Put na Jupiter 4

 

Dan treći

Stigao je kući. Navukao sve roletne. Uključio bojler. Isključio telefone. Usput se javio i Aninim i svojim roditeljima. Dovoljno je. Roditelji su tu jedino podnošljivi. I burazer. On će sve druge obavestiti. Nemam više snage. Danas je nekome lep dan, mislio je Igor.

Meni  je ko poslednji dan, auh. Uzeću brufen. A bre Ana šta sve po stočiću ostavi! Gde je taj brufen, puca mi glava. Olovke, labelo, naočale, reklamne šibice iz restorana, ha! Maramice zgužvane, toplomer, he evo nađosmo konačno zagubljeni toplomer, sve si potrpala pod lampu, a koj će ti ova marama preko lampe, pojma nemam! Ha, tvoja zbirka pesama!

Uze knjižicu tanku u ruke i leže na krevet. Kuče, kao da je predosetilo leže ispod nogu, umusilo se. Kao spava, a vidi on viri svojim zabrinutim pogledom u njega s vremena na vreme. Pa ko bi znao bolje nego Mala, taj kerić je sveznajuć. Anina intuicija, kako je govorila, to je to malo, čupavo stvorenje, uvek načuljenih ušiju.

Udahnu i zamisli želju da otvori knjigu na pravoj strani. I otvori Aninu pesmu:

“Jauk je pola zdravlja.

Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.

Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.

Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.

Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom. 

A osećanja su kao Prometej na steni.

Stena.

Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.

Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!

To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.

Spajaj se!

Vežbaj da zaplačeš kao beba.”

Ne zna koliko dugo je spavao. Plakao i zaspao, kada ga je probudilo zvono na vratima i lavež pasa.

– Joj, samo je rekao.

Odbauljao je do vrata i provirio kroz zavesu. Nepoznata devojka. Hm. Užas. Joj.

Ugurao je kučiće i zatvorio ih u kuhinju, te rešio da otvori.

– Izvinite, znam, jaoj spavali ste, ja sam Jelena, treći je dan, a Ani sam obećala da ću vam doneti ovaj paketić od nje.

– A! Ok. Da. Dobro. Hoćete unutra?

– Ne, evo mog telefona, drhtavim rukama daje mu vizit karticu, što li ona drhti, pita se Igor.

-Javite se ako treba nešto, idem, idem ja sad odmah, čekaju me ispred.

I pobegla je! Ladno je pobegla sa vrata. E svašta.

Paket. Trikovi. Ana. Ma ne mogu, ona je stvarno preterala. Nije ni moj život igra. Ljut sam bre! Bezosećajna, hladna žena. Njoj je do igrica. Uvek bilo. A sa životom i smrću da se igra, pa to je sebičnost.

Stezao je onaj paket, pa ga baci na pod.

Umivao se, tuširao, ponovo odspavao u kadi. Ledena voda okolo njega ga je probudila, smrzao se potpuno.

Joj, ja sam još veća budala, pomisli Igor. Kao da sam odlepio.

Zelenim peškirom jako je trljao kožu da pocrveni, dok mu se telo nije ugrejalo. Grejalica se uključila na kratko, i cap, crkla.

Kuku, kučići, zatvoreni, otrča do njih preskačući paket, no zateče ih kako mirno spavaju na krevecu svom.

Uh dobro je. Nisu napravili lom.

Mala se onda probudi i stušti na onaj paket, da ga njuši. Igor, sede u turski sed i gleda. Najednom mačka dojuri i poče da grebe Malu, frkće, i poče da ispušta neki cijuk.

Gledam vas, gledam vas blesave životinje…

Onda krenuše ipak zajedno da cepaju onaj papir. Sve pokidaše u froncle.

Ostade samo ukoričena fascikla ljubičaste boje.

Mala uze u usta neki mali papirić, Igor joj ote, pocepalo se malo, nema veze …

Daj ovo Simketu, ako on kaže da vredi, objavite, ako ne, ništa, neka stoji u polici, dogovoreno?

 Ostavila mi roman, baš lepo od nje, misli da ću da se zabavljam, ona stvarno misli da ću da kuliram bez nje! Baš imam sad mira da čitam, kako da ne! Odneću Simketu i to je to. Pa kad se oporavi, ako se oporavi…

Dok je stavljao na policu fasciklu, otvorio je da vidi bar naslov i stajao je velikim boldovanim slovima, taj nepromenljivi, kobni naslov – “TAKO JE – KAKO JE”.

TAKO JE – KAKO JE

 

Može se biti srećan u stančiću od samo 40 kvadrata. Može! U sobi sam imala postavljen radni sto za učenje, ispred prozora, a preda mnom se prostirao pogled na brdo okrenuto zapadu. U večernjim satima dok sam učila, divota, sećam se, srednja škola a ja dobila keca iz filozofije jer sam pitala profesora zašto se uvek češka po glavi kad predaje Hegela, da li ga ne voli, da li mu je ustvari muka, i morala sam za kaznu da popravljam tog keca tako što ću da odgovaram na celo gradivo iz prvog polugodišta. Hej, celo gradivo! I onda mi se probudio inat, da obnovim sve što smo učili. Ali nije znao profesor koliko ja volim i Aristotela i Platona i da mi je priuštio čist ćar! A onda čitajući beleške, ja podignem pogled, a Sunce na zalasku izvodi pravu purpurnu kaledioskop igru nad brdom pred mojim očima. Kakva sam srećnica, da živim ovde i da iz večeri u veče gledam najnovija ostvarenja iz filmske produkcije Sunca. Itekako se može biti srećan kad dobiješ keca i kad živiš u malom stanu, kada je u pravo vreme i na pravom mestu!

*

-Isključi to, petnaesti put puštaš isto!, dreknula je mama

Pogledah je, a ona mokra, skroz gola, trese se, izletela iz kade i viče.

-Mama, pa dobro šta ti smeta, to je Mendelson, violina!?

-Ne mogu, kupam se, ti vrtiš, dva dana slušaš to, osećam se već kao da sam na sahrani. Ne možeš to više ovde u kući da puštaš, jel ti jasno, sva se tresem bre!

– Pa kad je Mendelson na Berlinskom univerzitetu, tako kažu, slušao Hegelova predavanja o estetici, a ja overih keca, znaš, već! Dobro, hajde idi nastavi da se kupaš, nije Vagner sreća tvoja, hoćeš nešto drugo da pustim…

– Ništa, samo malo tišine, izašla si iz puberteta pre hiljadu godina, aman, mogu da se okupam na miru valjda jednom u svojoj kući!

Eh, ti mali stanovi…

Različiti ukusi, osećanja, strahovi.

A ustvari predosećaj.

Ubrzo krenulo je…

Umrla je prvo tatina majka, pa mamina, pa posle par godina jedan deda a za par meseci drugi deda.

Prvi put sam gledala roditelje kako noću plaču u krevetu zagnjureni u jastuke. Noćima, mesecima. Nekad samo dođe tako u sred neke TV emisije, tata zakuka. Mama rešava ukrštene reči sa mačkom na krilu i suze liju niz njeno lice. Mačka je liže, mauče, tu su mačke stručnjaci. Ta mačka je spasila dušu mojih roditelja.

Ja sam kada se baka razbolela i krenula ta mamina slutnja na sahrane sa svojim uvodom, doživela šok. Ona me je odgajila. Ona je moja prva mama. Ona je moja večna majka. Ona me svemu naučila do pete godine. Ja sam njena kopija. Žene sa imenom Katarina ne umiru nikad, mislila sam naivna kao dete da sam malo. Iako, sam se suočila sa jednom iznenadnom smrću pre toga ova je bila nemoguće nemogućeg za mene. I postoji razlog. Sve što je kasnije odredilo moj život ispalo je da dokažem da žena koja se zove Katarina ne može da umre. Ne dok sam ja živa. Ni  njena kuća koju je mukom gradila, zbog koga joj se izlizao kuk u koji su ugradili otrovnu žicu koja joj je otrovala bubrege. Ne. Obećala sam da ću joj muku sačuvati. Dok je deda zarađivao za materijal, ona je sa radnicima ciglu po ciglu ređala, i podizala kuću zelene boje, i kuvala, i prala, i odgajala dve ćerke, i krila mast pod krevetom i višak brašna jer su kažnjavali one koji prave zalihe, i dovijala se na sve načine da niko ne bude gladan a sve bude čisto.

A onda je njena mlađana ćerka zelenih očiju u bolnici dok sam vrištala kada sam shvatila da baku ne mogu da spasu i da je šalju kući mirno rekla: “Nemoj da plačeš, ne mogu ništa, ona je jednostavno gotova!” Ne mogu ni sada da zaboravim, i kako neko kome Bog podari najlepšu boju očiju na svetu, divnu zelenu, može da skupi toliko leda u ta dva oka i izgovori to, onako u srednjim godinama, žena bez dece, kojoj smo moja mama a njena rođena sestra, pored muža, sve što ima. Tetka je izgovorila hladno tu groznu rečenicu – GOTOVA JE.

Ali nije bila. Baka je borac. Bila je to klinička smrt. Meni, kao studentu, ostali su bili zaposleni, dali su propusnicu, lakše je bilo osoblju da ja kupam i perem baku, menjam pelene, mažem oštre rane na leđima od ležanja. Pozvaše me tog jutra, da dežuram, dok je baka bila sa cevčicama u nosu, priključena na kiseonik. Tada je baš baka otvorila oči, i ja sam hitno pozvala sestru. Rukom baka je pokazivala na debelu cev u grlu. Pokazivala mi je očima da je boli to. Molila sam sestre da joj izvade to. One nisu smele, doktora nigde. Na kraju, ja sam potpisala i na moju odgovornost izvadismo tu bolnu sponu do pluća a ostavili smo cevčice za kiseonik u nosu. Tada su mi medicinske sestre bile ko rođene sestre. U tom je stigao tata sa posla. Baš kad je baka pozvala mene da mi šapne nešto na uvo. Pita me tata, šta je rekla.

– Da joj kupim otrov u apoteci. Kaže ne može više da izdrži.

– Ne smemo, kaže tata

-Znam.

Vratili su je u sobu, ubrzo, tamo gde su joj konstatovali prethodno da ima slabo srce, a zapravo ta doktorka je sve promašila. Otkazali su bubrezi a srce je bilo jako, još tri kliničke smrti da izgura. Samo su saopštili da ne mogu više ništa i da je otpuštaju kući.

Tetka, zelenih očiju i njen muž pohvalili su se da su sredili preko veze da još nedelju dana ostane u bolnici. Čime su se hvalili ni sada ne razumem. Mrsko im je bilo da je neguju i tamo a tek kod kuće!

Baba, bolnički krevet pored bakinog, svašta mi je o njima ispričala. I kako su već ugovarali nasledstvo kad su dolazili u posete, i samo mi je rekla da ću grdne probleme imati i da ne budem naivna baš toliko, a videla je da obožavam tetku i teču.

-Imaćeš ti velikih problema sa njima, videćeš, rekla mi je, pamtim to dobro.

Gledala mi ta baba u karte, šta će dosadno je u bolnicama. Mazila sam pegice na bakinim rukama, kad mi je ona predložila to.

– Hajde, mada ne verujem, pristadoh

– Hajde malo da te oraspoložim. Preseci.

Presečem a ono kec tref – piše smrt, kvržastim rukopisom ruke koja drhti. Prebledeh.

– Eto! I šta koj đavo gledamo, vrisnuh

– Ma to si ti opterećena strahom

Presečem opet, ono dama tref. To je taj problem koji će tek mnogo godina kasnije uslediti sa ženom zelenih očiju. Sa razmaženošću od koje sebični ljudi odlepe. Ta njena boljka slamaće se na mojim leđima. A leđa su mi, kako me ćale, tata, taja, kako kad ga zovem, istrenirao, bila inadžijska.

Kako nisam imala nejaka leđa iako sam bila jedinica u majke i oca

 Lep sunčan dan u Košutnjaku. Zuje komarci u delovima gde je hlad. Svakog vikenda ćale igra fudbal sa društvom a mama i ja badminton i u pauzi se smejemo kako se psuju i guraju momci oko driblinga, faula, lopte. Tata nekad bokser, armijski balkanski prvak u maratonu, najbolji naravno. Nemam šta da gledam, samo se ponosim. Pravim se važna kako dribla i mlađe od sebe. Posle utakmice oni se kupaju, zezaju, svi smo ko velika porodica, malo šašava. Svi posle mirni ko bubice. I krene tata da se hvali kako sam oborila neki rekord na 100 metara u trčanju. I kao hajde da se trkamo, njega još uvek ne mogu da pobedim. I cela ekipa, puno je tu očeva bilo, napraviše nam start, nasta opšta navijačka atmosfera. Malo su me prestrašili. Čuh samo SAD! i krenusmo ćale i ja, i ja onako baš startna mala, ispalih ko kometa sa crte ali đavola, na pola staze mi se od brzine upletoše noge, padoh, kao letva se opružih, a trava malo kvrgava bila i iz kolena krenu krv. Tata ko tata, otrča do cilja, tek posle se okrenuo. Čujem ja kako ga počeše psovati.

-Idiote, što ne pusti dete, o kretena zapeo ko sivonja

– Šta si zapeo ko sivonja, stvarno bre,  vidi šta si joj napravio, ljuta mama sva

Pogleda on kolena.

-Ispraćemo alkoholom, nosićeš par dana farmerke a ne miniće, šta, a? Važi? Namignu mi tata.

– Važi tata, nego kako se upletoh onako?

– Od prevelike želje da im pokažeš kako si bolja!

Trenirala sam ja posle, ne pitajte. Ujutru u sedam ustanem, sneg, ja u đubretarcu uzbrdica, nizbrdica, kroz naselje, mora se steći kondicija i za kratke staze, da se pobedi utrenirani ćale.

Izlečih kolena, nije to problem. Pobeđivala sam sve vršnjake, braću, komšiju Ivana sa kojim sam kao mala dok su se drugi igrali nekih igara u parkiću, trčala po čitav dan. On mi je bio kao brat kog sam želela a nisam mogla da imam. Roditelji nisu imali briga sa nama. Puste nas napolje, mame peru veš, kuvaju ručak a nas dvoje po tri sata vijamo, samo trčimo po livadi koja se vidi s prozora. Oni pogledaju s vremena na vreme i smeju se, prepričavaju kroz terase, “eno vrte, petstoti krug”. Ivan ispred mene, sećam se njegovih majica i leđanca, uživala smo u trčanju, dok su se oni pitali kako nam se ne zavrti u glavi.

Sad starijoj, dok sam se vraćala sa treninga po zimi valjda, padne mi pritisak sve mi belo pred očima bilo kad treba da se uspenjem posle uz stepenice do kuće. Ali ustajala sam, kad je bilo najteže, kaže ćale, to je zdravo, to je ono pravo, rano ujutru, zimi. Da ojačam.

I dođe, opet lepo vreme. Košutnjak. E, sad ćale zna da sam se spremila. Kaže, da se trkamo pre utakmice, dok je odmoran. Kažem, naravno, ravnopravni da budemo.

Ekipa ga gleda prekorno, nemoj da si lud Vezo!, opet, pusti dete!, čujem ja

– Nema šanse, kaže ćale.

I krene trka, ah, bila sam mrtva ladna, znala sam da sam sad svoj na svome, bili smo jednaki prvih pedesetak metara a onda sam ja samo poletela!

Opšti vrisak. Tata je zapeo iz sve snage. No džaba! Odlepršah ja ispred njega.

Hoće sad jedan drugi, mlađi momak, malo kad odmorim, da se trka sa mnom. Ja kažem, Hajde, hajde!

Svi se ludo zabavljaju. Postavljaju goliće, skidaju se za rekreativni njihov vikend fudbal, ali prvo još jedna trka.

I krenusmo, no ovo beše još lakše. Ostavih ga odmah dva metra iza sebe. Znala sam ja da je ćale još jako, jako brz, brži od tog momka.

I tada, nisam bila najsrećnija ja. Ma jok. Moj otac. On je izgubio, zezali ga, dete te nadtrčalo, on sav srećan. Znao je da zapeo iz sve snage.
Srećan jer sam svoju pobedu zaradila. I shvatila to mirno, čak.

– Lako je pobeđivati one koje si navikla. Lako je ispuniti sebi želje i stvari koje ti lako idu. Ako želiš nešto više, i kad želiš više, i da budeš kao oni bolji od tebe, onda i nekad izgubiš bitku. I povrede te. I padneš. Ali ti si bila uporna. I stvarno te nisam pustio. Trkaćemo se mi još!, reče meni ćale to veče pred spavanje.

Mačak Toša se ustvari nije izgubio

 Baku su dovezli u njenu zelenu kućicu. Na nosilima smo je uneli, kad smo je nosili kroz kapiju, zamolila je da je spustimo malo u baštu da gleda nebo.

– Lep je život, i da su ti oduzete i noge i ruke, vidi Ani, tako me zvala, kako je lepo, beli oblačići na plavom nebu, zeleno lišće, žuto sunce. Sve te boje, eto da živim samo da to još malo gledam.

Bile su te reči  među poslednjim  koje mi je rekla pre nego je izgubila svest.

Smenjivali su se svi a ja sam neprestano bila uz nju. Nisam htela da se odmaram.
U to vreme, dok je ona još bila u bolnici spasila sam jednom mače, bio je bačen, dan po rođenju, grejala sam ga fenom da ne ugine, hranili smo ga mama, ćale i ja na flašicu od alkohola mlekom sa AD kapima. Ne znam koliko puta mi je pošto je kmečao kao beba i  zaćutao bi samo kad bi mi spavao na grudima, ne pamtim koliko puta me je zapišao i na  kraju sam spavala sa mušemom i njim na sebi. Mačka Cuca je prvo htela da ga pojede posle kad je malo poodrastao shvatila je da nije miš,  i prisvojila ga, pa nam je bilo lakše. Krivih nogica, nešto je kasnije i progledao, mislili smo ostaće slep ali sve se sredilo. Danju u bolnici kod bake, noću mačak Toša.

I vezala sam se za to borbeno, odbačeno stvorenje. Ali kad su baku otpustili, morala sam da ga ostavim, mački, tati i mami.

Baku sam hranila prvo kašičicom pavlakom jedino, potom samo kašicama na špric. Svi su svraćali posle posla i svi su bili sivi u licu.

Zovem ja telefonom, vidim tata čudan, zvaničan.

Zovem sutra opet nešto čudan i dva dana ne dolazi. Zovem drugaricu, komšinicu, da proverim šta je sa njim. I ona mi kaže. Tata ti je u haosu, kad je krenuo na posao u popodnevnu smenu pobegao mu mačak, ne sme da ti kaže. Samo je još to falilo.

– Jebote, dobiće mi ćale infarkt, znam ga. On se ubi sad od sikiracije. Idem da ga okrenem odmah.

– Tata pa trebalo je da mi kažeš da je nestao Toša.

I dugo je samo plakao s one strane slušalice. Više nego za svojom majkom, čini mi se. I par reči čuh samo u pauzi tihih suza…ne znam kako…svud sam ga trazio…

– Ok, tata, može mama da uzme slobodno, dan dva, da bude uz baku i dedu a ja ću da dođem da ga tražim.

– Ma može, nego nismo hteli da te sikiramo.

I poljubih ženu koja nikad ne umire, i odoh u stan.

Pretražili smo drugarica i ja sve spratove, podrume, mali je, ne ume ništa mačak, gde bi mogao da bude? Nigde ni traga. Verovatno ga je neko uzeo. I prespavah tu noć u svojoj sobi.

Oko podne ugledah tatu, koji bi trebalo da je na poslu kako hrani na okretnici kuče, došao ranije. Viknuh mu, pogleda me, i sve mi je bilo jasno. Baka je umrla.

Kažu, hoće životinje da nestanu kad neko odlazi na onaj svet. Povede i ljubimca. Nama se to zaista i dešava. Ali Katarina nikad ne umire.

Ona samo nije želela da ja budem tu u tom trenutku. Mama je drhtala nad njenim poslednjim udahom. Mene je sačuvala toga. Otela je Tošimira.

Sahrane ko sahrane, ne volim ih, ne znače mi ništa, ma baš ništa. Život mi znači i sećanja koja ih čine živima. Smrt za mene postoji samo jedna. A to će biti moja. Tada neću moći da oživljavam nikog.

Sahranu pamtim po dedi koji nas je sve zasmejao u kolima. Idemo, uzbrdo, led, jedva se kreće kolona, deda se unervozio skroz i samo bupnu:

-I ona je našla kad će da umre, po ovoj hladnoći, najjačoj zimi u poslednjih dvae’s godina baš!

Svi prasnusmo u smeh, sem žene zelenih očiju, naravno, koja kroz zube procedi zlokobno

– Što ti ne crče…

Prošlo je pet dana nakon toga, već je bilo vreme da svoje studentske dane počnem da provodim i na fakultetu za promenu, kad u četiri ujutru u sobu mi uleće tata koji viče, ja verujem da je cela zgrada čula, i nosi Tošu u rukama.

– Vratio se Toša, sam se vratio, maukao je sam pred vratima, i opet plače ćale. Taj strogi ćale koji ne popušta u takmičenju, strog kad su izlasci u pitanju, momke strogo gleda, ma ne da mi ni da se zaljubim, isplakao se tih meseci kao što nije za ceo svoj život.

Negde smo pretpostavili da je Toša uleteo u stan kod komšija koji su otputovali, i da se izbavio kad su se vratili…ali ja verujem da je to sve Katarina, žena koja ne umire, dok sam ja živa,  uredila da tako bude.

nastaviće se…