Olja Ristić

naslovna.jpg

“Evo zašto te volim” je svojevrsan oblik autobiografske ispovesti, uobličene u poruku jednog oca svojoj ćerki u amanet. Aleksandar Bećić, najviše poznat  javnosti kao novinar, upušta se tokom svog života s vremena na vreme u književne vode. Sada nam je podario realističnu, sa njemu svojstvenom dozom humora, posve emotivnu, razgolićenu,  posvetu,  jednog divnog oca svojoj kćeri.

10.jpg

Verujem da je i ovo sa socijološke strane posmatrano, ona novinarska “žica”, ponukala Aleksandra Bećića da pokaže u društvu gde postoji dominacija materinstva i gde se očevi retko opredeljuju da pišu o deci da ukaže na važnost  uloge oca u životu deteta, a takođe, emotivno ukaže kako, posebno ćerke, menjaju svoje tate i čitav svet koji su sagledavali pre nego su se suočili sa princezama, “raznežezom” kako je zove u knjizi, u svojim životima punim briga oko posla, obaveza, odnosa u braku.

Odrastanje menja dečake u muškarce. Žene ih menjaju. Posao ih menja. Društvo, prijatelji, ali roditeljstvo ovog tate, sporedno – glavnog junaka kako u knjizi tako i u životima svoje supruge i svoje kćeri je u korenu zadužilo oca na odgovornost, da na vreme, prizna i podari slike, uspomene i delom posavetuje svoju princezu kako da se kroz život snalazi. Nije to pretenciozni otac. Pisac ovih redova potpuno spontano, sa iskrenošću koja razoružava opisuje svoje odnose u braku, čudnovate hirove kako svoje, tako i svoje žene, odlaske na vantelesnu oplodnju jer se umisli da je možda kasno za prirodnu. Zatim dubina i sasvim jedna životna odmerenost kada osetiš taj trenutak da si običan čovek, koji je tokom seksa imao jedan tren za pamćenje a to je kad je prirodnim putem ipak, posle svega na svet došla devojčica koja menja svemir ovom paru.

Autor prikazuje zbunjenost dok čeka porođaj, komične scene očeva i njega samog koji telefonom slika svaku bebu koju iznesu a onda samo slika njegove bebe na kraju ispadne mutna, dok ženu u svom stresu i uzbuđenju i ne ugleda da su je pored njega odvezli u drugu sobu. Opisi, lekara dobrih, snalažljuvih, arogantnih, prijatnih, osoblja, uslova u bolnicama, sa dozom sarkazma kada je to na mestu. Opisana je i borba, u neobičnom kontekstu poslovanja gde posao nema radno vreme, gde se ljudi zagube u svojim strastima i moranjima da zadovolje poslodavce, mada i svoje ambicije. A onda, koliko smo tu za svoju decu? Koliko imamo vremena? Kako se nositi sa bremenom da obezbedite porodicu s jedne strane, i biti uz nju istovremeno. Nekad su u surovim, našim uslovima ove stvari nepomirljive i bole mnoge očeve. Razumemo li ih?

9.jpg

Opisan je i prvi susret, zaljubljivanje i kako su se dvoje ljudi našli, te iz Beograda i centra preselili na periferiju. Ukazano je na duh, dobri duh, prisnost među ljudima u manjim naseljima na periferiji velegrada što vas zauvek “kupi”, osećate neku vrstu sigurnosti u takvom okruženju. Sve to opisuje se ćerki da bi možda sve ono što se u šetnjama i posvećenosti njenom što boljem odrastanju i ne može ispričati tokom života, stalo je na stranice ove očeve priče… Da ostane za neka druga vremena uspomena i jasnija slika u kom dobu, u kakvim društvenim previranjima, uslovima su joj roditelji živeli. Odgovore koje su oni kao roditelji našli kao i pitanja na koja nemaju odgovor…jer i roditelj ima pravo da nema odgovor na sva iskušenja života.

Dominantno se ističe poruka da su roditelji ljudi od krvi i mesa i da žive najbolje što mogu, uz mnoštvo grešaka ali i zalaganja i da nisu savršeni.

Da tate obožavaju svoju decu i da pate kada nisu sa njima, da često zaborave i na svoje zdravlje od posla a onda ako ih bolest opomene upravo će princeza biti razlog da brinu i o sebi.

Da tate umeju da budu nezgodne, da ćute…

Da mame umeju da budu nezgodne, da galame…

Da nikad koliko god puta da se sumnja, ili padne, važno je ustati, kako i poručuje otac kćeri: “To je, princezo moja, strahovito važno: ustati, otresti prašinu, osmehnuti se. Posle tog osmeha, obavezno – krenuti dalje. Odmah. Dok te još gledaju svi oni koji su na tvojoj strani i (mnogo više) oni koji nisu na tvojoj strani.

Zašto?

Eh…Pa nema tu neke velike mudrosti: zbog ponosa. Zbog samopoštovanja. Zbog onih koji te vole. Jer, oni neće hteti da ostaneš na zemlji. A bolje je da sama ustaneš, nego da te neko pridiže. Kada sama ustaneš, više poštuješ sebe.”

Da li će kod vas prevladati emocije tokom čitanja ili opet sa druge strane vam se nametnuti realističan duh i svojevrsna slika jednog vremena u kome se odgaja ćerka,  ili humor, svejedno. Moguće sve skupa, prijaće vam ovaj roman iz ugla muškarca, oca koji ne krije svoja osećanja.

 Svakako ćete pred sobom imati poruku koliko duše i srca ima u jednom tati, koji sve vidi i zna i drži u sebi, i običan momak iz kraja koji odrasta i bori se i pokušava da postavi svet na nekoj realnoj osnovi pred svoju kćer.

Autora odlikuje prirodnost i nenametljivost. Posebno kada su saveti detetu u pitanju.

“Kada bi mi postavila pitanje da li da prećutiš ponekad u životu ponešto što znaš, verovatno bih ti odmah rekao “Ne, nikad”! Potom bih promenio mišljenje i rekao “Uh dobro, ipak nekad treba prećutati.” A zatim ne bih verovao onome što sam ti upravo rekao, pa bih odmahnuo rukom i autoritativno izjavio “Glupost, zaboravi! Nikad ne treba prećutati!” Pravog saveta nema.”

Na samom kraju knjige je i kratka poruka roditeljima. Jednostavno ovo je knjiga ljubavi. One najdirljivije. Najdublje. Ljubavi za koju se živi do poslednjeg atoma snage i koja nikad ne prestaje.

 

8Aleksandar Bečić je novinar, PR menadžer, pisac, publicista, pevač, ilustrator, glumac… Rođen je u Čačku. Život je proveo u mnogim gradovima zemlje koja više ne postoji. Aleksandar je pravio nekoliko izleta u druge ipak srodne profesije kao što su poslovi PR menadžera u Kraljevskom domu Karađorđevića i kompaniji Kurir (danas Adria Media). „Evo zašto te volim“ je Aleksandrov drugi roman koji je na neki način nastavak prvenca „Svi naši razvodi i ostale porodične priče“. Osim romana, Aleksandar je napisao i drame „ Sin domaćeg izdajnika“, „Telefonanisanje s predumišljajem“, kao i komedije „Partija bivših…“. Piše i poeziju i kratke priče.

 

Foto utisci sa prve samostalne promocije ovog romana u Beogradu

 

Link za zainteresovane za knjigu https://www.facebook.com/JaPisac/ – javite se autoru u inbox pa će on proslediti sve detalje i informacije

Advertisements

Ptice crtane kredom

Ruyicaste stene

(pesniku Miši Pasujeviću)

Letnja vrelina novobeogradskog bulevara je

to što nas je peklo po stopalima.

Goreo nam je korak po korak – ne

nije mladost, bezbrižnost,

oštrio nas je plameni put,

nemir duša koje bi da probiju beton,

kalila nas je gužva, mnoštvo nepoznatih lica

i dugo čekanje tramvaja.

Nismo razumeli zašto je tako spor put

do sladoleda na točenje na Terazijama,

na ćošku,

kojeg danas više nema.

Nisu nas budile ptice ni petlovi

već jutarnji autobusi.

Turirali smo s njima kroz život kao

u nešto, ugrađeni motori,

dok smo se gluvareći uz sladoled koji curi niz podlaktice

smejali kao deca u parku kad prvi put sednu

na nove klackalice.

 

Smejali smo se možda svojoj oštećenosti

gradske dece, uskraćenostima i darovima.

Ko ume da oseti mleko i jagodu u ustima uz

istopljene gumene đonove patika

na užarenom korzou prestonice

i nacrta mi pticu na dlanu

običnom, belom, ukradenom kredom iz škole,

ko osim tebe?

Pesnik sa delom duše poklonjene meni.

Ne prizivam te…

kao ni mlada jutra započinjana telefonskim razgovorima,

tvoje ideje da otputujemo do Budimpešte, tek onako.

Tek onako i bili smo tamo…ubrzo.

 

Potom sve ispočetka

smeh dve beogradske smucalice

koje žele samo uz sladoled malo da se prošetaju

“Knezom”

i crtaju ptice po dlanovima kredom

jedno drugom.

1.jpg

Kada nas povratak našoj staroslovenskoj mitologiji i bajke u kojima provejava život, nepravda i pravda, kao magični lek vrati našoj praiskonskoj, čistoj duši deteta.

U našoj literaturi pojavila se princeza Lena Rosić, mlada autorka koja je bajkama sa motivima iz staroslovenske mitologije koje je toliko studiozno uredila, odmah i nametnula kod nas velika očekivanja od nje same, koja slede zasigurno u budućnosti.

Fascinirana sam koliko je zbirka priča prilagođena dečjem svetu poimanja kako jezički, tako i poukama. Odabir likova iz mitologije su tu da proslede pravu pouku i da nas podsete na veliko bogatstvo mitologije u nas. Jednako kao i želja da naša pokoljenja, najmlađi ne zaborave neke lepe tradicije i bajkovite likove sa prostora iz koga potiču u vremenima kada nam se nameće sve inostrano kao bolje, važnije, kad je istorija i kultura nešto možda fiktivno, kreirano prema aršinu pobednika. Lena Rosić se bavi dugo, po profesiji, istraživanjem mitologije i zaista kao prvenac samo možemo da joj zahvalimo da se setila prvenstveno dece, dakle bori se za našu budućnost, zagledana u što lepši i vredniji svet našim pokoljenjima, što je vredno svake pohvale.

Ona je prilagodila svoju zbirku bajki „Princeza i zmaj“ dečjem diskursu ali moram priznati da je iščitah sa uživanjem kao da je pisana i za nas roditelje, bake, deke…

3.jpg

Zbirka je koncipirana dvojezično, tako što je imate i na srpskom i na engleskom jeziku a ono što je meni potvrdilo koliko je autorka ozbiljno radila na svojoj prvoj knjizi su bibliografija koja je na kraju knjige koja vam takođe može itekako koristiti ako ste ljubitelj mitologije da se i sami upustite u istraživanja. Takođe, na kraju knjige su objašnjenja pojmova iz mitova i to vrlo sadržajna. To je edukativni momenat zbirke gde su objašnjenja ko su rusalke, domovoj, zmaj, poludnice – ženski duh polja, drekavac, leskovih, vile, vampiri, kroz staroslovensku mitologiju. Nisam odolela, osvojena studioznošću Lene Rosić, koja je  veliki entuzijasta i vrlo stručna mlada spisateljica, da joj ne postavim nekoliko pitanja.

Ovde sa Vama delim kratak razgovor sa njom:

1.Kako i kada se rodila ideja da svoje proučavanje mitologije pretočite baš u bajke?

 Lena Rosić: Razmišljajući o najboljem kontekstu u kome bih javnosti predstavila autentične mitološke elemente iz pojedinih evropskih regiona, prisetila sam se prve književne forme koju sam sama upoznala – bajke. Upravo arhaičnost ove forme omogućava da se mitologija nađe u prirodnom kontekstu. Naravno, bajke omogućavaju i da svet simbola, umesto čiste faktografije, postane deo životnih priča sa jasnom moralnom poukom. Tako svet iz snova uz koje smo svi odrastali postaje okvir iz koga može da se uči, dok istovremeno postajemo bolji ljudi.

  1. Svaka bajka u knjizi zapravo nosi neku pouku. Pristupačna je i deci a i za odrasle je, zar ne? Koji je Vaš najjači motiv i želja kako da je dožive čitaoci?

Lena Rosić: U osnovi svake bajke se nalazi neka životna priča koja literarno predstavlja borbu između dobra i zla. Obzirom na primarnu grupu kojoj je namenjena, decu, jasno je da se promoviše pobeda ljudskih vrlina nad manama. To je nedvosmislena poruka i pouka za najmlađe sročena u formi kojoj nedostaje decidni zaključak. Upravo to predstavlja jedan od najvećih kvaliteta ove forme – za razliku od savremene „instant kulture“ koja ne ostavlja prostor za sopstvene zaključke i nameće prethodno formirane stavove, bajka nam omogućava da sami zaključimo šta je ispravno i lepo (u moralnom i estetskom smislu). I da uz takve misli lepo i bezbrižno zaspimo…

  1. Šta Vas je zapravo najviše fasciniralo do sada kroz istraživanje mitologije, pa i fantastike i simbola?

Lena Rosić: Sama činjenica da su simboli (koji se izražavaju i u formi fantastike), kao jedan od osnovnih elemenata mitologije, u izvornom obliku, nadživeli mnoge ranije etablirane modele komunikacije navodi na pitanje u čemu je tajna njihove „dugovečnosti“ i „vitalnosti“. Odgovore treba tražiti u njihovoj slikovitosti, univerzalnosti, dubini (u vremenu i prostoru), oslobođenosti od trenutnih i prolaznih klišea, prijemčivosti i, pre svega, u njihovoj sposobnosti da komuniciraju sa delovima našeg bića koji se kao fundament formiraju u najranijem životnom dobu.

  1. Kako ste osmislili ilustracije za knjigu?

Lena Rosić: Svaka od bajki je predstavljala niz pokretnih slika koje sam pretočila u tekst. Te slike sam detaljno opisala veoma talentovanom ilustratoru, Dušanu Božiću, koji je na vrhunski način omogućio da svoje vizije, u grafičkoj formi, podelim sa publikom. Na tome sam mu neizmerno zahvalna.

  1. Kakvi su Vam dalji planovi?

Lena Rosić: Planiram da nastavim sa predstavljanjem elemenata iz staroslovenske mitologije. Istovremeno, verujem da ću kroz analizu jezika simbola pronaći i neku formu koja bi omogućila da se uoči velika povezanost korena različitih evropskih kultura i civilizacija.

  1. Šta trenutno čitate i koje knjige, filmove bi preporučili deci, a koje odraslima trenutno?

Lena Rosić: Trenutno čitam Ribakova i Luja Legeja, njihove studije o Slovenskoj mitologiji. Teško pitanje. I deci, i odraslima, bih preporučila da čitaju ono što im prija. Samo neka čitaju. Što se filmova tiče, bilo koji film koji navodi na razmišljanje i budi radoznalost ne može biti loš izbor. Inače, moja aktuelna preporuka za film je del Torovov „Oblik vode“.

  1. Imate li u planu već neku novu knjigu možda?

Lena Rosić: Da, imam puno toga u planu… Za sada mogu samo da najavim novu zbirku bajki sa fokusom na istočnoslovenski folklor.

  1. Šta bi poručili, rekli, a da Vas nisam pitala?

Lena Rosić: Ako ste radoznali i motivisani, nikada nije kasno da nešto novo saznate.

7.jpg

*

Nisam odolela ni da priupitam izdavača, Stanu Šehalić, IK „Apostrof“, kako je pronašla ovaj dragulj pa sam i sa njom porazgovarala:

  1. Pojavila se zaista vanredno lepa, edukativna i stilski izuzetno uobličena knjiga bajki u Vašoj izdavačkoj kući “Apostrof”.  Možete li nam otkriti šta je na Vas najviše uticalo te ste odlučili da je izdate?

 Stana Šehalić: Mitologija je oblast koja je dugo bila srazmerno malo zastupljena u domaćoj izdavačkoj produkciji, pogotovo kad su u pitanju domaći književni stvaraoci. Tek poslednjih godina ovaj žanr oživljava i vraća nam taj preko potrebni mit koji zapravo nikad nije bio potpuno napušten, kako je to divno rekla Nadin Gordimer u Najlepšim besedama nobelovaca. Pomalo je paradoksalno da smo bili skloniji da se klanjamo mitološkim delima koja su do nas stizala kao prevodna literatura, a da smo se, ako tako mogu reći, prilično skeptično odnosili prema stvaralačkim naporima domaćih pisaca u ovom žanru. Pri tom, postoje ozbiljne naznake da su strani autori često bivali inspirisani upravo slovenskom mitologijom i narodnim pričama nastalim na ovim prostorima.

Mitovi i legende nisu samo deo našeg folklora, već deo našeg habitusa, pojedinačnog i kolektivnog nesvesnog. Mit je samo prividno isčezao iz života savremenika, potisnut novim tehnološkim čudesima u vremenu u kom je tehnika napredovala brže od etike. Ipak, ni najsavremenija tehnologija nije uspela da poništi Nepoznato, niti da umanji čovekovu potrebu da ga spozna i objasni koristeći mitove i legende. Otuda su oni veoma važni i danas.

Kao dugogodišnji znalac u književnom svetu kako bi Vi ukratko preporučili ovu knjigu?

Stana Šehalić: Ova knjiga je skromni prilog stvaranju i negovanju čitalačkog ukusa kod najmlađih, koji će čitanjem bajki usvajati arhetipske obrasce ponašanja, upoznavati tradiciju svog naroda, i tako izgraditi stabilan sistem vrednosti koji će im biti vodič u kasnijem izboru literature za čitanje. S obzirom da je knjiga Princeza i zmaj dvojezična, na srpskom i engleskom jeziku, ona je odličan način za posredno usvajanje drugog jezika – engleskog, kad su u pitanju naša deca, i srpskog, za svu onu decu koja iz najrazličitijih razloga žive u Srbiji. Pri tom, autorka Lena Rosić kojoj je ovo prva knjiga, i sama je veoma mlada, zbog čega je svoje bajke ispričala na način blizak najmlađima – jednostavnim jezikom i svedenim rečenicama. Ako se  tome dodaju izuzetne autorske ilustracije Dušana Božića – eto svih preduslova za sasvim poseban čitalački ugođaj.

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 Ilustracije su prelepe i ovo je knjiga za decu koju preporučujem, od srca i deci ali i starijima!

9.jpg

 

O autoru:

10.jpgLena Rosić, diplomirani filolog – hispanista, rođena u Kragujevcu 1988. godine.
Poznavalac je mitologije i ostalih sadržaja sa elementima fantastike koji predstavljaju deo istorije, kulture i tradicije različitih etničkih grupacija širom evropskog kontinenta.
Svoje interesovanje za fantastiku i simbole kao elemente sadržane u umetničkim delima je predstavila i kroz kritički osvrt u svom master radu „Upotreba simbola u filmovima sa antiratnom porukom Giljerma del Tora“

Bela figurina fijokama otkopcana.jpg

Velika si ti tišina da te mogu načeti,

ma ni zarez ti ne mogu napraviti one buke žaba pobeglih sa isušenih bara.

U nove mutne bare spajaju se kreketi,

Prave okeane, misle, uplašeni, gladni žapci,

  • ali to je u dva kvadratna metra SVETA.

Vladari dva kvadratna metra ujedinite se!

 

Tišina vas ni tad čuti neće.

 

Buka je  bes,

kukavica

i podmetnuto jaje boje crnog mermera.

 

Tišina prihvata čoveka koji se kupa na slobodnoj poljani

sebe režući, otvarajući, čisteći se zorinom rosicom,

onom magičnom kapljicom između jave i sna.

 

 

Dotle će poneki postiđeni pesnik, da ne naruši drugo biće,

i ne bude smešan tišini, dubokoj kao tama najteže noći

tražiti polje,

neko udaljeno

i bunar stari

te u njega glasno svu svoju težinu

sasuti.

Zazvečaće, zajaukaće, zasvetleće perle svih boja

u kriku nemoći ili u vrisku zadovoljstva.

 

Orgazam je u svemu.

Dođe naglo kao da može iz bunara podići vodu i zaliti pusto polje.

 

Nekad nečiji će krik razvejavati,  odbijen o zidove tajnog pojila

vetar

pa  nekom slučajno odneti.

Na dlan,

u dan,

u sudbinu.

 

A ponekad tu teskobu ili ushićenje

poveren samo izvorskoj vodi

čarobnom bunaru tajni

pokloniće  da je raznosi  neumorna ponornica

ispod zemlje.

Hraniće tlo, ta vodena lutalica

iz koje izraste cvet

možda,

jedan,

od te pesnikove skromnosti.

Biljana Rolovic naslovnica

Budi kao reka.

Dalje teci.

Prostor postoji da raširiš krila,

vazduh da dišeš duboko.

Nek iza vidljivog dopire ti oko.

Rob ne budi nikad onog što si bila.

Saslušaj – pa reci.

Prepoznaj čoveka.

(* odlomak iz pesme „Savet“)

 

Poezija Biljane Rolović, neuobičajen je svet raznolikosti stiha od raskošnog jezika sačuvanog iz naše duhovne prošlosti  do minimanilističke slike savremenog doba. Mešoviti stih rime, na tren zagubljene, povučene savremenom stvarnošću u koju pesnikinja uplete i čarobnjake, zagrljaje, senke, košavu, zvuke…

Zbirka već svojim poglavljima : Nebo, Zemlja, Vatra, Voda, Krug nagoveštava suptilnu, nikad izgubljenu povezanost sa izvorom života sa kojeg svi pijemo, prirodom i ljubavlju kao večitom inspiracijom.

Slika

 Inspirisano Mikom

Zamišljam…

Zamišljam reku što kroz ravnicu teče,

sporu, lenju i mirnu.

Nad rekom zamišljam mesec što svojim srpom

žutim

preseca tiho veče.

Sve ćuti,

samo zrikavci svirnu

iz trave.

I zelene je mnogo,

i tamnoplave,

i one nekakve boje kakvom se boji mrak.

I srebra drhtavog malo

ko da je u reku palo,

il’ je to mesečev zrak

il’ zvezda koja?

Čudesna boja…

Izdvaja je raskoš jezika, zaboravljenih poetskih izraza, blagost i u oku i u stihu pesnika. Najupečatljivija je moć mnoštva slika koje stihovi dočaraju – platna koja iscrtavaju čovekovu dušu, ženu, prijateljstva, materinstva, istoriju, samoispitivanje, predele i pejsaže u kojima se prepoznaje i ogleda čovek. Skromnost čoveka svesnog moći prirode. Poštovanje stvoritelja. Padanje, posrtanje i volja da se uprkos svemu uzdignemo i  probudimo. Pravo na različititost. Čudnovatost.

Inspirisano Ršumom

 Ne daj srcu daleko iz grudi

Nek je toplo kao krilo ptice

Svašta drugo reći će ti ljudi

Tvoje srce – to je tvoje lice

Ne daj duši vrela da se hladi

Dok je vrela dotle vrela i ti

Svet je gladan, ti beži iz gladi

Pune duše i bez jela siti

Dušu čuvaj, dušom dušu traži

Dobro jeste ako i zaboli

Niko nije dobio od laži

Dobio je i ko zalud voli

Srce raste dok za ljubav bije

U iskustvu čudno blago čuči

Nije čovek ko plakao nije

Što namuči najviše nauči

Idi svetom podignuta čela

Triput meri pa pažljivo seci

Kad isečeš da ostaneš cela

Roditelj se poznaje po deci

Tvoja deca ko i tvoje reči

Tvoje reči ko ljubavi tvoje

Od radosti nek ti gora ječi

Vreme leti, radosti se broje

Lako hvali mnogo teže kudi

Krivo sedi ali pravo sudi

Čoveka će upamtiti ljudi

Ne daj srcu daleko iz grudi

 

Variranje od kratke forme do gotovo poema ova zbirka poezije poklanja bogatstvo našeg rečnika i istinsku, duboku osećajnost. Iščitavajući čitalac luta, budi se, kao da načas čuje muziku, tone, pluta, nosi ga vetar, žacne ga duša, vodi ga nebo, lično iskustvo autora prerasta u slike koje poziva čitaoca da krene u potragu za svojim iskustvima.

Psi

Hoću da rodim mir

i dešava se to,

ali ne znači

kako

u meni nema rata,

da nemam i svoje zlo

i besa vir

i da je uvek lako.

To samo znači

kako svakoga sata

odlučim

od ta dva

koga ću pustiti

da bude jači.

To su kao dva psa

koje ja učim:

Mirno je

i nežno štene

više od pola mene,

ali i onaj pas

nagao, ljut,

ima svoj put,

ima svoj glas,

i on je gajen

i voljen,

jer svako od to dvoje

svoje zna,

svoje daje

i radi svoje

 I za kraj – kratki uvodnici poglavlja su možda najbliži modernom diskursu i imaju svoje posebno značenje i snagu:

 

Uspravljam se

U ovom ledenom danu

Koji me čeka

U ovoj oštroj hladnoći

Dosta sam se sklupčavala

Kao na dlanu

Po noći

I po danu

Dosta sam spavala

Cela sam budna

Svete

I ljudi

Neka sam čudna

Ipak se budim

 

Biljana Rolovic cvPrva promocija zbirke „Krug“ očekuje nas, 23.maja u 19h u kafeu „4 Dunje“, Kneginje Ljubice 16.

Biljana rolovic.jpg

Tri slučajne pesme

Vitraz.jpg

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.


Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.


Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

 

Draga naslovna.jpg

„Iluzija je najopasnija onda kada ima realne elemente, mada u celini nije ono što želimo da bude.“

 

Draga, iza sebe ima već objavljene zbirke poezije,  te bih esejistički izdvojila ono što mi se nametnulo kao najupečatljivije u prvencu kada je roman u pitanju, a to je dualizam u svemu.  Iako roman pri prvom čitanju deluje kao izvesna ljubavna zagonetka samohrane majke koja s jedne strane živi realan život, odvodi ćerku u školu, upoznaje profesora Stefana, zaljubljuje se, sa druge strane junakinja sanja paralelno i u tim snovima se mešaju njene želje, strahovi, znakovi sudbine.

Nameće se neosporno pitanje šta je zapravo realnost? Onaj naš spolja vidljiv, materijalizovan oblik koji  ima svoje stanove, kuhinje, žive komunikacije, rukovanja, decu koju učimo i od kojih učimo… Ili je stvarnost ono što nam podsvest nekad budnima nekad u snu potpuno u drugom svetlu obasja ili zatamni stvarni svet u kome mislimo da obitavamo?

Tokovi snova su tokovi svesti na koje nam autorka sugeriše da obratimo pažnju. Kroz junakinju Milenu koju stavlja u vatru između činjenica i podsvesnih znakova, obraća nam se nenametljivo da preispitamo ovaj dualizam u sebi. Jedno je telo a posve drugo je DUŠA koja  govori kroz snove.

„Da, simbolika, govor tela, snovi, to su instrumenti kojima slepac traži put do istine. Ponekad pomognu, ponekad odmognu. Ali šta bi neko bespomoćan bez tih malih smernica?“

Koncept romana je neobičan i može biti nekome i zbunjujući. Vrlo je složen jer je autorka kao iskusan čitalac pokazala ambiciju da isprepliće podsvesne noći, zamućen pogled na javu od snova, i pričanje priče o svakodnevici.

Takođe, određuje proticanje vremena nižući odlomke o globalnim dešavanjima. Tok priče faktografski preseca i time nas podseća, dok smo mi zrno peska, dok se svi borimo  u svojim svetovima, šta se dešava na globalnom planu ubacujući podatke, prodrma nas kao izvesni NADnarator u kojoj tački je svet dok se mi snalazimo u vrtlozima naših, kao na primer citat:  „Te 2013. nad Sibirom je eksplodirao meteor, papu Benedikta XVI nasledio je Argentinac, nakon 77 godine Britanci su slavili pobedu na Vimbldonu, Alis Monro je dobila Nobelovu nagradu za književnost, a jedna žena je zavolela…“ I tako par godina redom ovakvim „zaustavljanjima“ u romanu predočava čitaocu vremenske periode u kojima pratimo radnju, a time vrlo jednostavno uputi na vremenski razmak između dešavanja u Mileninom životu.

  • Junakinja Milena čuva dvoje dece.

  • Milena nosi kako u romanu čitamo svest: „Gorčina na javi, gorčina u snu, a srce ne sluša…“

  • Milena ima jedan odnos sa profesorom u stvarnosti a podsvest se igra sa njom sa druge strane.

U romanu imamo jedan san gde snovača okružuju vukovi. Neminovno se traži spas, bekstvo ili suočavanja, a kada smo u tim tačkama kada ne znamo šta bi, ti momenti, dileme koje pisac lukavo provlači kroz san – desi se ČUDO. Ono daje dobar ili loš odgovor po nas ali svako rešenje iz bezizlazne situacije, ili nedovoljne naše hrabrosti da donesemo odluke, pokaže se da je bilo u sklopu nečeg višeg, iznad nas, nečeg što našu sudbinu poznaje bolje od nas i sklapa je u priču, poput filma, knjige i ona dobija svoj smisao. I to čudo nije slučajno.

Draga more.jpg

Izvanredna je i hrabra odluka da se na tokovima svesti razobliče, noći buđenja u vrelini, znoju, ogole se emocije i razdori u nama kao ljudima i uzmu kao okosnica romana.

Roman takođe krije i  veoma originalan i zanimljiv gotovo krimi zaplet, koji se tek na kraju knjige odmotava i dobija na značaju. Dualizam se krije i u ovom zapletu junaka, i tu imamo dve majke, dva ljubavna odnosa profesora koji pak ima svoje dileme. Verujem da je Draga mogla razviti u mnogo većoj meri i tu zanimljivu ljubavnu i psihološku dramu, priču opasnu po život, razrađujući  je još dublje, posebno psihološke karaktere junaka ove suštinski sudbonosne, po Milenu, priče. Čitaocima bi verujem, bilo još intrigantnije da se uđe u napetost, u iščekivanje, u dramatične scene jedne iznenada /da ne otkrivamo previše/ osobe, koja zapravo skreće potpuno iznenada fabulu u drugom smeru, i vodi neminovnom, baš takvom kraju. Ostaje mi jedino žal što tome nije posvećena veća pažnja i razrada,  jer mi se ideja i postavljanje tih likova izuzetno dopao i izuzetno je originalan da sam bila oduševljena obrtom i iznenađenjem.

Filozofske konotacije signala koji junakinji daju snovi su zajednički svima nama samo je pitanje kako ćemo se postaviti, snaći ako dopustimo da zaronimo u svoje tajne, a ivica da iskliznemo iz tokova stvarnosti u tokove snova je kao kada stojimo na litici. Rizik je i dešava se i slabim i jakima, što roman donekle sugeriše.

Ovo je priča koja vas sve vreme i „umiljato“  provocira.

O cilju:Čoveka umor stigne obično pred kraj puta, kada nazire cilj, a ne zna da li mu je ostalo dovoljno snage.“ ili „…može da se promaši cilj ako nam sunce bije direktno u oči.“

Autorka se na neki način šali i napravila je jednačinu o ljubavi: „Zašto ljubav ne funkcioniše na principima logike?

 – A želi dobru osobu koja će se posvetiti njoj.

 – B je dobra osoba.

 – C je dobra osoba koja se posvećuje osobi A.

________________________________________________

Osoba koju želi osoba A je osoba C?“

 Suštinu knjige nalazimo na samom početku kojim pisac objašnjava možda život a ne samo svoj roman uvodom: „Priča se isplela od strepnji i čežnje čije se značenje u svetu materijalizma gubi.“

To je svet svakog od nas sa sve svojim mračnim i onim strepnje, čežnje i ljubavi pun,  i svakako zanimljiviji od materijalističke trke. Verujem da je donekle motiv da uz sva iskušenja i sve rizike ne napuštamo svoje snove. A roman je oda duši u svetu bez duše.

 „Nekako mi se čini da pošten čovek danas ne može biti u isto vreme i srećan čovek.“

„Može, Miki moja, ali ako je pametan da ne dozvoli da mu sude bez zločina.”

 

 

Draga biografija.jpg

 

Dragica Majstorović, nekada Pogorelec. Rodjena 1974, živi i stvara u Zemunu. Davne 1997. debitovala je pričom “Ogledala” objavljenom u zbirci “Mamihlapinatapei”. Nakon duže pauze, 2013. godine objavila je digitalnu zbirku pesama na engleskom “To the Lost One”. Usledila je, 2015. zbirka pesama na maternjem jeziku pod nazivom “Plamen”.  Autor je brojnih članaka na srpskom i engleskom jeziku za potrebe internet sajtova, kao i na svom blogu. Po profesiji je TEFL nastavnik. Fasciniraju je strani jezici, druge kulture i destinacije, ali i domaće društveno sociološke pojave, umetnost i domaća radinost. Kaže da se pretežno psihološki roman „Tokovi snova“ napisao sam, a mi stavljamo tri tačke za nekim ko još nije rekao sve.

Oblak oznaka

Poštena vLajna

Prostakuša sa Pedigreom

Lana Nikolić blog

Ono što sam rekla, ili ću tek da kažem

SVET SMIŠLJENO SLOŽENIH SLOVA

Sve što pišem. Sve što jesam.

Beleške iz glave

Moje misli...

Миле Радић

Бла бла бла... и тако то, и макар шта.

World according to Schatzi

Embrace the glorious mess that you are

Sarajevo, love, sex and hills

Pričam ti o Sarajevu, jednoj mahali, i jednoj ljubavi

Kratke, zamalo ozbiljne priče

Kratke priče svuda oko nas

Media Blog 5+

Mišljenja, stavovi i činjenice o raznim temama

#bloggiranje by Martina Raos

Unofficial: Lost in Translation

KREATIVNA ČAROLIJA

Svima onima koji imaju sposobnost stvaranja lepote