Kako može da se uživa na edukativnim radionicama – spoj prirode i znanja

„Svi ljudi su velika deca”

(Biljana Oljača)

Koliko smo spremni da preispitamo sebe u domenu kako komuniciramo sa drugima? Da li da ćutimo i trpimo ili ipak moramo ponekad reći KRAJ? Ne želimo da se spustimo na taj nivo ali ona druga strana očigledno razume samo taj jezik? Koliko dugo da budemo fini na štetu, ponekad i svog ugleda ali i zdravlja?

Sve su to pitanja kada se osmotri komunikacija kako u firmama, kako u prodavnici, pošti, kafani, pri druženju, u odnosima prijatelja, supružnika.

Šta nam nedostaje? Otvorenost. Poštovanje sebe.

Kada nam neko urušava svako elementarno dostojanstvo, šta činiti? Pokušati postaviti do koje granice sagovornik može da ide.

Prelazi sve granice!? O da, često. Šta onda? Mora se uzvratiti, ili otići, napustiti takvo okruženje zarad sebe. I ono što je sigurno, ostajući u takvim lošim komunikacijama samo gubimo vreme. Uskraćujemo sebi šansu da upoznamo bolje ljude, naiđemo na kvalitetnije šanse u poslu, tako identično možemo dati sebi šansu i za kvalitetnije odnose sa poznanicima.

Dobijamo, ako ne trpimo beskrajno.

Šta nam još nedostaje? Preispitivanje? Poštovanje drugog.

Razmotrimo sve opcije, da li postoji nešto što smo sami izazvali ili ne, iskreno, duboko. Da li smo i mi poštovali drugog je prvo što je važno proveriti. “Odgovorni ljudi, napomenula je Biljana, uvek traže grešku prvo u sebi. Nekad je pronađu, no često nije do nas. Do nas je kako se onda postaviti”, rekla je ona.

Ceni sebe i  druge i otvoreno komuniciraj je edukativna radionica Biljane Oljače, višedecenijski iskusnog stručnjaka u sferi odnosa sa javnošću, organizovana u prirodi u sklopu programa  Connect with Soul & Nature.

STRAH

Strah je onaj najsnažniji kočničar da budemo ono što jesmo, da ne spustimo nivoe sopstvenog dostojanstva. Najčešći strah je vezan za egzistencijalna pitanja. Postoji nekad i prenaglašen, no on nas sapliće da sami sebi otvaramo nove šanse.

Da li smo to zaslužili, pitamo se, ako smo vredno radili, bili fer, davali?

Nismo.

U jednom trenutku moramo reći NE! Ja idem dalje. Tu nije moje mesto.

MONOLOG

Ljudi ne umeju da slušaju. To se zaista često dešava, od porodice do poslovnog okruženja, druženja na kafi – jedna osoba klima glavom, druga ne dolazi do reči.
Jednostavno ZDRAVA KOMUNIKACIJA i ZDRAV ODNOS  su uvek dvosmerni!

PREVENCIJA

Šta bi bila prevencija? Šta možemo da uradimo da što manje ovakvih ljudi koji samo sebe drže u fokusu dovedemo u svoj život? Radionica je dala dosta odgovora a jedan od njih je – VIBRACIJA.

Menjajmo sebe i način na koji mi sami vibriramo u ovom zamršenom svetu bučne komunikacije u kojoj malo ko koga zaista i čuje!

ENERGIJA – ISTINA I LAŽ

Jednostavno energija se uvek oseti. Ne možete komplimentima koji nisu iskreni nikog prevariti, ali isto tako POHVALA od srca je preko potrebna, svakodnevno, kako našim najmilijima tako i saradnicima.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

To su uglavnom najčešća pitanja koje smo na predivnoj, stručnoj i edukativnoj radionici sa Biljanom Oljačom u umirujućem, toplinom obojenom, ambijentu u Kupinovu konstatovali i tumačili, i koje je ona velikodušno podelila sa nama. Okupila nas je da otvorimo i udahnemo punim plućima lepotu Obedske bare, zatim tople kućice u Kupinovu, prekrasno uređenu, da nam iznese svoje greške da ne moramo uvek na svojima da učimo. Kakva su njena iskustva kada je dugo održavala besmisleno balans tamo gde on nije imao efekat i iskustvo kad je iz nje progovorilo upravo to – ako neko ne poštuju mene kao ja njih zašto bih se tu više uzdržavala i zadržavala.

Iskustvo joj je samo pokazalo da je napuštajući mesta u kome ljudi znaju samo za monolog i nisu spremni za dijalog niti poštovanje drugog / a tu se verovatno krije nekakav  problem koji nije naš/ donelo nove i kvalitetnije ljude.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Connect with Soul & Nature

 

Najnovija knjiga – Biljana Oljača

Zelena inspiracija mog doma – 10 biofilnih obrazaca u enterijeru

Arhingreen izazovi arhitekture enterijera

Arhingreen radionica za dušu i bolju koncentraciju uma u svom domu

www.arhingreen.rs

 

RADIONICA

Verovatno u obilju radionica ne možemo uvek prepoznati onu koja nama lično može doprineti najviše. Mene je radionica o 10 biofilnih obrazaca u enterijeru, mogla bih reći pronašla SAMA. Kako sam je ugledala pogodila je onu tačku u meni koja uvek tinja i dovela me do izvesne samospoznaje šta mi je tokom života zapravo bilo oduvek važno a da  toga nisam ni bila u dovoljnoj meri svesna.

Uvek sam u mučnoj dilemi – čovek i priroda i umemo li sačuvati darove prirode? Strastveni sam zaljubljenik u darove koje nam je kosmos baš ovde na Zemlji poklonio, dugo sam zabrinuta kako taj sklad i ravnotežu uništavamo. Posledice pojedinac odavno oseća.

DOM – neka vrsta utočišta je danas neophodan. Da, bila je to nekad pećina, sada su stanovi, betonske zgrade i mu u tim kutijicama živimo, ko ima sreće kućama sa dvorištem, tu su selo, planina, more.

Sa druge strane, tu su ljudi bez doma,  u večitim selidbama – nevezivanje za prostor.

POSLOVNI AMBIJENTI, takođe se menjaju, radimo gde smo prinuđeni ili pak ponekad možemo i imamo šansu da oplemenimo radni prostor. Ako radimo od kuće takođe samo je na nama koliko uočavamo da uređenje prostora utiče na naše RASPOLOŽENJE, KONCENTRACIJU, EFEKTIVNOST, KREATIVNOST, TUGU, DEPRESIJU…

EMOCIJE I ENTERIJER

STRES –  radionica me je podstakla da osvetlim šta sam u svom trenutnom domu učinila da stres od posla i životnih problema (koje svi imamo) a što može da mi pomogne.

Obaveza oko svog vrta u dvorištu, bilja na terasi, redovnog provetravanja prostora, do samo jednog pogleda u cvetne zavese ili ljubičasto jastuče na komodi nekad može da deluje umirujuće. O koliko puta na to zaboravimo!

RED I KREATIVNI NERED

Dok sam pohađala radionicu u meni se razbujala mašta i potakla neka osvešćivanja šta mi prija i šta me čini opuštenom a šta napetom u zatvorenom prostoru.

NERED koji nisam planirala (soba sa odloženim tek opranim vešom, nesložen, natrpane fijoke sitnicama (tzv. možda zatreba), nedovoljno prostora a i vremena da sve posložim, žal da bacim…. o kakve sve misli me čine redovno, svakodnevno nervoznom, ali to potiskujem.

KREATIVNI NERED – poput knjiga naslaganih pored prozora, uzglavlja, čudne grančice i drveni štapovi kao uspomene sa planina na čudnovatim neočekivanim mestima u kući…

NEMAMO SVI USLOVE DA ŽIVIMO KAKO BI HTELI ALI MOŽEMO PRONAĆI NAČINE DA OBEZBEDIMO MINIMUM KOJI ĆE NAS RASTERETITI NEPOTREBNIH OMETAJUĆIH ENERGIJA KOJE PROSTOR AKO JE NEODGOVARAJUĆI ZANEMARUJEMO.

 

• SVEŽ VAZDUH (manje glavobolja, bakterija, pospanosti, bezvoljnosti)

• SVETLOST i BOJE ( bolje raspoloženje, više izazova za energiju i volju,  manje depresije) Svetliji zidovi, tople boje nameštaja, detalja, lampe. Slike, ozelenjavanje delova zidova,  cveće u onim delovima gde sami provodite najviše vremena i gde svakom pojedinačno najviše znači.

• BILJKE, ZELENILO, CVEĆE – takođe KAKO U DOMU tako i u KANCELARIJAMA niko vam neće zabraniti jednu ljupku saksiju na vašem stolu kraj računara u kojoj ćete odmarati oči, ili  smirivati živce ako vas neko iznervira, zar ne?

• NAMEŠTAJ I DETALJI  od PRIRODNIH MATERIJALA –  kako SVOJU SREĆU nosim sa sobom, tako i ljubav prema prirodi UNOSIM u kuću. Tkanine, dizajn i boje na njima – uvek birajmo ono što nam prija i što nas privlači, a volimo planine, more …slobodu na primer. Stolovi od drveta, panj donet sa nekog izleta, može biti izvanredno oblikovan i funkcionalan element u kući, na primer….pustite sebi maštu na volju, uz radionicu mašta će se rasplamsati!

• EXIT – IZLAZ – Da mogu ja bih živela u drvenoj brvarni u blizini mora, naravno, idealnog nema. Ali tu se, kroz arhingreen radionice može  pronaći dosta novih izuma, kako se uznapredovalo u oplemenjivanju prostora u kome, priznali ili ne, jesmo zarobljeni većinu dana i noći. Ne spavamo pod vedrim nebom ispod divnih zvezda i punog Meseca…desi se ponekad, doduše! Svaki zatvoren prostor dobro je da ima svoj (ja ga sama nazvah) KANAL KA SVEMIRU.  Da li će to biti kutak na terasi, biranje mesta stanovanja u blizini šume ili nekog drveća. Možete okititi jelku pred svojim prozorom!

 

Na primer ja sam živela prvih godina života u kući i imala dvorište, i hodala bosa, i jela kruške koje otpadaju u moje šake, penjala se na bakinu trešnju i silazila musava, ležala na travi i sanjarila. Potom, smo se preselili u stan, mali, 42 kvadratna metra. Dobila sam svoju sobu. Kako sam rasla, rasle su (hvala planeru koji je posadio drveće okolo stambenih zgrada) i jelke i breze. Jele su prerasle do IV sprata i grane su udarale u moj prozor. I da, kitila sam ih za novogodišnje praznike i mačke su mi se pele u stan preko njih. Sa druge strane stana, bila je breza visoka, svi znamo njenu lepotu skrivenu u njenoj nežnosti i zajedno sa roditeljima brinula sam kad je nevreme da joj oluja ne polomi tanane grane. Ali mudrost breze je u njenoj savitljivosti. Vremenom sam donosila palme, posećivala velike pijace cveća i na kraju mi je pola sobe bilo ispunjeno saksijama. Sećam se mamine rečenice : “Uskoro ćeš ti da spavaš u predsoblju, vidim ja!” ali krevet okružen listovima i san u koji upadam dok me Mesec gleda kroz velike prozore, bili su nezamenljivi!

Kasnije, ponovo sam se vratila u kuću sa dvorištem, i  danas mi je važno da imam svoje oaze. Ne znam kuda će me sve život odvesti i gde ću možda stanovati, raditi…no ogromna bliskost i povezanost sa prirodom meni su jedini način na koji umem da živim.

Radionice (iako se to nije u njima pominjalo) su mi i osvestile svoju vezanost i za mačke, pse koji su me naučili da se ne stidim instinkta, ljubavi, radovanja, ljutnje, lajanja, grebanja…

Da, ja bih u brdo, u prirodu, na plažu i da mi neko pokloni večitu mediteransku klimu, ali to nije uvek moguće.

Učim, i pomažem sebi, a radionica se pojavila, upravo kad sam to malo zanemarila u ovom ubrzanom životu koji ume da bude i gorak, i da optereti, dinamičan, užurban, stresan…

I samo sam se nasmešila. Pogledala u oaze u svom domu koje sam napravila. U krš koji sam napravila, takođe, pa krenula u pročišćavanje. I pravim nove oaze – mira, energije koja je u skladu sa mojim Ja, sa ukućanima, i želim vam da ne zanemarite snagu, posebnu energetsku. OAZE možete napraviti u bilo kom domu, da predahnete ili da vas trgnu kad zaboravite na sebe, mir, na užitak, od  previše briga ili obaveza.

 

Udahnite svež vazduh – udahnućete kreativnost i snagu!

Radionice

I ovo su moja deca

Svet razumem tek kad se prirode ne plašim. Kad se u njoj zaprljam. Kad se u njoj pročistim. A život u gradu i betonu zahteva kiseonik. Vapi za njim. Nema tu previše objašnjavanja.

Jasna je ona  – izgradi svoj vrt.

U glavi, u duši, na terasi, u bašti, na ulici, koračaj kao vrt.

Šta ja sve ne ispričah na primer, svom cveću. Kad se setim svoje sobne palme o! Čitala ja u to vreme knjigu kako muzika utiče na cveće, i kako cveće pamti i kako može da prepozna ubicu i kako  koriste nekakve detektore kojima u sobi gde je počinjen zločin cveće prepozna krivca. Kuku! I  krenem da puštam sa jedne strane palme Mendelsona, sa druge strane Metaliku. I razdvoji mi se palma! Pobeže kod Mendelsona na jednu stranu a onaj drugi hevi deo se nagnuo tužan, pokušava da pobegne. A ja obožavam i danas Metaliku. Krenem sa baladama ne bih li je povratila u život. Jok! Onda sam je grdila: “Nemoj da ti pustim Vagnera, pa da vidiš šta je strašno!” Opet jok!  Onda sam je milovala, izvinjavala se, ujutro joj tepala uveče joj poželela laku noć, i živnu mala sobna palma.

Čudo jedno.

No nije uspela da izmeni moj muzički ukus. Ona ima svoje pravo na izbor a imam i ja.

Danas bez cveća nekako sam nedorečena. Ja obožavam cvetovima da cijučem, da ih zovem mamine lutkice, da tugujem kad se neka biljka primi pa uvene, ja stvarno padam u bedak.

Malo sam oguglala. Ali nedovoljno. Ujutro moji psi i ja onjušimo ceo vrt. Sve se ori od te buke među nama. Sitno zvecka prkos, kao slavuji pevaju ruže, šimšir zapomaže bolan je od nekog moljca i radostan je da mu milujem rane, da ga obiđemo, orah je toliko uobražen da nas gađa i zavitlava plodovima. Trava prepričava svoju noćašnju frku sa korovom. Bršnjen se ljutio sinoć što mu Nenad počupao drugara kod ograde, kaže planirali su žurku. Sve to čujemo i ja i psi. Komšija bi me udavio da i on ima taj sluh, jer on samo voli da spava i psuje.

Da nije naših lisnatih drugara, Bubika, mešanac moj slatki, koja je stara već i slepa ne bi tako lako trčkala po dvorištu. Njihovi mirisi i oblici koje oseća pod šapicama su joj prava mapa.

A meni  su svi darovi koje nam je priroda dala mapa. Ona unutarnja mapa koja ne zna za kontinente, nacije i slične sikiracije.

Peti dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Treći dan izazova – Vrbopuc da nekog obradujem

hodaj bosa

Sve može da mi se surva na glavu. I da strahujem za zdravlje najbližih. Ono kad roditelji stare a ti ne možeš baš previše.  I sam se razboliš. I obaveze te pritisnu. “I nemaš love za skupe provode…nananana…”

I sve neke zle veštice i namćor pastuvi zvrndaju mi oko glave.

Jorgan mi težak koliko i tanka letnja suknja.

A ja, neko bi rekao kao tužna sova. Ja bih rekla kao besna svraka. Besna na život.

Ali oduvek u tim trenucima mene niotkud zadesi vrbopuc. No ne onaj za seksom. Taj me strefi obično u neka čudna doba, obično kad mu baš i nije vreme.

Uhvati me potreba da nekom učinim što vidim da niko ne želi, a u očima, u glasu osećam da im je neophodno. Nekad kao neki  glas da me odvodi baš na put tim ljudima. Nečim me privuku da se baš zadesim blizu njih, da ih se baš setim  i da imam ono što im je potrebno. I dajući im neopisivo dobijam. Onu sreću kad znaš da smo ipak nečim čudnim povezani i da nas neka ruka spaja, kao slučajno. A u stvari intuicija vuče, vuče, da se osmehnemo onako zajednički, “naravski” kao da se ta srećna okolnost podrazumeva .

Takva sam bila odmalena.

Nekad su mi govorili da je to glupo. Poneko je poverovao da ću biti uvek tu i da ću samo davati. Neko je želeo da se žrtvujem. Nekad sam ispala i ovca. Da, zbog tog vrbopuca. No, nije meni žao. Sve je to mene radovalo.

Ne znam sa godinama, olenji se taj vrbopuc.  Ako to izgubim neću više imati čime da se vratim sebi.

Sve bez toga je čista sebičnost. Otuđenost. Nepovezanost sa prirodom i ljudima. Kao kad nekog žulja da bos hoda po malo grbavom travnjaku jer se previše navikao na cipelice.

Bose princeze, ni bosi prinčevi više nisu u modi, što jest, jest.

 

*

Treći dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

photo: odavde