Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Stvaran svet oko mene’

Mnogo smo bitni :-)

Mislimo da smo mnogo bitni. E pa nismo.

Uvek, ali uvek važi ona – svi su zamenljivi i bez svakog se može.

Zato uživajte u životu u svoj svojoj nebitnosti. Manje je naporno 🙂 Naravno, svako kako mu je život dao ali barem manje za ovu jednu umišljenost.

Političko obdanište

Cane grafit

Bivali smo mi i gori ljudi ali se viđalo  više osmeha na licima. Suvišno je nabrajati ulice, autobuse, nervozne vozače, pošte, banke, razne čekaonice u kojima caruje stres. Pognutih glava, nemo ljudi čekaju ili  tresući nogom nervozno uz bljuvanje vatre jedan na drugog. To je slika mojih sugrađana. U većini slučajeva. Nema one zdrave buke na koju sam navikla. Možda u ponekom parkiću za decu i kućne ljubimce.

Sećam se samo pre pet godina prilikom posete Zagrebu bilo mi je nešto čudno dok sam šetala ulicama, dok mi moja prijateljica Helena koja me je ugostila nije otkrila da mi je TO što je drugačije, tišina. Beograd je mnogo bučniji, kod vas ljudi stalno nešto komuniciraju, rekla mi je tada, pune su ulice i tokom radnog vremena, priča se, smeje se. I u Zagrebu da, ali mnogo manje. Nekako drugačiji temperament.

Ali mi se nismo utišali zbog temperamenta. Nismo ni savili kičmu. Precvikali su nam je. Ja svoju krpim, ne znam kako vi?  Lepim super lepkom zvanom – E neće vam ga majci!  I tako se umirim zdrobljena umorom pa onda polepim deliće sebe i kažem, uh dobro, opet čitava! Ali zakrpljena, majku mu.

Bežala u knjige, nije pomoglo. Bežala u pozorište, jok, bežala u vesti iz drugih civilizacija da ne ostanem tupava, nič! Toliko je bombardovanje, kasetni sistem, mada se najbolje ne razumem u te bombe, bitnošću svih koji se igraju politike. Veštačko disanje da mi daju, ne bi našli u zemlji Srbiji taj kiseonik!

Sve je kao političko obdanište. Deca iz tog obdaništa nemaju druge igračke do nas. A mnogo im se dopalo da se igraju, do penzije dete u njima. Pa zar to nije divno, za njih, mislim?!

Bespomoćna kao reka u koju bacaju đubre a ona nema moć da ih u tome spreči, koprcam se, kao i mnogi, nogama o parče bistrog nezagađenog rečnog korita. I mala sam igračka, sasvim nepoznata, mogu biti i od plastike i od vune ili od mermera ili porcelana, svejedno je.

U obdaništu politike bitno je koliko je tih igračaka na broju i da li su dobro složene u svoje korpe, na kraju žurke.

Možda bi bolje prošla da sam izborni listić po kome žvrljaju. A posle sve se to broji koliko već deca znaju da broje i da se zabroje, pišu se naslovne strane o krađi, ili ko je izdominirao, šeruju se statusi, vrcavi. Sve smajlići, hahići, ljutko, eto Facebook dušu dao da se naizražavamo u granicama koje su nam date!
Dok na ulici sve više onih u majicama od pre deset godina, ljudi sa dva do tri zuba, pune bolnice mladih, na beogradskom asfaltu sve manje buntovnih grafita, muzika je evrovizijska i pinkovska i grandovska i sve to onako happy, a oni smisleni bendovi u GETO spakovani… svedeni na DEMO status.

Nije ni malo nalik gradu koji sam poznavala 40 godina. I nema one zdrave buke, nema Partibrejkersa i kamiona, ostao je grafit gde tek poneko, kao Mohikanac objasni ko je taj Cane.

Beogradu nedostaješ, Cane, da izbrejkujemo tu žurku

 

 

Tekst je inspirisan fotografijom grafita u Beogradu by Marko Cvetkovic

 

Vidimo se kod kontejnera

dva kontejnera

Krenulo je stradanje celuloze. Počelo je postavljanje  bilborda,  evo stižu  i plakati. Noćas ispred moje kuće deke i dve bake među njima, jedva stoje, tresu im se malo ruke, lepe plakate.  Tihi, u noći.

Dobra fora, uzmeš im od penzije, onda oni ne bi li malo nadoknadili unucima za čokoladu kao robovi  šunjaju se noću i lepe nečije fotografisane nasmejane glave za crkavicu u nekakvoj izbornoj kampanji. Nemaju oni mišljenje o tome tamo na slici.  Nemaju ni stav. Samo lepe, da plate račune kod kuće. Gledam ih na ulici, dok mladi prolaze pored njih, neki su dileri, neki se vraćaju sa dobre žurke, neki sa ljubavnog sastanka.

Gledam, ne verujem. Nekada su to bile akcije koje su radili neki klinci. Jedni oko ponoći, drugi oko tri ujutru prelepe to od ponoći, a u osam ujutru treća faca osvane. Verovala sam da su shvatili već da je to besmislena stavka kampanje i da će se manuti toga u 21. veku. Jok!

CCC…sve se promenilo, neće ova omladina da se žrtvuje.

I ne treba!

Ne dajte se  ni vi penzioneri. Nije tranzicija samo vaša. Drska moja deco budite još drskiji. Koliko vas je moglo biti isplaćeno na nekom radnom mestu za svu tu lovu koja je bačena na štampanje celuloznih laži?

Zato mrzim kampanje. Uvek se setim šta bi se sve moglo sa tim novcem.

Ako nastavimo ovako  mogli bi u ime naroda da napravimo jedan REALAN bilbord sa porukom – Vidimo se kod kontejnera!

Tamo ćemo da proćaskamo kako smo ogladneli…u međuvremenu.

preneto na portalu: Kolumnista.comKolumnista

 

 

 

preneto na portalu Niške vesti

niske

Maraton za veterane #izbori

Mnogo se toga smaratonkupilo, nešto zagustilo u martu, narode. Datum datumu dahće za vrat. Toma je raspisao parlamentarne izbore, Maja je raspisala lokalne. Ma, raspisani posle i pokrajinski! Samo beogradski nisu! Kažu – nema razloga… 

Prvi par martovskog maratona za veterane su Toma i Maja – na grudima nose etikete RASPISANI.

Da li će biti i reprize serije “Otpisani” pitaćemo urednika skromne TV pretplate.

Javni servis iznedrio je produkciju serijala “Autoportret” i to na svom prvom kanalu. Nije da nije. Izazvalo je neku nadu ako je ko i iščekuje od televizije. Pohvalno je da se kultura vratila jednom emisijom. „Kulturni dnevnik” nije tako baš zablistao. Nekako je pao u zaborav, ne znamo zašto. Ali boli informativni program. Kada ga dodatno plaćaš. A cenzurisan i to u martu, kada je maraton za veterane u jeku. Kako god da stojite sa matematikom nećete uspeti da obračunate ni približno istu minutažu prisutnosti veterana u emisiji. Veteran AV, AV vodi, istorijski nezabeleženo je prisutniji od bilo kog učesnika. Na javnom servisu. Da, onom servisu zbog kog su nedužnom EPS-u prilepili 150 problema na račun za struju. Pa sad ako ne gledaš TV moraćeš da živiš u mraku ili da ga plaćaš i kad ga ne gledaš jer – za vreme izbora nema izbora.

Veliki favorit maratona veterana su mediji, a među njima TV Pink, TV RTS 1, TV Happy, nisu možda još u formi TV B92, ali TV Studio B čini mi se ima nove patike, dok TV N1 hoće da uleti i pobedi onako kao fol autsajderski, ali ništa nije nemoguće!

Dok na ulici ili u busu čujem kad hoćeš da znaš šta se dešava u Srbiji pogledaj Al Jazeera Balkans kanal. Čak je i Kesić dao intervju za jednu bosansku televiziju i to duži od 24 minuta! Ali ovo nije regionalno takmičenje. Martovski maraton je lokalno patriotskog karaktera.

Društvene mreže ove godine nisu dobile zvanične brojeve za maraton, one će biti oni koji pored staze dodaju vodu, pokvase pregrejanu glavu trkača, sendvič uguraju na brzinu u ruke umornim dugoprugašima. I duvaće jako i iz stomaka i iz nejakih pluća, davaće vetar u leđa svojim favoritima.

Onda se prijavio i 8. mart, Dan žena i ponovo se razjariše muškarci na feministkinje, domaćice na feministkinje, žena na ženu, muškarac na muškarca braneći svoju ženu. Svi oni buketi izgaženi prepucavanjima obećavaju dovoljno agresije da Žena bude dostojno bitan faktor u odluci među prva tri u maratonu. Avaj, pa i rodna ravnopravnost nalaže da od troje u politici na nekakvim odborničkim spiskovima, jedna mora biti žena. Tako da dva na jednu uvek sednu! To je dobar zakon! Onako erotski jasan!

Evo i 9. mart se prijavio, sećanje na vuka i vučicu koji su odigrali performans na Narodnom pozorištu jednom i skinuti su sa repertoara. Avaj! Ponovo su osmislili neki scenario ali publike nema. Negde pričaju da su vuk i vučica dobili posao kao šaptači u dečjim predstavama. Ne znam. Ne bih se na njih kladila u ovoj trci.

A onda već naviknut na šetnje uključuje se u maraton i 12. mart. Najkontradiktorniji odnos jednog naroda prema ubijenom premijeru. Kako li će ta kondicija šetača protrčati ulicama naše zemlje. Zaboravom? Sigurno ne. Mnogi će ga pominjati. Taj učesnik je doživeo vaskrsenje poslednjih godina jer ga sada svi veterani tako sklonjenog u arhivu citiraju, što nikad bilo nije, te je on već pobednik. Kao i Bora Pekić čiju bistu postaviše izgleda na start liniju, pa kom opanci, kom obojci. U Rečniku Matice srpske nađoh da ova izreka znači: „ko šta dobije, izvuče, kako ko prođe (u nekom sukobu)“. Matešić u „Frazeološkom rečniku“ uz to dodaje: „pa kako bude“, „kako ispadne“.

Preko 13. marta onako skliznuše brzo. To je izgledalo kao da helikopter nadleće nad Farmom, vilom Parovi, mjuz takmičenjima. Muzika pa neka ide život! Godišnjica, kajanje – ništa. Portalska borba i malo statusa na društvenim mrežama su prali obraze i suze. “Imaginarno nešto” je diskvalikovao pravdu iz ove trke.

Obećanje da će se prištedeti u organizaciji ovog maratona nije održano. Osvanuo je spot. Mart je postao mesec kad su neki glumci odlazili sa ovog sveta a neki u spotove i na avione. To smo sve ispratili. Tugovali. Čudili se. Platili novcima. Neka nam je živa umetnost i još jedan maraton koji će u aprilu verovatno tek da dobije smisao, smisao pobednika.

Za to vreme neko piše pesme, neko spava u haustoru, džet set šeta svoje brendirane setere i klaustrofobiše jer Sirijci… Kako ko. Neko je otputovao zauvek, a nostalgija je ipak bolja opcija nego ostanak, kako mi reče jedna prijateljica. Drugar ne da Valjevsku Gračanicu, Irinej je pak miran on se odlučio.

Naroda u trci nema? Narod je staza, samo ponekad i pravac. Mi smo u martovskom maratonu veterana i pitam se da li veterani trče poslednji krug ili na Balkanu ništa novo?

 

Tekst objavljen na portalu Kolumnista

Telefonski razgovor na koji nisam imala odgovor

Aempti

Ne verujem. Na ovo nemam odgovor. Da sam, a jesam, najiskreniji prijatelj, zavezao mi se jezik. Nasilje, ipak je to nasilje.

Priča ona (bez suza, glasom tihim ali hladnim): On mi je pretio da će me ubiti. U afektu, znam, ali počeo je da me udara, da nisam jako vrištala polomio bi mi ruku. Posle svađe u kojoj smo se vređali. Ali međusobno, na bezazlenu temu izvređali se. Ali ja njega nikad ne bih…kako je sve puklo za jedno veče. Vikala sam mu nemoj, neću moći da ti oprostim to. Svađaj se ali ne ovo, nemoj, neću moći da oprostim. Znala sam istog sekunda. Zato mu nisam uzvratila. To neuzvraćanje bio je moj pokušaj da ne upadnem u tu prazninu zauvek. U naš kraj.

– Pogledam se posle u ogledalo – ogrebotine po licu. I tu u ogledalu sve je prslo. Eksplodiralo. Razumem da je isfrustriran, teška vremena, malo posla, malo para. Do sada smo se mučili zajedno. Sada smo se okrenuli  na dve različite strane. A bili smo izgleda jedan protiv drugoga samo ja to nisam videla. Sve, sve ali ta mržnja u očima. Ja živim sa čovekom koji me mrzi. I posle deset godina slepica vidim tek sad.

– Nemoguće, kažem joj ja…

– Znaš, nastavlja ona, dok ja posle svega plačem pred ogledalom on odlazi u drugu prostoriju. I znam misli kako sam ja kriva. Da nisam rekla to i to on nikad ne bi. Ja budim najgore u njemu, mantra o tome garantovano, znam ga, uvek je neko drugi kriv. Ne, ne kaje se već to mantra u glavi. E to je gore i od ove fleke na licu!

– Do ujutru nismo progovorili ni reč, nastavlja ona. Kada sam se probudila prilazio je, zagledao mi ogrebotinu na licu, za ruke nije ni pitao i smeškao se, ej smeškao se! Njemu je to smešno. Neozbiljno. Nezrelo. Naviknut da mu se sve prašta, ali ja sam se zaklela da ko mene udari taj me više neće videti! Ne treba meni osveta. (plače). Ne želim da tražim opravdanja za to. Jednom davno jesam i obećala sam sebi nikad više! (viče) I udala sam se srećna jer on je bio sve samo ne OVO! I onda takva mržnja, svom snagom, i pretnje.

– Ostaje samo da izađem iz ovog šoka, ali kako? Pijem lekove. Jer sve što smo gradili poprilično godina moram da ostavim u prošlosti. Ej, da počinjem iz početka… Sad, ponovo ili nikad, ne znam…

– Pa, reci, pita ona mene,  ja da sam njega u afektu povredila, hajde svakom se desi da urla, da maše rukama, baca predmete, ali da sam ga povredila odmah bi mi proradilo ono u stomaku, jer ga volim, brže bolje bih se izvinila, gledala da sve ispravim jer sam baš zajebala. Ali on je zajebao sve time koliko mu je svejedno, čak i smešno.

– Podrazumeva on da će sve za par dana samo od sebe da se smiri, pa ja sam dobra, ja sam kriva, idemo dalje. Ali ne ja ne idem nikud. On ide napolje! Katapultirao se iz mene. A ja padam, bez padobrana!  Jer mu je evo drugi dan svejedno. Još se ponovo nešto izdrao. On je za pregled kod lekara. Sad sam i ja za lekara. Sve je sjebao, a znaš me. Ne umem ni da foliram sa onima koji me ne vole.

– Ono moje lice u ogledalu je priznalo da me on odavno ne voli, da, duže vreme to znam  ali je iskreno to i definitivno potvrdio za jedno veče, iako mu je smešno. I ja nemam način da živim  sa nekim ko me ne voli. Znam da druge žene umeju. Ja ne mogu to.

– I šta sad?

– Verovala sam da mi se ovo nikada neće desiti.

-Znaš  li koliko je hladno sad u našoj kući? Slušaš li me? Izvini. Davim te, već utišano sad reče ona meni

I šta je posavetovati. Šta reći. Bili su par. Gotovo idealan. Svuda zračili. Imali opušten odnos, dobri su ljudi. Upali u probleme, problemi im uništili ljubav. Svaki se junak na muci pokazao kakav je i koliko mu je snažna ljubav.

– Ne znam šta da ti kažem, znam da si već i sama umorna, možeš li sve to da izguraš dalje sama, u novi život?, pitam je.

– Koji bre život, iscrpljena, kad mi je najteže vraćam se sebi, onom šarenom i poluuplakanom licu, naći ću neke lekove pa dokle izguram. Mislim da ću piti lekove. Jer mrzim žene koje plaču. Znaš da retko plačem. Uh! Ali život bez ljubavi je i jedno i drugo.
– Valjda ću jednog dana ponovo zavoleti sebe.

– Nema svrhe terati nekog da se zabrine za tebe, briga podrazumeva ljubav.

-Sve je bilo laž.

Ne znam, mislim ja,  tu pametnog saveta nema.

– Idem, pila sam da se smirim, moram da spavam. Jedan dugi san. Posle idemo na kafu, možda jedan dan. Izvini što te udavih.

– Ne, ne sve je ok, uzvraćam joj.

– Ne verujem, čujem sa druge strane žice, odoh, javi se ponekad ako ti se ne gadi.

I ostah sama, u toj njenoj dubokoj tišini, ne uspevši sve to vreme da joj kažem nešto pozitivno. Ne umem ni ja da praštam izgleda. I ne verujem u čuda. Više u ono, odjebi siledžijo. Ali ni za to nisam smogla snage da snosim odgovornost da joj kažem.

I muči me nesanica sad.

Vakcinacija je rezultat poverenja i autoriteta

Vakcine

Vakcinacija

Odmah da se ogradim od paranoje, nisam roditelj bebe koju čeka vakcinacija. Nisam ni lošeg imuniteta a trenutno ne vlada neka pandemija, dakle nemam ni fobiju od vakcina protiv gripa. Ali svakako sada kada je donet zakon o uvećanju novčanog iznosa kazne za roditelje koji ne vakcinišu svoju decu to znači da je problem došao do tačke PRINUDE.

Kako smo došli do obavezujućeg vakcinisanja ne znam, jer među zemljama EU ima država koje mogu da biraju da li će vakcinisati svoju decu ili ne. Oni mahom govore da imaju izbor, a da su kampanje farmaceutskih kuća jako agresivne i obimne, pa je veliki broj vakcinisane dece. Njihova strana priče je da je to ipak neka vrsta agonije za njih, kao roditelje, jer je njima prepušteno odlučivanje, a to se nekad pretvori u pravu agoniju jer nisu roditelji lekari, većina nije,  ni stručnjaci da bi imali sigurnost u svoj izbor. Tako da ni ta opcija nije laka ni dobra za roditelje. Kada imamo u vidu da se na internetu može zateći pravi rat između zagovornika ZA i PROTIV vakcinacije, roditelji ili svi mi ako je u pitanju vakcina protiv gripa smo u sred tog prepucavanja.

Kada vakcinacija nije obavezujuća niko nam ne olakšava odluku.

Kada je vakcinacija obavezna niko nam ne umanjuje strahovanje. Dužni smo da primimo vakcinu i da čekamo… šta će se desiti.

Izgubljeno je POVERENJE.

Zabeleženi su brojni slučajevi (neću deliti ovde linkove, pun ih je internet) i zvanična medicina ih je priznala, kontraindikacija vakcina. Zabeležena je isto kao i za brojne lekove. Pa svaki lek ima spisak kontraindikacija na dve strane. Više prostora zauzimaju kontraindikacije od informacija šta leči određeni lek, u uputstvu. Pa ipak ga popijemo. Lekar nam odobri  uzimanje leka na osnovu našeg zdravstvenog stanja, uz proveru. Na osnovu svog znanja on nam propisuje neki lek. Njegova procena je odlučujuća, a može biti pogrešna i ispravna. Dakle pored poverenja potreban je i pravilan lanac ODGOVORNOSTI. Ta stavka jako utiče da pazimo šta radimo, bilo šta da radimo. Ako možemo da snosimo konsekvence trudimo se da što više znamo, da pažljivo i detaljno radimo.

Verujemo li da su vakcine u 21. veku dovoljno istestirane?

Jeste, istina je da je moja generacija  primila samo dve  vakcine a onda su došli da se nasmejemo malo novi  “valenti” –  trovalentne, petovalentne vakcine i slično… što na primer roditeljima ništa kao naziv ne znači. Znamo kao roditelji o lekovima i vakcinama koliko i bebe koje ih primaju. Ali zato su tu lekari. Oni sve moraju da znaju. Ali zbog oboljenja koja je izazvala u nekim slučajevima roditelji su izgubili poverenje. Jedan deo populacije. Zbog nesavesnog nepriznavanja ili prikrivanja da inicijacija oboljenja jeste vakcina u pojedinim slučajevima – izgubljeno je poverenje. U nauci je to normalno. Čovečanstvo se  mora naučiti da postoje kontraindikacije. Moraju postojati farmaceutske kuće koje umeju da se nosi sa tim i da uprkos tome edukuju stanovništvo. Moraju povratiti svoj autoritet. Nazvani su farmakomafijom. Znači uništen im je AUTORITET. Imaju moć, lovu ali nemaju autoritet.

U maju prošle godine je u Srbiji bio protest roditelja koji je nosio parolu  “Nismo protiv vakcina samo želimo da budu sigurne”.

Parola je vapaj za povratak poverenja u lekare, nauku, farmaciju, zar ne!?

Obično kada neko u strahu ne želi da vakciniše svoje dete protivargument koji najčešće dobije je da je ograničen, da nije uzrastao na dovoljan civilizacijski nivo i slične salve uvreda. Tako mi tešimo ljude kad se plaše! A plaše se kao zato što su ograničeni. Što sumnjaju. Što slepo ne veruju.

Sumnja, da se razumemo, jeste odlika inteligentnih ljudi a slepo verovanje odlika ovaca.  Može i obrnuto! Dakle svako ima pravo da sumnja a da nije glup. Ima pravo da veruje a da nije ovca!

Bitno je da su smisleni razlozi ili iskustva zbog čega sumnjaju ili zbog čega veruju.

Tako da ja ljude ne bih delila, njihova reakcija i jedna i druga za mene je posve očekivana.

Kad se u društvu izgubi vera u nauku, a pogotovu kad donosiš mere da pola planete može i ne mora, pola mora, Srbi plaćaju i visoke kazne onda moraš  i da vratiš  to poverenje. Moraš da napraviš kampanju koja matematički ogoli sastav te vakcine, njena dejstva, stručnjaci iz svih uvaženih kuća do detalja se sučele sa neistomišljenicima i pobiju im sve njihove šarlatanske argumente. Uložiš novac u te kampanje. Uložiš istinu. Ako imaš argumente da si u pravu nije problem sve razgrnuti.

Da li smo imali kampanju? Ne.

Da li smo pokušali da prikažemo pa makar od atoma do atoma sastav tih vakcina, kako šta deluje, koliko zaista ima štetnih efekata. Jesmo li rekli istinu i sa njom se nosili. Svaki lek ima i negativne posledice da se razumemo. Zašto se onda plašiti izneti to i za vakcine. Burno. Javno. Ali na stručan način. Vratiti poverenje na civilizovan način. Edukacijom. Ali ne ovim flajerima po Domovima zdravlja. Štancovanim.

Ozbiljnim radovima. Istraživačkim tekstovima. Tribinama. Uz pomoć brojnih stručnjaka koji svojim autoritetom umeju da stanu iza toga. Kao u kampanji protiv pušenja u koju je uloženo mnogo, mnogo više.

PRINUDA je zaostao način. Kažnjavanje je mera prethodnih vekova.

Zakazala je struka jer nije uspela da edukuje. Nije imala vremena ili šta god. Potcenila je stanovništvo. Nije zaslužilo da mu sto puta ponoviš ako treba samo jasnije nego do sad jer do sada sve je maglovito, uz pojavu nadrilekara potpuna kupusara.

Hm, pa da je jedna majka na planeti koja drhti nad svojim detetom dužan si da joj kao lekar, farmaceutska kuća daš ono što je najbolje za njeno dete!
Ćutanje struke je na neki način čudno. Čućete da na terenu neki lekari govore jedno a javno drugo. Ima i toga. Ali ne zato što su plaćeni. Zaista više ni sami ne znaju. Kako bi onda roditelj znao, bio siguran.

Uglavnom oni koji su imali loše iskustvo sa vakcinama, ili nekim lekovima više neće poverovati šta god da im kažeš.

Ipak pritisak roditelja da kvalitet vakcina bude proveren, da vakcine budu sigurne, iako nisam majka izuzetno poštujem. I zato mi je jako žao što smo zemlja u kojoj se kažnjava. U kojoj nas mrzi ili nam se ne daje novaca da ubedimo te ljude da je sve pod kontrolom. Da im na licu mesta pokažemo da nemaju čega da se plaše. Što ih tretiramo kao ograničene. A nisu. Samo čitaju vesti u medijima koje vrte veliku lovu. Čitaju da gubimo Torlak. Da neke farmaceutske kuće traže od Vlade Srbije i Ministarstva zdravlja Srbije, pravno izuzeće od mogućih tužbi, ukoliko vakcine prouzrokuju štetu na ljudima. Da, sve se to moglo čitati u našim medijima godinama unazad. Nisu samo nadrilekari i šarlatanstvo problem.

Pa da damo odgovor vredan inteligentnog bića i problem će biti rešen? Verujem da će lekari tražiti da se ukine kažnjavanje, da će se vratiti mogućnost izbora jer su oni sposobni da edukuju, dokažu korisnost, umire sumnje i neopravdan strah.

Primila sam samo dve vakcine, jedna je zbog čuvene Variole Vere, te opasne žene mog detinjstva 🙂 , možda zato verujem da će lekari spasiti sve zabrinute roditelje i njihovu decu.

 

photo:

chinabuye.com

preneto na portalu  niskevesti.rs

preneto na portalu dnevno.rs

 

Crveni alarm ovog leta

planeta

Pa vi letujte u Srbiji!

Novi zakoni za potrosnju vode – nova kazna

Novi predlog zakona za klima uređaje – nove muke i kazne

Postojeća odredba koja brani hranjenje i davanje vode napuštenim životinjama – kazne i prekršajne prijave

Kako stvari stoje leto je pod apsolutnim Crvenim alarmom. Ova gradska vlast se snalazi  po sistemu: od danas za sutra. Kako se desi problem – eto nama novog pravila, novi sistem kažnjavanja! Pa vi sad tražite da se poprave institucije, komunalna preduzeća. Nedavno su se hvalili novim kapacitetima vodovoda. I šta sad bi? Opet nema pijaće vode? Nema. U “rubnim” naseljima. Ovo je sad neka nova kovanica za prigradska naselja.

Eto, ako hoćeš da gajiš povrće, voće, ma cveće – e, pa ne može.

Hoćeš da se baškariš u onim bazenima iz Tempa, Merkura – e, pa ne može.

Sve ti to prvo kupi, zasadi, neguj a kad dođu visoke temperature – plači. Ostavi svoje bilje da vene. Još bolje sedi, gledaj ga kako žuti na suncu i opet plači. Ili zalivaj, pa plati kazne koje ti odneše sve što bi od te bašte zaradio, ili bar uštedeo ako bi od nje hranio porodicu.

A bazenčići, oni plavi! E brale! Katalozi, reklame, uštediš, juriš u tržne centre kojima se hvalimo, srećan doneseš deci da se na ovoj vrelini spasu bar u tom malenom bazenu jer o letovanju samo možeš da maštaš… Kad i tu cvrc! Preći ćeš dozvoljene kubike i cap kazna!

Eto ti ga: za jedan dan odlučili, drugi dan već naplaćuju kazne. Pa gde to ima!

Za poslednjih 200 godina mogli smo napraviti vodovodne zalihe do Kraljeva! A mi nemamo ni za “rubna” naselja! Mi ni Vojvodinu ravnu ne navodnjavamo. O Egipte, kralju, gde si! I ti si bolje prolazio u davnoj istoriji od nas u 21. veku, usred Evrope.

I eto nama saveta, rodila se nova nada, kažu: BUNAR!

Da kopamo bunare umesto da urbanizujemo naselja a svakom ko uzgaja pomognemo, podstaknemo poljoprivredu? Ne, ne ovde nešto ne štima. Ovde piče Sava i Dunav a mi nemamo rešenje.

Leto nas ne kažnjava visokim temperaturama, već novim kaznama. Ne ideš na more, skupiš se u bazenče i opet ti pišu kaznu. Nema dovoljno vode grad na dve reke!? Nema dovoljno vode Beograd na vodi!? Sunce ti kalajisano, pa jel’ moguće!?

A uskoro, pošto se sad već rešilo – ograničena nam je potrošnja vode, uskoro nas čeka – rok je pet godina, i klime lete napolje! Ko nema terasu u stanu može da svisne. Srčani bolesnici, penzioneri najčešće, koji sigurno nemaju ni sad novca za nove pokretne klime, ovu koju imaju mogu da bace, da sede na 40 stepeni sa njenim krhotinama jer ruži fasade. A već počinje i priča da su opasne te klime, uh,uh,  kreće, valja se, potura se na mala vrata, u jea! opasne klime…

Šta je to? Nikom ne smeta što se nije ispoštovala elementarna kvadratura nekog stana, pravila stanovanja koja obezbeđuju minimalne terase pa da tu klimu i ne moraš da kačiš na fasadu. A bez terase, možeš sebi da je nabiješ u… to ti ostaje.

Ima li gde ovoliko novih pravila koja se donose na štetu stanovništva a da se pri tom nije uopšte ni radilo na  obnovi  institucija, proširenju vodovodnih kapaciteta, planovima, strategijama, godinama!?  Odoše novci, moji sinovci…

Projekte jedu moljci. U nekom podrumu.

Odavno se mogla obezbediti voda kojom bi se zalivale bašte.

Za građane koji nemaju terase – dozidaj  balkon državo, pa skidaj klime! Ili plati nove klime. Osmisli program za ljude koje dovodiš u položaj koji im leti ugrožava zdravlje. Barem toliko.

I čuh, na vestima da građani zapravo nisu solidarni jedni prema drugima. Teško. A i da podsetim dragi moj grade solidarnost se podstiče i kreira od vrha. Dakle gradski čelnici pre svega moraju da budu solidarni i nalaze rešenja za stanovnike koji su ih birali. Zašto smo ih birali, ko god da ih je birao, sigurno nije očekivao da će se ovoliko kazni naplaćati za elementarna svoja prava na vodu i vazduh.

Da li je ovo apel. Jeste. Ja verujem da su naprečac, onako nabrzake, oni to, kao po običaju. Hajde, neka bude apel da se koristi i zdrav razum, da se razmišlja o stanju na terenu i da konačno novac iz budžeta grada ide  baš tim ljudima koje ste kaznili. Ako ne znate na šta, pa eto napravite im vi bunare!

Lepo će se to uklopiti – Kula na pristaništu i bunari na obodu grada. Egzotika. Erotika.

I taman htedoh da ne pišem više, kad kao na šamar, naleteh na vest o kaznama koje se pišu građanima Novog Sada ako napoje ili nahrane životinje na ulicama. Ako ne prekineš odmah se pišu prekršajne prijave, i to sve ima opravdanje u nekoj “odredbi zakona”. I onda mi nismo solidarni.

Jedni isti mediji apeluju da budemo humani i ostavimo posude sa vodom po ovoj vrelini  za napuštene životinje na ulicama, a onda moraju i da izveštavaju kako se u nekom gradu ljudi kažnjavaju, validno, sve po zakonu, upravo za to delo. Mali paradoks. Sitnica. Bolna.

Mislim da je stvarno za kraj – kazna na ljudskost. Pišite mi jednu doživotnu.

Objavljeno na portalu: Novi zakoni – nove kazne: crveni alarm je u Srbiji

ŠLIHTARE

Sliht 1

Taj pogled, taj geg, osmeh kiselo – slatkast, dok  širi miris oko sebe kao parfem sa tezge, šunja se, komunicira, uvek je tu nešto da primeti, pohvali. Zna kad nije poželjno biti tu, kad poturiti nekog drugog. Ima posebnu boju glasa za doček, za slučajan susret, za „uz kafu“ , za „uz pauzu za doručak“.  Šta je to? Kao deca zvali smo TO – ŠLIHTARA.

Imali smo čak jednu situaciju kada smo želeli da bojkotujemo bezrazložno strogog nastavnika matematike, hej, deca, šesti razred osnovne škole, pa smo se dogovorili da kolektivno pobegnemo sa časa. Sve je delovalo dosta dobro isplanirano.  Kada je došao taj trenutak većina nas je krenula iza školskog dvorišta na dogovoreno mesto, ali avaj!, petoro je ostalo u učionici. I sve su ispričali, a nastavnik je ubrzo,  ljut,  prilazio našem „tajnom“ mestu. Počeli smo da bežimo kućama. Sve je hvatao. Luda trka to beše, a on, sad sa ove vremenske distance gledano, još luđi što nas je svakog pojedinačno jurio i vraćao u učionice. Zaista je bio fanatik! Gde njega da bojkotujemo! Ima da platimo debelo! Poslednji smo preostali Veljko i ja, koji smo inače držali rekorde škole u trčanju on na 800 metara, ja na 500 metara pa mu i nije bilo lako stići nas. Došao je do ulaza u Veljkovu zgradu gde smo mi seli, misleći da nije tako lud da nas i kod kuće traži. Kad eto njegove face, uz škripu metalnih vrata zgrade,  samo nas uhvati za uši i podiže sa stepeništa na kome smo sedeli i smejali se. Da je nama bilo ludo i zabavno, to i ne moram da kažem. Međutim, on tek malko oznojen, nastavnički strog zajedno sa nama polako vraćao se u učionicu. Tamo su bili sad već svi „begunci“ i kad dođosmo i mi,  videla sam da im je krivo što bar nas dvoje nije uspelo. A onda smo pisali u sveske ono što nam je diktirao – izjavu roditeljima da smo pokušali bekstvo i sutra obavezno da mu se to donese na čas matematike potpisano od strane roditelja!

Čemu ova sećanja uopšte? Bili smo tada klinci, ali ponosna jedna klinačka banda. Imali smo uglavnom dobre ocene ali kolektivno smo se borili protiv nadobudnih autoriteta koji su pokušavali previše da dominiraju, ili su čupali deci uši. Umesto potpisa, koji niko nije doneo, to se zna, na sledećem času matematike,  držali smo ogromne papire u rukama i čim je  nastavnik ušao u učionicu mi smo ih podigli i usmerili ka drugarima koji su nas ostavili i nisu pobegli sa nama. Na papirima je pisalo ŠLIHTARE. Nastavnik je urlao da spustimo papire, a mi smo ih držali i svi u glas hučali „šlihtare, šlihtare“! Nismo praštali agresiju ali ni kukavičluk i laž svojih školskih drugara. Još su nas i „ocinkarili“. Ne znam kako im je bilo naredne dve godine. Nije da im nismo oprostili, jesmo kasnije, ali verujem da im nije bilo lako. Ono što je najvažnije samo jedna osoba od njih je ostala takva, jer roditeljska reč „odlično si postupila“ je uvek jača. Ostali su se baš pokajali jer nije baš svejedno da se čupaju uši drugarima a ti mirno da posmatraš i ćutiš…

Tada podilaženje nije bilo uobičajeno ponašanje. To je tada bila velika sramota.

1

Danas toliko podilaženje postade normalna komunikacija. Ustvari, ako na taj način dođeš do neke pozicije, ma do minimalne pozicije, do jedne male plate, pa još i preko nekog, pa preko političke stranke, babe, strica, pa raspali po šlihtanju!  Gde da budeš nezahvalan. To pređe u otužnu snishodljivost i slika je kompletno neljudska.  I tako i oni kojima se šlihtaju više nemaju jednu jedinu iskrenu reč s kim da progovore. Čak i da ti bude žao jer i njima se valjda zgadi u jednom trenutku ta snishodljivost. Ako posmatram sa strane – ne verujem koliko ljudi mogu da se pretvaraju i lažu. I da li je moguće da veruju da se to ne primećuje. Da vrši posao – vrši, jedno vreme. Ali podilaženje podrazumeva osobu koja zapravo laže. Sve vreme ona se pretvara i smišlja laži i govori ono što ne mislil. Da li to ikome na duže staze imponuje? Ne verujem. Ok, drugo je odanost! Da, možda veruju da je poželjno okupiti odane! Ali ko jednom slaže možeš li mu verovati? A ako te laže iz sopstvenog interesa nametljivo, dosadno, možeš li mu verovati? Ma jok! Oni uvek prvi spremno dočekaju promenu, i samo se okrenu novom, „prosperitetnijem“ predmetu svog šlihtanja. Ukratko rečeno, danas NE MOŽ’ SE ŽIVI OD ŠLIHTARA!

Zato sam oduvek volela ljude koji imaju pre svega svoj identitet. Potom, vode svoj život i ne zabadaju previše nos u tuđi. Sa njima se uvek može lepo popričati. Imaš šta i da čuješ novo. Kad je neka dilema kažu svoje iskreno mišljenje prijalo to ušima ili ne, ali vidiš da imaju nameru da promisle o pravom rešenju a ne da govore što svi žele čuti. Nisu kukavice. Imaju samopouzdanje. Daleko od toga da su prošli u životu bolje od šlihtara, o ne, mnogi su prošli gore ali su i dalje isti. Ne umeju drugačije. Kada su oni ljubazni ja im verujem, kada me opomenu da razmislim o nečemu pre nego uradim nešto, ja razmislim jer im verujem, osećam da misle i o mom interesu a ne samo o svom. U tome je valjda razlika. Mnogi uspni ljudi nisu uspeli zahvaljujući  kukavičluku već hrabrosti, to nekako zaboravljamo.

Ljubaznost

Ding, dong! Imamo problem! Od ogromne količine snishodljivosti sa jedne strane, ljubaznost je postala neprepoznatljiva i često se tumači pogrešno. Tradicionalno, kulturno ponašanje, fraza je “elementarna kultura” zapravo su poželjni. Sa druge strane nekad je toliko malo ljubaznog ponašanja da se smatra opet ulagivanjem. Ponekad NE MOŽ’ SE NAČUDIMO DA JE NEKO PREMA NAMA ISKRENO LJUBAZAN!

2

Često smo nervozni a obiđemo li par ustanova gde se čekaju redovi ili se nešto zakazuje je sasvim dovoljno da se pitamo a gde se obrela i ta ljubaznost,  elementarna kultura, pa i ta snishodljivost. Ljubaznost – zaboravljena. Elementarna kultura – u zavisnosti od kućnog vaspitanja. Snishodljivost – samo na posebnim mestima od ličnog interesa.

Tako da ako ste u nekom redu niko se nikom neće šlihtati …obično nas opauče sa “Odmakni se malo!” ili  “Tiše tamo!” , ma ko smo mi? Nanizani…masa…nebitni. Nekad smo bili ljubazni i u tom čekanju. Pa se zapričamo, pa se zasmejemo…Nešto ne viđam to u poslednje vreme. Oni snimci na youtube kanalu kako se negde u busu, spontano ljudi nasmeju pa se zasmeju svi putnici ili zapevaju svi zajedno delimo kao da je neko svetsko čudo. Ako čovek nestane i neće biti čudo, ali ako se čovek vrati sebi, to će bogme biti čudo!

Tatjanino proleće

Tatjana

Zove mene Tatjana, drugi razred osnovne, tetkina ljubimica, lepotica kako sve ne zovem sestrinu ćerku, klinceza, mađioničar tečin, zvončica, plesni manijak, a ona se samo smeje. I smišlja kako da me nešto zavitlava. Ovaj put čujem kroz telefonsku slušalicu:

– Tetka, dobili smo da pišemo sastav o proleću, znaš ono cveće, priroda se budi, došlo to proleće u moj kraj, a ja ne umem to da napišem.

Ups, ne znam ni ja, pomislih. Opet to proleće, opet te teme u školama. Tetka ćuti. Tetka tabula raza. Da sam nastavnica ne bih ja tu temu. Ma gde ova kisela i gorka tetka da piše o proleću.

– Ma nemam ti ja pojma to Tašo. Ja nisam trenutno vesela kao to tematsko proleće.

– Ma tetka samo dve rečenice na početku, posle osam rečenica još i plus dve za kraj!, nije strašno, kaže ona meni.

Auh, Tatjana gde me nađe.

– Hajde da ručam, nervozna je tetka kad je gladna pa ćemo nešto videti. A sledeći put pišemo zajedno, jel važi?

– Važi, jedi tetka, mnogo si mršava. Idem ja sad na slavu a ti pošalji u inbox kad napišeš da ja posle prepišem.

I bacih se na salatu, paradajz, krastavac, mladi luk i sir. Sve me gušilo nešto, dišem kao na škrge, preumorna od ekrana, morala sam nešto vitaminsko da unesem u sebe. I tako, razmišljam ja ko je ustvari Tatjana, kako bi dete to pisalo, šta ona to ne ume? Ume ona to da kaže ali kad joj traže da napiše dete odstupi. I nekako se zatekoh u razmišljanju kako je dobro biti dete, kako je lepo buditi se kao Tatjana, voziti rolere, igrati se u parkiću, ma ići u drugi razred osnovne, idealno! Šta ja tražim u ovim svojim godinama pojma nemam.

I napisah nešto o proleću. Možda dobijemo trojku ili peticu ali danas sam imala devet godina, a Tatjanine navike poslala sam u fb inbox:

Kad ujutru otvorim oči prvo što vidim kroz prozor je zelena krošnja drveta koje više nema gole grane. Sunce je već osvetlilo moje lutke u sobi dok ga gledam pospana. Tako znam da je stiglo proleće.

Sada nosim svoje šarene majice i pantalone u bojama. Ne moram u školu da idem u zimskoj jakni. Osećam se rastrčano i na putu do škole čujem ptičice koje su se baš raspevale. Raduju se toploti. U dvorištima pored kojih prolazim ima drveća koja su sva u belim i roze cvetićima.  Trava u parkiću je nežna i mekana.  Pre neki dan bili su neki ljudi i kosili su je. Sada nam jako lepo miriše dok se igramo.  Sestri sam nabrala bele rade pa smo pravile venčiće za kosu. Baka je jurila mrave koji su počeli da se penju do prozora u kuhinji. Ona kaže da oni tako uvek na početku proleća, tada se bude i vredno rade.

Drugarice i drugovi su mi nekako nasmejaniji. Dan je izgleda duži kad je proleće. Sve je svetlije a pošto ima puno cveća te boje nas uveseljavaju. Uveče nije hladno i igramo se duže napolju. Teže nam je da učimo kad je proleće jer bi samo išli negde. Ja bih vozila bicikl, rolere.

Volim kad je svet zlatan kao taj zrak sunca ujutru koji dođe u moju sobi i probudi me. Mami je često sunce u očima kad me gleda dok doručkujem. Želim da uvek bude proleće jer  sam tada najsrećnija.“

PS. Draga učiteljice, znam da sada stvarno imam devet godina, bila bih napolju sa drugarima i igrali bi “između četiri vatre”, prvenstvo između zgrada bilo bi odavno u jeku i moja ekipa bi se borila za prvo mesto! Kao nekad.

Ćaskanje

I danas je pukao još jedan film

dean

Kao i svakog dana. Taj film je onaj koji se odavno ne prikazuje više u bioskopima.

Tanke trake lepljene, namotane. Nije ni čudo što pucaju.

Imala sam ja i nove filmove, na diskovima, pa one poskidane sa net-a.

Ali neko nas je ubacio u poslednji film. Film budala. Zveri. Trtljuša. Bljuvatora. Seratora. Lenčuga. Ista lica … druge frizure  i šare na čarapama.

Nema Bogarta da im baci pikavac u lice. Nema Almodovara da se na rubu nervnog sloma ismeješ…

Nema. Svi se mrze i samo trtljaju.

Ja sam istočno od raja sa Dinom … ko zna od kada već.

Ćaskanje

Pisanje: čuvar moje slobode ili kako me jedan beogradski golub podsetio…

objavljeno na blogu Kreativno pisanje

golub-mira

 

Evo jednog događaja od pre otprilike godinu dana. On mi je pokazao da sam sačuvala tu uvrnutu osobinu svog uma  da zapaža  čudne metafore koje su skrivene u scenama svakodnevnog života, da volim to da zapišem kao crticu, kao belešku, kao podsetnik za sebe, o sebi, o okolnostima u kojima me neka ruka odozgo zavrtela kao čigru i ja se još vrtim. I dalje živi ta potreba da pišem i ta moja želja ne stari sa godinama. Naprotiv, sazreva.

Napet dan na poslu, dinamični telefonski razgovori sa klijentima, neki psovali, neki cvrkutali, svakako gori mi još uvo od slušalice i jezik od ljubaznosti koju sam morala da reflektujem prema njima, zaslužili oni to ili ne. I konačno kraj radnog dana, ja polu-luda ulazim u autobus i sedam, eto praznog sedišta do prozora! Da se predahne malo! Nalaktih se i zurim ja tako kroz staklo, predveče je, tik pred paljenje ulične rasvete. Ljuta harmonika mašina broj 16 staje na semaforu. I tako iz poluispražnjene košnice u mozgu trgne me slika na pešačkom prelazu. Žure ljudi da pređu ulicu, dve žene sa punim kesama, dva srednjoškolca koja se kikoću, devojka u sivoj haljini sa slušalicama u ušima i među njima golub. Iako je polumrak, on je među njima najupečatljiviji. Malen, tamno sivog repa dok su mu grudi i glava, bar pri tom svetlu, nekako teget, on žuri svojim nogicama zajedno sa ljudima preko onih belih štrafti. Hej golub, hajde da je barem pas, to sam viđala ali golub!  Užurban, kao da je on sada neki japijevac pa žuri kući i sve plete nogu pred nogu, a i gord mu je taj hod, grudi nekako autoritativne. Potpuno nesvakidašnje.

I to je sad onaj ZUM u glavi. Ja uzimam android u ruke (jer papir i olovku nemadoh u tašni), ne želeći da propustim taj trenutak, sav taj talas osećanja koji je u meni proizveo jedan golub koji  “pešaka”  prelazi ulicu, ja ukucavam u aplikaciji Beleške u telefonu svoje misli…Ukucala sam:

“Šta se sa nama desilo? Civilizacijski napredak? Ptice u gradovima više ne lete, sad su napredovale, ubrzale su hod! Da li je to napredak? Ili je ovaj golub slika nas u ovom gradu, u ovoj zemlji u kojoj su nas otuđili od naših moći. Toliko su nas zaludeli, zbunili, povredili da smo prestali da koristimo krila. Hej mi imamo mogućnost da mislimo a ne mislimo kao što ovaj golub ima krila da leti ali ne leti! I umesto da nas preko glava prošiša i pokaki nam se za sreću on žuri sa tim svojim nogama malih dometa u odnosu na kraljevski let i pokušava da stigne…nekud. Da li su nam oteli snove, inspiraciju, vreme, mogućnost razmišljanja, vreme za pisanje, čitanje? Da li su obezvredili  mudrost u mudrovanje i mudovanje da ne kažem da najčešće govore: ma šta se bre proseravaš? Hej, zašto ova ptica pešači i hoće da bude ono što nije? I zašto mi to sve liči na većinu ljudi koje poznajem? I zašto mi je u glavi sada pesma Električnog orgazma: “Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju šeme, žele još jednu kopiju svoju da njome vrate nestalo vreme, al’ ne dam svoje ja ideale i ješću snove umesto hleba ja svoju sreću nosim sa sobom ona je parče slobodnog neba”.

Eto sve sam ja to ukucala u svoj android i evo  taman poslednja stanica …siđoh iz autobusa. I onda više ne žureći, već baš laganica, krenuh uzbrdicom do kuće. Potpuno me vratio sebi taj gradski golub s raskrsnice u centru grada.

Moj unutrašnji glas, za tih desetak autobuskih stanica, negde u srednjim godinama mog života izbombardovao me je rečenicama podsvesti:
Nemam pravo da nemam vremena da pišem ako imam potrebu za tim.

Nema niko pravo da mi krade vreme.

Moj um mora da bude slobodan za osluškivanje sebe iznutra i sveta spolja.

Ja ne želim da mi odseku krila a da toga nisam ni svesna.

Ja ne želim da se takmičim sa onima koji ne umeju da lete.

Ako sam svakodnevno pisala dok sam bila bezbrižno derle pisaću i sad jer sam tako budna.

Pisanje je moj anđeo čuvar od otrova neoliberalizma.

Mislim ja a napisano me uči.

Tako podučavam sebe. I anđeli me podučavaju na taj način.

Ne odustajem i tačka!

Ćaskanje

Vukša, Tijana i Andrijana, kažnjeni anđeli ili đavo ne želi da nam vrati dušu

vuksa-adrijana-tijana

Prvo su Tijana Protić i Andrijana Kozić spašavale pse i to noću, tajno, znajući da bezdušni vlasnici iz Iriga neće dozvoliti da ih zbrinu i odvele ih na sigurnije i bolje mesto. Da, to su one devojke koje su danima iz poplavljenog Obrenovca donosile mokre i ostavljene pse, postavljale slike i pronalazile im vlasnike preko društvenih mreža. Da, to su one devojke koje godinama vode borbu za nemoćnija bića od nas svesnih ali nesavesnih ljudi. Mi  – moćni bez savesti. Pa koj moj si nama dao svest Bože, nismo ti mi za to!

Takvim devojkama,  Republika Srbija – AP Vojvodina, Osnovno javno tužilaštvo odredilo je novčanu kaznu od 60.000 dinara ili da vrate pse u pakao. Naravno pošto one imaju svest da bi imale i savest i srce odlučile su da plate kaznu tim androidima, tako ćemo ih nazivati u nastavku teksta mada vređamo i androide. Pse u taj horor ne vraćaju ni po koju cenu. To je ljubav prema duši. Ne samo prema životinjama. Prema svemu što dušu ima, koga može da boli i ko može da se raduje.

Onda su se javili mnogi koji dušu još nisu profrćkali za male pare i malo po malo pomogli dragoj Tijani i Andrijani da plate kaznu. Republika Srbija se nije predomislila. AP Vojvodina se nije ni zamislila. Osnovno javno tužilaštvo je rado primilo novac. A i još se oslobodilo pasa na svojoj teritoriji. Nema novinskih članaka i dalje se tu mudi o AV premijeru, glumata se pamet.

Ali avaj, evo stiže Vukša koji uređuje grad i stajališta GSP-a. Pa to je prst u oko raznim sekretarijatima i direkcijama koje ništa pod milim bogom ne rade. Filip Vukša se baš potrudio, prelep gest i ni malo lak posao. Umesto naslovnice pune oduševljenja za taj trud, u zemlji gde je neka Tabakovićka pozivala na radne akcije, Vukša se naradio za svoje pare i !? Popiće i on kaznu jer kažu gulio je ruke radi marketinškog trika! Gle, čuda, muda! Nema druga posla, prepametan dečko itekako zna da bi više zaradio služeći se marketinškim trikovima iz fotelje kao neki.

Mala smo mi država, sve manja i manja. Smanjili smo se, ma smežurali. Znate kada se čovek najviše smanji? Kada prestane da raste, logično. Kada počne da jede sebe i druge patetičnom ljubomorom i paranojom proisteklom iz neobrazovanja, široko rasprostranjenog neobrazovanja. Velika paranoja od Vukše, Tijane, Aleksandre a tek od uspešnih matematičara, hemičara, literata koji dobijaju jedan odsto minutaže u medijima u odnosu na androidne besednike. Mala je, mnogo smežurana država koja se stidi i kažnjava ono čime bi morala da se ponosi. A čega se pametan stidi … dalje znamo…čuj znamo… doživljavamo.

I taj đavo uzeo pa ne ume da vrati!

Zlatno dete Amerike

social media icons

Negde pročitah danas da stvoritelja facebook mreže nazivaju zlatno dete Amerike koji je sada već, naravno uvršten u najmoćnije ljude u svetu. To dete! Pri tom, to dete je krivo za veliku zaveru jer je facebook kao i ostale društvene mreže, preuzeo potpunu moć nad čovekom. Da li nad vama jeste? Ako jeste, po raznim teorijama onda ste sasvim sigurno čovek a ja koja smatram da nema baš toliku moć nada mnom i nisam onda neki čovek, tako nekako …

Iskreno u veliki broj takozvanih teorija zavere ja verujem, to jest smatram da su čista istina koja nam je ispred nosa, da nam bude što očiglednija to neverovatnija, stara marketinška tehnika. Verujem iz još jednog razloga, mnoge te priče i pričice od pre dvadeset, deset godine sada su se već ostvarile i napreduju svojim tokom. Ipak, ovo sa facebook opsesijom mi mnogo ide na nerve. Možda ne vidim dobro ali sigurna sam da nije tačna pretpostavka da većina ljudi ne koriste internet i društvene mreže za usvajanje novih sadržaja, učenje, da su pod obavezno špijunirani i naravno ažurirani kao nekakav nalog, tamo u nekom centru moći! Pa nismo baš toliko zaglupljeni. I kome smo baš mi toliko bitni! Naprotiv mislim da internet koriste radoznali ljudi. Isto tako, uvek ćete čuti: prijateljstva na facebook-u nisu prava! E to mi je genijalno! Koliko pravih prijatelja imate u životu? Verujete li im apsolutno? Sigurni ste da vas nikada neće razočarati? Imate li vremena za toliki broj kafa da se ispričate sa njima? Ipak, na društvenim mrežama možete se i sa svojim starim prijateljima i sa drugima ispričati, nasmejati, razmeniti ideje, dogovoriti se za viđanja mnogo brže. Niko me ne može ubediti da je razlog otuđenja net. Ako je neko dobio, takozvanu bolest interneta on je već bolovao u nekom problemu koji ne rešava. Na primer, parovi, kažu sede i kuckaju svako svoj telefon ne pričaju, ne gledaju se u oči, pa pobogu zar je android kriv što nemaju o čemu da pričaju!

Sve što ova deca, zlatna deca Amerike izmisle, sve što je  zlatni Tesla izmislio, nauka kroz istoriju sve je to zlatno zaista. To što mi volimo da smo zavisni više nego slobodni to je posebna vrsta narkomanije koju legalizujemo ali svako po svojoj volji.

Kad mi se spava nikakav ekran me neće odvojiti od mog ljubičastog ćebenceta a  tek od muža, nema šanse! Mislim, dešava se da mu iz susedne sobe pošaljem poruku na fejs „Hoćemo li da ležemo Nešoni?“

Ipak posle je sve ok 🙂

Laku noć!

Oblak oznaka

Živi trenutak

"Čovjek nije istkao tkanje života, on je samo nit u njemu. Što god čini tkanju, čini sam sebi." Poglavica Seattle

Dunjalučar

Magazin za filozofiju, kulturu i umjetnost

Majina igra

follow the yellow brick road

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelena Zagorac nešto drugačije, Jelena Zagorac Something Different(ly)

Ovde nalaze svoje mesto razni sadržaji inspirisani knjigama i decom. Different content inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!