Olja Ristić

Članci označeni sa „romani“

Kratak osvrt na roman „Bulevar greha“ Zorana Petrovića, autora romana istorijske fantastike „Praznik zveri“, u nastavcima

Bulevar greha

„Da l’ pita neko mene za moje komade života…”

 Iako je sada veoma aktuelan serijal romana “Praznik zveri”, Zorana Petrovića, odlučih se da pročitam njegov, prvi, moglo bi se reći, roman o urbanim ljubavima i urbanom životu iz pespektive vremena kome i sama pripadam. Verovatno sam ga shvatila prilično subjektivno, jer mi u srcu stoji nostalgija za takvim šmekerima, koji se u vrtlogu onog doba pogube u svim zavrzlama traganja za samima sobom, kroz stvaranje imidža, kroz uticaj društva, kroz alkohol, redovno opijanje i zezanje u kafićima, uz obavezne “pljuge”, muške priče navodno, gluvarenje…

Možda ponekad kao i junak samog romana kome je autor dao svoje ime Zoran, smatramo da su to i trenuci u kojima smo gubili vreme, ali iz perspektive kasnijih godina to gluvarenje nekad sadrži najbolje delove nas samih.

Tu je naravno potraga za ljubavlju, od banalnog seksa u pijanom stanju, žena čijih se imena ni ne sećaju junaci, sve je igra urbanih momaka…

Dok ne naiđe, Ana, koja zadesi junaka. Ana – simbol opasne ljubavi. Simbol komplikovane ljubavi, grešne, pune laži koje junak oprašta, raskida, povrataka, odlazaka. Zoran u određenom delu romana čak i halucinira jer u toj ljubavnoj priči ostao je onaj bitni deo njega koji na kraju romana shvatićemo, nedostaje, zauvek.

Možda nam imena pojedinih poglavlja romana najbolje opisuju tokove ove grešne strasti: Ljubav, Dupli život, Šokovi 1,2,3, Raskid, Koncert zajedničkog života, Uvod u ludilo, Raskid 2, Ludilo, Emotivni ćorsokak.

Muško pero ipak traži od svoj junaka da se otrgne patnji za izgubljenom ljubavi:

“Nikada se nisam kajao zbog svojih dela, retko sam žalio za bilo čime, iako svako delo ima svoje posledice, svaka akcija reakciju. Uvek sam bio spreman na sve, ali me život i posle četrdeset godina na ovo nije spremao. Kao otvoreni tetrapak i tuga ima rok trajanja, i posle nekog vremena ili je konzumirate i postane večno deo Vašeg genetskog zapisa ili morate da je bacite u đubre”  

 U odeljku Ludilo šok koji osoba preživi nakon što je posle velike ljubavi ostavljena opisan je u romanu kroz metaforu:

“Naša duša počne da liči na malu kucu koju je nemarni vlasnik odbacio od sebe, ostavio samu, na milost i nemilost snegu i vetru. Dok hladnoća prodire do kostiju, ona molećivo cvili, tražeći samo trunku nekadašnje pažnje, toplote i ljubavi. Gorko plače, sve dok joj se, zavejanoj, poslednja suzica slije niz sleđenu, mrtvu njuškicu.”

 U odeljku Šarenilo duše junak je opisan kroz fantastično davanje uloga u njegovoj svesti, pa je tako na Centralnoj dvorani mesto zauzela Opsesija, Optimizam je skakutao u ritmu njenih reči, Strast se “mangupski smeška Požudi”, Sreća i Zadovojstvo se šepure, Ljutnja i njen stariji brat Bes sede za istim stolom i igraju karte. Tuga, Strah i njihova ćerka Nesigurnost i sin Nemir ne snalaze se u takvom okruženju i povlače se. Malo po strani sede Poštenje, Dobrota i Empatija. Pored same ivice glavnog podijuma smestila se Hrabrost koja tapše Opsesiji.

Možda je kroz ovu igru zapravo autor najbolje sažeo pred čitaocem svu istinu o glavnom junaku koga kroz najraznovrsnija dešavanja pratimo tokom radnje romana.

Autor je pisao većinom žargonskim jezikom, dijalozi prate diskurs vremena koje dočarava. Čak i u segmentima kontemplacije osećamo jednog s ljubavlju vaspitavanog momka koji na ulicama grada proživljava poroke ali u svojoj biti ostaje onaj tragač dubljeg, višeg smisla. Ne želi da se vrti u kolotečini i u kružnici koja ne vodi nikud, a opet kao da kroz gotovo krimi zaplet nagazi na minu od ljubavi.

Duh vremena koje autor želi da dočara, kao i glavnog lika najbolje opisuje deo iz odeljka 40. godišnjica:

“Onda stadoh i počeh glasno da se smejem a zajedno sa mnom i celo predsoblje, plakari. Kuros na polici, veliko ogledalo, starke na podu, sve se treslo u ritmu mog glasa. Smejao sam se svom prvom poljupcu u WC-u 14. beogradske gimnazije u petnaestoj godini života i već najavljenom gubitku nevinosti, smejao sam se večerima u kojima je nas nekoliko opčinjenih klinaca, gledalo starije ribe iz kraja kako prolaze Hadži Ruvimovu, naš poznati “parkić” i odlaze u noćni život, Taš, Amadeus, Dugu, smejao sam se eksperimentima sa lepkom u Dadovu i prvom džointu na Akademiji, prvom jakom pijanstvu u vojsci…”

 Ako ste spremni na jednu ludu vožnju onda vam preporučujem svakako ovaj roman.

bulevar i praznik

Autor se posle ovog romana okrenuo sasvim drugačijoj viziji i posvetio istorijskoj fantastici te sada već imamo serijal romana “Praznik zveri”. Iako posve različiti, roman “Bulevar greha” i kasniji fantastični romani, mora se zaključiti da Zoran Petrović spada u autore čija dela su idealna za ekranizaciju.

Praynik yveri greh alijanse

Tačno pet meseci nakon izlaska prvog romana multižanrovskog serijala, Praznik zveri – Žeteoci, stiže nastavak, Praznik zveri – Grehovi alijanse. Pre nego što se nađe u knjižarama, roman će moći da se kupi na promociji, čiji će datum i mesto održavanja biti objavljeni uskoro.

Zoran Petrovic profilna

Zoran Petrović rođen je 1968. u Beogradu. Od 1984 – 1986. aktivno se bavio muzikom, bio vokalni solista u “Bukowski band”. Od 1987 – 1990. vokal je projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih, završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, online gaming-om kojim se kao hobijem bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova” dobija 2012. 2009. godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije “Ženi koju volim” a 2010. poezija je sabrana u zbirku “Hvala što postojiš”. “Bulevar greha” je njegov prvi roman.

Advertisements

“Peščani sat“ i „Oduvek“ (Tamara Kučan) – romani suočavanja

pescani-sat-2

“Peščani sat“ i „Oduvek“ – romani generacije koja nosi teret onog na šta često samo odmahujemo rukom, zatvaramo oči, što možemo duže odlažemo da mislimo o tome verujući da se to dešava negde nekom drugom, ne našim prijateljima, ne mojoj, našoj deci. Priznajemo, znamo sve tračeve po gradu i dok ih čitamo kao da već sve to znamo ali… Osetih grižu savesti. Odmahivala sam rukom. Obično se gnušamo na određene pojave u našem društvu, verujemo da je manje prisutna takva stvarnost ako je umanjujemo, postavimo negde da bitiše sa strane. E pa tu sam pljusnuta u lice, dobih dva šamara od dva romana, Tamare Kučan.

 

„Peščani sat“, objavljen 2013.  nazivan je šokantnim, provokativnim, doneo je autorki veliki broj čitalaca i različitih prikaza i kritika. Za mene ovo nije šokantan roman, ovo je itekako realističan roman, sa dobro izgrađenim okvirom i vrlo jasno i proračunato postavljenim likovima. I zvuči vam poznata površina te priče, a autorka je izuzetan talenat da vas vodi, da vas povuče u radnju, majstorski menja scene da na trenutak verujem da bi to bio odličan film, da je već skoro čist scenario.

Autorka voli da se igra pa knjigu zapravo piše Jovan „pisac bez inspiracije  – bednik“ a na kraju knjige dobiće i intervju, taj „bednik“, kada nam ispiše sudbinu Sare. Druga kapija lavirinta romana je da se Sara, glavna junakinja pojavljuje na početku u sceni koja je zapravo i kraj romana, posle raspleta. Pošto autorka vlada veštinom dijaloga ulazite kroz njih, u petoj brzini u likove prijateljice Sonje, Petra koji je „glavna faca“ u našem filmskom svetu i traži glumicu za film, u zaplitanje i preplitanje mladosti, ambicija, naivnosti, dečjih igrica, putovanja, ludih matoraca, promiskuitetnih stranaca i političara.  Studentkinja fizike upada u svet eskort dama, pateći zbog prave ljubavi koja je čudna, promenljiva, prepuna Petrovih tajni, a kad se izlet u taj svet završi padom i strahom u prelepom Dubaiju, suočava se i sa tragedijom i razočaranjem u sve što je verovala.

Nije mi namera da otkrivam radnju, već je dovoljno pisano o šokantnosti sveta elitne prostitucije. Ovde je meni suština, dočarana realnost, ne znam može li otvorenije a da ne bude neukusno, a nije, i naprosto vas zabole sudbine svih tih izgubljenih likova u ovom surovom svetu bez duše. Ako zatvorite knjigu na čas, shvatite da mi živimo u tom perverznom svetu, mladići i devojke, studenti upadaju u te priče lako. O da čitam, pa ja čitam stvarnost! I to ono na šta sam odmahivala rukom dok se sa njom ne suočim.  Ne mogu da kažem da autorka traži razumevanje za svoje likove. Ona priča otvoreno, jezikom tog sveta, priču. Mlađim generacijama ovo može biti nauk, vodič, mogu se uplašiti mogu se „primiti“, mogu se sačuvati a mogu baš uplivati u te vode. Zavisi od njih. Neki nešto stariji čitaoci, srednje dobi, a ima i njih među likovima mogu da se prepoznaju u meri u kojoj su prisutni ili u meri u kojoj su stavljali glavu u pesak dok se i sada urušavaju sve vrednosti pred našim očima. A mi nemoćni pred silinom nadolazećeg talasa bluda, nemorala, besmisla svega što nije novac. I otuda je hrabar pisac koji o tome progovori na ovaj način. Ne da bi zaintrigirao, već da bi nam golu istinu servirao na sto.

„Peščani sat“ je roman koji će trajati. Dok se ne pročistimo. Svedok vremena kada su ljudi izmenili oblik,  koje najbolje opisuje citat iz romana: „ Zmije puze. Zmije čitavog života puze, Saro. Zmije spadaju u najopasnije životinje, iako samo puze. Čovek hoda uspravno, ali život je takav da te često natera da puziš. Kod čoveka je drugačije. Čoveka koji puzi zgazi čovek koji hoda. Zmiju se niko ne usudi da zgazi, nikada“ .

Okrećete li peščani sat kad iscuri vreme, ljubav, bol? Zašto se roman zove tako ipak ostavljam čitaocu da otkrije.

*

oduvek

Roman „Oduvek“ objavljen 2015.  je kraj sage o Jani i Stevanu, junacima prethodnih romana Tamare Kučan (Zauvek i Beogradske trilogije). Obična ljubavna pesma…obična ljubavna priča. Reklo bi se. Donekle i jeste. Roman se može čitati i odvojeno, od prethodnih.  Pozadina našeg ponašanja u vezama, pak deo je obrazaca koje nosimo iz svojih porodica, a glavna junakinja je imala teške okolnosti u svom detinjstvu. Kako su se oni projektovali u ljubavnim vezama mlade devojke? U sasvim umerenoj i dovoljnoj dozi u romanu  je zastupljen i lik psihijatra koji pomaže junakinji.

Autorkina veština  kreiranja zapleta i pričanja priče, ne manjka. Ovde je možda mana da je Stevanovoj i Janinoj priči, pošto je poslednji roman o njima, roman raspleta, data većina prostora a opet donekle je poenta da nas na kraju ipak čeka Premija (kako se i zove jedan od bitnih muških likova). Negde u sredini romana nailazimo na blagu stagnaciju radnje sa puno emocija između Stevana i Jane. Patetika je deo svake lude ljubavi kroz koju ako ne prođete niste ni sazreli. Bez patosa ne postoji umetnost. Donekle smo možda mogli kao čitaoci biti na početku više emotivno upleteni u blago i sveprisutno postojanje muškarca Premije, da nam se više uvuče pod kožu, da ga poželimo glavnoj junakinji. Stevanov brak, karakter i Janine emocije su u jednom trenutku zasićene, istrošene. Posle teških iskustava sazrevanja kroz sumanutu, polu – patološku vezu, junakinja uspeva da prepozna svog partnera. Da ga konačno vidi onakvim kakav on jeste. Bez projekcija sebe u tome. Proces odrastanja može dugo da traje i da ima svoj razlog i poentu. Kako kaže junakinja : „Ovo je priča bez poente. Nekada davno, jedna poenta je od mene napravila čudovište. Iako ni dan danas nisam sigurna da li sam srećno čudovište ili sam čudovište koje je imalo sreće…Hvala ti poento! Makar nikada nisam bila kamen.“

Nekom osvešćivanje donese sreću. Nekome mir. Nekome prazninu. Ne može se mir dostići ako živiš u staklenom zvonu ili ti je srce tvrdo kao kamen. Svako od junaka romana isklesao je sebi sudbinu prema svom karakteru. Autorka je insistirala i na spletu okolnosti i neobičnim slučajnostima, ali možda to i nije bilo neophodno u toj meri, u nameri da ukaže da naše akcije pokreću ali da i život sam po sebi donosi neobične obrte i iznenađenja. Vrlo je jasno, nagovešteno kroz razgovor junakinje sa psihologom, koliko je nedostajanje figure oca, strahovanja majke i lik očuha presudan u ostvarivanju devojčice, kasnije, kao odrasle žene.

Po autorkinom diskursu, koji je meni prijao, romane sa slengom urbanog i mladalačkog kao što i jeste na našim ulicama, na žurkama i u kafićima ovog trenutka, sačuvana je duša jedne urbane ljubavne priče, bez pretenzija da se nameće autor, njegove kontemplacije. Ponekad iskrsnu kroz reči junaka, nenametljivo ali deluju snažno. Kao što autorka i završava roman: „Nije stvar kraja, stvar je priče. I, priznaćete, nikada se ne sećamo trenutka kada smo sišli sa ringišpila. Vožnja je ta koju pamtimo.“

*

Očekujući  uskoro posve drugačiji roman od Tamare Kučan, pod nazivom  „Indigo“,  najavljen za predstojeći Sajam knjiga u oktobru, u Beogradu,  izdvojila bih citat  iz romana „Oduvek“ koji možda najbolje opisuje njena dosadašnja ostvarenja, zatim sazrevanje nje kao pisca koji se izborio za svoje mesto među svojim čitaocima zasluženo, kao što i najavljuje šta sve od autorke još možemo da očekujemo:

„Ova vožnja počela je kao klinački san. Trajala je osam godina. Za mene, kao književnicu, za vas koji ste godinama uz ove junake. Bila je to, zaista, luda vožnja…Ringišpil više ne radi, ali luna park je i dalje tu. Kada biste samo znali kakva je vrteška stigla u grad, kako se okreće, šta sve ljudima ispada iz džepova! Ne biste verovali kada bih vam rekla…“

 

Tamara Kučan, biografija

slika-tamara-kucan

Tamara Kučan (1989)  jedan je od najmlađih pisaca proze u Srbiji. Prvi roman objavila je u sedamnaestoj godini. 2007. objavljuje roman Beograđanka. Tamarin prvi roman  izašao je u izdanju izdavačke kuće ArsLibri.  Naredna izdanja romana, objavlje izdavačka kuća Urban Art. 2008. objavljuje roman Made in Beograd.  2010. Tamara Kučan postaje najmlađa članica u istoriji Udruženja književnika Srbije. Iste godine, objavljuje roman Kocka. Kocka donosi šokantnu i realističnu priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, različitost i homofobija, neke su od pojava sa kojima se junaci ovog romana suočavaju. 2012. na insistiranje čitalačke publike, Tamara objavljuje, roman Zauvek.  Ljubav Jane i Stevana, još jednom se nalazi na testu. Iste godine, Tamara objavljuje roman Kocka 2, u elektronskom obliku koji se može besplatno preuzeti na sajtu. Kocka 2, nastavak romana Kocka, nastaje u znak zahvalnosti ljudima koji prate njen rad i koji su poželeli da saznaju šta se dogodilo sa Miom, Jelenom, Nebojšom i Anom. 2013. objavljuje roman Peščani sat. Tamarin najčitaniji i najšokantniji roman. 2014. izlazi roman Kapija.  U ovom romanu, Tamara kroz živote svojih junaka priča priču o strasti, ljubavi, bežanju i snovima. Iako se Kapija može posmatrati kao ljubavni roman, glavna tema ovog romana je imigracija. Roman Kapija zasnovan je na istinitim pričama koje je Tamara slušala razgovarajući sa imigrantima na ulicama Atine. U najavi, ove godine je roman Indigo.

preneto na portalu: http://www.beograd.news/kultura/recenzije/pescani-sat-i-oduvek-tamara-kucan-romani-suocavanja/bbb-news

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake