Olja Ristić

IGRICA JE SUPER A JA ĆU JE IGRATI EMOTIVNO – BIRAĆU PESME KOJE MI BUDE NAJLEPŠE USPOMENE IZ DETINJSTVA DO DANAS I KOJE MI ZNAČE I VEZUJU ME ZA VAŽNE PREOKRETE U SOPSTVENOM ŽIVOTU. HVALA I JELENI  I NEŠI ŠTO SU ME POKRENULI NA OVAKAV BLOG POST.

mUSIC

  1. UZ OVU PESMU SMO JOŠ KAO OSMOGODIŠNJAKINJE  DRUGARICA I JA, ZNAJUĆI TEKST NAPAMET IZVODILE KOREOGRAFIJU, PERFORMANS KAO NA SCENI, ZNATE PRED ONIM KLASIČNIM SABOROM ISPRED ZGRADE – KOMŠINICE NA KLUPI – NJIHOVA TRAČ DOZA PREDVEČERJA A ONDA ULETIMO NAS DVE I RAZBUCAMO IM KONCEPCIJU! TO JE BIO NAŠ VID BUNTA!

  1. UZ OVU PESMU POSLE ČITANJA POEZIJE KOJE SMO PISALE ISTA DRUGARICA I JA I RASPRAVLJALE O JUNGU, SVAĐUCKALE SE OKO ŠOPENHAUERA SLOŽILE OKO NIČEA I ONDA SE TO SVE OKONČA JEDNIM DEVOJAČKIM SUZAMA ZBOG NEKAKVIH SNOVA MLADALAČKIH NA OVU PESMU:

  1. ONDA SU DOŠLI MUZIČARI KOJI SU TOTALNA TRANSORMACIJA SVESTI I MORAM IH NABROJATI VIŠE:

 

  1. NA MOM I NEŠONIJEVOM VENČANJU DOMINIRALE SU OVE DVE PESME:

  1. I TAKO MOGLA BIH U NEDOGLED ALI ZAVRŠIĆU SA ČOVEKOM ČIJE TEKSTOVE SMATRAM OBAVEZNOM LEKTIROM KOJU BI TREBALO UVESTI U ŠKOLE I SA SLUŠALICAMA U UŠIMA KAD GOD SAM NA PREKRETNICI UPUĆIVALA SAM SE SAMA UZ NJEGOVE ALBUME NA BUS PA NA PUT I VRAĆALA SE REGENERISANA I OSNAŽENA!

NOMINUJEM

  • DRAGOŠA RISTIĆA JER JE ON MLAĐA GENERACIJA I ZANIMA ME NJEGOV REPERTOAR 🙂
  • STANISLAVU ŽUŽU ŠAKOTU
  • I DRAGU MERI – MERIMU SIMOVLJEVIC ARANITOVIĆ
  • NIJE KRAJ HAHAHA EVO MALO ZA OPUŠTANJE PADAM NA FRAJERA ILI MUZIKU U OVOJ POSLEDNJOJ NUMERI PROSUDITE SAMI 🙂

Advertisements

naslovna

Uplivati u vode fantastike i sve ono što ona sa sobom podrazumeva obećava ulazak u veoma raznolik spektar književnih dela jer je sam pojam fantastike u književnosti kao žanra prilično složen. Fantastika ima svoje podžanrove tako da se dela ove tematike mogu izuzetno razlikovati. Neka najjednostavnija podela sad u 21. veku, moguće da bi se mogla  suziti na dve podvrste: tradicionalna i naučna fantastika. Ako krenemo dalje da granamo žanr tu su: epska, folklorna, kriminalistička,  naučna, apokaliptična – u poslednje vreme najčešće možda i ekranizovana.

Ipak, tu se može sagledavati kroz istoriju šta fantastiku razlikuje od bajke, šta od klasičnog horora i šta u određenom istorijskom razdoblju ne smatramo fantastikom. Na primer, božanstva u antičkoj književnosti ne posmatramo kao natprirodna bića jer ni to razdoblje na njih ne gleda tako. Opet sa druge strane kako je na jednoj od promocija profesor Zoran Živković, naš najpoznatiji pisac fantastike rekao ona se provlači u mnogim delima skriveno, kao na primer u “Hamletu” Šekspira, duh oca koji inicira čitavo delo jeste natprirodna motivacija čitave drame. Takođe, mnoga književna dela koja su anticipirala budućnost mogu se svrstatu u vremenu u kom su nastajala kao dela fantastike na primer “20. 000 milja pod morem” Žil Verna dok bi sada takva fabula, u veku u kome živimo bio tek zanimljiv avanturama ispunjen roman ali ne i fantastika.

Sam autor, Zoran Petrović donekle  je objasnio gde on svrstava svoje delo “Praznik zveri – Žeteoci”, nazvavši je folklornom fantastikom i multižanrovskim izazovom. Možda je on i sam najbolje odredio i kao čitalac potpuno sam saglasna da se ova knjiga po njegovim rečima: „…ne zaustavlja na tome već se bavi i realnim porodičnim, kolegijalnim i međuljudskim odnosima, dodiruje ostvarene i neostvarene ljubavi, i mnoge druge elemente koje srećemo u svakodnevnom životu.“

S obzirom da nisam previše relevantna da govorim o ovom žanru jer sam od svih žanrova najslabiji poznalavac i čitalac fantastike ipak bih tvrdila da je Petrović odgovorio na osnovni žanrovski zahtev a to je po meni da nam isprva predstavlja stvaran svet, koji po sebi podrazumeva svakodnevno utemeljene izvesne realnosti i on smešta svoju fantaziju i maštu u takav realan svet i pomućuje ga natprirodnim, čudotvornim. Fikcijom a i trilerovskim zapletom dva inspektora, rušeći tu ustoličenu realnost on uvodi folkornu mitologiju, vampira (u svojoj specifičnoj novoj vizuri), vradžbine, bajalice, spravljane čudnih “musaka” u kojima su moći čaranja.

 Iako je prethodni roman “Bulevar greha” ljubavno-trilerovsko delo sa mnoštvom mašte i emocija, ni prelaskom na novi žanr Petrović nije izgubio u svom talentu neobičnih opisa, emotivne povezanosti likova, darovitost za inovativnim obrtima koji otkrivaju stvarne odnose među ljudima, kolegama, duboko je dočarana neostvarena ljubav Barbare čija se sestra udala za čoveka koga ona voli pa se podala grehu i tami u “Žeteocima”. Likovima razotkriva dušu, njihove slabosti, priča njihove lične priče toliko spontano a umešno da vam se otvaraju u svoj svojoj realističnoj, duhovitoj ili pak emotivnoj slici,  a opet sve to obavijeno je misterijom “Čudne šume” na Avali i “Žeteocima.

Slika 2

Sam početak, opis razgovora sa kćerkom Dunjom, jednog od glavnih junaka odmah vas razoruža, i tu nema ničeg nadnaravnog, ne slutite šta vas tek čeka…Tu sam pronašla jedan interesantan deo kojim se Zoran Petrović poigrao sa umetnicima a možda i samim sobom gde se govori o “muškim suzama” a dolazimo do pesnika :

“Eno Milošev tata , Zoran, je muškarac, a videla sam ga u parku, piše pesme i plače.”

“Dobro Dunja, to je drugo”

“Kako?”

“ Pa on je čovek umetnik, njima je svašta dozvoljeno”.

Sam siže romana ukratko bi se mogao opisati da jedan inspektor MUP-a iz Beograda i drugi inspektor – psihološki profajler, tragaju za ubicom, koji svoje žrtve ubija specijalnim otrovom T12. Na vratovima žrtava mogu se primetiti ugrizi koji podsećaju na ugriz vampira. Vampir sa Avale,  primiren bar za savremen svet i medije skoro deceniju, čini se ponovo je aktivan. Tu nas autor vodi kroz prirodu, Avalu, Zvezdarsku šumu, ali nas i vraća u mesta u Srbiji, Gorni Nered i 1975. godinu, pa zatim čak u 1967. godinu u kuću Rogobatića. Vraća nas na davnašnji eksperiment gde se poslužio istorijskom činjenicom da je postojao Crveni krst 1941. godine u Nišu a onda dodaje svoju fiktivnu priču o eksperimentu koji se tada davno desio. Uplivava fantazija kako je sve počelo, kako se došlo do izmaštanog ali značajnog za dešavanja i do dan danas, a na granici ste kao čitalac da vam se muti pred očima šta je realno šta je fikcija. Sjajan efekat! Sve je započelo još tim eksperimentom gde je Stojan Rogobatić upoznao doktora Hansa koji je želeo da Arijevsku rasu učini savršenom, gotovo besmrtnom nazvavši tih ratnih godina eksperiment “Progres nauke”. Supstanca T12 koja dovodi naučnika Hansa u najviše uzbuđenje sreće jer kad se doda u krv ona je ta tajna koja čini njegov rad konačno uspešnim i omogućava savršenstvo. Doza humora u Petrovićevim romanima uvek postoji pa je on na ovu silnu radost doktora odgovorio šaljivo: “Dakle pravimo domaću Krvovicu”.

Tu je i neostvarena ljubav Barbare / “Barbara Ilić Neljubljena/ koja pokušava da na pijaci  “Kalenić”  kupi dva živa petla i jednog zeca jer za tajnu zna i takođe jako komična scena između nje i prodavačice koja ne želi da joj proda. Prodavačica kao da naslućuje čime se bavi  Barbara jer folklor živi među ljudima i predanjima jer ih ona kupuje baš na Bezimenu nedelju.

Opet u odeljku Tajnožder na avalskom putu kreće potera i potraga za otmičarem a u poteru kreću / mešaju se stvaran i nestvaran svet/  i Planinske vile, Dobronoseće iz Planinskog veća. Devica se mora odvesti Gospodaru. Gospodar kao i sastojak T12 prenose se s pokoljenja na pokoljenje i ko pređe granicu Crne šume ulazi u jedan stahotan uvid i postaje deo tmine.

U odeljku Izdaja preklapaju se sve priče iz različitih razdoblja i krajeva i razvejavaju misteriju a napetost je na svom vrhuncu. Potom dolazi “Noć kad je Mesec plakao”.

Postoje na neki poseban način dirljivi momenti pa i u samim naslovima odeljaka, koji kontrastriraju sa krvavim mesecom, strahom, nemilim scenama od koje vas podilazi jeza.  Takođe, poezija Petrovića ostvaruje se kroz bajalice:

“Mrtva usta. Živa rana,

Spokoju si obećana.

Mrtva rana, Živa usta

Progovori, dušo pusta.”

Ili ko su Žeteoci:

“Zluradujte se Izabrani,

pod okriljem Tame,

jer dobiste kapi mene.”

“DOBISMO KAPI TEBE, zagrme crna povorka.

“Dok Zlokobnika slavimo,

S proleća na leto, ništa da je sveto.”

“NIŠTA DA JE SVETO!”

Primi u Tamu sluge svoje,

dušom krštenom na pokrovu mrtvenom,

Bezimeni Oče, očnjaka krvavih,

prihvati grehe ŽETELACA novih!”

Promo u Bojicu

Promocija u biblioteci „Milutin Bojić“

Prvi deo sage “Praznik zveri” završava se “Čuvarom i Damom Zvezdarskom”. “Beograđani kažu da ih viđaju na Košutnjaku i u Zvezdarskoj šumi, Nišlije na Čairu a Novosađani u okolini Petrovaradinske tvrđave” 🙂

Uspela sam kao čitalac vizuelno da doživljavam likove i scene, a oni nastaju kao da ih je zaista autor sve već dobro upoznao i video. Avantura kroz ovaj prvi deo sage pokazala mi je koliko bogata može biti fantastika. U nastavku sage  “Praznik  zveri”  a tu je već objavljen drugi deo – “Grehovi alijanse”  slušajući Zorana Petrovića čuh da mu je namera da se ne bavi tradicionalnim vampirima već da im da jednu romantičnu pa i herojsku senku i boju, da ne budu apsolutni negativci. Zvuči jako zanimljivo pa ću se upustiti u čitanje novih plodonosnih čuda Zorana Petrovića, veoma rado!

