“Profajler”, krimi roman Tamare Kučan. Potera za hakerom se pretače u borbu protiv nasilja nad ženama

Sistem ne može zaštiti žrtve dovoljno. Da li ćutati, čuvati kao tajnu, da li uzeti zakon u svoje ruke, da li je osveta sloboda ili je oslobođenje tajne sloboda?

“Na nas je red da otkrijemo još jedan bag. Bag u čoveku.”

“U trinaestoj godini, pogledala sam film Dama snežne krvi , ekranizaciju istoimene mange – japanskog stripa. Postao je to moj omiljeni film. Dao mi je snagu, iznova i iznova sam ga gledala… Glavna junakinja je Juki (eng. Yuki), devojka koja živi za jedno – osvetu. Želi da se osveti ljudima koji su silovali njenu majku i ubili njoj bliske ljude. Juki je odvažna, snažna, disciplinovana, surova, lepa, zavodljiva… Ženstvena. Nosi kišobran u čijoj dršci skriva mač. Tim mačem ubija. Zamaje protivnika svojom lepotom, potom mu oduzme život. Ceo život sanjam o jednom… Da postanem kao Juki. Da budem ona.“, reči su glavne junakinje romana Marine.

“Profajler” je deseti roman autorke a ujedno i jubilej druženja sa svojom čitalačkom publikom. U ovom romanu sam diskurs i tok priče pokazali su jednu novu Tamaru Kučan. Ovo jeste krimi priča ali ne jednostavna i ne samo krimi priča. Drži pažnju i želju da saznate kako će se sve odvijati i rasplesti ali autorka to ne dozvoljava tako lako. Ona zapravo želi da ispriča jednu možda i donkihotovsku priču o hakeru koji se bori protiv “rupa” u sistemu društva,  kroz “rupe” u kompjuterskim sistemima.

Glavna  junakinja Marina je ušla u odeljenje za borbu protiv sajber kriminala i postala deo lova na hakera R. koji je svojim akcijama, razotkrivanjem ljudi na važnim funkcijama u svojim nelegalnim delovanjima, preusmeravanjem dečjih igračaka na adresu dece kojima su one potrebne a ne na profit koji kompanija želi da ostvari, ovaj haker dobija podršku i simpatije javnosti. Važna, poznata ličnost koja se preko medija bori protiv nasilja nad ženama, doživljava krah jer haker razotkriva, da je on zapravo nasilnik u sopstvenoj porodici i time ponovo zadobija podršku među građanima a sudbinu supruge nasilnika oslobađa. Sve to izluđuje u policiji inspektore u sajber odeljenju jer se sistem pokazuje nesposoban da reši slučaj.

Zakon – pokazuje se nesposobnost da se on sprovodi i da zaštiti žrtve od pedofila, silovatelja, nasilnika.

Društvo – pokazuje se u svoj svojoj licemernosti da zakon i funkcije protiv kriminala zapravo vode bolesni, nepošteni, nasilni ljudi koji su se pod maskama sakrili i infiltrirali u sistem. Pokazuje nemoć celog društva da se, (kako je otac glavne junakinje,  pošten i predan inspektor ponosan na to da nema u karijeri ni jedan nerešen slučaj, učio svoju ćerku), da se zakonskim putem građani izbore sa oštećenim pojavama u društvu. Otuda roman započinje rečima :

 “Dobro jutro, prljavi obrazu… Parazitu tuđe tišine. I ovog jutra dok si se umivao, pomislio si da voda pere grehe. Obrisao si lice i po ko zna koji put poverovao da rutina svakodnevice briše sekunde svega nesvakidašnjeg čemu ne možeš da odoliš.”

 

Otac junakinje Marine, koja prerano gubi majku predstavnik je možda malo krutog ali brižnog oca na svoj “inspektorski” način, slikovito izvajan kao policijac starog kova koji veruje u svoj posao. On zna dokle je je njegov domet i savetuje svoju ćerku da je posao kada započne neki slučaj da se uhapsi počinitelj i tu dalje prestaje njegov zadatak. Došla su neka druga vremena, internet komunikacija je ubrzala protok informacija, povezanost ljudi ali i dostupnije su žrtve bolesnim umovima koji ih traže, kao što su i rešenja policijskih slučajeva upravo negde u dubinama interneta.

Tako je i format romana na izvestan način prilagođen net diskursu i slika je današnjice a naslućuje i potpuno novu dimenziju komunikacije među ljudima u narednoj deceniji. Otkriva nam da ona već uveliko traje samo je mnogi nisu svesni negde u deep i dark web-u. Sve to inspirisano je stvarnim likovima i ni malo nije nestvarno i nerealno. Ipak, malo je i zastrašujuće. Autorka je kao i uvek posvećena temi koja je savremena, na koju nas navodi da obratimo pažnju.

Sa druge strane, kroz razvoj mlade devojke, Marine i negde na sredini romana rasplitanja njene duboke rane počinje iznova da nas intrigira ovaj uzbudljiv roman. Marina je uprkos željama svoga oca izabrala svoj put i uputila se kao psiholog u Holandiju gde je predano učeći postala – profajler – psiholog koji procenjuje profile osumnjičenih. Tu doživljava ljubav, duboku, prvu u kojoj sebi kažeš “znam da sam volela” ali se vraća u Srbiju jer baš kad je najlepše ta ljubav nestaje, ne ostavlja nikakav trag, gasi svoj Facebook profil i niko ne zna šta je sa njenim Edijem. Povratak je upliće u novu priču sa Nikolom koji vodi sajber odeljenje. No to nije obična ljubavna priča. To je težak udarac na njenu tajnu, na njenu profesiju, jer ona nije odmah shvatila šta se zapravo dešava. Ko je Nikola? Važno pitanje koje ona podsvesno i intuitivno sve vreme oseća i naslućuje, dobija napade mučnine, svojevrsna fizička manifestacija intuicije i podsvesti! Verovatno jedan od neuobičajenih načina, težak u svojoj ironiji, put da saznaš i iznešeš iznova zamračenu bolnu tajnu o silovanju doživljenom u mladosti, posle maturske žurke, opisan je u ovom romanu. I na to se nadovezuje samo sve veći broj silovanih mladih devojaka, devojčica a istraga traje…

Žrtve  – “Nekada je i najgori košmar bolji od stvarnosti.”

Život posle – ,,Kod nastavljanja dalje nema mogu ili ne mogu – jednostavno nastaviš dalje.“

Istina – “Laž može da postane istina. Istina nikada laž. “

Laž – “Beskrajne laži. Lažov se kune lažovu zbog kog je lažov postao.”

Pravda – “Ona je mrtva. Pravda je iluzija. Kada ubi­ju ono što voliš, nema pravde, samo manje nepravde koja ne može da obriše rane, ali može da umiri čoveka, da ga spreči da postane nalik onima protiv kojih se bori.“

Tajne – “Svaka tajna skriva istinu, ali samo neke tajne mogu razotkriti laž”

Haker – “Obećavam da ćeš uskoro saznati sve o njima – o prevarama koje pune njihove džepove, o lažima koje im čuvaju fotelje. Ovo nije moj rat. Ovo je osnovno pravo svakog čoveka na život. Na život bez ugnjetavanja.”

 Junakinja se u jednom trenutku pita da li bi ona rešila ikada slučaj i donekle olakšala sebi i priznala silovanje sa mogućnostu da je otac donekle u ključnom trenutku pomogne. Šta je sa ostalim ženama koje nemaju tu mogućnost, čiji otac nije policajac, pita se ona, i ima duboko razumevanje prema strahovima tih žena. I sama Marinina borba i borba hakera R. da se bar određeni broj žena spase novih zločina, hapšenjem silovatelja dolazi u jednom trenutku u bezizlaznu situaciju. Žrtve nasilja su tako često u bezizlaznim situacijama. Ono što je najopasnije u našem društvu je što su kazne male, dokazi se relativizuju, sumnja se u žrtvu više nego u počinitelja! Nasilnici su u svim sistemima, često mogu da utiču na zakon, a žrtva da kobno strada svojim priznanjem. Otuda je borba uvek lična, i svako se odlučuje na nju u skladu sa svojim mogućnostima. Zato u romanu imamo razumevanje prema svim onim ženama koje ćute o onome što im se dešava. Marina koja završava isprebijana u bolnici razume ženu u bolničkom krevetu pored nje koja svoje modrice objašnjava padom u kadi…ali joj ukazuje da ona nije ćutala i ostavlja joj svoj kontakt za svaki slučaj.

Jednako tužan, i bolan je osećaj da čak žrtva mora da položi svoje telo kao dokaz, da podnese jedno sumanuto hrabro ali opasno suočavanje i izazivanje nasilnika ne bi li on bio priveden pravdi! Zašto!? Pa on je pod maskom divnog, sjajnog borca protiv kriminala, on je u sistemu koji bi trebalo da sve nas čuva, on se tu sakrio. I čini nedela. Ali haker R. to zna…Don Kihot koji ne želi slavu, samo da bar u deliću svog mikrokosmosa spasi buduće moguće žrtve, a on to može jedino na ovaj način. I to je samo čestica pravde koja je ostvarena na neki način, kada je haker R. preuzeo “zakon u svoje ruke” spreman i sam da bude uhvaćen i žrtvovan ako je to potrebno. Nije to put, ali jeste roman ukazao da smo često na granici da nas do dna dovodi upravo nesprovođenje zakona, iskusno bekstvo zločinaca sistemu, korupcija i nepravda, često navode pojedinca da pomisli da nema pravde ni u pravu, ni u sudu, nigde i da pada u iskušenja da se bori svojim golim rukama i telom.

Otuda, ova savremena krimi priča rastače sistemski zarobljeno društvo i pojedinca koji se u njemu koprca i snalazi na bolne i rizične načine. Uvek postoje dve strane priče, oni koji su uspeli, mnogi koji su izgubili bitku, pa i život. Oni koji su progovorili i oni koji još uvek ćute. Oni koji su skinuli teret sa svoje duše i ponovo mogu da žive i vole i oni koji su kažnjeni…

“Profajler” je otuda svojevrsna kritika društva i podrška žrtvama nasilja da se izbore sa svojim demonima.

Ono što je vodilo junakinju, i čime se u trenucima slabosti hrabrila je moto koji je pronašla kroz svoju ljubav prema Japanu. Bušido –  kodeks ponašanja samuraja…

Ju – 勇: hrabrost – snalažljivost, tvrdoća i hladnokrvnost.

 

 

Romani Tamare Kučan i IK Urban art očekuju Vas i na ovogodišnjem Sajmu knjiga

 

tekst prenet na portalu:

 

tekst prenet na portalu razumno.rs

Moji razgovori sa izdavačima – IK Urban Art

NA AUKCIJI DUŠA SA TAMAROM KUČAN

„Izgubili smo iskrenost, skrivamo se iza maski. Problem nastaje kada maska koju nosimo sraste s licem pa ne znamo šta je maska a šta lice.“

Klik za ceo intervju

Trejler za roman INDIGO – Tamara Kučan

Moji razgovori sa izdavačima – IK Dereta

UTISCI IZDAVAČA – “DERETA”

Razgovor sa Dijanom Deretom o Sajmu knjiga u Beogradu, Sajmu knjiga u Nišu, jubileju IK Dereta – 35 godina postojanja.

Klik za ceo intervju

Dijana Dereta

 

Moji razgovori sa izdavačima – Slovopres

Ovaj put razgovarala sam, vrlo otvoreno sa Miljom Lukić, vlasnicom izdavačke kuće Slovopres o književnosti, Sajmu knjiga, kako je biti izdavač u današnje vreme, koji su novi trendovi u izdavaštvu.

Klik za ceo intervju

Milja Lukić

Osvrt na roman o zločinu iz strasti -“Džem od kajsija“, Miroslava Đušić Nedeljković

“Sedela sam tu, ne znam koliko dugo. Činilo se da me i prolaznici čudno gledaju, ali nisam marila. Nisam čak osećala ni hladnoću. Bio je kraj oktobra. Miholjsko leto polako je odlazilo. Želela sam da sredim svoje misli, zato sam sedela tu, buljila u prazno. Želela sam da svi oko mene nestanu. Setila sam se devojčice, koja je pre nešto manje od dvadeset godina, veselo skakutala istom ovom stazom. Sada sam ličila na potrošenu staricu. Samo nedelju dana pre maštala sam o tome kako ću sva u belom stajati pored čoveka svog života.”

Kao što i glasi  jedan od prvih odeljaka romana autorka nam odmah oslikava “Kako je sve počelo”…

Istina je kada kažu da već na prvim stranicama knjige koju čitate možete videti da li vam taj pisac “leži” a itekako majstorstvo pisane reči.  U ovom romanu se odmah vidi koliko autorka već ima u sebi talenta da lakoćom oslikava a da ta slika bude preplavljena emocijama. Ono što je mene odmah privuklo da do ranog jutra čitam ovaj roman, ne nisam imala strpljenja da čekam sutra 🙂 je što se preda mnom našao pisac koji slika rečima. A ja to naprosto obožavam! Slike Kalemegdana, Beograda, potom kako se razvija radnja gde god da se kreće glavna junakinja Marta i koga god da sretne, to su savršene oslikane umetničke figure. Sve deluje tako lako, reči teku, opisi su puni duha, detalja, zanimljivi i imaju ritam. Da, ritam. Niti je prebrzo niti i jednog momenta dosadno. Mogla bih da se osmelim da kažem u pravom ritmu i sve sa svojom svrhom.

Puno je i dosetki i duhovitosti koju oživljaju glavni karakteri. Marta je junakinja koja puna duha, onako prvo mladalački obesno, u početku igra svoju igru sa inspektorom Marićem koja je neizmerno simpatična. Posle počinjenog zločina nad  verenikom, ona iz očajanja, zbunjenosti, iz stanja šoka u tom saslušanju doživljava jedno od svojih preobraženja. Ona od devojke koja je ipak živela u nekoj vrsti kontrole, iz porodice u kojoj je sa majkom imala hladan odnos, odnos koji joj je čitavog života nedostajao, donekle počinje da se ponaša kao ta majka, koja je uvek bila otmena, brinula o svojoj lepoti, seksualnosti, večitoj mladosti. U Marti se kao odgovor na to budi jedna reakcija u kojoj se ona iz skrhane devojke razočaranjem na saslušanju pretvara u izuzetno duhovitu, po vokaciji novinar, lucidnu žrtvu koja zavodi i ispituje i igra seksualnu igricu sa inspektorom. Ta priča saslušanja je veoma neobična i nadasve zanimljiva.

Tu se već naslućuju faze kroz koje će junakinja sve proći, od novinarke na svom zadatku, zaljubljene i srećne devojke pred venčanjem, do razočarane, povređene, spremne da ubije, da prizna, pa do potpunog psihičkog rasula, lečenja, izlečenja… Do susreta sa sobom,  posle svih faza, kada samospoznaja sve iščisti i zapravo više nema potrebe da Marta bude bilo ko drugi, kako neko drugi želi, već da bude ono što ona jeste.

“Izdali su me oni koje sam najviše volela, zgazili me kao mrava, dok je vredno sakupljao zimnicu. Možda ne kao mrava, nego kao bubamaru. Počupali su mi krila, izbrisali tufne, a po njima sam bila prepoznatljiva. Nisu mi dali da poletim i donesem goste.”

No ovaj roman sa okosnicom zločina iz strasti zapravo je roman o majci koja je nedostajala, koja je bila tu ali niste je mogli zvati mama, o nedostajanju te topline kada devojčice rastu, kada su mame uz vas dok ste još zbunjena devojčica. I onda se desi ljubav. I majka i tu ljubav na neki način otme. Oduzela joj je toplo detinjstvo, nikada nije dobila od majke ni miris domaćeg hleba, ni džem od kajsija. Uvek je to dobijala od tetka Anđe, tople žene koja je bila tu za devojčicu punu pitanja. A kao odrasloj ženi oduzela joj je ljubavnika.

I negde taj nepostojeći  most, on nije srušen, zapravo nikad nije bio ni izgrađen, između Marte i njene majke Marije Ilić je skriveni zaplet knjige. U romanu stradanje ljubavnika junakinju vodi do inspektora Marića, jer ona je spremna da prizna sve i zločin … ali nije spremna da se suoči sa majkom. Na najteži mogući način u ovom romanu gradi se most između majke i ćerke u već zrelom dobu.

Neoprostiv greh majke, nervni slom Marte, opisan vrlo uverljivo, sa jako intrigantnim i autentičnim scenama, njeno lečenje i lik doktorke vrlo blag, nova ljubav koja ne leči brzo sa inspektorom Marićem …Svi su likovi, autorki je to ja mislim, sraslo u svakoj njenoj do sada napisanoj reči, ljudi od krvi i mesa, niko nema jednostrano lice, svi imaju dubinu i neku svoju priču, a Miroslava to opisuje sa lakoćom, kroz gest, kroz način kako neko hoda, njiše kukovima…

Meni je najupečatljivija ostala urezana scena kada junakinja Marta sreće čistačicu u stanici milicije:  “Zatvorila sam oči, nažalost ovde nikoga nije bilo briga kako se ja osećam. Čula sam korake. To bi mogao biti inspektor, ali nije. Bila je tetkica. Vukla je umorno svoje noge u izlizanim teget borosanama. Lastiš na njenim isto tako izlizanim i ispranim belim čarapicama bio je vidno ispucao, cvetići po njima tek su se nazirali. Umesto da vodim svoju brigu, ja sam se u tom trenutku pitala, zašto je ta žena sebe dovela u takvo stanje. Zanimalo me je koga ima kod kuće, da li je neko čeka i ko može da čeka ovakvu spodobu. Kosa neofarbana vekovima, izgorela od kiseline i trajne. Jedino lepo na njoj bile su njene krupne oči boje badema, to nije mogla ničim da unakazi, one su bile očuvane i zabrinuto su me posmatrale. Videla sam u tim umornim očima brižan pogled, pun sažaljenja i prezira u isto vreme.”

A to je potpuna suprotnost izgledu majke glavne junakinje Marte.

“Bilo je nečeg toplog. Izgled više nije bio važan. Ovu ženu je sigurno neko čekao kod kuće, ta kuća je bila topla, bila sam sigurna u to. Obratila mi se „majčinski” sa „dete”. Moja majka nije nikada uradila ništa slično. Poželela sam da sedne pored mene, da je zagrlim, da joj stavim glavu u krilo. Poželela sam da me miluju te hrapave ruke, pune žuljeva, da osetim miris majke. Marija je mirisala na skupe parfeme, ali na majku i džem od kajsija nikada.”

Zapravo, na kraju romana kroz veoma teška stanja koja su opet ispričana kroz veoma zanimljive dijaloge koji vas i nasmeju i do suza dovedu, majka se kao i ćerka transformišu i zapravo približavaju postepeno, onom odnosu u kome će priznati svoje greške i koliko su jedna drugoj nedostajale, koliko su tokom života pogrešne vrednosti udaljavale ove dve osobe a zapravo uvek je najvažnija ta toplina, porodična iskrenost, bliskost, nebitan je svet i šta drugi kažu. Život čine sitnice poput tetka Anđinog džema od kajsija koji majka nikad nije napravila. A on je sinonim za tu bliskost i ljubav majke koju nije imala.

Ne mora uvek tako, na ovaj najteži način, i takođe, ne uspe uvek i u svakoj porodici, ali poruka je jasna, kako se i kaže u romanu: “ Dragi Bog mi je poslao poruku, da se životu treba radovati, a ne kockati se s njim besramno. Pokušala sam to da uradim, ali nije išlo, na vreme sam dobila packu, koja je zabolela i opomenula me da je to što radim pogrešno”.

Miroslava Đušić Nedeljković rođena je u Beogradu, gde živi i radi. Pisanjem se bavi još od školskih dana i do sada je objavila 6 romana. Trilogija „PROVINCIJALKA“, sa naslovima „VALJEVKA“, „BEOGRAĐANKA“ I „NATALIJA“, te roman „DŽEM OD KAJSIJA“. Ove romane je objavila izdavačka kuća „ŽIRAVAC“ iz Požege. Roman „LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA, DOGODILA SE“ objavilo je IZDAVAŠTVO PTT SRBIJA, i deo je edicije „MUZIKA DUŠE“, i nagrađen, štampanjem romana. Nedavno je objavila svoj šesti roman „DORĆOLSKE LIPE“  a očekujemo na ovogodišnjem Sajmu knjiga  2016. i najnoviji pod nazivom „PRIČA POČINJE NA KRAJU“  koji je rađen po istinitoj priči.