Olja Ristić

Članci označeni sa „književnost“

Osvrt na roman “Velika laž“ Sonje Atanasijević – da li smo pred eutanazijom empatije?

„Samo prihvatiš. Potpis. Pečat. Onda sVelika laztigne i velika laž koja te usisa, stisne, te nastaviš život u njenom oklopu, kao delić grandioznog mehanizma kojim upravlja ko zna ko i ko zna odakle, neki veliki brat a duša ti sve tešnja.“

„Velika laž“ je do sada čini se najangažovaniji roman Sonje Atanasijević. Iako je radnja nalik bliskoj budućnosti, kao subjektivni čitalac spremna sam da tvrdim da je ovo knjiga sadašnjeg trenutka. Realnosti. Čist prezent! Junakinja Jelena pridodaje i jasnu, tamnu viziju gde čovečanstvo može stići, a delimično je već i stiglo, nastavi li putem jedinog cilja – prosperiteta, gazeći preko svih ljudskih, humanih, kulturoloških, socioloških vrednosti pa i tradicionalnih.

Negde nam autorka nagoveštava taj sumrak civilizacije jednom fino izvajanom slikom iz detinjstva svoje junakinje Jelene:

„Jelena je, čak, dok je bila mala, u sumrak znala da sedne u svoju stoličicu na terasi i kroz metalnu ogradu posmatra pod sobom park koji postaje sve mračniji, i trotoar, i trava, i drveće, čekajući da se tama konačno spusti, želela je da bude svedok trenutka kada sve postane crno i nestane, znajući da će to biti varka…“

„I kasnije kao odraslu, Jelenu će opsedati sumračna svetlost, čak među malobrojnim pesmama koje će napisati, bar desetak za glavni motiv imaće sumrak. Bila je, zapravo, fascinirana brzinom kojom svet naizgled nestaje tonući u mrak, ubeđena da se i u ljudima događa nešto slično, da se svakodnevno menjaju mnogo više nego što su toga svesni, da postoji sumrak duše, kada biće previđa mnogo toga, puštajući da se taloži u nepristupačne kutke i pretvara u crni prah koji se nosi kao neobjašnjivi teret.“

 Roman u kome u drugom delu junakinja posustaje i pristaje da primi eksperimentalnu „vakcinu“ koja pomaže da se manje uznemirava ali uz obećanje doktora da neće izgubiti emocije, niti najdublja osećanja zvuči strašno, zar ne? Vakcina pomaže da ne bude empatična tamo gde je to suvišno. Na poslu, znamo svi već, emocijama nema mesta. U kompanijama je potrebna lojalnost. Racionalne odluke…

Ona na to pristaje tek kada strah od konstantnog pritiska od otkaza  vremenom iscrpi Jelenu, a izabrana je baš ona kao jedna od jačih, onih koji duže pružaju otpor da budu lojalni, da se ulizuju, da izdaju ili „prodaju“ kolegu, upravo ti jači su meta. Meta ljudi u agenciji Morning i eksperimentu Ministarstva prosperiteta, da im se slomi borbeni duh, etičnost, poštovanje truda, da ih vakciniše protiv suvišne empatije!

Pipke korporacija pušta preko suptilnih tehnika nagoveštaja zastrašivanja do direktnog zastrašivanja pa i ucenjivanja, preko licemernih, ulizivačkih karaktera kao što je Čamagić, lojalan direktorki Kiki, natanane mrvi deo po deo inadžijskog i zdravog sveta Jelene, prodire i u njenu porodicu. Prosperitet direktno udara na jedinku ali i na porodicu te jedinke ne bi li srušila ono što joj daje utočište i snagu. Mladi bračni par sa dvoje dece, od ljubavne, strasne i skladne porodice upada u paniku da li će suprugu srušiti radnju, Jelena da li će ostati bez posla, strah od siromaštva izaziva najstrašnije vizije da će završiti na ulici, deca u domu, stvara međusobna preispitivanja, zahlađenje odnosa, kao što i svaki strah od materijalnog propadanja ume da izazove. Mnoštvo porodica danas se može prepoznati u ovoj autorkinoj priči.

U jednom odeljku bračni par Luka i Jelena sede i razgovaraju o tome šta su mogli a nisu ostvarili u životu. Ti trenuci priznavanja sebi svedoči o njihovoj bliskosti i hrabrosti da se suoče i preispituju i sopstvenu odgovornost iako je krivica zapravo u sistemu koji „jede“ jedinku 21. veka.

