Tri slučajne pesme

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.

Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.

Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

Dok je vulkan tinjao

photo: pinterest

Dugujem li nekom svoj osmeh, svoju sreću? Dužan li sam onih neizgovorenih reči njima, njoj? Milovanje i iznenađenja? Da li sam ih poklanjao dovoljno? Ima li me uopšte onakvog kakav znam da jesam?

Milan je sedeo na krevetu, u rasparenoj pižami. Gornji deo bila je ona siva dukserica fazon, sa teget rukavima, a donji deo, bela sa plavim kockicama. Obe pižame mu je kupila ona. I sad je seo, tako rasparen, postavio sebe u gornji desni ugao sobe, između ikone Svetog Nikole i LG klima uređaja. I posmatrao se iz tog ćoška. Pitao se. Samo su ga sustizala pitanja, ma gazila, preteći da ga samelju.

Osećao je toliko toga, jasni su bili svi vullkani i svaka erupcija u njemu imala je svoj žar i gustu lavu. Voleo je majku, voleo je brata, voleo je prijatelje, voleo je dlakave svoje ljubimce, voleo je nju. A osećao je da im duguje.

Sebe. Onog iznutra.

Zna da su oni umeli da mu čitaju iz očiju i iz nekih dela koja je za njih učinio, ali, sad kada ih nema, kada se krug ispraznio a praznina zatvorila, pitao se zašto mu ruke nisu bile vrednije u milovanju, zašto mu noge nisu bile brže u trčanju u susret dragim ljudima, zašto mu je glava padala na jastuk umesto reč i suza i razgovor dok je još bilo vremena za to…da im pokaže, da ih oseti, da uživa u njima, da žive dok žive …a surovi časovnik  je tako brzo kucao. Osećao se krivim što je ćutao, što se osmehivao a ne grohotom smejao, što je bežao pred ekrane TV-a ili kompjutera umesto u kafane, restorane, na privatne žurke. Plaže i osunčane pene malih talasa reke zašto nije podelio sa njom u zagrljaju ležeći nepomično, zašto tako nikada nisu dočekali zalazak sunca? Dovoljno bi mu bilo sad samo da dišu zajedno, nepomični i da sluša kao diše. Može i da ćuti, ona može i da se ne pomeri, on nju voli.

Kažu da su Milana našli rođaci koji su došli po nasledstvo, sedeo je nepomičan, zagledan u ugao između ikone i klima uređaja, u fotelji, posle dvadeset dana. Bio je decembar, nađen je smrznut, sa isključenim telefonima i kablovima iz svih štekera, pričaju da je želeo da nestane u tišini. Napustio je konačno i sebe i ovaj svet ne rekavši nikom ništa koliko boli bilo šta.

Duša živi kao pesma

Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku  istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.

Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.

Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.

Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?

Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…

Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.

Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši  nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče,  ima i ono svoju dušicu“.

Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.

Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.

Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.

Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.

Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …

Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.

Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.

Kada sam sama u slutnjama ili mašti  – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.

Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?

Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.

I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”

Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…

Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.

Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…

Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”

kao u pesmi duša

“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”,  Cacadou Look

Kratak osvrt na roman „Bulevar greha“ Zorana Petrovića, autora romana istorijske fantastike „Praznik zveri“, u nastavcima

„Da l’ pita neko mene za moje komade života…”

 Iako je sada veoma aktuelan serijal romana “Praznik zveri”, Zorana Petrovića, odlučih se da pročitam njegov, prvi, moglo bi se reći, roman o urbanim ljubavima i urbanom životu iz pespektive vremena kome i sama pripadam. Verovatno sam ga shvatila prilično subjektivno, jer mi u srcu stoji nostalgija za takvim šmekerima, koji se u vrtlogu onog doba pogube u svim zavrzlama traganja za samima sobom, kroz stvaranje imidža, kroz uticaj društva, kroz alkohol, redovno opijanje i zezanje u kafićima, uz obavezne “pljuge”, muške priče navodno, gluvarenje…

Možda ponekad kao i junak samog romana kome je autor dao svoje ime Zoran, smatramo da su to i trenuci u kojima smo gubili vreme, ali iz perspektive kasnijih godina to gluvarenje nekad sadrži najbolje delove nas samih.

Tu je naravno potraga za ljubavlju, od banalnog seksa u pijanom stanju, žena čijih se imena ni ne sećaju junaci, sve je igra urbanih momaka…

Dok ne naiđe, Ana, koja zadesi junaka. Ana – simbol opasne ljubavi. Simbol komplikovane ljubavi, grešne, pune laži koje junak oprašta, raskida, povrataka, odlazaka. Zoran u određenom delu romana čak i halucinira jer u toj ljubavnoj priči ostao je onaj bitni deo njega koji na kraju romana shvatićemo, nedostaje, zauvek.

Možda nam imena pojedinih poglavlja romana najbolje opisuju tokove ove grešne strasti: Ljubav, Dupli život, Šokovi 1,2,3, Raskid, Koncert zajedničkog života, Uvod u ludilo, Raskid 2, Ludilo, Emotivni ćorsokak.

Muško pero ipak traži od svoj junaka da se otrgne patnji za izgubljenom ljubavi:

“Nikada se nisam kajao zbog svojih dela, retko sam žalio za bilo čime, iako svako delo ima svoje posledice, svaka akcija reakciju. Uvek sam bio spreman na sve, ali me život i posle četrdeset godina na ovo nije spremao. Kao otvoreni tetrapak i tuga ima rok trajanja, i posle nekog vremena ili je konzumirate i postane večno deo Vašeg genetskog zapisa ili morate da je bacite u đubre”  

 U odeljku Ludilo šok koji osoba preživi nakon što je posle velike ljubavi ostavljena opisan je u romanu kroz metaforu:

“Naša duša počne da liči na malu kucu koju je nemarni vlasnik odbacio od sebe, ostavio samu, na milost i nemilost snegu i vetru. Dok hladnoća prodire do kostiju, ona molećivo cvili, tražeći samo trunku nekadašnje pažnje, toplote i ljubavi. Gorko plače, sve dok joj se, zavejanoj, poslednja suzica slije niz sleđenu, mrtvu njuškicu.”

 U odeljku Šarenilo duše junak je opisan kroz fantastično davanje uloga u njegovoj svesti, pa je tako na Centralnoj dvorani mesto zauzela Opsesija, Optimizam je skakutao u ritmu njenih reči, Strast se “mangupski smeška Požudi”, Sreća i Zadovojstvo se šepure, Ljutnja i njen stariji brat Bes sede za istim stolom i igraju karte. Tuga, Strah i njihova ćerka Nesigurnost i sin Nemir ne snalaze se u takvom okruženju i povlače se. Malo po strani sede Poštenje, Dobrota i Empatija. Pored same ivice glavnog podijuma smestila se Hrabrost koja tapše Opsesiji.

Možda je kroz ovu igru zapravo autor najbolje sažeo pred čitaocem svu istinu o glavnom junaku koga kroz najraznovrsnija dešavanja pratimo tokom radnje romana.

Autor je pisao većinom žargonskim jezikom, dijalozi prate diskurs vremena koje dočarava. Čak i u segmentima kontemplacije osećamo jednog s ljubavlju vaspitavanog momka koji na ulicama grada proživljava poroke ali u svojoj biti ostaje onaj tragač dubljeg, višeg smisla. Ne želi da se vrti u kolotečini i u kružnici koja ne vodi nikud, a opet kao da kroz gotovo krimi zaplet nagazi na minu od ljubavi.

Duh vremena koje autor želi da dočara, kao i glavnog lika najbolje opisuje deo iz odeljka 40. godišnjica:

“Onda stadoh i počeh glasno da se smejem a zajedno sa mnom i celo predsoblje, plakari. Kuros na polici, veliko ogledalo, starke na podu, sve se treslo u ritmu mog glasa. Smejao sam se svom prvom poljupcu u WC-u 14. beogradske gimnazije u petnaestoj godini života i već najavljenom gubitku nevinosti, smejao sam se večerima u kojima je nas nekoliko opčinjenih klinaca, gledalo starije ribe iz kraja kako prolaze Hadži Ruvimovu, naš poznati “parkić” i odlaze u noćni život, Taš, Amadeus, Dugu, smejao sam se eksperimentima sa lepkom u Dadovu i prvom džointu na Akademiji, prvom jakom pijanstvu u vojsci…”

 Ako ste spremni na jednu ludu vožnju onda vam preporučujem svakako ovaj roman.

Autor se posle ovog romana okrenuo sasvim drugačijoj viziji i posvetio istorijskoj fantastici te sada već imamo serijal romana “Praznik zveri”. Iako posve različiti, roman “Bulevar greha” i kasniji fantastični romani, mora se zaključiti da Zoran Petrović spada u autore čija dela su idealna za ekranizaciju.

Tačno pet meseci nakon izlaska prvog romana multižanrovskog serijala, Praznik zveri – Žeteoci, stiže nastavak, Praznik zveri – Grehovi alijanse. Pre nego što se nađe u knjižarama, roman će moći da se kupi na promociji, čiji će datum i mesto održavanja biti objavljeni uskoro.

Zoran Petrović rođen je 1968. u Beogradu. Od 1984 – 1986. aktivno se bavio muzikom, bio vokalni solista u “Bukowski band”. Od 1987 – 1990. vokal je projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih, završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, online gaming-om kojim se kao hobijem bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova” dobija 2012. 2009. godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije “Ženi koju volim” a 2010. poezija je sabrana u zbirku “Hvala što postojiš”. “Bulevar greha” je njegov prvi roman.

Kratki rezovi u obližnjoj radnji

Ušla ja u jednu od ovih novih varijanti šuć – muć prodavnica u kojima ima malo turskih stoljnaka, malo kineskih jastučnica, mahom domaća plastika, činije, kuhinjski asortiman, pa dečje igračke, poreklo NZNM ili ne znam, zavese malo iz indijan shop-a, malo second hand varijanta. I opstaje taj mešoviti butikić u kraju tako dve, tri godine. Nego nema više moje omiljene prodavačice.

Razgledam, sve hoću da pitam za nju.

Bojim se da ne čujem nešto što mi se ne bi svidelo, i ne znam otkud mi taj neki mrzak osećaj.

Kad u tom trenutku uleće našminkani babac, smrzla se, pa sve hukće i nešto ubrzano priča i  ni minut  nije prošao, već sruši keramički lepi tanjir sa slikom Deda Mraza na dnu. Krc – krc i parčići se rasuše. Babac ni kuku, ni izvinite, ni šok, već ti zaređa:

– Jebo i keramiku i plastiku bar da sam porcelan skrckala pa da platim duplo! Ovo ionako ni za šta ti nije. Hajd’ daj drugu, platiću obe ali da mi daš popust na dve!

Prasnusmo u smeh. Dade njoj prodavačica popust. Bolje da baka krene što pre kući. A da je opaka baka jeste!

Pitam ja, sad sam se otkravila, gde je moja stara prodavačica, njena koleginica. Gledam je ona sva onako lenja, usporena ali nasmejana.

– E, neko da i pita za nju, kaže ona meni. Eto vi ste je upamtili. Šta da Vam kažem optužili je da je pokrala neku trafiku, tamo se zaposlila, a nije naravno ukrala nikad ništa. Neki je klinci uveče opljačkali ali reketiraju gazdu. Gazda njoj oduzeo platu za ceo taj mesec. Ona ga tužila i vamo tamo na sudu ispade da je ona pokrala. Pri tom u drugom stanju je bila. Od stresa izgubila je  bebu. U bolnici dobila neku bakteriju, lečili je. Vratila se kući, legla, zaspala i sledećeg jutra kada se probudila to više nije ista žena. To joj je bio poslednji dan kad je bila ona stara Bilja.

– Pa kako, šta se desilo ujutru?, pitam ja

– Pa znate ono, odlepila. Pije neke lekove ili vegetira ili razbija sve po stanu, beži i trči po ulicama. Viče, plače u hodniku zgrade, kažu.

– Pa što je otišla da radi u tu trafiku aman?

– Pa znate ovo drži njen muž. Ustvari, znate on nju odavno ne voli. On i ja znate, već smo duže u vezi, i ja čekam bebu, reče mi, i pokazuje mi stomak koji do tada nisam ni primetila.

Mnogo sam razjapila usta, svesna sam toga a oči su mi kao sovi, garant, srce mi stalo. Gledam je kao tupson najveći. Ona mirna. Ima onaj trudnički osmejak. Šta da joj pa kaže čovek.

– Lepo, prozborih ja. A kad ćete da se porodite?

– Za dva meseca ako sve bude u redu.

– A sa njom, Biljom šta ćete?

– Nju smo vratili kod brata i majke.  U toku je razvod. Nego jeste izabrali nešto?

Ah, da, ali ne mogu ni da se setim šta sam htela. Vidim onaj tanjir sa slikom Deda Mraza,  ostao još jedan, dohvatim i svom snagom ga razbijem o pod.

Ona skoči i vrisnu.

– Pozdravite mi Bilju kad vas oplete negde iz ćoška, dok onako luda vija ulicama, ako Bog da, rekoh joj i izađoh.

 

 

photo: www.etsy.com

Poslednji dan izazova – Bond 777

Ovo je sedmi dan izazova. A moj lični broj po numerologiji  je broj sedam. U svim tim različitim tumačenjima i proučavanjima najviše upamtih da sam ja osoba od tri sedmice, dakle Bond 777.

Šta reći. To je oznaka za one koji moraju sve prvo izgubiti da bi bili srećni ili mirni. Tako oni meni rekoše. I ja stvarno svašta imadoh ali i svašta gubih. I proces još traje jer valjda ja ne otpustih to brzo.

Ne dam ja. Kao. Ono traži svoje.

Mnogo puta se i upitah zašto je tako teško izgubiti. Uvek je to ljubav. Vezanost za nešto nastaje zbog ljubavi. Od loših emocija bežimo. Prijatnosti kao da bi da ovekovečimo. I shvatih nemoguće je sačuvati sve dok to sve protiče.

A reka nekad presuši, to je strah. Dok teče, dobro je,  ljubav je tu.

I tako sam ja negde kod druge sedmice stigla.

Znam i šta je treće što me čeka.

Koji je to gubitak.

Veštica sam. Pa znam u budućnost da gledam.

Ono što se zna, na gubitke nikad nismo spremni i ništa nas na to ne može pripremiti.

Zato i jeste važna ona  – Carpe diem.

I ona revolucija Bokača – slučajnost.

I ona uzrok – posledica.

Sve je to svakodnevica.

No poslednji dan ovog izazova želim samo da kažem da ja u vreme i prostor ne verujem. Meni su to naše alatke jednake kuhinjskom priboru pomoću koga se lakše snalazimo.

I u tim dimenzijama ja sam katastrofa. Ali iskreno.

Ja ne znam na kojim sam ja frekvencijama ali osećam kad pogodi grom istine, osetim munju ljubavi, osetim dar prijatelja, osetim mač bola, osetim i promišljam svaki svoj san. I pošto retko pamtim snove smatram da samo važne neko ostavi u mojoj glavi ujutru. Da mi kažu. Naglase. Hvala što bar ne opterećuju mnogo.

I da vam kažem. Mnogo trenutno tuge ima oko mene. I ljudi su me razočarali koliko se sužava a ne širi svest u 21. veku. I dvadeseti je bio još gori. I ne vidim baš kao realista da će pre polovine ovog veka išta napredovati. Sve se vraća u suženi mrak. Tunel.

Inteligenciju smo dokazali, onu tehničku. Emotivnu pokušavamo da pošaljemo kao umnjake na zakržljavanje. Kao da nam nije potrebna!

I zato mi je mnogo snage bilo potrebno da pišem i o lepim trenucima.

Imam ih ja, evo kevću pored mene neki dosadni veseli kucovi, oni sve crne misli očas odnesu. Nego ako izađem iz svoje sebične slike, samo svog života, naprosto moram da poželim da se uveća ta lepota. Da prestane uništavanje svega u nama što je moglo doseći estetiku lepote življenja, transformaciju svesti. Da ne mislim stalno da se Noje kaje, o kako kaje. Njega za sve ponekad krivim.

Ne verujem ni da će pojedinac u sebi čuvajući dobrotu popraviti svet jer većina tu manjinu ume da satre.

Ali ću se nadati…

Kad prođe čovečanstvo kao i ja kroz ove svoje tri sedmice a ja Bond 777 možda neću biti više na planeti, želim mu sunčane vrtove, nove zelene pašnjake i čiste reke, milijarde vrsta bilja i životinja, i čoveka koji je konačno savladao tu JABUKU i učinio da je ona na zdravlje ljudima!

photo: odavde

Poslednji dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Šesti dan izazova si ti, ljubavi moja nenormalna

Potpuno nisi normalan. I oženio se, zajebao se, ne zajebao, to sam ti što sam ti. I kreten sam i kreten si ali onako omiljeni. O kako je bilo dobro na početku braka kad ništa nismo mogli da uskladimo. Ti na tvoju,  ja na svoju stranu vučem. Konopac smo pokidali! Kad se odlučiš posle tridesete na brak teško je odstupiti.

Pobacasmo mi ipak te pokidane konopce, jer nam smešno bilo. Hajde reci nije li nam super sad kad se setimo i cerekamo se oko čega smo se sve natezali. Ma gde će da stoji komp a gde TV, gde mini linija, zašto čarapke perem u dve vode i trošim, aman toliko toalet papira! Ne, ne kuce ne smeju kod nas na krevet a danas ih ti nosaš i nunaš u krevece na spavanje.

I opet se svađamo ko je te živuljke razmazio ti ili ja!? Ti naravno!

I ono pitaš me šta da obučeš kad krenemo negde, i ja sve izređam, a ti obučeš šta ti hoćeš ali opet svaki put ima da pitaš.

I ja kad vrištim jer sam ti uvalila usisavanje kuće. No, prava Vodolija, ćuti i radi kad mu ćef.

I ono kad mi krivo kad te neko izda. I kad mi teško zbog mene a tebe boli uvo a onda tebi teško zbog tebe a mene boli uvo jer smo umorni. Pa se sve to u neko odmorno jutro ispričamo.

A kad se ujutru probudim i pogledam te, a mnogo dobro izgledaš kad spavaš i pomislim – da, ovako sam želela da izgleda onaj pored koga se budim. Ti to ni ne znaš. Ustvari znaš.

Pravimo se da ne znamo.

Bez tebe ne mogu, ako bih se i navikla da moram, ja trenutno neću.

Nisi ti ništa posebno, ista si budala kao i ja, malo si muški brižan i nebrižan, ali jesi izuzetak. Lažeš da nemaš pojma ko je stavio daljinski na pogrešno mesto, lažeš da sam veštica, lažeš da si hteo mirniju. Pa ti čačkaš mečku kad god malo nastane tišina. Ti ovu moju jezičinu u kratkim rezovima, malo, malo pa provociraš. I ja tvoju bogami.

Ono kad bi se odavno razišli da je dosadno, da do tri ujutru ne filozofiramo na opšte teme, da kad nas zeznu za TV mi odvalimo muziku i dođe dobro što nema signala. I da, spavamo leđa o leđa bez problema jer nam je tako udobnije. Mene žulja levi kuk tebi smeta želucu ako spavaš sa desne strane. Nema tu forme koja zamenjuje ljubav. Spavamo kako nam je najudobnije. Poljubac u kosu, i to što me pokrivaš noću, i fotografišeš da mi dokažeš ujutru da sam te skoro izgurala sa bračnog kreveta, i hrkanje što snimaš.

Sve to volim.

Pa ti vidi tamo u svom svetu na planeti Uran, u tim svim svojim svetovima da li te volim. Boli me i uvo šta ćeš da skontaš. Ti si čovek koji je pao na zemlju i imaš druge dimenzije. Ja odgovore od tebe i ne slušam u ovim dimenzijama.

Ja ne verujem u vreme i prostor i tamo, gde tih pojmova nema mi smo svakog sekunda zajedno.

Ti si moj izazov već deset godina ili minimum 3650 dana.

I hajd’ sad nemoj samo da popizdiš što sam ovo javno rekla 🙂

 

David Bowie Starman (1972) official video

Prošla pored

Na taj  veliki dan

u talasima su se njene čaure mrvile

svilena je uginula kao silikonska buba

tama u tim očima

jer su suve uvojke odsekle tako snažne ruke

bez blagosti.

Pa  zašto ste ljubili tako da su usne usahle?

Poljupci,  rapava im senka.

Bolji su oni tajnoviti dani

neočekivani kao kad padaš u snu

u oblak ne mogu da stanu ako uzletiš

obični sati kao jeftini džins

kao susret na pešačkom prelazu

kao razgovor uz šetnju psa

kao miris starog kaputa na starcu koji sedi na klupi kraj tebe

a tvoja mladost naspram i pored

još ništa ne zna

kako malo ostane u džepovima tog kaputa …

kako sve stane u te oči koje se cakle …

jače od tvojih.

Na kraju je srce uvek najiskrenije

najjače udara ta sunčeva lopta oko koje se ne okreće niko

prolazi par cokula, par modernih patika, par bosih koji se ljube uz cerekanje

i dok se okrećeš i odlaziš

niko neće zapisati na klupi da se jedan grad

rušio na tebe čitavog dana a da te je starac nejakim rukama

pridržao, snažnije od svih strasnih šaka koje su te češljale

peskom, kamenom, zemljom, razlivenim vinom te kupale…

jer anđeli  su ostarili

dok prolaziš pored svog velikog sna

ubrzaj bubo ušuškana svilom

beži od njega

u svoju malu kućicu

ne dirajući prašinu sa svih tvojih sveća

dok ne upališ

novu vatru

 

photo: http://lookbook.nu/look/4950864-H&M-Old-Man-Coat-Sweater-Skirt-Bunny-Blues

KVADRAT

Boje

 Kada je crno podloga sve svetle boje su jasnije ako želimo da ih primećujemo. Ja nisam želela, ali me je iznenada, razgovor koji se desio u sobi naterao da ih osetim. Boje su se pojavile ispred mene i ja sam pošla za njima.

Kvadrat

 Bio je to razgovor u kvadratu kome je četvoro ljudi pred­stavljalo uglove. Dogodila se prvo stranica između mene i Zorice, pa između nje i Slaviše, dijagonala između Slaviše i mene i konačno stranica između Slaviše i Srđana.

 

O svetlosti

– Zorica želi svetle prostorije i jedino kad sunce zađe i priroda sama donese mrak, ona će ga prihvatiti.

– Ja ne volim reflektore i svaka svetlost koja nije iz ugla ometa me i izaziva bol u telu.

– Stvar je u tome – govori nam Slaviša, da svetlosti ima tamo gde ti je potrebna.

– Svašta, kaže Srđan – to zavisi od raspoloženja.

Sutra

Od prve do sedme cigarete u glavi se pojavljuje slika i zvuk istih slova – kvadrat. I neprestano slika… zvuk… kvadrat… slika… I konačno, pitanja.

Pitanja

Da li je sreća ne znati druge zakone sem prirodnih? Da li je slediti prirodu oko sebe gubitak osobenosti prirode u sebi?

Koje su to tačke koje tama može da prikrije? Koje su atmosfere koje ona proizvodi i kako nam time pomaže? Šta je onda moj cilj?

Da li sve što uzimamo i dajemo činimo jer imamo potrebu za tim? Da li ćemo voleti samo ono što nam je u pravom trenutku i na pravom mestu kada to poželimo?

Da li je moj svet čitav svet? Da li sam ja jedini gospodar nad nečim čemu je svako jedini gospodar ako to dovoljno želi biti?

O kvadratu

 Suviše dugo se ponavljaju iste dileme – da li ni iz čega može nastati nešto, da li se iz ne biti može desiti biti, da li nešto može postati ništa? Težnja da se da konačan odgovor već je do­voljno apsurdna, ali, ah, igara nikada dosta. Ono što nas najviše užasava i muči oko toga gradimo najluđe igre. Nije li besmrtnost ta kod koje se plašimo dosade ili je smrtnicima život sve dosadniji što je kraći? Ipak, nastavljam igru i idem do kraja. Ko je iole malo obratio pažnju na ovo što sada čita, morao je primetiti da još u delu „Kvadrat“ govorim o nečemu što i ne izgleda baš kao kvadrat. Ko mi ne veruje neka proba da nacrta ono što sam u pomenutom odeljku opisala ali ne ono što sam zamislila ili je sugerisan čitalac zamislio. Međutim, ja i dalje tvrdim da je taj kvadrat postojao.

Zašto?

Bitni su uglovi – Zorica, Slaviša, Srđan. Kada sam JA taj kvadrat zamislila on se gradio, dok god sam ga osećala on je pos­tojao a ostali uglovi nesvesno su me sledili. Ako ga samo na tren budem zaboravila, kvadrat će se raspasti i nestati. Možda sam došla na tu ideju podstaknuta samo time kako smo bili ras­poređeni u sobi? Da li je sve tako relativno i da li bi drugačiji raspored u kvadratu iscrtao drugačije dijagonale? Da li bi ona stranica koja meni nedostaje postojala?

O stranici koja nedostaje (posvećeno jednom od uglova)

 Prvo sam verovala da postojim premda sam strašno teška. Potom sam shvatila da sedim u tuđem uglu. Moja težina je rasla i sve me više obuzimala. Kada sam se vratila u svoj ugao pojavile su se boje i ja sam izašla. Više nisam mogla da verujem u to da postojim. Dok sam nestajala pretvarala sam se u matematičku formu­lu i dosadni grafikon:

 

 

 

(S – svetlost)

 Pričom o svetlosti rasvetljavaju se neke stvari… hm, ponekad, tek ponekad. I ova nepotrebno složena pričica je samo besmis­leni pokušaj da se izgubljena stranica iscrta po kvadratu koji više ne postoji i ne može ponovo da postoji.

 

Objavljeno davnog juna, 1996. godine u časopisu “Sveske”

 

Ljubavne priče – ne, ne umem ja to

 

Niko ne može bolje razumeti muškarca od žene koja ga voli, tako me je naučio Dostojevski. Ustvari to sam samo pročitala kao devojčica, još nezrela za takvu literaturu. Nešto, par meseci pošto me je dobrano izdrmusao pubertet.

Mnogo je tu suza, srušene romantike i ideala prošlo dok nisam ukapirala da su mi instinkti ta energija koju ludački sledim i  kroz nju učim. Auh, koliko lomljava, pa ljutnje, pa to pršti od strasti u pomirenjima a posle opet bacanje stvari ma kroz prozor, kroz prozor! Iskakanje iz auta, bežanje na motobajku.  Jednog momka sam gađala najdražim, otmenim  mantilom iz Londona, dugo željenim i čekanim, dok me je on samo priupitao „Da ti nisam nešto dužan?“ Nisam ja agresivna, ma jok ali  poklonila sam mu priču, onako filozofsku ali u suštini ljubavnu a on me je na to pogledao  tupo i upitao „A ti baš voliš da filozofiraš, a?“ . I kako da mi bude žao mantila!

Prva ljubav bila je kao najbolje drugarstvo. Potom sledeća, tip glavna faca u gradu a mene obasipa cvećem, vodi me po pozorištima, koncertima, pravimo žurke jeah, glavni smo u gradu. I to se završilo…suviše smo bili mladi, tada je sramota bilo da se udaješ pre tridesete. Kao da si neobrazovana. Posle su usledili neki mamini sinovi. Ima njih poprilično. Valjda su od mene hteli da pozajme tu snagu da se suprotstave svojim mamicama. Ali samo sam im izvređala bolesne keve i otišla. Jer nisu sigurno bolesni ti muškarci tek tako, problem je u odgajanju.

Dalje …dalje idu luda putovanja…ma, nije ni važno. Uvek sam govorila da ljubavne priče ne umem da pišem. Ni da izmišljam. O ljubavi mogu koju reč da kažem ali te zaplete, jao da li će se poljubiti, da li će se porodice Romea i Julije pomiriti, ne znam, teško to meni ide.

Volim one neobične, tanane odnose gde ljubav lebdi negde u predmetima koji se dele tokom dana, sto, kauč, metla, usisivač, andoli, ferveksi, poliva on mene pa ja njega rakijom u kadi dok nas trese temperatura od 40 stepeni. I tako se grlimo goli u kadi, kijamo i smejemo se. Meni prorade, drugi kažu leptirići,  ja ih zovem  „mali monstrumi“ ,  posle deset godina,  da li od gripa, rakije ili pogleda njegovog dok se smeši i  dok uglovi njegovih usana titraju. Znam i zašto. Do te bliskosti je mnogo, mnogo promašenih ljubavi bilo potrebno proći i imati sreće da smo sada baš on i ja tu. Uvek sam zahvalna na tom trenutku. Nikad se ne zna, sve je prolazno.  U meni uvek nešto kaže, kao glas iz nekog podzemlja : “Hvala ti na ovome sad“.

I tek sada znam na šta je to mislio Dostojevski. Ljubav izoštrava ta čula i saosećanje je ustvari ta inteligencija koja „čita“ muškarca i kada se ćuti. I kad on luta. I kada budali,  greši. I kada je bolno u pravu. I kad me previše steže, i kad je nežan bez povoda. I kada on laje,  dok ja kreštim. I u slučajevima kad zacvrkućem a on ne sluša. Ma ne osvrnem se a on ispričao sve o poslu…i tada. Pet onih dana kada ne govorimo i sve vikende koje smo jedva dočekali, i tada sam bila ta žena Dostojevskog. Svakodnevno dok ga izazivam na najrazličitije dvoboje jer ženama sve vrvi u mozgu a muškarci imaju mirne hormone i samo me začuđeno gleda tim “blago njemu” hormonima. Nekad bih da se menjamo sa količinima tih estrogena, i raznim “ronima” i “monima” da napravimo razmenu na jedan dan. Da se ja malo čudim koliko se čuje dok mu zuji u glavi. On tvrdi, dok hodam, čuje se kako mi šišti u glavi! A ja mislila samo ja to čujem, eh naivnosti!

Osvestila sam se ja, nije da nisam,  i prihvatila da sam bila retko nežna. Možda sam samo  jednom bolovala od ljubavi. Posle sam verovala u sebe i  smatrala da  je život suviše zanimljiv da ne bih uživala u slobodi dok me opet neko muško čeljade ne saplete.

Ma super su ta saplitanja. A sada…u srednjim godinama imam groznice, povremena zapaljenja, temperature u naletima. Nekad su to plaže i dva gmizavca. Pa nedelje u kojima kao da neko snima ubrzani film gde se mimoilazimo na vratima, sudaramo u sobama i ne čujemo i ne vidimo, brige, obaveze, drugi su u nama. Potom usporimo, popadamo, zakucamo se u jastuke, pa se negde u sred noći razbudimo i pričamo, ćaskamo što nam dan nije dozvolio. Magične noći uz promenljivi mesec koji se kači na orah ispred prozora. Evo sad ponovo merimo stopala, on tvrdi da su mi porasla za koji centimetar a ja se ljutim …gasi mi lap top…ništa, izgleda kraj ove priče…

Pauza – autorka – opravdano odsutna

Ljubav izgubljena u imenu

Šta su brakovi? I ta reč brak kako je nastala? I zašto mi nikad nije značila ništa? Čak se nekako uvek izmičem od nje. Nije potrebna. Ne želim je. Kad proleti hodnikom ja se sklonim uza zid da udari nekog drugog. Ja samo želim da živim u svetu ljubavi. Ostalo ne mora da ima ni ime. Jednom za svagda! Jezik, imena, institucije navode te da se opustiš, podrazumevaš da si nešto obavio, završio, počeo. A ljubav bi da ovekoveče. Nemoguće. Ona se svakog sekunda završava i počinje. Umiruje i trgne u stotinki. Trči neprestanu trku … Samo se menjaju oblici i dok spavaš. I dok se u snu hvataš u krevetu za nečiju ruku, ili dok se u krevetu nečije telo odmiče na drugu stranu. Svejedno. Ljubav nema ime ona je večita promena. I ko čeka brak I ko brak ima iza sebe I ko u njemu živi precrtajte tu reč! Ona baš ništa ne znači. Ima to B kao bol R kao rušiti A kao a šta ako me… K kao kraj Ljubav isto….slova je izlizaše…. Tajna i vatra uporno na kamen koja se bacaju tu su negde razmenimo ih…

Trikovi sa tortama i mačkom

Ćaskanje

( Ovo je deo igrice medju blogerima novi  nominovani  blogeri /vidi u PS/  Rada72, Leon M. , egomarija, gostkodgroficenaveceri , KatarinaBarbara, Darko Tadić) Moj odgovor na Radin zadatak napisati pricu od reči Torta, Sunce, ljubav, proleće, mačka.

*

Ne volim torte iz više razloga. Prvi je što ih svekrva i suprug obožavaju a ja sam lenja da ih pravim. Znači možete misliti kako je meni… Vadim se sa slanim specijalitetima kod pomenutih inače bilo bi baš zeznuto.

 Kad vidim kako divnih, kreativnih torti ima, sada su tu fondani, patuljci, zvezdice, ma mašnice,  divota jedna!,  ja se prvo divim, estetika je to, ali najrađe bih ih na sunce pa nek se tope i krive, sve bih ja to pobacala!  Pri tom, veliki sam protivnik tog veštačkog šećera u njima obilato nakrkanog da mi se i pomalo gade.

Takođe, moja mačka ne podnosi slatkiše i  zato je ona moja miljenica. Ona voli proleće, sunčan dan, i da ruši torte koje ja na silu ipak napravim iz ljubavi svom suprugu.

Ipak miljenik moje miljenice nisam JA nego Nešoni tako da većinom taj gospodin muž za mene je nedostupan. Sedne mačka u krilo kod njega – ne silazi, legne pod ćebence prede mu uz stomak  – ne mrda.

Okrenem ja drugi list.

Ok. Torte sam rešila. Naručujem ih od rođake samo Nešoniju za rođendan a ostale dane prave ih moja majka ili svekrva, ponekad moja sestra. I torta izgleda ovako kad je ja ne pravim:

Za one hladnije sezone kaljeva peć je nagarena, i mačka je na njoj tako da za hladne dane sam je se rešila ne mrda od pećke, dakle imam slobodnog muža. Samo za sebe.

Problem je to proleće…hm…ni toplo ni hladno…napolju sunce, maca se zaludi u dvorištu skače sa kruške na orah, sa oraha na komšijski krov, pa nazad na naš oluk, tu lovi guštere i baca ih odozgo, valjda misli “nisu još doručkovali”.  Luda mačka. Onda padne popodnevno sunčanje na šupi, milina, sloboda!,  do uveče to je bračni vikend, čavrljanje, maženje, bistri se dnevna politika, sluša se muzika…

Ipak prolećno veče je samo njeno i Nešoni je samo njen. Mene teše dva verna psa.

Ali pronašla sam jednu mekanu tašnu, eto zašto su ženske tašne enigma uvek! meku iznutra. Sada je to njeno omiljeno mestašce za noćnu dremku.

Dakle termin od ponoći do jutra je opet moj!  

Mi smo ustvari jedna džungla od porodice …

PS Posto je ovo deo igrice koju je zapocela Rada na blogu Dnevnik slučajne domaćice i zadala nam reci Torta, Sunce, ljubav, proleće, mačka koje nase price moraju da sadrze ovo je moj odgovor na igricu.

Za sledeći krug reči su Uspeh, pauk, muva, vatra, pad  a nominujem blogere :

Rada72

Leon M.

egomarija

gostkodgroficenaveceri

KatarinaBarbara

Darko Tadić