Oznake

, , , , , , , ,


zamak-4

Zamak siv, zidine i magla, taj sindrom. Ono kad dođe period da sve stane, kasni, ne odmotava se nego se još upliće, mrsi, čvorovi se množe gde im mesto nije. I traje. I kao ponosna a tužna princeza ili usamljeni kralj ili besan ali zapušenih usta sluga, kružiš po tom zamku. Čekanje, nadanje, kretanje izvan zidina tek na silu, jedva.

Ponekad šta god da činiš, šalješ osmeh, podršku,  ljubav, učiniš, zovu te – javiš se, odazoveš se …vraćaš se u taj zamak. On opet kaže isto vreme. U istoj tački si. Pa kako! Kao kad magla ne može da se podigne dok vetar ne dune! Tako opkoli čitav grad i ne propušta ni zvuke, ni nove mirise, ništa!

Sve se praviš nije ti ništa, živiš život, ne gunđaš, ne kukaš, samo ideš, kako te vuče, neko za ruku, neko za rukav, od nekog bežiš, neko od tebe beži…Samo jedno je sigurno. Bolje da i kružiš i sanjaš, i daruješ sebe …nego da pogasiš svetla u tom zamku, u magluštini.

Vetar ne dolazi tek tako…da maglu raskloni…svi ti ljudi kojima si se odazvao, te želje koje si smatrao nemogućim ali nisi prestao da im tražiš put, da odgovaraš na izazove…negde sevaju, greju i vlaže…Donose promene.

Tako dođemo do onog kad se najmanje nadaš… ali nije to iznenađenje, tek tako došlo,  radio si na tome, iako se naizgled ništa pomeralo nije…jer sve što radimo u jednom vremenu, kad ono otkuca po svojoj volji i svome zvonu sad! zahuči vetar i oblake otvara zrak po zrak sunca.

Uvek, kao u cikličnim krugovima, posmatrajući svoj život unazad dođem do iste slike, nekad neće da krene po mom ma šta da učinim, nekad sve hoće, ali ne ako zaključam zamak, ako se ne odazivam.

Sve što radim beleže mi izgleda u neki svemoćni tefter i anđeli i đavoli, i svetlost i tama pa mi pobacaju kao povratne slike samu sebe.

I kada te ništa neće i naizgled stoji, krećeš se jer te promena sigurno čeka.

Ponovo se uverih u to.

photo: odavde

Advertisements