Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Novela – Sve Alisine laži’

SVE ALISINE LAŽI – III deo

Aempti

 

Na autobuskoj stanici prihvatila sam žutu torbu a Alisa je to posle prepričala Marku u pismu ovako…

Ne!

Disanje je nemoguće dok ne odem na selo, ne uzmem grabulje, počistim balegu, oko jedine krave, u štali svog strica kockara i ne nahranim je.

Dok odmaram (a on u samo jednom deljenju gubi tek nahranjenu životinju) mravi i ja smo sami. Mravi u grupi na kamenu, ne drži ih mesto. Nervozni mravi i moje dupe…

Budala.

Bole me ruke, ruke i pluća. Moj je dnevnik nestao, onaj nenapisani negde u putu, pri povratku u grad. Sa žutom torbom skotrljala sam se niz dva stepenika autobusa i potonula u trotoar na kome sam odrasla.

Na stanici poznati ljudi iz kraja. Skriveni mladunci kuje Barbare ispod trafike. Njihov doručak, uvijen u časopis. I mačke su tu negde, njihovo se prisustvo uvek oseća. Čuče pod kontejnerima. Ptice su gore. Crvi se ne vide, oni su uvek u nečemu.

Advertisements

SVE ALISINE LAŽI – II deo Manasija

Donela sam joj na poklon, stubište od krivog drveta, za orla, a Alisa je prepričavala svoj izlet… ležeći u travi…

 

U blizini Despotovca, kratak odmor. Nekome su iz torbe ispale školjke (verovatno ovih dana, bile su prilično čiste) pod drvetom gde sam baš počela da grizem svoj sendvič. Sa mlade strane granatog hrasta sve je zdravo. Plesan i pečurke sa druge strane. Šta se tu može protiv prirode, zelena je zelena i požuti.

Mala planinarska grupa nastavila je do manastira pevajući. Još uvek sam jela. Prežderavala sam se uvek u putničkim autobusima, od malena. Svi su brzo prozreli sličnost mog lica sa nekim licima na freskama Manasije i ja sam pobegla u okrilje utvrđenja koje je zračilo više od krsta i svetlelo jače od upaljenih sveća. Dugo sam pravila krugove oko mnogobrojnih lipa kojima je okružena crkva. I ja sam kao devojčica maštala o tome da samo poželim i ljudi ozdrave, međutim, nema više mesta takvim stvarima.

Jutros pred put, prošla sam pijacom i jedan starac mi je nudio dve priče na prodaju… Šokirao me. Napunio sujeverjem. Onaj orao je i dalje obletao moju kuću pa sam sve prozore ostavila zatvorene. Mnogo putujem od kada se on navukao na mene.

Nadala sam se da će ga stići umor baš ovih dana.

Kada sam posle manastira Manasije, prolazila kroz Resavsku pećinu, srećom, nestalo je struje. Spuštala sam se kroz potpuni mrak i vlažni lišajevi kapljali su svud po meni. Pravi pećinski sprint. Kao u filmu Rat za vatru, mesto za životinjski snošaj s pećinskim čovekom koga žena okreće prvi put u istoriji i stavlja ispred sebe. Na 8°C, oni urliču. Ovde je uvek noć, pomislih.

Svi su uzdisali na priču o dve stene kojima treba hiljadu godina za samo još jedan centimetar da bi se zauvek spojile.

Poljubac od hiljadu godina! Koliko lišajeva i sluzi treba da bi se konačno izljubili!

Kada sam izašla iz pećine, noć se upravo spuštala sa Mesecom koji kao da je bio pretežak brdu u daljini. Činilo se da mu gnječi vrh.

One poslednje sekunde sutona pre nego što potpuno upadne u svuda jednako crnu obavijale su nas kao zavesa od veštačkog materijala.

Nadala sam se, vraćajući se kući, da se i orlu zamaraju krila. Čekaće gladan, polumrtav na prozoru. Ili će zauvek odleteti.

Možda je zaista lakše verovati da te je nešto napustilo silom.

SVE ALISINE LAŽI (odlomak iz novele) – I deo

Alisin konj konj_05

Alisa se setila neprospavane noći, na brzinu… prekinula me u postavljanju poslednje daske na krov kućice za pse sa četiri mini prostorije u njoj…

San se izdvojio iz borbe. Neće da učestvuje, nigde ga nema. Nesanice. Gluposti. Zvuci vozova u blizini i zapetljane leptirice u zavesi mog levog prozora.

Mada… moguće je i vidre i bele medvede, u tom stanu, sve je moguće naći.

Pingvini, neka dva, odveli su mladića, treći ga je naučio da zaluta. Mali mrazevi u njihovim srcima.

