Osvrt na zbirku priča – “Da se kladimo u čokoladu”, autorke Keva iPo

“Moraš voleti život, pošto je smrt dosadna” Frenk Sinatra.

 Ovom rečenicom nas uvodi u poslednje poglavlje kratkih priča autorka koja se odlučila da se potpiše pod pseudonimom Keva iPo.

Dobro znamo da se iza tog imena krije jedna Lela. No to i nije bitno. A ova rečenica nije slučajno na vratima poslednjeg poglavlja. Čitajući, krećući se od jedne do druge priče, koje su po nečemu i  slične ali i zasebne sve više se punite određenom energijom, i sami dolazite kroz kratke sekvence iz života do sličnog zaključka. Voleti život. Spisateljica je duhovita, zapaža “svoje” detalje u pričama i sudbinama, hrani tužne sudbine, uplašene oči, prevarene žene, prevarene muževe svojom ljubavlju prema životu. Na koji način?

Smejaćete se, često i zakikotati. Prepoznaćete mnoge situacije. I zapitati mogu li tako? Najsnažniji pečat koji objedinjuje sve u jednu celinu je namera da se ostvari utisak da je moguća lakoća postojanja u nepodnošljivim uslovima.

  “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga detalja.

Teško da je moguće bilo šta prepričati. Autorka koja nas uvodi u različite stanove, na trgove, pijace,  u bračne zavrzlame, intime, svetove gde muškarci varaju svoje žene, žene svoje muževe, a brakovi u svemu tome nekako ne gube –  ta autorka je svojevrsni glumac koji menja svoje uloge i igra različite role u filmovima svojih kratkih priča. Svaka pripovetka je po jedan čin predstave sa beskonačnim brojem činova koja se zove običan život koji se živi prihvatanjem.

 Priče su nam ispričane iz ženskog ugla, pa iz muškog ugla, pa kao prijateljica koja posmatra sa strane…

Muškarac će reći u priči “Pampur” : “A s njom sam nekako odjednom počeo da se osećam slobodno, kao da sam bio zapušen sa sto strana i odjednom mi svi pampuri poiskakali.”

Ili u pripovetki “Sitna crevca” on će razmišljati: “Pretpostavlja se čak i da postoje paralelni univerzumi,  možda su svetovi naših duša baš u njima smešteni, a da ih nismo svesni? Možda bi se time mogli objasniti univerzumi jednog Dostojevskog, Hesea, Murakamija…? Ko zna koliko mi u sebi univerzuma imamo? Ali verujem da bismo, ako se jako koncentrišemo, mogli da ih u sebi pronađemo i osetimo, pa čak i da se njima dodirnemo…?”

Žena će reći još na samim koricama knjige: “Nisam-bog-zna-kako lepa ni zgodna, ali sam žena sa stilom. Imam vrlo elegantan, oproban metod: kad god vidim da mu se neka cica približi, ja se sprijateljim s njom. Gotovo da postanemo najbolje drugarice. Logično: svaka normalna žena bi se povukla – malo zbog solidarnosti, a malo više zbog straha od blama. I, vrlo je bitno da se reaguje brzo – dok se među njima ne razvije nešto ozbiljnije, posle se šanse  za druženje smanjuju. Posle beže kao žiške!”

 Prijateljica koja posmatra svoju drugaricu viknuće: “Ma daj… iz kog si ti ženo filma?? Život je, bre, dokumentarac, a ne ljubavna limunada!

 Tematski najistaknutiji je okvir intimnog, bračnog života ljudi srednje dobi. To je nit koja se sve vreme izdvaja i ukazuje na svet te možda, kobne sredine života. Sa jedne strane naginje se ka mladosti: “Ma idi bre. Živ me blam pojeo, nisam baš u godinama kad je u redu rasplakati se nasred ulice.” (priča “Srebrni ram”). Na to se nadovezuje ta ista nit: ”…jeste, patetična sam, ali kad pređeš četrdesetu, upravo ti patetika nedostaje…” (priča “Celofan”). No, srednje doba, brak sa sve svojim krizama donosi jedan vid opuštenosti.

U tom dobu, lakše je prihvatiti sebe i nasmejati se i na svoj i na tuđ račun, na račun života, pa i smrti. Autorka ne nameće stav, ama niti jednoj trenutka, ona se igra rečima, doskočicama, slikama, odista širokim dijapazonom situacija koje lakoćom pred čitaoca iznosi.  

 “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga situacija.  

Pravi umetnički dar zapažanja zakona uzrok – posledica u svakodnevici. Oko i pero u rukama pronicljivog posmatrača.

Ljudi i život  prihvataju se onakvi kakvi jesu a  ova zbirka priča je svojevrsna slikovita i duhovita oda čoveku i životu. Signal ljubavi prema ljudima i svim mogućim smešnim i tužnim situacijama koje ih mogu zadesiti.

Stilski, iako su posve drugačije, na izvestan način, kratke priče Keve iPo podsete me na tren na Zen priče.  Nagli obrt, na kraju, često u samo jednoj rečenici, menja sve i vrati vas da promislite iznova ono što ste pročitali. Iznenađenje na kraju ima vrednost naravučenija koje vas ostavi zatečene, nasmeje, fascinira, zamisli, opusti, nekad gotovo psihoterapeutski nesvesno “otpustite” nešto što je bilo u podsvesti.

“Valjda naiđe faza u životu kad shvatiš da ne moraš baš svih pravila da se pridržavaš…pravila je ionako napravio neko drugi, mene nisu pitali da li se slažem! ( priča “Šećerna vuna”)

Kladim se u čokoladu, kladim se u nenametljivu mudrost Keve iPo da ćete uživati u čitanju!

Lela Saković – Keva iPo

“Izgleda kako zamislimo.

Godina – taman.

Oslobođena predrasuda.

Ne osuđuje i ne prosuđuje.

Prihvata različitost svake vrste.

Čvrsto veruje da će Sunce da svane i ako se plan ne ostvari.

Ubeđena je da se sve dešava baš onda kad treba.

Piše ne bi li izazvala jaka osećanja – smeh ili tugu,

da osetimo da smo živi.”