„Ja sam kukavica, Luka, reče Jelena. Zaskoči me manijak, ukenjam se od straha i odustanem od životnog cilja.“

Takođe, slušajući je Luka priznaje: „Ja sam još veće govno, poče Luka svoju ispovest. Umesto da te razuverim, da pokažem da sam muško, da ti mogu biti nekakav oslonac, ja, pizda, Jeco, priznajem, oduvek sam bio pizda, i oduvek u tvojoj senci, istog časa te podržim u toj ludosti. Debil. Imaš muža debila!“

Ipak, iskrenost, ljubav prema deci i uvek lekovit i strasan seks ovu porodicu dugo ne može da razjedini. Otvorenost spašava njihove duše i oni istrajavaju. A kada ih mehanizam straha od siromaštva umori,  produbi njihovu ranjivost,  pojača sumnju da su krivi jer se nisu uklopili u ravnodušni svet kao većina dolazi i do zahlađenja u toj porodici.

„Da li se to udaljavamo, srećo, ili su zevnula vrata onog tvog podruma, gde nikada nisam bila? Doduše, jedan takav posedujem i ja. Svi ljudi, zapravo. Zato što se rodiš sam. I umreš sam. Možda se dobije s rođenjem. Prilikom izgradnje bića. Kao crna kutija u avionu. U njemu nema ničeg drugog osim gustog kosmičkog mraka s važnim podacima o tebi samom. Koji su nedostupni do samog kraja. Kada zaduva neki vetar, onaj unutarnji, pa malo tog mraka iscuri, eto sumraka duše. I onda se krišom pitaš, ko sam ustvari? Krišom, zato što se bojiš i samog pitanja, a kamoli odgovora.“

Autorka više puta u romanu pominje pojam rasula. Period pre, za vreme rasula. Jasno je da uskomešanost i poremećaj vrednosti dovodi u pitanje kako se uopšte prilagoditi i uklopiti u svet u kome smo se zatekli. Pojedinac se preispituje i slama pred korporacijom, ustrojstvom sveta gde je čovek samo broj,  gde su plave boje mora, i vesela letovanja u Grčkoj ili Španiji sa roditeljima,  samo davno izbledele uspomene iz prošlosti nekad sretnih porodica. Budućnost deluje kao sumrak. Glavna junakinja vidi zloslutnu budućnost: „Videla je ogromno polje računara, televizora, tableta, „pametnih“ telefona, svakojakih proizvoda visoke tehnologije, kao groblje koje se širi sve dalje, do horizonta, osetila je da je to početak, a možda i kraj rata tehnike protiv čoveka, svog tvorca, kome je najpre oduzela osnovne veštine, ko još sabira, množi i deli u glavi, ko još to radi…“

Njena vizija ide još dalje: „Neki um, koga će proglasiti genijalnim, izvešće naučnu studiju o štetnosti seksa sa stanovišta energije i vremena, srazmerno kratkotrajnom zadovoljstvu, još ako za rezultat ima začeće, onda je to nedopustiva količina slučajnosti koja će opredeliti vrstu i kvalitet novog ljudskog prozvoda, odnosno, bića, koje će zauzimati deo planete, ravnopravno s postojećom populacijom. Neverovatan luksuz koji civilizacija ne može sebi više da priušti…“     

 I na kraju, namerno, vratimo se početku romana. Prolog maestralno autorka predaje embrionu broj 365 koji je svevideće, sveznajuće biće koje ima svest i prozor u svet koji živi njegova majka u čijem telu se razvija. Taj embrion sa početka romana, s vremena na vreme obrati nam se tokom romana, i kao glas razuma ili kao rezime izvesne situacije podseti nas na svoju odluku zašto je odbio da se rodi. Odlučuje da se ne rodi. Ima pravo odluke. Da, da! Iako istraživanja sumnjaju da je majka izgubila plod zbog vakcine zapravo je embrion posmatravši svet iz tela svoje majke pokazao svoj stav prema njemu, odlukom da mu se ne pridruži. I kao što je nekada postojao takozvani Deus ex machina u antičkim tragedijama koji se iznenada pojavljuje i rešava zaplet, embrion stavlja odlučujuću tačku – na život. Život u kome „dve trećine ljudi smrdi od zla, a ona preostala trećina, s dobrotom u srcu, pristaje da taj vonj udiše…“

Iako na Jelenu nije delovala vakcina, jer njeno dejstvo je moguće samo ako već ima pogodno seme zla u njoj samoj. Iako na ovom svetu postoje ljudi kao ona gde eksperiment i manupulacija ne mogu istrgnuti sjaj u očima jednom delu čovečanstva. Iako bi Jelena imala snage da rodi svoje neplanirano dete…naš nežni, tužni embrion svojom odlukom osuđuje ovakav svet. Njegova odluka je bunt da dobrota ojača, da se borba za budućnost gde se neće rađati deca koja bi postajali samo nečiji brojevi i eksperimenti mora nastaviti. Zlo se može primiti samo na plodno tlo za njega. Zato zasejmo dobrotu. Empatiju. Sitnicama kao što je majušno i seme.

Da nas deca ne osude i pre nego se rode.

Sonja - Velika laz

Sonja Atanasijević

Prisutna je na književnoj sceni od sredine devedesetih godina. Objavila je šest romana i zbirku priča Krilata tuga. Za roman Vazdušni ljudi, (2013) dobila je nagradu Branko Ćopić. Ovaj roman kao i roman Bekstvo iz akvarijuma (2003) bili su u užem izboru za Ninovu nagradu. Proza joj je prevođena na engleski, bugarski, makedonski i rumunski jezik. Živi i radi u Beogradu. Velika laž je njen najnoviji roman (IK Plato)

Advertisements

Moji razgovori sa izdavačima – IK Dereta

logo

UTISCI IZDAVAČA – “DERETA”

Razgovor sa Dijanom Deretom o Sajmu knjiga u Beogradu, Sajmu knjiga u Nišu, jubileju IK Dereta – 35 godina postojanja.
jubilej
dijana-dereta

Dijana Dereta

 

Moji razgovori sa izdavačima – Slovopres

Ovaj put razgovarala sam, vrlo otvoreno sa Miljom Lukić, vlasnicom izdavačke kuće Slovopres o književnosti, Sajmu knjiga, kako je biti izdavač u današnje vreme, koji su novi trendovi u izdavaštvu.

Klik za ceo intervju

naslovna

milja-lukic

Milja Lukić

Osvrt na roman “Indigo” – Tamara Kučan , IK Urban Art

indigo-2

Kako đavo uđe u vaš život? Kao naivko koji te u prolazu očeše o rame ali se vrati kasnije da te podseti na sve tvoje tajne, samoobmane, igra se tvojim strahovima, potajnim neostvarenim željama, dosadama, nepriznatim lažima. Pa ko nas čuva? Oštra iskrenost prema sebi i samopouzdanje. To je to božanstvo. Čuvajte se. Volite sebe. Ovo je bila moja prva pomisao posle sklopljenih stranica romana „Indigo”, Tamare Kučan.

Roman čija je okosnica priča o žrtvama satanističkih sekti izazvala je razna očekivanja. U najmanju ruku ja sam već videla neke scene iz serija TV Fox produkcije, nešto poput The Walking Dead, Strain i slično. Autorka je izbegla još jednom uspešno, zamku da roman bude pun “specijalnih efekata”  koji nadomešćuju trud, što se često dešava u savremenoj književnosti.

Tamara Kučan, ostala je verna svom stilu iz prethodnih romana, čak nam je donela poznatu junakinju Saru i ostala dosledna tome da nam dočara realnu, vrlo emotivnu priču. Bez nepotrebnih ustupaka senzacionalizmu. Otuda njena priča počinje vrlo blago da nas uvodi u svet bračnog para koji je u “krizi” što se može sresti često u realnosti. Ali iza te krize ne slutimo šta stoji. Uvek sumnjamo na ono što NIJE. Ono što je bitno, za mene, je što je na ovaj način, autorka predočila da svako ima svoje probleme, da svakome može da se “desi”, da dobro ispitamo te “obične” situacije u našim životima, i da tajne među partnerima, prijateljima mogu nekad biti kobne.

Šta još može biti kobno? Sve vreme se to pitah na neki način posle čitanja romana. Pa naše želje – neispunjene. Naše ambicije – neostvarene. Naše želje i ambicije NEREALNE.

Šta još može biti kobno? Bol. Bol koji krijemo u duši. Strah koji smo potisnuli. Prošlost koju krijemo u podsvesti. Pa nas sretne u obliku Džona, lika iz romana koji je na čas, otelotvorenje svega neispunjenog, neostvarenog. Da nam ushićenje. Magiju. Daje sve što volimo. A uzima nam na kraju dušu. Kako kaže autor: “Đavo ti neće naplatiti ulaz, ali će ti uvek naplatiti izlaz. Makar će pokušati. Zapravo, on je nepopravljivi optimi­sta! Možeš da mu okreneš leđa. On tebi neće nikada. Stalno će te posećivati, svraćati na čaj, da vidi da li si se predomislio, da li si možda slab da ponovo poveruješ u njegovu istinu”

Šta još može biti kobno? Neznanje i mašta. I nesigurnost. Faustovsku dilemu u romanu „Indigo“ nalazim u citatu:

„Jasno ti je kakve posledice može imati mašta?“

„Ne toliko strašne kao znanje.“

„Zar ne misliš da maštu biraju kukavice, nesposobne da se suoče sa onim što istinski jeste?“

,,Zar ne misliš da znanje biraju kukavice nesposobne da se suoče sa onim što istinski žele?“

I dok nas roman upliće u ljubavnu priču zapravo nas vodi do svih likova koji ni malo slučajno nisu oko glavnih junaka, i ništa nije kao što izgleda. Sve je dobro isplanirano uplivalo u njihove živote.  U romanu “Indigo” vidi se i veliki napredak u izgradnji karaktera, posebno sporednih, kao što je lik Nenada, suprugovog brata koji se meni izuzetno dopao. Izdvojila bih još jednom tu veštinu da se dočara odnos Sare i Nenada kao izuzetno dubok i nežan, da autorka podrži njegovu homoseksualnu vezu i time i u ovom romanu naglasi slobodu ljubavnog izbora u modernom društvu. Za mene su sporedni i značajni likovi i zeka i mačka u ovom romanu.

Odnosi glavnih likova, Sare i Džona su strastveni, ledeni pa vreli susreti, potpuno drugačiji od odnosa sa Filipom, suprugom, gde ima zasićenosti, pa nostalgije za starim vremenima, pa odustajanja, razočaranja, ponovnog truda da sve bude u redu. Autorka je uspela tu kompleksnu situaciju u koju je dovela junakinju Saru, podeljenu, raspolućenu, uspešno da održi kroz emocionalnu sliku te različitosti i da nas prebacuje iz jedne slike odnosa u drugu.

Takođe, zanimljiva je simbolika naslova knjige. Šta je sve zapravo Indigo u ovom romanu? Meni je višeznačan ali i objašnjava mnogo toga.

U jednom odlomku romana nailazimo na razmišljanje: “Iz izlizane aktentašne, vadila sam čiste bele papire i indigo pa­pir. Bilo je dovoljno da povučem jednu liniju olovkom – na pa­pir ispod, precrtala bi se ista linija. Za naivno dete, bila je to vrhunska magija. Nekada bi se papir pomerio te preslikavanje ne bi uspelo. Nekada ne bih dovoljno jako pritisnula olovku. Nikada se nisam divila svom crtežu, niti onom precrtanom. Divila sam se indigo papiru. Načinu na koji umnožava lini­je, a mene pretvara u čarobnjaka.”

Indigo je čarolija koja privlači. Nije čak važno ni šta će nam dati. Ona nas začara i mi je sledimo. Osetimo moć i tu smo pobeđeni. Magija je oduvek jako delovala na ljude i niko nije imun. To je jedno od značenja.

Dalje odmah u nastavku sledi rečenica: “Razmišljala sam… Satima. Danima. Da li je Džon zaista takav ili sam ga preslikala kao nekada linije? Da li sam preslikala njega ili sebe? Sebe, kakva sebi nedostajem? Ko je preslikavao? Život ili moja prevelika želja? Ne, nije do želje.

Junakinja se samoispituje a autorka nam daje do znanja ono što je suština. Sve što nam kod nas samih manjka podložno je manipulaciji. Sve ono što nam nedostaje kod nas samih projektujemo u druge i dajemo im i ono što zapravo i nemaju, ulepšavamo ih, da nam ispune potrebu, za nama samima drugačijima i boljima. Preslikavamo neispunjenost kao indigom i osećamo se kao čarobnjaci. Jedno vreme. Da, jedno vreme dok ne shvatimo da smo žrtve. U sektama nema pobednika pa ni u ovom romanu nema pobednika. Ljubav između Nenada i Stivena je čarobna, pa tragična, kao i između Sare i Džona čarobna pa opasna…

Svi junaci romana “Indigo” su žrtve.  Da li su žrtve sekti ili sopstvenih lavirinata? Svako neka da svoj odgovor posle čitanja romana.

Donekle nas čuva iskrenost prema sebi samima, iskrenost sa prijateljima i najbližima. No, nekad ni to nije dovoljno. Dođu ti momenti slabosti u životima i najsamouverenijih. Uzbudljiv roman je pred nama koji opominje: “Da li vam se nekada ostvarila želja? Ona, veća od vas samih, želja? Da li ste ikada poverovali u slučajnost? Ja nisam. Mada, dugo sam nekim stvarima tepala tako. Lagala sam sebe. Verovala sam da je moj put jasan. Verovala sam da je dovoljno da odlučiš da koračaš pravo, da paziš da se ne spo­takneš. Nekada, ma koliko gledao kuda ideš i gde gaziš, pazio da se ne sapleteš o neki kamen… Udariš u granu koja se ni od kuda stvorila.”

Oblak oznaka

Dobrodošli...

Aleksandar Simić

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Volim da čitam ljude, još više kada oni čitaju mene.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom