Nenadano,
Povremeno
Pogodi me zrak.
Ne znam kad je sunčev,
mesečev,
iz crne rupe…
Napravi tunel.
Kanal spoznaje na tren.
Neki bi rekli DAR.
Možda ipak KAZNA…
Da sagledam sve u milisekundama
U meri brzine krila kolibrija,
U prostoru bez oblika, mirisa
Od nevidljivosti tkanom…
Slepilo volim
Mirnije je…
Kao čovek ne slutim da zrak
Razgovara sa dušom
I da i ona ume da stisne kapke
Poput očiju
Ali je nemoćna, pa da su joj zenice
I od čelika ili mermera…
Pred glasovima kojim zrak u nju prodire
Ona je osuđena da vidi,
Darovana da čuje!
Vanremenska
Duša ima svoje
Ruke kao reke,
Svoje srce kao zvezde,
Svoje tajne kao vijugaste mlečne
Staze znane i one nedosegnute,
Svoje tišine – vakuma vaseljene.
Ona diše neizmerljivo
I dugo.
Starica i mladica
Svrativši tek do mene…
Mogu ja da spustim kapke,
Kao kad pre oluju zatvaram žaluzine,
Prekrijem slomljene trepavice i spržen pogled
Rukama nabreklih vena
Uzalud…
Duši sam ja robinja svih boja.
Svi mi…
Sluge.
– Uzalud se od nje beži – kaže zrak!
Slučajni bloger 
Ostavite odgovor