastaje kada maska koju nosimo sraste s licem pa ne znamo šta je maska a šta lice.“

logo

UTISCI IZDAVAČA – “DERETA”

Razgovor sa Dijanom Deretom o Sajmu knjiga u Beogradu, Sajmu knjiga u Nišu, jubileju IK Dereta – 35 godina postojanja.
jubilej
dijana-dereta

Dijana Dereta

 

 

majmun-s-knjigomObično kad se osetim kao majmun, jer kad si uporan i žilav da se boriš, ne tvrdoglav kao magare već izdržljiv kao vuk, a onda shvatiš da zbog hijena, papirnatih nekih gmizavaca, lihvara, od tvog poverenja u ispravnost i koliko toliko još preživeli red i znanje i struku nema ništa, onda si, jedino i samo  MAJMUN.

I sad biram šta ću. Hoću li gorila, babun u kavezu da budem ili da odem u lepu džunglu materinu i da možda budem orangutana. Ma imam izbora evo nađoh koliko sve vrsta majmuna ima samo da se odlučim.

Nego nešto sam neodlučna.

Pa neka onda život kaže koji sam ja to oblik ovih što ljušte banane, okreću crveno dupe kad ih hipokrizija smara…

I dok čekam, sedeći sa crvenom ne samo guzicom već i facom, nešto se obradovah.

Slušam…šunja se po kući, keruša od preko 13 godina, slepa, sve ona ispituje, prevrće mačje posude sa stola, otvara špajz, gega se vedra i gladna sve ona to pokrade, onda knje,knje, nešto pozove. Šta hoće sad!,  pa da je podignem na krevet, pa opet knje, knje da joj malo izmasiram leđa, pa knje, knje da je spustim da pije vodu…A kad ide da kraducka ne zove!

I onda evo malo  mira, tišina i njeno hrkanje.

Nemam učitelje. Nemam više ni autoritete mada ponekad nekome pripišem i to. Imam kuče koje je oslepelo od moždanog udara. Nekad živelo na ulici a onda puno buva, trudno, zalutalo u moje dvorište.

I ništa je nije dalo slomiti. Ona dvorište poznaje bolje od mene. I zna i gde je ispod višnje sakrila koricu hleba a gde kost ispod šimšira. Kada je oslepela njoj je bilo važno da smo mi i dalje tu. Da naši glasovi nisu nestali. Da masažu i dalje ima. Samo je pojačala, utrostručila ostala čula.

Ljubav moja, da li majmunska ne znam, učinila je da taj pas tako mirno i glasno hrče.

Unutra, među nama životinjama sve je u redu.

Spolja, među ljudima, najčešće neka majmunska posla.

Čovek je čoveku majmun.

Dajte majmuni da zaličimo na čoveka opet, poslednje vreme je došlo!

 

photo: odavde

moji-novi-crtezi-21758226

Gost na mom blogu je Suzana Bogdanović. Poslušajte njenu priču, a mnogi će  u njoj i prepoznati, protekle sudbine, našu prošlost, kao i sadašnjost koju živimo i želimo da budemo ti koji onim lošim stvarima neće dopustiti da se ponove.

 

*

Čika Ivica, divan čovek, bio je drug mog oca iz armije. Poreklom iz Hrvatske, iz malog, takođe divnog mesta. Svoje druženje u kasarni, nakon završetka vojničkih dana, nastavili su na veliko obostrano zadovoljstvo i kasnije. Vrlo brzo su formirali porodice, tako da pamtim da sam od malena jednom godišnje išla u Hrvatsku. Uglavnom smo odlazili preko leta.

Bio je to dug put, ali nama je cilj bio bitan, tako da nam nije teško padalo putovanje autom marke Reno 4, za to vreme,udobnim vozilom. Kad nekog želiš da vidiš, kad nekog u srcu nosiš, ne postoji nesavladiva prepreka. Tamo su nas uvek dočekivala nasmejana lica domaćina, njihovi divni prijatelji, rođaci, komšije. Pamtim te odlaske po divnoj domaćoj hrani, po prijatnim prijateljskim razgovorima, po veseljima na kojima se slušala naša, a i njihova muzika, na kojima je igrao svako sa svakim bez razlike, bez zluradih pogleda ispod oka i po smehu, zdravom i iz samog srca. Zima je bila godišnje doba, kada smo mi njima uzvraćali gostoprimstvo, oberučke ih prihvatali, kako mi, tako i ostali iz nase familije. Negde krajem januara, dok je sneg nemilice padao, jer zime su ranije bile takve, kretali su oni ka nama, takođe puni radosti zbog skorašnjeg susreta. Sedeli smo svi za istim stolom, na kom je gorela slavska sveća. Slavili smo Sv. Jovana, a nasi dragi gosti su, bez ikakvih predrasuda poštovali svaki nas običaj.

Onda je došao rat. U stvari, još i nije zvanicno počeo, a u vazduhu se osećala ona napetost i ja sam kao dete znala da neke stvari nisu više iste. Neke stvari, ali ne i one koje su vezivale naše dve porodice. Poslednji put kad sam sa roditeljima i sestrom odlazila od njih, čika Ivica je čvrsto zagrlio mog oca i nisam verovala svojim očima da sam videla da je pustio suzu. Mada, znala sam i osecala da se nesto strašno sprema. Od tog dana prošlo je dvadeset i više godina. U međuvremenu, rat koji je besneo obeležio je moje detinjstvo. Generacije su odrasle uz dnevnike od sat ipo u kojima su nas obaveštavali o broju mrtvih, bodrili na mržnju, trovali užasnim slikama. Otac je u početku pokušavao da dobije njihov broj, veze su bile u prekidu, onda je odustao, pa su prošle godine i godine i više ne znam, valjda preko nekih ljudi, saznao je da je čika Ivičina porodica dobro i na broju. Ubrzo su se čuli. Radost vam ne mogu opisati, jer osećanja nisu reči. Povremeno su se čuli, želeli da se ponovo vide, ali postajao je strah sa obe strane, strah usadjen mržnjom kojom su nam punili glave.

Međutim, želja je bila jača od straha.

Čika Ivica je prvi prelomio i došao. Posle dvadeset godina…Ponovo na našu krsnu slavu, ponovo rasterećen svih predrasuda, mržnje, divan, pametan čovek, sa najboljim prijateljskim namerama. Ne mogu vam opisati taj osećaj, kad si u iščekivanju, kad ne znaš kako će sve izgledati, kad ne znaš da li i dalje postoji i veže vas sve ono kao ranije. Trema, kao pred nastup pred milionima. A onda susret i shvatamo svi da nastavljamo tamo gde se stalo zbog tuđih ludosti, da smo svi oni prepoznatljivi, sa istim razmišljanjima i istom ljubavlju u srcu. Suze njegove i mog oca, ovog puta radosnice, pamtiću celog zivota. Drago mi je, najvise zbog oca, što mu se tako velika želja ispunila. Usledila su još dva susreta, jedan kod njih, mada nisam išla i ja i jedan kod nas. Jednog dana, dve godine nakon tog susreta, javljeno nam je da je čika Ivica stradao. Neću vam pisati koliko je bilo to teško za sve nas. Evo i sada je. S njegovom porodicom smo ostali u kontaktu, ali eto, postoji ta praznina, deo koji nedostaje.

Ovih dana sve češće čujem pozive na mržnju, zatim jezive izjave kako se ponovo zvecka oružjem , pa se pitam ima li tome kraja. Da li svi treba da budemo isključivo Srbi ili isključivo Hrvati? Da li je to uopšte bitno ako si čovek, dobar, pošten, vredan, koristan ovom svetu po dobrim delima? Ima ljudi, koji su u ovom ratu izgubili sve svoje, koji su ostali bez doma, svog jastuka, svoje lipe u dvorištu, svog života. Ima ljudi koji su ostali bez oka, bez ruke, bez duše, roditelja, dece. Oni lutaju i dan danas po svetu, ne pronalazeći sebe, jer je to njihovo JA ostalo tamo gde i početak. Žive u tišini svoje nove živote, muče se sa strahovima, tugama, slikama. Imaju ih za dva života. I oni su nekad imali prijatelje Hrvate, Srbe, bez predrasuda. A onda su došli oni treći, što mute vodu, što žive da bi mrzeli, što kroje tuđe živote.

Narod je narod, kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste.

Na kraju ove priče, koja može izazvati više različitih mišljenja, želim da kažem da sam raskrstila u svojoj glavi da neću provesti život kao crna ili bela, ova ili ona. Znam ko sam, odakle potičem, ništa ne negiram i ničeg se ne stidim, ali na kraju svega, ja sam ljudsko biće, satkano od tela i osećanja. Želim da provedem život množeći dobra dela i dobre prijatelje.

Suzana Bogdanović

photo: odavde

tanjjirUšla ja u jednu od ovih novih varijanti šuć – muć prodavnica u kojima ima malo turskih stoljnaka, malo kineskih jastučnica, mahom domaća plastika, činije, kuhinjski asortiman, pa dečje igračke, poreklo NZNM ili ne znam, zavese malo iz indijan shop-a, malo second hand varijanta. I opstaje taj mešoviti butikić u kraju tako dve, tri godine. Nego nema više moje omiljene prodavačice.

Razgledam, sve hoću da pitam za nju.

Bojim se da ne čujem nešto što mi se ne bi svidelo, i ne znam otkud mi taj neki mrzak osećaj.

Kad u tom trenutku uleće našminkani babac, smrzla se, pa sve hukće i nešto ubrzano priča i  ni minut  nije prošao, već sruši keramički lepi tanjir sa slikom Deda Mraza na dnu. Krc – krc i parčići se rasuše. Babac ni kuku, ni izvinite, ni šok, već ti zaređa:

– Jebo i keramiku i plastiku bar da sam porcelan skrckala pa da platim duplo! Ovo ionako ni za šta ti nije. Hajd’ daj drugu, platiću obe ali da mi daš popust na dve!

Prasnusmo u smeh. Dade njoj prodavačica popust. Bolje da baka krene što pre kući. A da je opaka baka jeste!

Pitam ja, sad sam se otkravila, gde je moja stara prodavačica, njena koleginica. Gledam je ona sva onako lenja, usporena ali nasmejana.

– E, neko da i pita za nju, kaže ona meni. Eto vi ste je upamtili. Šta da Vam kažem optužili je da je pokrala neku trafiku, tamo se zaposlila, a nije naravno ukrala nikad ništa. Neki je klinci uveče opljačkali ali reketiraju gazdu. Gazda njoj oduzeo platu za ceo taj mesec. Ona ga tužila i vamo tamo na sudu ispade da je ona pokrala. Pri tom u drugom stanju je bila. Od stresa izgubila je  bebu. U bolnici dobila neku bakteriju, lečili je. Vratila se kući, legla, zaspala i sledećeg jutra kada se probudila to više nije ista žena. To joj je bio poslednji dan kad je bila ona stara Bilja.

– Pa kako, šta se desilo ujutru?, pitam ja

– Pa znate ono, odlepila. Pije neke lekove ili vegetira ili razbija sve po stanu, beži i trči po ulicama. Viče, plače u hodniku zgrade, kažu.

– Pa što je otišla da radi u tu trafiku aman?

– Pa znate ovo drži njen muž. Ustvari, znate on nju odavno ne voli. On i ja znate, već smo duže u vezi, i ja čekam bebu, reče mi, i pokazuje mi stomak koji do tada nisam ni primetila.

Mnogo sam razjapila usta, svesna sam toga a oči su mi kao sovi, garant, srce mi stalo. Gledam je kao tupson najveći. Ona mirna. Ima onaj trudnički osmejak. Šta da joj pa kaže čovek.

– Lepo, prozborih ja. A kad ćete da se porodite?

– Za dva meseca ako sve bude u redu.

– A sa njom, Biljom šta ćete?

– Nju smo vratili kod brata i majke.  U toku je razvod. Nego jeste izabrali nešto?

Ah, da, ali ne mogu ni da se setim šta sam htela. Vidim onaj tanjir sa slikom Deda Mraza,  ostao još jedan, dohvatim i svom snagom ga razbijem o pod.

Ona skoči i vrisnu.

– Pozdravite mi Bilju kad vas oplete negde iz ćoška, dok onako luda vija ulicama, ako Bog da, rekoh joj i izađoh.

 

 

photo: www.etsy.com

Ovaj put razgovarala sam, vrlo otvoreno sa Miljom Lukić, vlasnicom izdavačke kuće Slovopres o književnosti, Sajmu knjiga, kako je biti izdavač u današnje vreme, koji su novi trendovi u izdavaštvu.

Klik za ceo intervju

naslovna

milja-lukic

Milja Lukić

zamak-4

Zamak siv, zidine i magla, taj sindrom. Ono kad dođe period da sve stane, kasni, ne odmotava se nego se još upliće, mrsi, čvorovi se množe gde im mesto nije. I traje. I kao ponosna a tužna princeza ili usamljeni kralj ili besan ali zapušenih usta sluga, kružiš po tom zamku. Čekanje, nadanje, kretanje izvan zidina tek na silu, jedva.

Ponekad šta god da činiš, šalješ osmeh, podršku,  ljubav, učiniš, zovu te – javiš se, odazoveš se …vraćaš se u taj zamak. On opet kaže isto vreme. U istoj tački si. Pa kako! Kao kad magla ne može da se podigne dok vetar ne dune! Tako opkoli čitav grad i ne propušta ni zvuke, ni nove mirise, ništa!

Sve se praviš nije ti ništa, živiš život, ne gunđaš, ne kukaš, samo ideš, kako te vuče, neko za ruku, neko za rukav, od nekog bežiš, neko od tebe beži…Samo jedno je sigurno. Bolje da i kružiš i sanjaš, i daruješ sebe …nego da pogasiš svetla u tom zamku, u magluštini.

Vetar ne dolazi tek tako…da maglu raskloni…svi ti ljudi kojima si se odazvao, te želje koje si smatrao nemogućim ali nisi prestao da im tražiš put, da odgovaraš na izazove…negde sevaju, greju i vlaže…Donose promene.

Tako dođemo do onog kad se najmanje nadaš… ali nije to iznenađenje, tek tako došlo,  radio si na tome, iako se naizgled ništa pomeralo nije…jer sve što radimo u jednom vremenu, kad ono otkuca po svojoj volji i svome zvonu sad! zahuči vetar i oblake otvara zrak po zrak sunca.

Uvek, kao u cikličnim krugovima, posmatrajući svoj život unazad dođem do iste slike, nekad neće da krene po mom ma šta da učinim, nekad sve hoće, ali ne ako zaključam zamak, ako se ne odazivam.

Sve što radim beleže mi izgleda u neki svemoćni tefter i anđeli i đavoli, i svetlost i tama pa mi pobacaju kao povratne slike samu sebe.

I kada te ništa neće i naizgled stoji, krećeš se jer te promena sigurno čeka.

Ponovo se uverih u to.

photo: odavde

Prvi u nizu…

Prvo sam razgovarala sa Gojkom Božovićem, glavnim urednikom izdavačke kuće „Arhipelag“.

Više pročitajte u kompletnom intervjuu

UTISCI IZDAVAČA – “ARHIPELAG”

 

svici-u-tegli-knjiga

Naglasiću odmah na početku da je roman „Svici u tegli“ prvenac autorke Slađane Kručičan a pri tom ne ostavlja taj utisak jer sa lakoćom je postavila svog junaka u okolnosti njegove životne priče u kojoj se dešava veliki preokret. On pred čitaocima, polemiše sa sobom. Sve vreme imam osećaj kao da neko iskreno, otvoreno preda mnom razgovara sam sa sobom. Niko ne zna a ja, mi, čitaoci znamo o čemu razmišlja, kako te naizgled obične stvari promišlja u sebi. Dušan je junak koji se kreće kroz život ali mnogo toga o čemu misli, ne izgovori. Mi smo ti tajni slušaoci onoga što se u njemu događa.

„Bože, samo mi maštu ne diraj. Ne bih preživeo bez toga. Bez mašte bih se osećao stvarno kao matori odrpanac. Sa njom sam sve mogao. Da otputujem gde poželim, da imam svaku ženu koju poželim. Bez mašte nisam mogao ništa.“

svici-u-tegli

Pred nama spisateljica opisuje mnoge situacije u životu pravnika, koji je donekle vodio isprazan život, zapao u rutinsko odlaženje na posao, prihvatajući ekipu sa posla, običaj da se svrati u kafanu i zalije, odtetura do kuće i tako svaki dan dok vreme prolazi…i ne čeka. U romanu je potpuno dočarana ona atmosfera ugnježdenih kancelarija državnih firmi, kolega i koleginica koji se malo „muvaju“, malo druže, malo su prijatelji, malo ogovaraju… Vrlo plastično je prikazano, te ko je prošao kroz to oduševiće ga kako je verno oslikano „društvo“ u kancelarijama, a zanimljivo. Već u toj firmi ima puno likova.

Ono što je dar književnice je da usputne likove ubacuje po malo ali da ne gubi kontinuitet i svako je tu jer je potreban u priči da nešto oslika i predoči, a brojnost usputnih likova je velika i odajem priznanje koliko su precizno ubačeni u roman i svrsishodni a daju zanimljivost priči i dinamiku.

No Dušan jeste drugačiji. On ima saosećanja, njegova duša nije još sasvim utrnula u toj rutini i neostvarenosti. U srednjim godinama ima zrelost i stalni posao ali nema sreće. Zagubio je cilj, možda i nadu ali ima u njemu dubokih osećanja za sve ljude i njihove sudbine.

„Voleo sam da se pravim gluplji no što jesam. Tako sam im bio bliži. Činio sam da se bolje osećaju, a ja sam voleo da se ljudi dobro osećaju u mom društvu. Oni su u svojim glavama bivali veći, a i ja u svojoj.“

On ima to pronicljivo oko, zapažanja ali i stav da svako ima pravo na svoju različitost. U parku, tokom šetnje sreće staricu i seda pored nje na klupu. Spontanost. Kod oboje. Život je to. I šetnje i noć, i sloboda da se popriča. Iako u otuđenom svetu on nesvesno predstavlja osobu sa kojom drugi lako komuniciraju, često i otvaraju dušu. Prijemčiv je. Ume da sluša i da ne osuđuje. Starica na klupi komentariše koliko se vreme promenilo u odnosu na njenu mladost a Dušan, čovek srednjih godina je u drugačijoj poziciji od nje. Ona je živela punim životom jedno vreme posve različito i sad je mirna samo primećuje ogromne promene, ali ispunjen život je čini smirenom. On, zna i za ono nekad i prihvata sve što je u međuvremenu posve preokrenuto, devojke sve liče jedna na drugu, grad nije bezbedan i siguran, vole se slobodno parovi istog pola…On pripada generaciji koja je oslobađala i rušila tabue i morala da se prilagođava brzim promenama vrednosti. Neke od njih i nisu baš pozitivne jer krenuvši kući Dušan dobija udarac u glavu, biva opljačkan i završava u bolnici…

Nekada je potrebno da nam se loše stvari dese da bi nam se život preokrenuo. U bolnici saznaje da ima tumor na hipofizi ali naš junak je poseban. Kako on reaguje na tu činjenicu. Plaši se za svoju ličnost, da je ne izmeni operacija, on ipak voli sebe takvog kakav je.

„Još i taj tumor. Šta s tim? Ako mi i to uklone, šta će da ostane? Možda umrem. Ne dam da mi sklone to. Ne dam. Neće meni niko da prčka po glavi. Tu je haos, ali moj haos, i ja se u njemu snalazim!  

Kada je Dušan promenio okolnosti i u bolnici se susreo sa drugačijim ljudima, njihovim sudbinama, život je pokazao nove kontraste. Svako završi u bolnici zbog nekog nesklada u svom životu. Bankar je lik koji je previše radio, davao sebe u poslu i nedostajao ženi i porodici. I on je tu, u maloj bolničkoj sobi spoznao kako može da dovede svoj život u ravnotežu. Dušan spoznaje da ekipa na poslu zapravo jeste ekipa koja mu je odgovarala a i on njoj samo dok je pijan. Njegov prijatelj Zoki je tu, pomaže mu, negde se izdvaja samo jedan prijatelj, koliko toliko, od čitave ekipe, kad je čovek u nedaći.

A onda dolazi ljubav. Mlada, sjajna kao zvezda. Zaljubljenost pomera sve i najveći je skretničar u našim životima. Dušan se spontano, prepušta. Oslobađa. Ne pije. Uživa ali je razlika u godinama između njega i njegove lepe Zvezde, kako je u svojim introspektivnim razgovorima naziva, ono što ga muči. I onda jedan dan, pun predivnih trenutaka on želi da sačuva, da ih pamti upoređujući ih sa onim „svicima u tegli“  koje je nekad kao dete sakupljao. Ti maleni, prolazni trenuci koji su nas činili srećnim, ta svetlost koju pokušavamo zadržati stavljajući je u teglu. Ali to je nemoguće. Ipak, ostaje samo u našem sećanju.

„Svitac – Lampyris Noctiluca

(„onaj koji svetli“, „zvezdana buba“) -insekt,

pojavljuje se i leti, u poljima, kada žito zri.

Živi samo dva meseca.“

Naš glavni junak je našao svoj smisao, uklopio se negde u stereotipnu priču na kraju. Mada mogao je i posve drugačije završiti. Autorka mu je namenila umerenu sreću ali trajniju.

Videćemo šta će nekim novim junacima udahnuti, u iščekivanju njene sledeće knjige…

 

sladja-krucican

 

Slađana Kručičan rođena je 18. aprila 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Bavila se sportom, bila je košarkaški sudija, uređivala je školske novine, pisala je kratko za jedan nedeljnik. Radila je u Institutu „Batut“. Sada radi u Vodoprivredi. Iako je oduvek volela pisanu reč, do sada nije našla vremena da se posveti pisanju. Ovo je njen prvi roman.

 

 

 

fotografije iz kolekcije autorke romana i odavde

knjiga

“Sedela sam tu, ne znam koliko dugo. Činilo se da me i prolaznici čudno gledaju, ali nisam marila. Nisam čak osećala ni hladnoću. Bio je kraj oktobra. Miholjsko leto polako je odlazilo. Želela sam da sredim svoje misli, zato sam sedela tu, buljila u prazno. Želela sam da svi oko mene nestanu. Setila sam se devojčice, koja je pre nešto manje od dvadeset godina, veselo skakutala istom ovom stazom. Sada sam ličila na potrošenu staricu. Samo nedelju dana pre maštala sam o tome kako ću sva u belom stajati pored čoveka svog života.”

Kao što i glasi  jedan od prvih odeljaka romana autorka nam odmah oslikava “Kako je sve počelo”…

Istina je kada kažu da već na prvim stranicama knjige koju čitate možete videti da li vam taj pisac “leži” a itekako majstorstvo pisane reči.  U ovom romanu se odmah vidi koliko autorka već ima u sebi talenta da lakoćom oslikava a da ta slika bude preplavljena emocijama. Ono što je mene odmah privuklo da do ranog jutra čitam ovaj roman, ne nisam imala strpljenja da čekam sutra 🙂 je što se preda mnom našao pisac koji slika rečima. A ja to naprosto obožavam! Slike Kalemegdana, Beograda, potom kako se razvija radnja gde god da se kreće glavna junakinja Marta i koga god da sretne, to su savršene oslikane umetničke figure. Sve deluje tako lako, reči teku, opisi su puni duha, detalja, zanimljivi i imaju ritam. Da, ritam. Niti je prebrzo niti i jednog momenta dosadno. Mogla bih da se osmelim da kažem u pravom ritmu i sve sa svojom svrhom.

Puno je i dosetki i duhovitosti koju oživljaju glavni karakteri. Marta je junakinja koja puna duha, onako prvo mladalački obesno, u početku igra svoju igru sa inspektorom Marićem koja je neizmerno simpatična. Posle počinjenog zločina nad  verenikom, ona iz očajanja, zbunjenosti, iz stanja šoka u tom saslušanju doživljava jedno od svojih preobraženja. Ona od devojke koja je ipak živela u nekoj vrsti kontrole, iz porodice u kojoj je sa majkom imala hladan odnos, odnos koji joj je čitavog života nedostajao, donekle počinje da se ponaša kao ta majka, koja je uvek bila otmena, brinula o svojoj lepoti, seksualnosti, večitoj mladosti. U Marti se kao odgovor na to budi jedna reakcija u kojoj se ona iz skrhane devojke razočaranjem na saslušanju pretvara u izuzetno duhovitu, po vokaciji novinar, lucidnu žrtvu koja zavodi i ispituje i igra seksualnu igricu sa inspektorom. Ta priča saslušanja je veoma neobična i nadasve zanimljiva.

Tu se već naslućuju faze kroz koje će junakinja sve proći, od novinarke na svom zadatku, zaljubljene i srećne devojke pred venčanjem, do razočarane, povređene, spremne da ubije, da prizna, pa do potpunog psihičkog rasula, lečenja, izlečenja… Do susreta sa sobom,  posle svih faza, kada samospoznaja sve iščisti i zapravo više nema potrebe da Marta bude bilo ko drugi, kako neko drugi želi, već da bude ono što ona jeste.

“Izdali su me oni koje sam najviše volela, zgazili me kao mrava, dok je vredno sakupljao zimnicu. Možda ne kao mrava, nego kao bubamaru. Počupali su mi krila, izbrisali tufne, a po njima sam bila prepoznatljiva. Nisu mi dali da poletim i donesem goste.”

No ovaj roman sa okosnicom zločina iz strasti zapravo je roman o majci koja je nedostajala, koja je bila tu ali niste je mogli zvati mama, o nedostajanju te topline kada devojčice rastu, kada su mame uz vas dok ste još zbunjena devojčica. I onda se desi ljubav. I majka i tu ljubav na neki način otme. Oduzela joj je toplo detinjstvo, nikada nije dobila od majke ni miris domaćeg hleba, ni džem od kajsija. Uvek je to dobijala od tetka Anđe, tople žene koja je bila tu za devojčicu punu pitanja. A kao odrasloj ženi oduzela joj je ljubavnika.

I negde taj nepostojeći  most, on nije srušen, zapravo nikad nije bio ni izgrađen, između Marte i njene majke Marije Ilić je skriveni zaplet knjige. U romanu stradanje ljubavnika junakinju vodi do insp