Padale su zvezde u te muške košulje i one bele i plave i zelene ali pahuljice, one bi se jedine topile na njemu i to mu se nikako nije sviđalo.

A ja mislim, pet minuta mojih, njegovih, ma uvek nečijih, kao da stiže ili kao da nikada neće ni stići. Kada nešto dolazi tada je najveća mogućnost i da izmakne. Isklizne pred samim ispruženim šakama. (Imali smo prokockanu šansu, što jeste — jeste. ) Volim taj prizor. Kratki rez posred srca mnogo puta doživljen. Deo svih. U tome počneš da uživaš još kao dete kada učiš da bacaš stvari sa određene visine ispitujući šta je to visina. I lomiš da bi osetio dubinu.

Ta 1991. godina bila je moja prva, duga gimnastička akrobacija na gredi. Vežbala sam sve dok nisam uspela da na njoj napravim zvezdu. Potom, nekako, te zvezde baš su me sustigle, napale. Veliki dani, a zašto?, pojma nemam.

Bojim se iznenadnog gubitka svesti.

Ponekad ima dana kada kažem sebi: zaslužila si da pereš veš na ruke i ničemu se ne nadaš. Pa pozvoni telefon i otopli. Prošetam šumom za svaki slučaj. Te šetnje su nešto kao kada piješ čajeve za pročišćavanje krvi — smesu koprive, peršuna i ive.

Imam prijatelja koji je novobeogradski prisutan u mom životu. U ovom gradu. Ima ga. Nema ga. Kad pozvoni telefon i otopli, odemo u „Šansu“ i odigramo dve, tri partije bilijara. Sve bolje i bolje igramo pa se manje smejemo.

Neznanje volim zbog radosti i nade da ću nešto novo možda („uz smeh samoj sebi — najdublji oblik ljubavi i opraštanja sebi“) naučiti.

U ovom trenutku baš bih rekla: jadan crv nataknut na udicu pa zamočen u vodu, kako li je njemu! Ali noć je tako otporna… traje.

*

Alisa je izjavila…

Život je vučjak. Mali crv i pratnja. Kralj i baš me briga kraljica. Muzika gvožđa. Prase i njegova majka. A krmača se sakrila u drugim pojmovima.

Praznik za noseve — mala štala, zemljoradnika — pijanice. Nevažno.

Kravama je dobro. Poseta selu bila je pogrešan potez.

Nisu sva sela idila, bekstvo u slobodu. Imanja su bez travnjaka.

Ružičnjaci su retkost i po gradovima.

Ružaaaaaaa!!! Svet mi je bolji kada tako kažem.

O bolovima u stomaku nije vreme da pričam. Ni o glavobolji svog prijatelja koji ne izlazi iz brvnare zbog toga već pet dana. Nije uopšte vreme da se govori.

U trenucima kad je okretanje glave jedini pravi gest ja šutiram konzervu tune po trotoaru i nije mi važno šta drugi o tome misle.

Mogu da ćutim. Mogu da vidim. Mogu da ćutim o onome što vidim najduže dve godine. Kada govorim, žmurim u stvari…

Čujem, verujem, bez razloga: lopta je u autu; leteći ćilim u avionu upravo odlazi za Rim; jedan kengur se rodio u beogradskom zoološkom vrtu; brilijant može biti i žut i papirnat kada dobro slažeš, verovaće ti, verovaće ti svaki dan…

I ne znam ko to govori.

Glasovi i natrule jabuke — ove zime.

*

Alisa me ispraća na moj prvi sastanak sa visokim, tamnoputim stručnjakom za rezbarenje ruže u nameštaju…

Kanarinci u kavezima prave previše buke. Ne razumem ljude koji veruju da im se ovi kreštanjem i kidanjem prelepih krila o žice svoje šupljikave ćelije ali ipak ćelije, raduju. Niti razumem kanarince koji se zaista i raduju.

Slična stvar sa ljudima mi je, pak, mnogo jasnija.

Slon, afrički, tvrdoglav je kao magare. A onaj u Indiji je pripitomljen za vuču. Da imaju Rakića Indijci bi svom slonu mogli ispevati Dolap.

Kladionice rade svake nedelje u sezoni i sportisti-konji zgrću silnu lovu.

Poslednja dva meseca prošlog leta, kladila sam se na Karolinu, nekad glavnu lady, koja stari.

Ali se još uvek rita i buni kao nijedan konj na beogradskom hipodromu. Verujem da mrzi sve ljude sem mene. I neću da menjam to verovanje, zbog tog mračnog pogleda u kome traži da je kidnapujem kad god me pogleda. Ponovo od mene da napravi sanjalicu može samo jedan konj!!!

 

nastaviće se…

 

photo: http://www.mladenmilotic.com/konji-i-zene/

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake