Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Stvaran svet oko mene’

Mnogo smo bitni :-)

Mislimo da smo mnogo bitni. E pa nismo.

Uvek, ali uvek važi ona – svi su zamenljivi i bez svakog se može.

Zato uživajte u životu u svoj svojoj nebitnosti. Manje je naporno 🙂 Naravno, svako kako mu je život dao ali barem manje za ovu jednu umišljenost.

Političko obdanište

Cane grafit

Bivali smo mi i gori ljudi ali se viđalo  više osmeha na licima. Suvišno je nabrajati ulice, autobuse, nervozne vozače, pošte, banke, razne čekaonice u kojima caruje stres. Pognutih glava, nemo ljudi čekaju ili  tresući nogom nervozno uz bljuvanje vatre jedan na drugog. To je slika mojih sugrađana. U većini slučajeva. Nema one zdrave buke na koju sam navikla. Možda u ponekom parkiću za decu i kućne ljubimce.

Sećam se samo pre pet godina prilikom posete Zagrebu bilo mi je nešto čudno dok sam šetala ulicama, dok mi moja prijateljica Helena koja me je ugostila nije otkrila da mi je TO što je drugačije, tišina. Beograd je mnogo bučniji, kod vas ljudi stalno nešto komuniciraju, rekla mi je tada, pune su ulice i tokom radnog vremena, priča se, smeje se. I u Zagrebu da, ali mnogo manje. Nekako drugačiji temperament.

Ali mi se nismo utišali zbog temperamenta. Nismo ni savili kičmu. Precvikali su nam je. Ja svoju krpim, ne znam kako vi?  Lepim super lepkom zvanom – E neće vam ga majci!  I tako se umirim zdrobljena umorom pa onda polepim deliće sebe i kažem, uh dobro, opet čitava! Ali zakrpljena, majku mu.

Bežala u knjige, nije pomoglo. Bežala u pozorište, jok, bežala u vesti iz drugih civilizacija da ne ostanem tupava, nič! Toliko je bombardovanje, kasetni sistem, mada se najbolje ne razumem u te bombe, bitnošću svih koji se igraju politike. Veštačko disanje da mi daju, ne bi našli u zemlji Srbiji taj kiseonik!

Sve je kao političko obdanište. Deca iz tog obdaništa nemaju druge igračke do nas. A mnogo im se dopalo da se igraju, do penzije dete u njima. Pa zar to nije divno, za njih, mislim?!

Bespomoćna kao reka u koju bacaju đubre a ona nema moć da ih u tome spreči, koprcam se, kao i mnogi, nogama o parče bistrog nezagađenog rečnog korita. I mala sam igračka, sasvim nepoznata, mogu biti i od plastike i od vune ili od mermera ili porcelana, svejedno je.

U obdaništu politike bitno je koliko je tih igračaka na broju i da li su dobro složene u svoje korpe, na kraju žurke.

Možda bi bolje prošla da sam izborni listić po kome žvrljaju. A posle sve se to broji koliko već deca znaju da broje i da se zabroje, pišu se naslovne strane o krađi, ili ko je izdominirao, šeruju se statusi, vrcavi. Sve smajlići, hahići, ljutko, eto Facebook dušu dao da se naizražavamo u granicama koje su nam date!
Dok na ulici sve više onih u majicama od pre deset godina, ljudi sa dva do tri zuba, pune bolnice mladih, na beogradskom asfaltu sve manje buntovnih grafita, muzika je evrovizijska i pinkovska i grandovska i sve to onako happy, a oni smisleni bendovi u GETO spakovani… svedeni na DEMO status.

Nije ni malo nalik gradu koji sam poznavala 40 godina. I nema one zdrave buke, nema Partibrejkersa i kamiona, ostao je grafit gde tek poneko, kao Mohikanac objasni ko je taj Cane.

Beogradu nedostaješ, Cane, da izbrejkujemo tu žurku

 

 

Tekst je inspirisan fotografijom grafita u Beogradu by Marko Cvetkovic

 

Vidimo se kod kontejnera

dva kontejnera

Krenulo je stradanje celuloze. Počelo je postavljanje  bilborda,  evo stižu  i plakati. Noćas ispred moje kuće deke i dve bake među njima, jedva stoje, tresu im se malo ruke, lepe plakate.  Tihi, u noći.

Dobra fora, uzmeš im od penzije, onda oni ne bi li malo nadoknadili unucima za čokoladu kao robovi  šunjaju se noću i lepe nečije fotografisane nasmejane glave za crkavicu u nekakvoj izbornoj kampanji. Nemaju oni mišljenje o tome tamo na slici.  Nemaju ni stav. Samo lepe, da plate račune kod kuće. Gledam ih na ulici, dok mladi prolaze pored njih, neki su dileri, neki se vraćaju sa dobre žurke, neki sa ljubavnog sastanka.

Gledam, ne verujem. Nekada su to bile akcije koje su radili neki klinci. Jedni oko ponoći, drugi oko tri ujutru prelepe to od ponoći, a u osam ujutru treća faca osvane. Verovala sam da su shvatili već da je to besmislena stavka kampanje i da će se manuti toga u 21. veku. Jok!

CCC…sve se promenilo, neće ova omladina da se žrtvuje.

I ne treba!

Ne dajte se  ni vi penzioneri. Nije tranzicija samo vaša. Drska moja deco budite još drskiji. Koliko vas je moglo biti isplaćeno na nekom radnom mestu za svu tu lovu koja je bačena na štampanje celuloznih laži?

Zato mrzim kampanje. Uvek se setim šta bi se sve moglo sa tim novcem.

Ako nastavimo ovako  mogli bi u ime naroda da napravimo jedan REALAN bilbord sa porukom – Vidimo se kod kontejnera!

Tamo ćemo da proćaskamo kako smo ogladneli…u međuvremenu.

preneto na portalu: Kolumnista.comKolumnista

 

 

 

preneto na portalu Niške vesti

niske

Maraton za veterane #izbori

Mnogo se toga smaratonkupilo, nešto zagustilo u martu, narode. Datum datumu dahće za vrat. Toma je raspisao parlamentarne izbore, Maja je raspisala lokalne. Ma, raspisani posle i pokrajinski! Samo beogradski nisu! Kažu – nema razloga… 

Prvi par martovskog maratona za veterane su Toma i Maja – na grudima nose etikete RASPISANI.

Da li će biti i reprize serije “Otpisani” pitaćemo urednika skromne TV pretplate.

Javni servis iznedrio je produkciju serijala “Autoportret” i to na svom prvom kanalu. Nije da nije. Izazvalo je neku nadu ako je ko i iščekuje od televizije. Pohvalno je da se kultura vratila jednom emisijom. „Kulturni dnevnik” nije tako baš zablistao. Nekako je pao u zaborav, ne znamo zašto. Ali boli informativni program. Kada ga dodatno plaćaš. A cenzurisan i to u martu, kada je maraton za veterane u jeku. Kako god da stojite sa matematikom nećete uspeti da obračunate ni približno istu minutažu prisutnosti veterana u emisiji. Veteran AV, AV vodi, istorijski nezabeleženo je prisutniji od bilo kog učesnika. Na javnom servisu. Da, onom servisu zbog kog su nedužnom EPS-u prilepili 150 problema na račun za struju. Pa sad ako ne gledaš TV moraćeš da živiš u mraku ili da ga plaćaš i kad ga ne gledaš jer – za vreme izbora nema izbora.

Veliki favorit maratona veterana su mediji, a među njima TV Pink, TV RTS 1, TV Happy, nisu možda još u formi TV B92, ali TV Studio B čini mi se ima nove patike, dok TV N1 hoće da uleti i pobedi onako kao fol autsajderski, ali ništa nije nemoguće!

Dok na ulici ili u busu čujem kad hoćeš da znaš šta se dešava u Srbiji pogledaj Al Jazeera Balkans kanal. Čak je i Kesić dao intervju za jednu bosansku televiziju i to duži od 24 minuta! Ali ovo nije regionalno takmičenje. Martovski maraton je lokalno patriotskog karaktera.

Društvene mreže ove godine nisu dobile zvanične brojeve za maraton, one će biti oni koji pored staze dodaju vodu, pokvase pregrejanu glavu trkača, sendvič uguraju na brzinu u ruke umornim dugoprugašima. I duvaće jako i iz stomaka i iz nejakih pluća, davaće vetar u leđa svojim favoritima.

Onda se prijavio i 8. mart, Dan žena i ponovo se razjariše muškarci na feministkinje, domaćice na feministkinje, žena na ženu, muškarac na muškarca braneći svoju ženu. Svi oni buketi izgaženi prepucavanjima obećavaju dovoljno agresije da Žena bude dostojno bitan faktor u odluci među prva tri u maratonu. Avaj, pa i rodna ravnopravnost nalaže da od troje u politici na nekakvim odborničkim spiskovima, jedna mora biti žena. Tako da dva na jednu uvek sednu! To je dobar zakon! Onako erotski jasan!

Evo i 9. mart se prijavio, sećanje na vuka i vučicu koji su odigrali performans na Narodnom pozorištu jednom i skinuti su sa repertoara. Avaj! Ponovo su osmislili neki scenario ali publike nema. Negde pričaju da su vuk i vučica dobili posao kao šaptači u dečjim predstavama. Ne znam. Ne bih se na njih kladila u ovoj trci.

A onda već naviknut na šetnje uključuje se u maraton i 12. mart. Najkontradiktorniji odnos jednog naroda prema ubijenom premijeru. Kako li će ta kondicija šetača protrčati ulicama naše zemlje. Zaboravom? Sigurno ne. Mnogi će ga pominjati. Taj učesnik je doživeo vaskrsenje poslednjih godina jer ga sada svi veterani tako sklonjenog u arhivu citiraju, što nikad bilo nije, te je on već pobednik. Kao i Bora Pekić čiju bistu postaviše izgleda na start liniju, pa kom opanci, kom obojci. U Rečniku Matice srpske nađoh da ova izreka znači: „ko šta dobije, izvuče, kako ko prođe (u nekom sukobu)“. Matešić u „Frazeološkom rečniku“ uz to dodaje: „pa kako bude“, „kako ispadne“.

Preko 13. marta onako skliznuše brzo. To je izgledalo kao da helikopter nadleće nad Farmom, vilom Parovi, mjuz takmičenjima. Muzika pa neka ide život! Godišnjica, kajanje – ništa. Portalska borba i malo statusa na društvenim mrežama su prali obraze i suze. “Imaginarno nešto” je diskvalikovao pravdu iz ove trke.

Obećanje da će se prištedeti u organizaciji ovog maratona nije održano. Osvanuo je spot. Mart je postao mesec kad su neki glumci odlazili sa ovog sveta a neki u spotove i na avione. To smo sve ispratili. Tugovali. Čudili se. Platili novcima. Neka nam je živa umetnost i još jedan maraton koji će u aprilu verovatno tek da dobije smisao, smisao pobednika.

Za to vreme neko piše pesme, neko spava u haustoru, džet set šeta svoje brendirane setere i klaustrofobiše jer Sirijci… Kako ko. Neko je otputovao zauvek, a nostalgija je ipak bolja opcija nego ostanak, kako mi reče jedna prijateljica. Drugar ne da Valjevsku Gračanicu, Irinej je pak miran on se odlučio.

Naroda u trci nema? Narod je staza, samo ponekad i pravac. Mi smo u martovskom maratonu veterana i pitam se da li veterani trče poslednji krug ili na Balkanu ništa novo?

 

Tekst objavljen na portalu Kolumnista

Telefonski razgovor na koji nisam imala odgovor

Aempti

Ne verujem. Na ovo nemam odgovor. Da sam, a jesam, najiskreniji prijatelj, zavezao mi se jezik. Nasilje, ipak je to nasilje.

Priča ona (bez suza, glasom tihim ali hladnim): On mi je pretio da će me ubiti. U afektu, znam, ali počeo je da me udara, da nisam jako vrištala polomio bi mi ruku. Posle svađe u kojoj smo se vređali. Ali međusobno, na bezazlenu temu izvređali se. Ali ja njega nikad ne bih…kako je sve puklo za jedno veče. Vikala sam mu nemoj, neću moći da ti oprostim to. Svađaj se ali ne ovo, nemoj, neću moći da oprostim. Znala sam istog sekunda. Zato mu nisam uzvratila. To neuzvraćanje bio je moj pokušaj da ne upadnem u tu prazninu zauvek. U naš kraj.

– Pogledam se posle u ogledalo – ogrebotine po licu. I tu u ogledalu sve je prslo. Eksplodiralo. Razumem da je isfrustriran, teška vremena, malo posla, malo para. Do sada smo se mučili zajedno. Sada smo se okrenuli  na dve različite strane. A bili smo izgleda jedan protiv drugoga samo ja to nisam videla. Sve, sve ali ta mržnja u očima. Ja živim sa čovekom koji me mrzi. I posle deset godina slepica vidim tek sad.

– Nemoguće, kažem joj ja…

– Znaš, nastavlja ona, dok ja posle svega plačem pred ogledalom on odlazi u drugu prostoriju. I znam misli kako sam ja kriva. Da nisam rekla to i to on nikad ne bi. Ja budim najgore u njemu, mantra o tome garantovano, znam ga, uvek je neko drugi kriv. Ne, ne kaje se već to mantra u glavi. E to je gore i od ove fleke na licu!

– Do ujutru nismo progovorili ni reč, nastavlja ona. Kada sam se probudila prilazio je, zagledao mi ogrebotinu na licu, za ruke nije ni pitao i smeškao se, ej smeškao se! Njemu je to smešno. Neozbiljno. Nezrelo. Naviknut da mu se sve prašta, ali ja sam se zaklela da ko mene udari taj me više neće videti! Ne treba meni osveta. (plače). Ne želim da tražim opravdanja za to. Jednom davno jesam i obećala sam sebi nikad više! (viče) I udala sam se srećna jer on je bio sve samo ne OVO! I onda takva mržnja, svom snagom, i pretnje.

– Ostaje samo da izađem iz ovog šoka, ali kako? Pijem lekove. Jer sve što smo gradili poprilično godina moram da ostavim u prošlosti. Ej, da počinjem iz početka… Sad, ponovo ili nikad, ne znam…

– Pa, reci, pita ona mene,  ja da sam njega u afektu povredila, hajde svakom se desi da urla, da maše rukama, baca predmete, ali da sam ga povredila odmah bi mi proradilo ono u stomaku, jer ga volim, brže bolje bih se izvinila, gledala da sve ispravim jer sam baš zajebala. Ali on je zajebao sve time koliko mu je svejedno, čak i smešno.

– Podrazumeva on da će sve za par dana samo od sebe da se smiri, pa ja sam dobra, ja sam kriva, idemo dalje. Ali ne ja ne idem nikud. On ide napolje! Katapultirao se iz mene. A ja padam, bez padobrana!  Jer mu je evo drugi dan svejedno. Još se ponovo nešto izdrao. On je za pregled kod lekara. Sad sam i ja za lekara. Sve je sjebao, a znaš me. Ne umem ni da foliram sa onima koji me ne vole.

– Ono moje lice u ogledalu je priznalo da me on odavno ne voli, da, duže vreme to znam  ali je iskreno to i definitivno potvrdio za jedno veče, iako mu je smešno. I ja nemam način da živim  sa nekim ko me ne voli. Znam da druge žene umeju. Ja ne mogu to.

– I šta sad?

– Verovala sam da mi se ovo nikada neće desiti.

-Znaš  li koliko je hladno sad u našoj kući? Slušaš li me? Izvini. Davim te, već utišano sad reče ona meni

I šta je posavetovati. Šta reći. Bili su par. Gotovo idealan. Svuda zračili. Imali opušten odnos, dobri su ljudi. Upali u probleme, problemi im uništili ljubav. Svaki se junak na muci pokazao kakav je i koliko mu je snažna ljubav.

– Ne znam šta da ti kažem, znam da si već i sama umorna, možeš li sve to da izguraš dalje sama, u novi život?, pitam je.

– Koji bre život, iscrpljena, kad mi je najteže vraćam se sebi, onom šarenom i poluuplakanom licu, naći ću neke lekove pa dokle izguram. Mislim da ću piti lekove. Jer mrzim žene koje plaču. Znaš da retko plačem. Uh! Ali život bez ljubavi je i jedno i drugo.
– Valjda ću jednog dana ponovo zavoleti sebe.

– Nema svrhe terati nekog da se zabrine za tebe, briga podrazumeva ljubav.

-Sve je bilo laž.

Ne znam, mislim ja,  tu pametnog saveta nema.

– Idem, pila sam da se smirim, moram da spavam. Jedan dugi san. Posle idemo na kafu, možda jedan dan. Izvini što te udavih.

– Ne, ne sve je ok, uzvraćam joj.

– Ne verujem, čujem sa druge strane žice, odoh, javi se ponekad ako ti se ne gadi.

I ostah sama, u toj njenoj dubokoj tišini, ne uspevši sve to vreme da joj kažem nešto pozitivno. Ne umem ni ja da praštam izgleda. I ne verujem u čuda. Više u ono, odjebi siledžijo. Ali ni za to nisam smogla snage da snosim odgovornost da joj kažem.

I muči me nesanica sad.

Vakcinacija je rezultat poverenja i autoriteta

Vakcine

Vakcinacija

Odmah da se ogradim od paranoje, nisam roditelj bebe koju čeka vakcinacija. Nisam ni lošeg imuniteta a trenutno ne vlada neka pandemija, dakle nemam ni fobiju od vakcina protiv gripa. Ali svakako sada kada je donet zakon o uvećanju novčanog iznosa kazne za roditelje koji ne vakcinišu svoju decu to znači da je problem došao do tačke PRINUDE.

Kako smo došli do obavezujućeg vakcinisanja ne znam, jer među zemljama EU ima država koje mogu da biraju da li će vakcinisati svoju decu ili ne. Oni mahom govore da imaju izbor, a da su kampanje farmaceutskih kuća jako agresivne i obimne, pa je veliki broj vakcinisane dece. Njihova strana priče je da je to ipak neka vrsta agonije za njih, kao roditelje, jer je njima prepušteno odlučivanje, a to se nekad pretvori u pravu agoniju jer nisu roditelji lekari, većina nije,  ni stručnjaci da bi imali sigurnost u svoj izbor. Tako da ni ta opcija nije laka ni dobra za roditelje. Kada imamo u vidu da se na internetu može zateći pravi rat između zagovornika ZA i PROTIV vakcinacije, roditelji ili svi mi ako je u pitanju vakcina protiv gripa smo u sred tog prepucavanja.

Kada vakcinacija nije obavezujuća niko nam ne olakšava odluku.

Kada je vakcinacija obavezna niko nam ne umanjuje strahovanje. Dužni smo da primimo vakcinu i da čekamo… šta će se desiti.

Izgubljeno je POVERENJE.

Zabeleženi su brojni slučajevi (neću deliti ovde linkove, pun ih je internet) i zvanična medicina ih je priznala, kontraindikacija vakcina. Zabeležena je isto kao i za brojne lekove. Pa svaki lek ima spisak kontraindikacija na dve strane. Više prostora zauzimaju kontraindikacije od informacija šta leči određeni lek, u uputstvu. Pa ipak ga popijemo. Lekar nam odobri  uzimanje leka na osnovu našeg zdravstvenog stanja, uz proveru. Na osnovu svog znanja on nam propisuje neki lek. Njegova procena je odlučujuća, a može biti pogrešna i ispravna. Dakle pored poverenja potreban je i pravilan lanac ODGOVORNOSTI. Ta stavka jako utiče da pazimo šta radimo, bilo šta da radimo. Ako možemo da snosimo konsekvence trudimo se da što više znamo, da pažljivo i detaljno radimo.

Verujemo li da su vakcine u 21. veku dovoljno istestirane?

Jeste, istina je da je moja generacija  primila samo dve  vakcine a onda su došli da se nasmejemo malo novi  “valenti” –  trovalentne, petovalentne vakcine i slično… što na primer roditeljima ništa kao naziv ne znači. Znamo kao roditelji o lekovima i vakcinama koliko i bebe koje ih primaju. Ali zato su tu lekari. Oni sve moraju da znaju. Ali zbog oboljenja koja je izazvala u nekim slučajevima roditelji su izgubili poverenje. Jedan deo populacije. Zbog nesavesnog nepriznavanja ili prikrivanja da inicijacija oboljenja jeste vakcina u pojedinim slučajevima – izgubljeno je poverenje. U nauci je to normalno. Čovečanstvo se  mora naučiti da postoje kontraindikacije. Moraju postojati farmaceutske kuće koje umeju da se nosi sa tim i da uprkos tome edukuju stanovništvo. Moraju povratiti svoj autoritet. Nazvani su farmakomafijom. Znači uništen im je AUTORITET. Imaju moć, lovu ali nemaju autoritet.

U maju prošle godine je u Srbiji bio protest roditelja koji je nosio parolu  “Nismo protiv vakcina samo želimo da budu sigurne”.

Parola je vapaj za povratak poverenja u lekare, nauku, farmaciju, zar ne!?

Obično kada neko u strahu ne želi da vakciniše svoje dete protivargument koji najčešće dobije je da je ograničen, da nije uzrastao na dovoljan civilizacijski nivo i slične salve uvreda. Tako mi tešimo ljude kad se plaše! A plaše se kao zato što su ograničeni. Što sumnjaju. Što slepo ne veruju.

Sumnja, da se razumemo, jeste odlika inteligentnih ljudi a slepo verovanje odlika ovaca.  Može i obrnuto! Dakle svako ima pravo da sumnja a da nije glup. Ima pravo da veruje a da nije ovca!

Bitno je da su smisleni razlozi ili iskustva zbog čega sumnjaju ili zbog čega veruju.

Tako da ja ljude ne bih delila, njihova reakcija i jedna i druga za mene je posve očekivana.

Kad se u društvu izgubi vera u nauku, a pogotovu kad donosiš mere da pola planete može i ne mora, pola mora, Srbi plaćaju i visoke kazne onda moraš  i da vratiš  to poverenje. Moraš da napraviš kampanju koja matematički ogoli sastav te vakcine, njena dejstva, stručnjaci iz svih uvaženih kuća do detalja se sučele sa neistomišljenicima i pobiju im sve njihove šarlatanske argumente. Uložiš novac u te kampanje. Uložiš istinu. Ako imaš argumente da si u pravu nije problem sve razgrnuti.

Da li smo imali kampanju? Ne.

Da li smo pokušali da prikažemo pa makar od atoma do atoma sastav tih vakcina, kako šta deluje, koliko zaista ima štetnih efekata. Jesmo li rekli istinu i sa njom se nosili. Svaki lek ima i negativne posledice da se razumemo. Zašto se onda plašiti izneti to i za vakcine. Burno. Javno. Ali na stručan način. Vratiti poverenje na civilizovan način. Edukacijom. Ali ne ovim flajerima po Domovima zdravlja. Štancovanim.

Ozbiljnim radovima. Istraživačkim tekstovima. Tribinama. Uz pomoć brojnih stručnjaka koji svojim autoritetom umeju da stanu iza toga. Kao u kampanji protiv pušenja u koju je uloženo mnogo, mnogo više.

PRINUDA je zaostao način. Kažnjavanje je mera prethodnih vekova.

Zakazala je struka jer nije uspela da edukuje. Nije imala vremena ili šta god. Potcenila je stanovništvo. Nije zaslužilo da mu sto puta ponoviš ako treba samo jasnije nego do sad jer do sada sve je maglovito, uz pojavu nadrilekara potpuna kupusara.

Hm, pa da je jedna majka na planeti koja drhti nad svojim detetom dužan si da joj kao lekar, farmaceutska kuća daš ono što je najbolje za njeno dete!
Ćutanje struke je na neki način čudno. Čućete da na terenu neki lekari govore jedno a javno drugo. Ima i toga. Ali ne zato što su plaćeni. Zaista više ni sami ne znaju. Kako bi onda roditelj znao, bio siguran.

Uglavnom oni koji su imali loše iskustvo sa vakcinama, ili nekim lekovima više neće poverovati šta god da im kažeš.

Ipak pritisak roditelja da kvalitet vakcina bude proveren, da vakcine budu sigurne, iako nisam majka izuzetno poštujem. I zato mi je jako žao što smo zemlja u kojoj se kažnjava. U kojoj nas mrzi ili nam se ne daje novaca da ubedimo te ljude da je sve pod kontrolom. Da im na licu mesta pokažemo da nemaju čega da se plaše. Što ih tretiramo kao ograničene. A nisu. Samo čitaju vesti u medijima koje vrte veliku lovu. Čitaju da gubimo Torlak. Da neke farmaceutske kuće traže od Vlade Srbije i Ministarstva zdravlja Srbije, pravno izuzeće od mogućih tužbi, ukoliko vakcine prouzrokuju štetu na ljudima. Da, sve se to moglo čitati u našim medijima godinama unazad. Nisu samo nadrilekari i šarlatanstvo problem.

Pa da damo odgovor vredan inteligentnog bića i problem će biti rešen? Verujem da će lekari tražiti da se ukine kažnjavanje, da će se vratiti mogućnost izbora jer su oni sposobni da edukuju, dokažu korisnost, umire sumnje i neopravdan strah.

Primila sam samo dve vakcine, jedna je zbog čuvene Variole Vere, te opasne žene mog detinjstva 🙂 , možda zato verujem da će lekari spasiti sve zabrinute roditelje i njihovu decu.

 

photo:

chinabuye.com

preneto na portalu  niskevesti.rs

preneto na portalu dnevno.rs

 

Crveni alarm ovog leta

planeta

Pa vi letujte u Srbiji!

Novi zakoni za potrosnju vode – nova kazna

Novi predlog zakona za klima uređaje – nove muke i kazne

Postojeća odredba koja brani hranjenje i davanje vode napuštenim životinjama – kazne i prekršajne prijave

Kako stvari stoje leto je pod apsolutnim Crvenim alarmom. Ova gradska vlast se snalazi  po sistemu: od danas za sutra. Kako se desi problem – eto nama novog pravila, novi sistem kažnjavanja! Pa vi sad tražite da se poprave institucije, komunalna preduzeća. Nedavno su se hvalili novim kapacitetima vodovoda. I šta sad bi? Opet nema pijaće vode? Nema. U “rubnim” naseljima. Ovo je sad neka nova kovanica za prigradska naselja.

Eto, ako hoćeš da gajiš povrće, voće, ma cveće – e, pa ne može.

Hoćeš da se baškariš u onim bazenima iz Tempa, Merkura – e, pa ne može.

Sve ti to prvo kupi, zasadi, neguj a kad dođu visoke temperature – plači. Ostavi svoje bilje da vene. Još bolje sedi, gledaj ga kako žuti na suncu i opet plači. Ili zalivaj, pa plati kazne koje ti odneše sve što bi od te bašte zaradio, ili bar uštedeo ako bi od nje hranio porodicu.

A bazenčići, oni plavi! E brale! Katalozi, reklame, uštediš, juriš u tržne centre kojima se hvalimo, srećan doneseš deci da se na ovoj vrelini spasu bar u tom malenom bazenu jer o letovanju samo možeš da maštaš… Kad i tu cvrc! Preći ćeš dozvoljene kubike i cap kazna!

Eto ti ga: za jedan dan odlučili, drugi dan već naplaćuju kazne. Pa gde to ima!

Za poslednjih 200 godina mogli smo napraviti vodovodne zalihe do Kraljeva! A mi nemamo ni za “rubna” naselja! Mi ni Vojvodinu ravnu ne navodnjavamo. O Egipte, kralju, gde si! I ti si bolje prolazio u davnoj istoriji od nas u 21. veku, usred Evrope.

I eto nama saveta, rodila se nova nada, kažu: BUNAR!

Da kopamo bunare umesto da urbanizujemo naselja a svakom ko uzgaja pomognemo, podstaknemo poljoprivredu? Ne, ne ovde nešto ne štima. Ovde piče Sava i Dunav a mi nemamo rešenje.

Leto nas ne kažnjava visokim temperaturama, već novim kaznama. Ne ideš na more, skupiš se u bazenče i opet ti pišu kaznu. Nema dovoljno vode grad na dve reke!? Nema dovoljno vode Beograd na vodi!? Sunce ti kalajisano, pa jel’ moguće!?

A uskoro, pošto se sad već rešilo – ograničena nam je potrošnja vode, uskoro nas čeka – rok je pet godina, i klime lete napolje! Ko nema terasu u stanu može da svisne. Srčani bolesnici, penzioneri najčešće, koji sigurno nemaju ni sad novca za nove pokretne klime, ovu koju imaju mogu da bace, da sede na 40 stepeni sa njenim krhotinama jer ruži fasade. A već počinje i priča da su opasne te klime, uh,uh,  kreće, valja se, potura se na mala vrata, u jea! opasne klime…

Šta je to? Nikom ne smeta što se nije ispoštovala elementarna kvadratura nekog stana, pravila stanovanja koja obezbeđuju minimalne terase pa da tu klimu i ne moraš da kačiš na fasadu. A bez terase, možeš sebi da je nabiješ u… to ti ostaje.

Ima li gde ovoliko novih pravila koja se donose na štetu stanovništva a da se pri tom nije uopšte ni radilo na  obnovi  institucija, proširenju vodovodnih kapaciteta, planovima, strategijama, godinama!?  Odoše novci, moji sinovci…

Projekte jedu moljci. U nekom podrumu.

Odavno se mogla obezbediti voda kojom bi se zalivale bašte.

Za građane koji nemaju terase – dozidaj  balkon državo, pa skidaj klime! Ili plati nove klime. Osmisli program za ljude koje dovodiš u položaj koji im leti ugrožava zdravlje. Barem toliko.

I čuh, na vestima da građani zapravo nisu solidarni jedni prema drugima. Teško. A i da podsetim dragi moj grade solidarnost se podstiče i kreira od vrha. Dakle gradski čelnici pre svega moraju da budu solidarni i nalaze rešenja za stanovnike koji su ih birali. Zašto smo ih birali, ko god da ih je birao, sigurno nije očekivao da će se ovoliko kazni naplaćati za elementarna svoja prava na vodu i vazduh.

Da li je ovo apel. Jeste. Ja verujem da su naprečac, onako nabrzake, oni to, kao po običaju. Hajde, neka bude apel da se koristi i zdrav razum, da se razmišlja o stanju na terenu i da konačno novac iz budžeta grada ide  baš tim ljudima koje ste kaznili. Ako ne znate na šta, pa eto napravite im vi bunare!

Lepo će se to uklopiti – Kula na pristaništu i bunari na obodu grada. Egzotika. Erotika.

I taman htedoh da ne pišem više, kad kao na šamar, naleteh na vest o kaznama koje se pišu građanima Novog Sada ako napoje ili nahrane životinje na ulicama. Ako ne prekineš odmah se pišu prekršajne prijave, i to sve ima opravdanje u nekoj “odredbi zakona”. I onda mi nismo solidarni.

Jedni isti mediji apeluju da budemo humani i ostavimo posude sa vodom po ovoj vrelini  za napuštene životinje na ulicama, a onda moraju i da izveštavaju kako se u nekom gradu ljudi kažnjavaju, validno, sve po zakonu, upravo za to delo. Mali paradoks. Sitnica. Bolna.

Mislim da je stvarno za kraj – kazna na ljudskost. Pišite mi jednu doživotnu.

Objavljeno na portalu: Novi zakoni – nove kazne: crveni alarm je u Srbiji

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet