Olja Ristić

#europeanfilmchallenge 14. 10 – 10. 12. 2018. Prijavite se!

fb efc berlin 1

Od 14. oktobra 2018. godine ljubiteljima dobrog filma pruža se ozbiljna i izuzetna šansa da otputuju na prestižni filmski festival u Berlinu. Takmičarski krug završava se 10.12.2018. godine, nakon čega će organizator pregledati sve pristigle prijave i proglasiti pobednika koji će otputovati na Berlinale, jedan od najprestižnijih međunarodnih filmskih festivala.

Pravila za učesnike su:

–  Prijava je jednostavna, vrši se preko linka:  https://www.europeanfilmchallenge.eu

  •  mogu da učestvuju svi filmofili stariji od 18 godina, a koji ispune tražene kriterijume.

Kriterijumi:

Uslov za učestvovanje na takmičenju je da prijavljeni kandidat odgleda 10 evropskih filmova na različitim platformama (internet, bioskop, festival, televizija …), objavi naziv filma i platforme na kojoj je film odgledan i postavi fotografiju kao dokaz uz haštag #europeanfilmchallenge

Primer:

Da olakšam, prijatelji evo par primera. Kada se preko linka https://www.europeanfilmchallenge.eu registrujete i ulogujete potrebno je dostaviti dokaze u vidu fotografije, uz naziv filma, za 10 filmova po Vašem izboru sa bilo kojih platformi da ste uspeli da ih odgledate uz postavljanje htaga #europeanfilmchallenge

Internet: Džoker, #europeanfilmchallenge net

TV: Novi svet, #europeanfilmchallenge TV

Bioskop: Matilda, #europeanfilmchallenge  Bioskop.jpg

Za sve nedoumice možete se obratiti pitanjima na FB stranici European Film Challenge

ili na FB stranici : BELDOCS 

Prijavite se što pre, priznaćete Berlinale je pravi i sjajan izazov. Želim vam svu sreću filmski sladokusci!

 

Info:

Takmičenje se istovremeno odvija u sedam evropskih zemalja: Litvaniji, Letoniji, Finskoj, Španiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Organizatori su: „Kino metropolis“, „Kino Bize“, „The Film Agency“, Međunarodni festival dokumentarnog filma “Beldocs“,„Pari Pikule“, “Cine Tapiola Oy” i “Udruženje filmskih autora BiH“. Projekat se realizuje uz podršku Evropske unije, kroz program Kreativna Evropa Media.

logo

BELDOCS

Beldocs festival je od svog osnivanja imao jasan cilj – približiti savremenu svetsku dokumentaristiku kao i njene autore domaćoj publici i na taj način upisati Beograd na mapu velikih gradova sa ozbiljnim festivalom dokumentarnog filma.

 U maju, 2018. je održana u Srbiji  – Turneja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs pod nazivom Beldocs eho. Otvoren je poziv za prijavu filmova za Beldocs 2019. – BELDOCS poziva reditelje, producente i distributere da prijave dokumetarne filmove na 12. izdanje festivala koje se održava od 9. do 16. maja 2019.

Maj

Izvor: portal Beldocs

 

Korisne novine:

Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije i Bibliotekom grada Beograda lansirali su projekat AVA Doc Beograd. Članovi biblioteka od (11.07.2018) imaju ekskluzivnu priliku da besplatno koriste usluge AVA VOD platforme i gledaju najatraktivnija ostvarenja savremene svetske dokumentaristike koja su prikazana na Belodcsu u prethodnih nekoliko godina. Sa brojem svoje članske karte oni mogu pristupiti videoteci on-line ili filmove gledati direktno u bibliotekama. Ovim inovativnim projektom multimedijalni sadržaj u bibliotekama se obogaćuje i po prvi put se uvodi on-line VOD (video on demand) servis u srpskom bibliotekarstvu.

AVA

Izvor: portal Beldocs

Advertisements

5

„Svi ljudi su velika deca”

(Biljana Oljača)

Koliko smo spremni da preispitamo sebe u domenu kako komuniciramo sa drugima? Da li da ćutimo i trpimo ili ipak moramo ponekad reći KRAJ? Ne želimo da se spustimo na taj nivo ali ona druga strana očigledno razume samo taj jezik? Koliko dugo da budemo fini na štetu, ponekad i svog ugleda ali i zdravlja?

Sve su to pitanja kada se osmotri komunikacija kako u firmama, kako u prodavnici, pošti, kafani, pri druženju, u odnosima prijatelja, supružnika.

Šta nam nedostaje? Otvorenost. Poštovanje sebe.

Kada nam neko urušava svako elementarno dostojanstvo, šta činiti? Pokušati postaviti do koje granice sagovornik može da ide.

Prelazi sve granice!? O da, često. Šta onda? Mora se uzvratiti, ili otići, napustiti takvo okruženje zarad sebe. I ono što je sigurno, ostajući u takvim lošim komunikacijama samo gubimo vreme. Uskraćujemo sebi šansu da upoznamo bolje ljude, naiđemo na kvalitetnije šanse u poslu, tako identično možemo dati sebi šansu i za kvalitetnije odnose sa poznanicima.

Dobijamo, ako ne trpimo beskrajno.

Šta nam još nedostaje? Preispitivanje? Poštovanje drugog.

Razmotrimo sve opcije, da li postoji nešto što smo sami izazvali ili ne, iskreno, duboko. Da li smo i mi poštovali drugog je prvo što je važno proveriti. “Odgovorni ljudi, napomenula je Biljana, uvek traže grešku prvo u sebi. Nekad je pronađu, no često nije do nas. Do nas je kako se onda postaviti”, rekla je ona.

Ceni sebe i  druge i otvoreno komuniciraj je edukativna radionica Biljane Oljače, višedecenijski iskusnog stručnjaka u sferi odnosa sa javnošću, organizovana u prirodi u sklopu programa  Connect with Soul & Nature.

STRAH

Strah je onaj najsnažniji kočničar da budemo ono što jesmo, da ne spustimo nivoe sopstvenog dostojanstva. Najčešći strah je vezan za egzistencijalna pitanja. Postoji nekad i prenaglašen, no on nas sapliće da sami sebi otvaramo nove šanse.

Da li smo to zaslužili, pitamo se, ako smo vredno radili, bili fer, davali?

Nismo.

U jednom trenutku moramo reći NE! Ja idem dalje. Tu nije moje mesto.

MONOLOG

Ljudi ne umeju da slušaju. To se zaista često dešava, od porodice do poslovnog okruženja, druženja na kafi – jedna osoba klima glavom, druga ne dolazi do reči.
Jednostavno ZDRAVA KOMUNIKACIJA i ZDRAV ODNOS  su uvek dvosmerni!

PREVENCIJA

Šta bi bila prevencija? Šta možemo da uradimo da što manje ovakvih ljudi koji samo sebe drže u fokusu dovedemo u svoj život? Radionica je dala dosta odgovora a jedan od njih je – VIBRACIJA.

Menjajmo sebe i način na koji mi sami vibriramo u ovom zamršenom svetu bučne komunikacije u kojoj malo ko koga zaista i čuje!

ENERGIJA – ISTINA I LAŽ

Jednostavno energija se uvek oseti. Ne možete komplimentima koji nisu iskreni nikog prevariti, ali isto tako POHVALA od srca je preko potrebna, svakodnevno, kako našim najmilijima tako i saradnicima.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

To su uglavnom najčešća pitanja koje smo na predivnoj, stručnoj i edukativnoj radionici sa Biljanom Oljačom u umirujućem, toplinom obojenom, ambijentu u Kupinovu konstatovali i tumačili, i koje je ona velikodušno podelila sa nama. Okupila nas je da otvorimo i udahnemo punim plućima lepotu Obedske bare, zatim tople kućice u Kupinovu, prekrasno uređenu, da nam iznese svoje greške da ne moramo uvek na svojima da učimo. Kakva su njena iskustva kada je dugo održavala besmisleno balans tamo gde on nije imao efekat i iskustvo kad je iz nje progovorilo upravo to – ako neko ne poštuju mene kao ja njih zašto bih se tu više uzdržavala i zadržavala.

Iskustvo joj je samo pokazalo da je napuštajući mesta u kome ljudi znaju samo za monolog i nisu spremni za dijalog niti poštovanje drugog / a tu se verovatno krije nekakav  problem koji nije naš/ donelo nove i kvalitetnije ljude.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Connect with Soul & Nature

 

Stanica Balkan, Snezana Cosic.jpg

Arhiva autorke

Život je magično proputovanje, a i umešani obrok slatkim i slanim ukusima.

Priča romana nas vodi do stanice u  kojoj se suočavamo sa svojom savešću i ujedno tek otkrivamo zakonitosti ovog magičnog kosmosa i Tvorca. Moramo u jednom trenutku stati i priznati, da bi shvatili, da bi se pročistili. Naposletku – da bi mogli nastaviti dalje.

Roman otpočinje realističnom slikom i upoznaje nas sa naizgled uobičajenim, trenutnim životima, četiri junaka: doktorom, sveštenikom, advokatom i carinikom. A zatim nas lukavo autorka uvlači inverzivno u slojevitu priču njihovog putovanja kroz noć, dramaturški napeto, iskusno najavivši da nas u romanu čeka neočekivano!

Kao na nekoj pozornici likovi kreću na “imaginarno putovanje” misleći da tek idu na doček Nove godine, a kulise im menja pred očima publike režiser koji ih uvodi u sve hladniju noć, sneg sve jače pada…

 Zahvaljujući slikovitim opisima i bogatstvu spontanog, izvornog, u svoj svojoj raskoši srpskog jezika, diskursa autorke, mi kao čitaoci gotovo kao da čujemo zvuke koji najavljuju nešto jezivo. Napetost raste. U tom snegu, svaki lik priseća se suočen sa pojačanim strahom kako će stići do destinacije gde je planirao doček, u obliku bljeskova svesti ono što muči i opterećuje njegovu savest. Snežana Ćosić je pronašla izvanredan balans umeća kao narator, umeća imaginacije i koloritnog jezika.

2.jpg

Arhiva autorke

Pred nama se odvija PRVI čin u kome junaci prvo žive po inerciji, a zatim  dolazi to preplitanje dimenzija i DRUGI čin čarobne drame koja se sve vreme odigrava u romanu. Kad najmanje očekuju, junake poput opisane vejavice zatiče sudbinsko putovanje u kome ne mogu pobeći od ratova, sećanja, nastavka života posle trauma balkanskog podneblja, u kome i dalje ne zastaju. Pred nama su glavni likovi koji kompromisima svojih profesionalnih zanimanja nesvesno kaljajući svoje duše, beže na veselje novogodišnje noći ali upadaju  u duboki sneg. Sneg koji će ih zatrpati i zaustaviti, to je taj magični štapić u rukama Tvorca koji će ih usporiti da bi stigli do stanice u samima sebi! Belina snega će u toj tamnoj noći dati još jači kontrast bojama krvi i greha na njihovim rukama. Režiser, tj. autorka vodi svoje likove na put pročišćenja uvodeći na polovini romana čitaoca u napeto bajkovitu imaginaciju.

Usput provlači se poruka kroz tu simboliku “dočeka”  koliko je velika zamka –  ČEKANJE.

“Svukuda ljudi nešto čekaju. Nisu ni svesni koliko im vremena ode na čekanje. Kod nas, u kafani Vranja stena, imaju svest o tome da čekaju.”

“ Zabluda je uopšte da ljudi koji su negde zajedno čekaju isto, ni na koncertu ne čekaju svi istu pesmu. A ovi ovde, kako ko, neko čeka Novu godinu, neko Božić, neko onu drugu Novu godinu a neki Boga mi i Vaskrs.”

3.jpg

Upravo kafana Vranja stena koja će poslužiti kao SPAS od nevremena, je ta STANICA koja daje mogućnost da čovek ostane ili neosvešćen, ili da progleda i spasi svoju dušu. Maestralna alegorična kafana u kojoj sede za stolovima podeljeni ljudi Balkana, učaureni u svojim idejama: četnici, partizani, građani, seljaci i intelektualac, među koje dolaze i četira glavna junaka a njih čeka zaseban sto. I čeka ih koloritno i vedro opisana domaćica kafane koja im u toj magiji dodeljuje sto, vino, hleb i SO koji su za njih predoređeni.

Četnici i partizani vazda nešto ratuju “neprekidno usmeravaju svest ljudi ka budućnosti i tako im onemogućavaju da žive u sadašnjosti”… “Građani i seljaci veruju u svetu prošlost…” Intelektualac – “on nije ni za svetliju budućnost, ni za svetu prošlost, nije ni za sadašnjost…On dane i noći provodi u istraživanju budućnosti u prošlosti”, duhovito opisuje domaćica kafane Grozda. Poruka okupljanja na ovom, fikcijom izvajanom mestu, je “da ako im se posreći, sačekaju možda život”.

Skinuti maske, osloboditi se težine ideja, utopija, predrasuda, sledbeništva, i jednostavno živeti, vapi sa stranica romana Snežane Ćosić.

Naglašena je izvanredna simbolika tog svakodnevnog a zapravo u romanu dobija snažnu dimenziju –  sastojka – SOLI, koji dominira u romanu. Metafora veštine igre, mere, spoznaje koja je naša mera, sfera, koja je naša težina koju možemo podneti. Metafora SUDBINE slikovito, samo naizgled naivno a opet stilski uverljivo dočarana je kroz junakinju Grozdu, konobaricu čarobne kafane Vranjska stena. Kafana – gotovo u maniru folklorne fantastike, (slično čarobnoj šumi), pomalo strahotno-napeto, slikovito, sa dozom humora u pravoj meri kroz konobaricu, poput medijatora koji nam ogoljuje četiri glavna junaka, poigrava se sa njima i sa nama kao čitaocima, drži nas u neizvesnosti.

Sudbina je ta koja filtrira, izaziva i u svojim džepovima drži sa jedne strane kamenu, sa druge strane morsku SO, kao Grozda u svojim džepovima dok  ih odmerava i dosoljava.

Ona određuje kome će život kojom posoliti! A kako bi se znala slast i čar života da nije nekad život preslan ili bljutav!? Kada se savlada veština mere, prihvati čovek samog sebe i svoju prirodu, istinu,  onda se može postići pun život u sadašnjosti, nagoveštava ova metafora.

1.jpg

“SO JE ZAČIN BEZ KOGA SE NE MOŽE. ŠEĆEROM SE MOŽEŠ ZASLADITI I BEZ ŠEĆERA, SA SOLJU TREBA ZNATI.”

Roman je na samo, nešto više od sto stranica, zgusnuo bogatu simboliku, elemente folklora, pomalo fantastike, ne bi li sve zaokružio dolaskom dva gosta koja svi čekaju u kafani, Gavrila i Armena. Neverovatno kako bi mogli reći, dramaturški TREĆI čin zaokreće i uokviruje suočavanje sa anđelom i đavolom, koji dolaze da nam osvetle likove koje sve vreme pratimo na putu, putu svakog od nas, zapravo.

                “Stanica Balkan” je pažljivo i ozbiljno konstruisan roman koji se zapravo gradi na četiri jevanđelska, (Novo jevanđelje) stuba – četiri glavna lika koji se osmišljeno i sa dubokim razlogom zovu Marko, Mateja, Jovan i Luka.

Šta su spoznali glavni likovi i šta se na kraju sa njima zbilo saznaćete na samom kraju romana “Stanica Balkan”,  u novije vreme jedan od neuobičajenih,  onaj koji se izdvaja, roman zanimljivih a ozbiljno obrađenih univerzalnih tema, bez pretencioznih, megalomanskih ambicija da fascinira. No on ipak fascinira umećem pričanja, poznavanjem duše ovog podneblja isprepletane paganstvom, religijom, komunizmom, novonastalom borbom za novac i opstanak.

Moguće da je i autorkina priroda večitog putnika, i njeno poreklo iz plodne  i raskošne Župe, dionizijskog kraja, vina i tajne, učinila da duboko svojim romanom prenosi to seme života na čitaoce,  onih koji  još veruju u dušu, u sadašnjost, u radost, u novu renesansu i proleće čovečanstva.

 

 

biografija.jpg

Snežana Ćosić je rođena jedne zimske snežne noći u Aleksandrovcu Župskom. Po vokaciji je doktor veterinarske medicine a po opredeljenju pisac.

Do sada je izdala roman “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”, 2015. i zbirku pesama “Ljubi me” 2016. Član je Udruženja književnika Srbije. U pripremi je nova knjiga. Živi i radi u Beogradu.

 

blog.jpgBlog na kome takođe piše i stvara Snežana Ćosić – Pričaj mi…

 

Preneto na portalu: Mediasfera Mediasfera

Arhingreen radionica za dušu i bolju koncentraciju uma u svom domu

www.arhingreen.rs

 

RADIONICA

Verovatno u obilju radionica ne možemo uvek prepoznati onu koja nama lično može doprineti najviše. Mene je radionica o 10 biofilnih obrazaca u enterijeru, mogla bih reći pronašla SAMA. Kako sam je ugledala pogodila je onu tačku u meni koja uvek tinja i dovela me do izvesne samospoznaje šta mi je tokom života zapravo bilo oduvek važno a da  toga nisam ni bila u dovoljnoj meri svesna.

Uvek sam u mučnoj dilemi – čovek i priroda i umemo li sačuvati darove prirode? Strastveni sam zaljubljenik u darove koje nam je kosmos baš ovde na Zemlji poklonio, dugo sam zabrinuta kako taj sklad i ravnotežu uništavamo. Posledice pojedinac odavno oseća.

1a.jpg

DOM – neka vrsta utočišta je danas neophodan. Da, bila je to nekad pećina, sada su stanovi, betonske zgrade i mu u tim kutijicama živimo, ko ima sreće kućama sa dvorištem, tu su selo, planina, more.

Sa druge strane, tu su ljudi bez doma,  u večitim selidbama – nevezivanje za prostor.

POSLOVNI AMBIJENTI, takođe se menjaju, radimo gde smo prinuđeni ili pak ponekad možemo i imamo šansu da oplemenimo radni prostor. Ako radimo od kuće takođe samo je na nama koliko uočavamo da uređenje prostora utiče na naše RASPOLOŽENJE, KONCENTRACIJU, EFEKTIVNOST, KREATIVNOST, TUGU, DEPRESIJU…

EMOCIJE I ENTERIJER

STRES –  radionica me je podstakla da osvetlim šta sam u svom trenutnom domu učinila da stres od posla i životnih problema (koje svi imamo) a što može da mi pomogne.

Obaveza oko svog vrta u dvorištu, bilja na terasi, redovnog provetravanja prostora, do samo jednog pogleda u cvetne zavese ili ljubičasto jastuče na komodi nekad može da deluje umirujuće. O koliko puta na to zaboravimo!

RED I KREATIVNI NERED

Dok sam pohađala radionicu u meni se razbujala mašta i potakla neka osvešćivanja šta mi prija i šta me čini opuštenom a šta napetom u zatvorenom prostoru.

NERED koji nisam planirala (soba sa odloženim tek opranim vešom, nesložen, natrpane fijoke sitnicama (tzv. možda zatreba), nedovoljno prostora a i vremena da sve posložim, žal da bacim…. o kakve sve misli me čine redovno, svakodnevno nervoznom, ali to potiskujem.

KREATIVNI NERED – poput knjiga naslaganih pored prozora, uzglavlja, čudne grančice i drveni štapovi kao uspomene sa planina na čudnovatim neočekivanim mestima u kući…

NEMAMO SVI USLOVE DA ŽIVIMO KAKO BI HTELI ALI MOŽEMO PRONAĆI NAČINE DA OBEZBEDIMO MINIMUM KOJI ĆE NAS RASTERETITI NEPOTREBNIH OMETAJUĆIH ENERGIJA KOJE PROSTOR AKO JE NEODGOVARAJUĆI ZANEMARUJEMO.

 

  • SVEŽ VAZDUH (manje glavobolja, bakterija, pospanosti, bezvoljnosti)

  • SVETLOST i BOJE ( bolje raspoloženje, više izazova za energiju i volju,  manje depresije) Svetliji zidovi, tople boje nameštaja, detalja, lampe. Slike, ozelenjavanje delova zidova,  cveće u onim delovima gde sami provodite najviše vremena i gde svakom pojedinačno najviše znači.

  • BILJKE, ZELENILO, CVEĆE – takođe KAKO U DOMU tako i u KANCELARIJAMA niko vam neće zabraniti jednu ljupku saksiju na vašem stolu kraj računara u kojoj ćete odmarati oči, ili  smirivati živce ako vas neko iznervira, zar ne?

  • NAMEŠTAJ I DETALJI  od PRIRODNIH MATERIJALA –  kako SVOJU SREĆU nosim sa sobom, tako i ljubav prema prirodi UNOSIM u kuću. Tkanine, dizajn i boje na njima – uvek birajmo ono što nam prija i što nas privlači, a volimo planine, more …slobodu na primer. Stolovi od drveta, panj donet sa nekog izleta, može biti izvanredno oblikovan i funkcionalan element u kući, na primer….pustite sebi maštu na volju, uz radionicu mašta će se rasplamsati!

  • EXIT – IZLAZ – Da mogu ja bih živela u drvenoj brvarni u blizini mora, naravno, idealnog nema. Ali tu se, kroz arhingreen radionice može  pronaći dosta novih izuma, kako se uznapredovalo u oplemenjivanju prostora u kome, priznali ili ne, jesmo zarobljeni većinu dana i noći. Ne spavamo pod vedrim nebom ispod divnih zvezda i punog Meseca…desi se ponekad, doduše! Svaki zatvoren prostor dobro je da ima svoj (ja ga sama nazvah) KANAL KA SVEMIRU.  Da li će to biti kutak na terasi, biranje mesta stanovanja u blizini šume ili nekog drveća. Možete okititi jelku pred svojim prozorom!

 

Na primer ja sam živela prvih godina života u kući i imala dvorište, i hodala bosa, i jela kruške koje otpadaju u moje šake, penjala se na bakinu trešnju i silazila musava, ležala na travi i sanjarila. Potom, smo se preselili u stan, mali, 42 kvadratna metra. Dobila sam svoju sobu. Kako sam rasla, rasle su (hvala planeru koji je posadio drveće okolo stambenih zgrada) i jelke i breze. Jele su prerasle do IV sprata i grane su udarale u moj prozor. I da, kitila sam ih za novogodišnje praznike i mačke su mi se pele u stan preko njih. Sa druge strane stana, bila je breza visoka, svi znamo njenu lepotu skrivenu u njenoj nežnosti i zajedno sa roditeljima brinula sam kad je nevreme da joj oluja ne polomi tanane grane. Ali mudrost breze je u njenoj savitljivosti. Vremenom sam donosila palme, posećivala velike pijace cveća i na kraju mi je pola sobe bilo ispunjeno saksijama. Sećam se mamine rečenice : “Uskoro ćeš ti da spavaš u predsoblju, vidim ja!” ali krevet okružen listovima i san u koji upadam dok me Mesec gleda kroz velike prozore, bili su nezamenljivi!

Kasnije, ponovo sam se vratila u kuću sa dvorištem, i  danas mi je važno da imam svoje oaze. Ne znam kuda će me sve život odvesti i gde ću možda stanovati, raditi…no ogromna bliskost i povezanost sa prirodom meni su jedini način na koji umem da živim.

Radionice (iako se to nije u njima pominjalo) su mi i osvestile svoju vezanost i za mačke, pse koji su me naučili da se ne stidim instinkta, ljubavi, radovanja, ljutnje, lajanja, grebanja…

Da, ja bih u brdo, u prirodu, na plažu i da mi neko pokloni večitu mediteransku klimu, ali to nije uvek moguće.

Učim, i pomažem sebi, a radionica se pojavila, upravo kad sam to malo zanemarila u ovom ubrzanom životu koji ume da bude i gorak, i da optereti, dinamičan, užurban, stresan…

I samo sam se nasmešila. Pogledala u oaze u svom domu koje sam napravila. U krš koji sam napravila, takođe, pa krenula u pročišćavanje. I pravim nove oaze – mira, energije koja je u skladu sa mojim Ja, sa ukućanima, i želim vam da ne zanemarite snagu, posebnu energetsku. OAZE možete napraviti u bilo kom domu, da predahnete ili da vas trgnu kad zaboravite na sebe, mir, na užitak, od  previše briga ili obaveza.

 

Udahnite svež vazduh – udahnućete kreativnost i snagu!

naslovna.jpg

“Evo zašto te volim” je svojevrsan oblik autobiografske ispovesti, uobličene u poruku jednog oca svojoj ćerki u amanet. Aleksandar Bećić, najviše poznat  javnosti kao novinar, upušta se tokom svog života s vremena na vreme u književne vode. Sada nam je podario realističnu, sa njemu svojstvenom dozom humora, posve emotivnu, razgolićenu,  posvetu,  jednog divnog oca svojoj kćeri.

10.jpg

Verujem da je i ovo sa socijološke strane posmatrano, ona novinarska “žica”, ponukala Aleksandra Bećića da pokaže u društvu gde postoji dominacija materinstva i gde se očevi retko opredeljuju da pišu o deci da ukaže na važnost  uloge oca u životu deteta, a takođe, emotivno ukaže kako, posebno ćerke, menjaju svoje tate i čitav svet koji su sagledavali pre nego su se suočili sa princezama, “raznežezom” kako je zove u knjizi, u svojim životima punim briga oko posla, obaveza, odnosa u braku.

Odrastanje menja dečake u muškarce. Žene ih menjaju. Posao ih menja. Društvo, prijatelji, ali roditeljstvo ovog tate, sporedno – glavnog junaka kako u knjizi tako i u životima svoje supruge i svoje kćeri je u korenu zadužilo oca na odgovornost, da na vreme, prizna i podari slike, uspomene i delom posavetuje svoju princezu kako da se kroz život snalazi. Nije to pretenciozni otac. Pisac ovih redova potpuno spontano, sa iskrenošću koja razoružava opisuje svoje odnose u braku, čudnovate hirove kako svoje, tako i svoje žene, odlaske na vantelesnu oplodnju jer se umisli da je možda kasno za prirodnu. Zatim dubina i sasvim jedna životna odmerenost kada osetiš taj trenutak da si običan čovek, koji je tokom seksa imao jedan tren za pamćenje a to je kad je prirodnim putem ipak, posle svega na svet došla devojčica koja menja svemir ovom paru.

Autor prikazuje zbunjenost dok čeka porođaj, komične scene očeva i njega samog koji telefonom slika svaku bebu koju iznesu a onda samo slika njegove bebe na kraju ispadne mutna, dok ženu u svom stresu i uzbuđenju i ne ugleda da su je pored njega odvezli u drugu sobu. Opisi, lekara dobrih, snalažljuvih, arogantnih, prijatnih, osoblja, uslova u bolnicama, sa dozom sarkazma kada je to na mestu. Opisana je i borba, u neobičnom kontekstu poslovanja gde posao nema radno vreme, gde se ljudi zagube u svojim strastima i moranjima da zadovolje poslodavce, mada i svoje ambicije. A onda, koliko smo tu za svoju decu? Koliko imamo vremena? Kako se nositi sa bremenom da obezbedite porodicu s jedne strane, i biti uz nju istovremeno. Nekad su u surovim, našim uslovima ove stvari nepomirljive i bole mnoge očeve. Razumemo li ih?

9.jpg

Opisan je i prvi susret, zaljubljivanje i kako su se dvoje ljudi našli, te iz Beograda i centra preselili na periferiju. Ukazano je na duh, dobri duh, prisnost među ljudima u manjim naseljima na periferiji velegrada što vas zauvek “kupi”, osećate neku vrstu sigurnosti u takvom okruženju. Sve to opisuje se ćerki da bi možda sve ono što se u šetnjama i posvećenosti njenom što boljem odrastanju i ne može ispričati tokom života, stalo je na stranice ove očeve priče… Da ostane za neka druga vremena uspomena i jasnija slika u kom dobu, u kakvim društvenim previranjima, uslovima su joj roditelji živeli. Odgovore koje su oni kao roditelji našli kao i pitanja na koja nemaju odgovor…jer i roditelj ima pravo da nema odgovor na sva iskušenja života.

Dominantno se ističe poruka da su roditelji ljudi od krvi i mesa i da žive najbolje što mogu, uz mnoštvo grešaka ali i zalaganja i da nisu savršeni.

Da tate obožavaju svoju decu i da pate kada nisu sa njima, da često zaborave i na svoje zdravlje od posla a onda ako ih bolest opomene upravo će princeza biti razlog da brinu i o sebi.

Da tate umeju da budu nezgodne, da ćute…

Da mame umeju da budu nezgodne, da galame…

Da nikad koliko god puta da se sumnja, ili padne, važno je ustati, kako i poručuje otac kćeri: “To je, princezo moja, strahovito važno: ustati, otresti prašinu, osmehnuti se. Posle tog osmeha, obavezno – krenuti dalje. Odmah. Dok te još gledaju svi oni koji su na tvojoj strani i (mnogo više) oni koji nisu na tvojoj strani.

Zašto?

Eh…Pa nema tu neke velike mudrosti: zbog ponosa. Zbog samopoštovanja. Zbog onih koji te vole. Jer, oni neće hteti da ostaneš na zemlji. A bolje je da sama ustaneš, nego da te neko pridiže. Kada sama ustaneš, više poštuješ sebe.”

Da li će kod vas prevladati emocije tokom čitanja ili opet sa druge strane vam se nametnuti realističan duh i svojevrsna slika jednog vremena u kome se odgaja ćerka,  ili humor, svejedno. Moguće sve skupa, prijaće vam ovaj roman iz ugla muškarca, oca koji ne krije svoja osećanja.

 Svakako ćete pred sobom imati poruku koliko duše i srca ima u jednom tati, koji sve vidi i zna i drži u sebi, i običan momak iz kraja koji odrasta i bori se i pokušava da postavi svet na nekoj realnoj osnovi pred svoju kćer.

Autora odlikuje prirodnost i nenametljivost. Posebno kada su saveti detetu u pitanju.

“Kada bi mi postavila pitanje da li da prećutiš ponekad u životu ponešto što znaš, verovatno bih ti odmah rekao “Ne, nikad”! Potom bih promenio mišljenje i rekao “Uh dobro, ipak nekad treba prećutati.” A zatim ne bih verovao onome što sam ti upravo rekao, pa bih odmahnuo rukom i autoritativno izjavio “Glupost, zaboravi! Nikad ne treba prećutati!” Pravog saveta nema.”

Na samom kraju knjige je i kratka poruka roditeljima. Jednostavno ovo je knjiga ljubavi. One najdirljivije. Najdublje. Ljubavi za koju se živi do poslednjeg atoma snage i koja nikad ne prestaje.

 

8Aleksandar Bečić je novinar, PR menadžer, pisac, publicista, pevač, ilustrator, glumac… Rođen je u Čačku. Život je proveo u mnogim gradovima zemlje koja više ne postoji. Aleksandar je pravio nekoliko izleta u druge ipak srodne profesije kao što su poslovi PR menadžera u Kraljevskom domu Karađorđevića i kompaniji Kurir (danas Adria Media). „Evo zašto te volim“ je Aleksandrov drugi roman koji je na neki način nastavak prvenca „Svi naši razvodi i ostale porodične priče“. Osim romana, Aleksandar je napisao i drame „ Sin domaćeg izdajnika“, „Telefonanisanje s predumišljajem“, kao i komedije „Partija bivših…“. Piše i poeziju i kratke priče.

 

Foto utisci sa prve samostalne promocije ovog romana u Beogradu

 

Link za zainteresovane za knjigu https://www.facebook.com/JaPisac/ – javite se autoru u inbox pa će on proslediti sve detalje i informacije

Ptice crtane kredom

Ruyicaste stene

(pesniku Miši Pasujeviću)

Letnja vrelina novobeogradskog bulevara je

to što nas je peklo po stopalima.

Goreo nam je korak po korak – ne

nije mladost, bezbrižnost,

oštrio nas je plameni put,

nemir duša koje bi da probiju beton,

kalila nas je gužva, mnoštvo nepoznatih lica

i dugo čekanje tramvaja.

Nismo razumeli zašto je tako spor put

do sladoleda na točenje na Terazijama,

na ćošku,

kojeg danas više nema.

Nisu nas budile ptice ni petlovi

već jutarnji autobusi.

Turirali smo s njima kroz život kao

u nešto, ugrađeni motori,

dok smo se gluvareći uz sladoled koji curi niz podlaktice

smejali kao deca u parku kad prvi put sednu

na nove klackalice.

 

Smejali smo se možda svojoj oštećenosti

gradske dece, uskraćenostima i darovima.

Ko ume da oseti mleko i jagodu u ustima uz

istopljene gumene đonove patika

na užarenom korzou prestonice

i nacrta mi pticu na dlanu

običnom, belom, ukradenom kredom iz škole,

ko osim tebe?

Pesnik sa delom duše poklonjene meni.

Ne prizivam te…

kao ni mlada jutra započinjana telefonskim razgovorima,

tvoje ideje da otputujemo do Budimpešte, tek onako.

Tek onako i bili smo tamo…ubrzo.

 

Potom sve ispočetka

smeh dve beogradske smucalice

koje žele samo uz sladoled malo da se prošetaju

“Knezom”

i crtaju ptice po dlanovima kredom

jedno drugom.

1.jpg

Kada nas povratak našoj staroslovenskoj mitologiji i bajke u kojima provejava život, nepravda i pravda, kao magični lek vrati našoj praiskonskoj, čistoj duši deteta.

U našoj literaturi pojavila se princeza Lena Rosić, mlada autorka koja je bajkama sa motivima iz staroslovenske mitologije koje je toliko studiozno uredila, odmah i nametnula kod nas velika očekivanja od nje same, koja slede zasigurno u budućnosti.

Fascinirana sam koliko je zbirka priča prilagođena dečjem svetu poimanja kako jezički, tako i poukama. Odabir likova iz mitologije su tu da proslede pravu pouku i da nas podsete na veliko bogatstvo mitologije u nas. Jednako kao i želja da naša pokoljenja, najmlađi ne zaborave neke lepe tradicije i bajkovite likove sa prostora iz koga potiču u vremenima kada nam se nameće sve inostrano kao bolje, važnije, kad je istorija i kultura nešto možda fiktivno, kreirano prema aršinu pobednika. Lena Rosić se bavi dugo, po profesiji, istraživanjem mitologije i zaista kao prvenac samo možemo da joj zahvalimo da se setila prvenstveno dece, dakle bori se za našu budućnost, zagledana u što lepši i vredniji svet našim pokoljenjima, što je vredno svake pohvale.

Ona je prilagodila svoju zbirku bajki „Princeza i zmaj“ dečjem diskursu ali moram priznati da je iščitah sa uživanjem kao da je pisana i za nas roditelje, bake, deke…

3.jpg

Zbirka je koncipirana dvojezično, tako što je imate i na srpskom i na engleskom jeziku a ono što je meni potvrdilo koliko je autorka ozbiljno radila na svojoj prvoj knjizi su bibliografija koja je na kraju knjige koja vam takođe može itekako koristiti ako ste ljubitelj mitologije da se i sami upustite u istraživanja. Takođe, na kraju knjige su objašnjenja pojmova iz mitova i to vrlo sadržajna. To je edukativni momenat zbirke gde su objašnjenja ko su rusalke, domovoj, zmaj, poludnice – ženski duh polja, drekavac, leskovih, vile, vampiri, kroz staroslovensku mitologiju. Nisam odolela, osvojena studioznošću Lene Rosić, koja je  veliki entuzijasta i vrlo stručna mlada spisateljica, da joj ne postavim nekoliko pitanja.

Ovde sa Vama delim kratak razgovor sa njom:

1.Kako i kada se rodila ideja da svoje proučavanje mitologije pretočite baš u bajke?

 Lena Rosić: Razmišljajući o najboljem kontekstu u kome bih javnosti predstavila autentične mitološke elemente iz pojedinih evropskih regiona, prisetila sam se prve književne forme koju sam sama upoznala – bajke. Upravo arhaičnost ove forme omogućava da se mitologija nađe u prirodnom kontekstu. Naravno, bajke omogućavaju i da svet simbola, umesto čiste faktografije, postane deo životnih priča sa jasnom moralnom poukom. Tako svet iz snova uz koje smo svi odrastali postaje okvir iz koga može da se uči, dok istovremeno postajemo bolji ljudi.

  1. Svaka bajka u knjizi zapravo nosi neku pouku. Pristupačna je i deci a i za odrasle je, zar ne? Koji je Vaš najjači motiv i želja kako da je dožive čitaoci?

Lena Rosić: U osnovi svake bajke se nalazi neka životna priča koja literarno predstavlja borbu između dobra i zla. Obzirom na primarnu grupu kojoj je namenjena, decu, jasno je da se promoviše pobeda ljudskih vrlina nad manama. To je nedvosmislena poruka i pouka za najmlađe sročena u formi kojoj nedostaje decidni zaključak. Upravo to predstavlja jedan od najvećih kvaliteta ove forme – za razliku od savremene „instant kulture“ koja ne ostavlja prostor za sopstvene zaključke i nameće prethodno formirane stavove, bajka nam omogućava da sami zaključimo šta je ispravno i lepo (u moralnom i estetskom smislu). I da uz takve misli lepo i bezbrižno zaspimo…

  1. Šta Vas je zapravo najviše fasciniralo do sada kroz istraživanje mitologije, pa i fantastike i simbola?

Lena Rosić: Sama činjenica da su simboli (koji se izražavaju i u formi fantastike), kao jedan od osnovnih elemenata mitologije, u izvornom obliku, nadživeli mnoge ranije etablirane modele komunikacije navodi na pitanje u čemu je tajna njihove „dugovečnosti“ i „vitalnosti“. Odgovore treba tražiti u njihovoj slikovitosti, univerzalnosti, dubini (u vremenu i prostoru), oslobođenosti od trenutnih i prolaznih klišea, prijemčivosti i, pre svega, u njihovoj sposobnosti da komuniciraju sa delovima našeg bića koji se kao fundament formiraju u najranijem životnom dobu.

  1. Kako ste osmislili ilustracije za knjigu?

Lena Rosić: Svaka od bajki je predstavljala niz pokretnih slika koje sam pretočila u tekst. Te slike sam detaljno opisala veoma talentovanom ilustratoru, Dušanu Božiću, koji je na vrhunski način omogućio da svoje vizije, u grafičkoj formi, podelim sa publikom. Na tome sam mu neizmerno zahvalna.

  1. Kakvi su Vam dalji planovi?

Lena Rosić: Planiram da nastavim sa predstavljanjem elemenata iz staroslovenske mitologije. Istovremeno, verujem da ću kroz analizu jezika simbola pronaći i neku formu koja bi omogućila da se uoči velika povezanost korena različitih evropskih kultura i civilizacija.

  1. Šta trenutno čitate i koje knjige, filmove bi preporučili deci, a koje odraslima trenutno?

Lena Rosić: Trenutno čitam Ribakova i Luja Legeja, njihove studije o Slovenskoj mitologiji. Teško pitanje. I deci, i odraslima, bih preporučila da čitaju ono što im prija. Samo neka čitaju. Što se filmova tiče, bilo koji film koji navodi na razmišljanje i budi radoznalost ne može biti loš izbor. Inače, moja aktuelna preporuka za film je del Torovov „Oblik vode“.

  1. Imate li u planu već neku novu knjigu možda?

Lena Rosić: Da, imam puno toga u planu… Za sada mogu samo da najavim novu zbirku bajki sa fokusom na istočnoslovenski folklor.

  1. Šta bi poručili, rekli, a da Vas nisam pitala?

Lena Rosić: Ako ste radoznali i motivisani, nikada nije kasno da nešto novo saznate.

7.jpg

*

Nisam odolela ni da priupitam izdavača, Stanu Šehalić, IK „Apostrof“, kako je pronašla ovaj dragulj pa sam i sa njom porazgovarala:

  1. Pojavila se zaista vanredno lepa, edukativna i stilski izuzetno uobličena knjiga bajki u Vašoj izdavačkoj kući “Apostrof”.  Možete li nam otkriti šta je na Vas najviše uticalo te ste odlučili da je izdate?

 Stana Šehalić: Mitologija je oblast koja je dugo bila srazmerno malo zastupljena u domaćoj izdavačkoj produkciji, pogotovo kad su u pitanju domaći književni stvaraoci. Tek poslednjih godina ovaj žanr oživljava i vraća nam taj preko potrebni mit koji zapravo nikad nije bio potpuno napušten, kako je to divno rekla Nadin Gordimer u Najlepšim besedama nobelovaca. Pomalo je paradoksalno da smo bili skloniji da se klanjamo mitološkim delima koja su do nas stizala kao prevodna literatura, a da smo se, ako tako mogu reći, prilično skeptično odnosili prema stvaralačkim naporima domaćih pisaca u ovom žanru. Pri tom, postoje ozbiljne naznake da su strani autori često bivali inspirisani upravo slovenskom mitologijom i narodnim pričama nastalim na ovim prostorima.

Mitovi i legende nisu samo deo našeg folklora, već deo našeg habitusa, pojedinačnog i kolektivnog nesvesnog. Mit je samo prividno isčezao iz života savremenika, potisnut novim tehnološkim čudesima u vremenu u kom je tehnika napredovala brže od etike. Ipak, ni najsavremenija tehnologija nije uspela da poništi Nepoznato, niti da umanji čovekovu potrebu da ga spozna i objasni koristeći mitove i legende. Otuda su oni veoma važni i danas.

Kao dugogodišnji znalac u književnom svetu kako bi Vi ukratko preporučili ovu knjigu?

Stana Šehalić: Ova knjiga je skromni prilog stvaranju i negovanju čitalačkog ukusa kod najmlađih, koji će čitanjem bajki usvajati arhetipske obrasce ponašanja, upoznavati tradiciju svog naroda, i tako izgraditi stabilan sistem vrednosti koji će im biti vodič u kasnijem izboru literature za čitanje. S obzirom da je knjiga Princeza i zmaj dvojezična, na srpskom i engleskom jeziku, ona je odličan način za posredno usvajanje drugog jezika – engleskog, kad su u pitanju naša deca, i srpskog, za svu onu decu koja iz najrazličitijih razloga žive u Srbiji. Pri tom, autorka Lena Rosić kojoj je ovo prva knjiga, i sama je veoma mlada, zbog čega je svoje bajke ispričala na način blizak najmlađima – jednostavnim jezikom i svedenim rečenicama. Ako se  tome dodaju izuzetne autorske ilustracije Dušana Božića – eto svih preduslova za sasvim poseban čitalački ugođaj.

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 Ilustracije su prelepe i ovo je knjiga za decu koju preporučujem, od srca i deci ali i starijima!

9.jpg

 

O autoru:

10.jpgLena Rosić, diplomirani filolog – hispanista, rođena u Kragujevcu 1988. godine.
Poznavalac je mitologije i ostalih sadržaja sa elementima fantastike koji predstavljaju deo istorije, kulture i tradicije različitih etničkih grupacija širom evropskog kontinenta.
Svoje interesovanje za fantastiku i simbole kao elemente sadržane u umetničkim delima je predstavila i kroz kritički osvrt u svom master radu „Upotreba simbola u filmovima sa antiratnom porukom Giljerma del Tora“

Oblak oznaka

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Umu i njegovim Igrama

ex. O Duhu i njegovim Moćima... Religiji, Umjetnosti, Filozofiji, Znanosti i posvema Književnosti!

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Poštena vLajna

Prostakuša sa Pedigreom

Lana Nikolić blog

Ono što sam rekla, ili ću tek da kažem

SVET SMIŠLJENO SLOŽENIH SLOVA

Sve što pišem. Sve što jesam.

Beleške iz glave

Moje misli...

Миле Радић

Бла бла бла... и тако то, и макар шта.

World according to Schatzi

Embrace the glorious mess that you are