“Peščani sat“ i „Oduvek“ (Tamara Kučan) – romani suočavanja

Oznake

, , , , , ,

pescani-sat-2

“Peščani sat“ i „Oduvek“ – romani generacije koja nosi teret onog na šta često samo odmahujemo rukom, zatvaramo oči, što možemo duže odlažemo da mislimo o tome verujući da se to dešava negde nekom drugom, ne našim prijateljima, ne mojoj, našoj deci. Priznajemo, znamo sve tračeve po gradu i dok ih čitamo kao da već sve to znamo ali… Osetih grižu savesti. Odmahivala sam rukom. Obično se gnušamo na određene pojave u našem društvu, verujemo da je manje prisutna takva stvarnost ako je umanjujemo, postavimo negde da bitiše sa strane. E pa tu sam pljusnuta u lice, dobih dva šamara od dva romana, Tamare Kučan.

 

„Peščani sat“, objavljen 2013.  nazivan je šokantnim, provokativnim, doneo je autorki veliki broj čitalaca i različitih prikaza i kritika. Za mene ovo nije šokantan roman, ovo je itekako realističan roman, sa dobro izgrađenim okvirom i vrlo jasno i proračunato postavljenim likovima. I zvuči vam poznata površina te priče, a autorka je izuzetan talenat da vas vodi, da vas povuče u radnju, majstorski menja scene da na trenutak verujem da bi to bio odličan film, da je već skoro čist scenario.

Autorka voli da se igra pa knjigu zapravo piše Jovan „pisac bez inspiracije  – bednik“ a na kraju knjige dobiće i intervju, taj „bednik“, kada nam ispiše sudbinu Sare. Druga kapija lavirinta romana je da se Sara, glavna junakinja pojavljuje na početku u sceni koja je zapravo i kraj romana, posle raspleta. Pošto autorka vlada veštinom dijaloga ulazite kroz njih, u petoj brzini u likove prijateljice Sonje, Petra koji je „glavna faca“ u našem filmskom svetu i traži glumicu za film, u zaplitanje i preplitanje mladosti, ambicija, naivnosti, dečjih igrica, putovanja, ludih matoraca, promiskuitetnih stranaca i političara.  Studentkinja fizike upada u svet eskort dama, pateći zbog prave ljubavi koja je čudna, promenljiva, prepuna Petrovih tajni, a kad se izlet u taj svet završi padom i strahom u prelepom Dubaiju, suočava se i sa tragedijom i razočaranjem u sve što je verovala.

Nije mi namera da otkrivam radnju, već je dovoljno pisano o šokantnosti sveta elitne prostitucije. Ovde je meni suština, dočarana realnost, ne znam može li otvorenije a da ne bude neukusno, a nije, i naprosto vas zabole sudbine svih tih izgubljenih likova u ovom surovom svetu bez duše. Ako zatvorite knjigu na čas, shvatite da mi živimo u tom perverznom svetu, mladići i devojke, studenti upadaju u te priče lako. O da čitam, pa ja čitam stvarnost! I to ono na šta sam odmahivala rukom dok se sa njom ne suočim.  Ne mogu da kažem da autorka traži razumevanje za svoje likove. Ona priča otvoreno, jezikom tog sveta, priču. Mlađim generacijama ovo može biti nauk, vodič, mogu se uplašiti mogu se „primiti“, mogu se sačuvati a mogu baš uplivati u te vode. Zavisi od njih. Neki nešto stariji čitaoci, srednje dobi, a ima i njih među likovima mogu da se prepoznaju u meri u kojoj su prisutni ili u meri u kojoj su stavljali glavu u pesak dok se i sada urušavaju sve vrednosti pred našim očima. A mi nemoćni pred silinom nadolazećeg talasa bluda, nemorala, besmisla svega što nije novac. I otuda je hrabar pisac koji o tome progovori na ovaj način. Ne da bi zaintrigirao, već da bi nam golu istinu servirao na sto.

„Peščani sat“ je roman koji će trajati. Dok se ne pročistimo. Svedok vremena kada su ljudi izmenili oblik,  koje najbolje opisuje citat iz romana: „ Zmije puze. Zmije čitavog života puze, Saro. Zmije spadaju u najopasnije životinje, iako samo puze. Čovek hoda uspravno, ali život je takav da te često natera da puziš. Kod čoveka je drugačije. Čoveka koji puzi zgazi čovek koji hoda. Zmiju se niko ne usudi da zgazi, nikada“ .

Okrećete li peščani sat kad iscuri vreme, ljubav, bol? Zašto se roman zove tako ipak ostavljam čitaocu da otkrije.

*

oduvek

Roman „Oduvek“ objavljen 2015.  je kraj sage o Jani i Stevanu, junacima prethodnih romana Tamare Kučan (Zauvek i Beogradske trilogije). Obična ljubavna pesma…obična ljubavna priča. Reklo bi se. Donekle i jeste. Roman se može čitati i odvojeno, od prethodnih.  Pozadina našeg ponašanja u vezama, pak deo je obrazaca koje nosimo iz svojih porodica, a glavna junakinja je imala teške okolnosti u svom detinjstvu. Kako su se oni projektovali u ljubavnim vezama mlade devojke? U sasvim umerenoj i dovoljnoj dozi u romanu  je zastupljen i lik psihijatra koji pomaže junakinji.

Autorkina veština  kreiranja zapleta i pričanja priče, ne manjka. Ovde je možda mana da je Stevanovoj i Janinoj priči, pošto je poslednji roman o njima, roman raspleta, data većina prostora a opet donekle je poenta da nas na kraju ipak čeka Premija (kako se i zove jedan od bitnih muških likova). Negde u sredini romana nailazimo na blagu stagnaciju radnje sa puno emocija između Stevana i Jane. Patetika je deo svake lude ljubavi kroz koju ako ne prođete niste ni sazreli. Bez patosa ne postoji umetnost. Donekle smo možda mogli kao čitaoci biti na početku više emotivno upleteni u blago i sveprisutno postojanje muškarca Premije, da nam se više uvuče pod kožu, da ga poželimo glavnoj junakinji. Stevanov brak, karakter i Janine emocije su u jednom trenutku zasićene, istrošene. Posle teških iskustava sazrevanja kroz sumanutu, polu – patološku vezu, junakinja uspeva da prepozna svog partnera. Da ga konačno vidi onakvim kakav on jeste. Bez projekcija sebe u tome. Proces odrastanja može dugo da traje i da ima svoj razlog i poentu. Kako kaže junakinja : „Ovo je priča bez poente. Nekada davno, jedna poenta je od mene napravila čudovište. Iako ni dan danas nisam sigurna da li sam srećno čudovište ili sam čudovište koje je imalo sreće…Hvala ti poento! Makar nikada nisam bila kamen.“

Nekom osvešćivanje donese sreću. Nekome mir. Nekome prazninu. Ne može se mir dostići ako živiš u staklenom zvonu ili ti je srce tvrdo kao kamen. Svako od junaka romana isklesao je sebi sudbinu prema svom karakteru. Autorka je insistirala i na spletu okolnosti i neobičnim slučajnostima, ali možda to i nije bilo neophodno u toj meri, u nameri da ukaže da naše akcije pokreću ali da i život sam po sebi donosi neobične obrte i iznenađenja. Vrlo je jasno, nagovešteno kroz razgovor junakinje sa psihologom, koliko je nedostajanje figure oca, strahovanja majke i lik očuha presudan u ostvarivanju devojčice, kasnije, kao odrasle žene.

Po autorkinom diskursu, koji je meni prijao, romane sa slengom urbanog i mladalačkog kao što i jeste na našim ulicama, na žurkama i u kafićima ovog trenutka, sačuvana je duša jedne urbane ljubavne priče, bez pretenzija da se nameće autor, njegove kontemplacije. Ponekad iskrsnu kroz reči junaka, nenametljivo ali deluju snažno. Kao što autorka i završava roman: „Nije stvar kraja, stvar je priče. I, priznaćete, nikada se ne sećamo trenutka kada smo sišli sa ringišpila. Vožnja je ta koju pamtimo.“

*

Očekujući  uskoro posve drugačiji roman od Tamare Kučan, pod nazivom  „Indigo“,  najavljen za predstojeći Sajam knjiga u oktobru, u Beogradu,  izdvojila bih citat  iz romana „Oduvek“ koji možda najbolje opisuje njena dosadašnja ostvarenja, zatim sazrevanje nje kao pisca koji se izborio za svoje mesto među svojim čitaocima zasluženo, kao što i najavljuje šta sve od autorke još možemo da očekujemo:

„Ova vožnja počela je kao klinački san. Trajala je osam godina. Za mene, kao književnicu, za vas koji ste godinama uz ove junake. Bila je to, zaista, luda vožnja…Ringišpil više ne radi, ali luna park je i dalje tu. Kada biste samo znali kakva je vrteška stigla u grad, kako se okreće, šta sve ljudima ispada iz džepova! Ne biste verovali kada bih vam rekla…“

 

Tamara Kučan, biografija

slika-tamara-kucan

Tamara Kučan (1989)  jedan je od najmlađih pisaca proze u Srbiji. Prvi roman objavila je u sedamnaestoj godini. 2007. objavljuje roman Beograđanka. Tamarin prvi roman  izašao je u izdanju izdavačke kuće ArsLibri.  Naredna izdanja romana, objavlje izdavačka kuća Urban Art. 2008. objavljuje roman Made in Beograd.  2010. Tamara Kučan postaje najmlađa članica u istoriji Udruženja književnika Srbije. Iste godine, objavljuje roman Kocka. Kocka donosi šokantnu i realističnu priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, različitost i homofobija, neke su od pojava sa kojima se junaci ovog romana suočavaju. 2012. na insistiranje čitalačke publike, Tamara objavljuje, roman Zauvek.  Ljubav Jane i Stevana, još jednom se nalazi na testu. Iste godine, Tamara objavljuje roman Kocka 2, u elektronskom obliku koji se može besplatno preuzeti na sajtu. Kocka 2, nastavak romana Kocka, nastaje u znak zahvalnosti ljudima koji prate njen rad i koji su poželeli da saznaju šta se dogodilo sa Miom, Jelenom, Nebojšom i Anom. 2013. objavljuje roman Peščani sat. Tamarin najčitaniji i najšokantniji roman. 2014. izlazi roman Kapija.  U ovom romanu, Tamara kroz živote svojih junaka priča priču o strasti, ljubavi, bežanju i snovima. Iako se Kapija može posmatrati kao ljubavni roman, glavna tema ovog romana je imigracija. Roman Kapija zasnovan je na istinitim pričama koje je Tamara slušala razgovarajući sa imigrantima na ulicama Atine. U najavi, ove godine je roman Indigo.