Zoran likZoran Petrović je rođen 1968. godine u Beogradu. U periodu od 1984. do 1986. aktivno se bavio muzikom kao vokalni solista “Bukowski band-a”, a od 1987. do 1990. kao vokal projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, tada pionirskom internet komunikacijom i online gaming-om kojim se, kao hobijem, bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova”, dobija 2012. godine. Na književnoj sceni se pojavljuje 2009. sa svojom prvom zbirkom ljubavne poezije “Ženi koju volim”. Drugu zbirku, pod naslovom “Hvala što postojiš”, objavljuje 2010. godine. Njegov prvi roman, “Bulevar greha”, izašao je iz štampe 2016. godine. “Praznik Zveri” je njegov drugi roman koji je izašao u drugoj polovini januara, 2017

Maske

Na 100 ljudi 1000 maski.

Na jedan život pet lažnih profila.

Na pet lažnih profila milion fotošopova.

Sa fotošopova zvuci topova.

Guze puze.

Suze mole da ih vole.

Reklame te odalame.

Kog vuka hranite? Gladnog ili ima sitih?

Čega je gladan jadan?

Slika Dorijana Greja.

Narcis i Zlatousti i tako redom.

Šliht providan kao najlon s pijace.

Pričaj mi o sebi…

Baš od toga će majka prehraniti svoju decu…

Ne zadiri već prodiri, baš je seksi tako virtuelno.

Jebe li se iko u kadi, na kuhinjskom stolu, u liftu, kolima, još

pitam se….

 

Novogodisnja

Secivo, Mihajlo Vasiljevic

Roman  “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića jeste štivo za mlađe generacije. Njegovo vreme tek dolazi što pokazuje trud koji ulaže u već svoj drugi roman a pamtimo ga po prvom, naslovljenom  – „U Prolazu“.
Rođen je 1997. godine u Somboru i trenutno studira Ekonomski fakultet u Subotici. Sa druge strane ekonomista ima žar ka pisanoj reči koja ga ne napušta i kako je najavio već piše svoj treći roman.

Kada govorimo o romanu „Sečivo“ možemo reći da je pisan iz ugla likova Vuka i Nevene, naizmenično, čije sudbine (dva poroka) prikazuju živote mladih ljudi, njihove prijatelje, roditelje i ljubavne drame. Pisac oslikava trenutni trend jednog dela omladine koja traga na neobičan način do sebe i do ostvarenosti sebe u sazrevanju kao i u ljubavi. Naravno, mladi čitaju Koelja, ja sam donekle bila odbijena na samom početku od romana,  jer Koelja smatram piscem koji se čita u pubertetu, i to eventualno, njegova knjiga „Alhemičar“ a dalje je vreme za kvalitetnije štivo. No, znajući da je autor pokrenuo jednu mnogo važnu i neobičnu temu zbog čega je mene zaintrigirao ovaj roman, „oprostila“ sam njegovom junaku što „guta“ Koelja i nastavila da čitam roman 🙂

Moja primedba generalno je da je Vasiljević možda ipak mogao da sažme priču i u nešto kraći roman sa manje dijaloga u pojedinim delovima. Roman bi time dobio na snazi i jačini reči kao i smislu pojedinih događaja.

Ono što me je privuklo i o čemu bi mogao da piše i kasnije kad prođe neko vreme možda kroz neki novi lik je fenomen jednog „poremećaja“ –  samopovređivanja. Ova fizička manifestacija psihičke nemoći da prebrodimo određene traume je meni najbolje ostvaren segment i srž, velika pouka u romanu. Izuzetno sam iznenađena, da se dvadesetogodišnji autor suočio u romanu sa tom temom, a donekle pored alkohola, droge, gomile bensendina i raznih tableta u dimu odrastaju u jednoj fazi svog života njegovi junaci.

Secivo, Mihajlo Vasiljevic 2

Nevena –  simbolika SAMOPOVREĐIVANJA – delovala mi je jezivo ali veoma realistično.

 – „Samopovređivanje se definiše kao nanošenje povreda sebi dovoljno ozbiljnih da dovode do oštećenja tkiva ili do tragova na koži koji ostaju vidljivi nekoliko sati. Najčešći oblik samopovređivanja je sečenje oštrim predmetima, dok su nešto ređi oblici paljenje, udaranje glavom ili grebanje. Ovo su samo neki od oblika, u praksi se sreće i udaranje ili bičevanje sebe, čupanje kose i slično. Iako može biti upadljivo i dramatično, samopovređivanje se češće odigrava u tajnosti i praćeno je osećanjem stida zbog koga osoba pokušava da što bolje sakrije sve tragove na sebi. Zbog toga tragove povreda nije uvek lako primetiti i dešava se da niko od ukućana niti bliskih prijatelja ni ne sumnja da se osoba samopovređuje.”

 – “U centru ovog problema najčešće se nalazi psihički bol koji osoba oseća i koji ne ume da ispolji niti kanališe na bilo koji drugi način osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Preplavljenost negativnim osećanjima prekida se time što se izaziva fizički bol koji u tom trenutku osoba doživljava kao spas i olakšanje. U nekim drugim slučajevima, osoba nanosi sebi povrede ne da bi se spasila prejakih osećanja, već da bi uspela da probudi bilo kakvo osećanje u sebi. Osećaj otupelosti i mrtvila može biti nepodnošljiv baš kao i osećaj preplavljenosti osećanjima, te je fizički bol i u ovom slučaju za osobu trenutni spas.”

Mene je roman ostavio zapitanu, verovatno ću mesecima istraživati ovu temu, u velikom interesovanju  koliko se samopovređujemo, ne samo fizički kao konkretno junakinja već na različite načine.

U romanu donekle imamo  naslućene razloge zašto to činimo:

  1.  “Moguće je da su osećanja prejaka!”
  2. “…osećaj otupelosti koje je često u depresivnim epizodama, kada osoba veruje da više nije sposobna za bilo kakva osećanja”
  3. “Samoprezir”.
  4. “Posebno je često kod osoba koje su imale predistoriju emotivnog fizičkog ili seksulanog zlostavljanja u detinjstvu. Žrtve zlostavljanja često sebe optužuju za ono što im se desilo što dovodi do tako jakog osećaja krivice da dobijaju potrebu za kažnjavanjem sebe.”

U svetu MASKI, nije slučajno da se u romanu odigrava i jedna žurka pod maskama, autor nas u završnoj reči upozorava:

„AKO NOSIŠ MASKU, ZAPITAJ SE, DA LI JE ONA VREDNA NOŠENJA? ŠTA AKO JE PREDUGO NOSIŠ, PA ONA PRESTANE DA BUDE MASKA, I TI SE PRETVORIŠ U NJU? ZAPITAJ SE. KADA SE MASKENBAL ZAVRŠI, MASKE SE SKINU. DA LI JE TVOJA NA PODU? DA LI TVOJ MASKENBAL JOŠ UVEK TRAJE? ILI NIKADA NIJE POČEO? ILI SE IPAK NEĆE NIKADA NI ZAVRŠITI… ALI ZAPAMTI… POD MASKOM NIKO NIKADA NIJE BIO ISTINSKI SREĆAN. IZBOR JE TVOJ.”

Junakinja je ljuta na ceo svet, kada se poseče oseti olakšanje, snagu, smanjenje stresa i kao i sva ostala sredstva – to stvara određenju vrstu ZAVISNOSTI! Do novog rešavanja pritiska neko drogom, nekom povređivanjem sebe, svojih ruku, butina dok se ne razmota klupko onog prapočetnog uzroka zašto u te zavisnosti upadamo…

Mladi Mihajlo Vasiljević ovom temom inicira na razmišljanje koji su sve naši “žileti” koja su “sečiva”od kojih smo zavisni ili neko u našoj okolini.

Roman je ispisan u žargonskom duhu u dijalozima, a vidi se i potreba da se naglase određene pouke. Donekle, tu imam malu zamerku, možda ima previše “citat” poruka, donekle je roman mogao biti sasvim potpun i bez Uvoda kao i bez “reči autora” na završetku. To se delom moglo utkati u samo telo romana a i da se ostavi čitaocu na promišljanje.

Ipak, smatram roman oštrom slikom tamne strane odrastanja sa jedne strane a ujedno je ovo priča obgrljena ljubavlju koja savladava dijagnoze, optimističan donekle, ali i svedočanstvo jedne stvarnosti koju ne otkrivamo često.

 

Mihajlo VasiljevicMihajlo Vasiljević rođen 20. maja
1997. godine u Somboru.
Završio je osnovnu školu „Ivan Goran
Kovačić“ u Stanišiću i nakon toga Srednju
ekonomsku školu u Somboru. Upisao
je Ekonomski fakultet u Subotici.
2016. godine, objavio je svoju prvu
knjigu koja nosi nazovi “U Prolazu”. Ovo
je njegova druga knjiga, a uveliko radi i na
trećoj knjizi čija je tematika za sad tajna.
Autora možete pronaći na sledećim društvenim mrežama:
www.facebook.com/vasiljevic.mihajlo1
www.instagram.com/vasiljevicmihajlo

 

Fotografije autora sa prve promocije romana „Sečivo“ u Stanišiću:

 

Priča je u nama i belini nenapisanog. Želim sebi i svima da je ispišete u sebi.

zen-circle-sheilan-sheilan

Miljan Paunovic Soba tajni naslovnica

„Naši životi su stavljeni, kako ti kažeš na kocku, onog dana kada smo se rodili. Niko ne može da ti garantuje ni dobar, ni loš život. Ti imaš izbor da prema nekim našim saznanjima živiš dobro, ali što je ulog veći, gubici nisu mali“.

Roman  prvenac Miljana Paunovića je priča o centrima moći naspram pojedinca, ispričan kao gotovo SF scenario jedne filmske serije koju bi sigurno voleli da pogledate. Glavni lik Milan oslikan je kao mladić koji dolazi iz malog mesta sa juga Srbije u prestonicu, Beograd, „navodno“ slučajno. Na početku romana sve izgleda uobičajeno a uvodi nas zapravo u trilerovsku isprepletanost likova sa naučnofantastičnim elementima u zapletima i obrtima radnje koja postaje sve zamršenija i zanimljivija, izazivajući želju da se što pre sazna rasplet.

Jedno od pitanja koje roman postavlja je: Da li postoji slučajnost? No ovog puta to pitanje nije postavljeno na način kroz filozofski ili religijski kontekst postojanja ili nepostojanja sudbine, determinizma ili postojanja Boga, već naprotiv – da li su ljudi iz Centra moći zapravo učinili da ništa, čak, od našeg samog rođenja pa nadalje nije slučajno? Čovek se ovde postavlja kao neko ko je izgradio centar i  kontrolor je sudbina.

Opisane su realističnim i faktografskim diskursom slike života kako u provinciji, tako i u velikom gradu. Podsetio nas je pisac na neke delove Beograda koji mogu izgledati drugačije u očima onih koji tek stupe na njegovo tlo. Takođe, delom su opisane atmosfere malog mesta ali i bogatstva naše zemlje kojih se glavni lik priseća kao što je Romulijana.

Ako posmatramo kako su postavljeni likovi čak i tu imamo APSURD, PREOKRET, NIŠTA NIJE KAKO SE NA PRVI POGLED ČINI,  koji i jesu srž fabule romana.  Glavni lik je Milan Janić, dok su ostali likovi sporedni: Nenad, Mara, Nevena, Tanja, Natalija, roditelji, baka Jana, stanodavka Milica, komšinica Maja. Upravo su svi ti sporedni likovi odlučivali o životu glavnog junaka a on je u toj njihovoj igri koju nije uvideo, mada jeste naslućivao, zapravo sporedan sa svojom moći kontrole svog života. Te u tom smislu  ovako izgrađeni likovi su dosta uspeli na interesantan način i hrabar su potez pisca svog prvog romana.

Najupečatljivije i vrhunski je dočaran lik stanodavke Milice, koji je po mom mišljenju  dobra matrica za buduće romane Miljana Paunovića, jer je tu pokazao neki svoj jedinstven pečat stvaranja situacija, izgradnje dijaloga, specifičnog humora, stava da ima osobenih životnih priča a pisac je tu da ih predstavi sve u njihovoj realnosti. Svi su ljudski i prihvatljivi, nema osude već prihvatanja različitosti.

Pred nama se otvara priča o ljudima koji kontrolišu naše živote, koji su sakriveni u prostorijama Centra a odluke ko će kako živeti, ko je izabrani, ko će preživeti donosi se glasanjem. Ljudi su SKENIRANI ljudi. TESTIRANI. Emocije se MERE spravama. Uvek ako postoji pojedinac koji naruši sistem Centar ima čuveni plan „B“. Iznad svih junaka je sistem a svaki čovek prolazi kroz prizme, kako se autor fantastično dosetio simbolike jednog geometrijkog tela:

Kocke.

– „Plave kocke su predstavljale rođene.“

 – „Crvene kocke su predstavljale period najveće životne snage i istraživanja. One su istovremeno određivale uloge koje jedinka igra tokom života“

 – „ Zelene kocke su davale stabilnost pojedincu“

– „Poslednje crne kocke nisu slučajno bile te boje. One su predskazivale najveće rizike, bolesti i smrt. One su takođe nakon svih analiza određivale ko može da nastavi da živi i pod kojim uslovima. Cena života bila je neprocenjiva, drugu šansu su dobijali samo oni odabrani i jedinke koje su najviše rizikovale kako bi nastavile dalje da žive. „

U jednom momentu glavni junak razmišlja kako čovek ne ostane na putu koji želi, u čemu je najbolji, već ga život odvede na neku sasvim drugu stranu a na onu početnu neprijatnost kada uđemo u taj novi svoj „drugi lik“ se ubrzo naviknemo. Pita se da li se ikada više borimo za one svoje prve želje i snove, za ono naše Ja, da li je moguće vratiti se izvornom sebi?

Zato je kroz ovaj roman traganje za „Sobom tajni“, zapravo traganje za odgovorima o sebi, položaju pojedinca i njegovoj zavisnosti / nezavisnosti od društa u koje je civilizacija izrasla. Soba tajni je traganje za odgovorima na pitanja: Ko sam ja? Jesam li ovo ja ili neko drugo moje JA? Da li idemo putem koji sami gradimo ili nam je neko već dodelio meru i uloge?

U „Sobi tajni“ se krije suočavanje sa sobom i sa svetom. Ne donosi mir. Donosi istinu. Ako ste spremni za put sa glavnim junakom kroz ovu virtuelnu realnost i na uzbudljiv način dočarana suočavanja,  onda je ovo roman za vas.

Blog Miljana PaunovićaMiljan Paunovic fotografija

„Soba tajni“ na FB

Roman je objavljen u izdanju:

CNP&P Izdavačka delatnost

Oblak oznaka

NARUPISAKSIJA

Dajte mi par reči, napisaću vam ceo svet!

ZAPISI IZ LIKE

Zapisi, pjesme, fotografije i zanimljivosti iz Like

Dobrodošli...

Blog by Aleksandar Simić

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Pisane reči traju duže od izgovorenih.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike