Hotel Park Ruma – vikend u zagrljaju Fruške gore

#HotelParkRuma#ZavičajnimuzejRuma #IkonstasUrošaPredića #EtnoseloVrdnik #NacionalniParkFruška gora #manastir Ravanica #manastirGrgeteg #Perkovsalaš

 

Nisam ni slutila šta Ruma, obrgljena svetom Fruškom gorom u sebi krije. Zahvaljajući pozivu Hotela Park u Rumi koji odiše otmenošću i stilom kao posetilac iz Beograda doživela sam par emotivnih udara na sva čula, umetnošću koja je sakrivena u kutku Zavičajnog muzeja Ruma kao i u Sabornoj crkvi gde naprosto nisam želela da napustim energiju koju sa ikonostasa šalje Uroš Predić.

No, počnimo od  topline sremačke. Dočekani smo kao prijatelji doma, u Hotelu Park. Bliski i srdačni marketing menadžer Nikola, vlasnik Srba Ilić, ljubazan, opušten, koji se tek vratio sa džoginga po trim stazi Borkovca, svojom spontanošću, odmah su nas osvojili. Vikend paket u hotelu je inače, gledajući cene u tom gradu, najpovoljniji a luksuzan. Hotel je idealan za poslovni svet koji se usput može u divnom okolišu (a sve je nekako blizu) i fino opustiti. Bilo je dosta stranaca, gosti iz Mađarske uvek veseli, slavila se i matura, svirali su i tamburaši. Čim sam ušla u sobu i ugledala vino u ledu i voće koje nas je čekalo u sobi, u meni se probudio Dionis i hedonistički svemir me je odmah inspirisao. Vikend paket prvog dana obuhvata večeru koju možete iskoristiti i ranije ako ste ogladneli jer osoblje se prilagođava željama svojih gostiju. Kuvaru sam “ukrala” ideju za domaću supu a lepše grilovano povrće uz piletinu davno nisam probala.

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Hotel Park Ruma

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pri obilasku grada potpuno otkriće bilo je u Sabornoj crkvi,  koju su kako kažu, podigli grčki cincari, u toku je renoviranje, sa čuvenim ali možda nedovoljno isticanim ikonostasom Uroša Predića kome ću se sigurno vraćati.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Grb Rume

 

U Zavičajnom muzeju Ruma u toku je bila izložba i promocija kineskog čaja. Oh, kakav miris istoka u divnim šoljicama i miris čaja koji se još uvek širio prostorijom.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Potom, fascinantne slike iz faze kubizma a i kasnije “neformalne” faze, slikara Lazara Vozarevića koji je od spravljanja i korišćenja posebne zlatne boje i posledica njenih isparenja i otrova prerano preminuo. Ali strast umetnika je takva, ide preko granica života za umetnošću.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Muzej u svom Arheološkom odeljenju čuva retke primerke iz doba neolita, gvozdenog doba, rimskog perioda, doba velike seobe naroda  kao i iz srednjeg veka u Sremu.

Posebna u svojoj lepoti je, kako je zovu “Hrvatska kuća” i zaista se nadam da će biti u skorije vreme obnovljena jer je prava lepotica.

 

Parkovi u Rumi takođe, nose neki mir kao i miris prošlosti, a čitav grad iako u njemu kao u svakom gradu ima mešavina novog doba, nove gradnje, nesklada, čuvaju kulturu gajenja cveća.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

U blizini je Izletište Borkovac a tu, kako mi reče meštanin “baci tu cigaretu i prošetaj stazom zdravlja!” zaista imate simbiozu listopadnog drveća i četinara da vam se svaka pora pročisti, a za one koji vole da vežbaju tu su i sprave za trening. Na kraju staze čeka restoran za odmor a veliki Olimpijski bazen se uskoro u letnjoj sezoni otvara za ceo taj okoliš Rume.

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Staza nas je odvela do Borkovačkog jezera gde su se bajkovito prelamale svetlosti sunčevih zraka, obrisi oblačića u glatkoj vodi koju okružuje bogato tamno zeleno drveće.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Spa&Wellness užitak u hotelu Park ostavili smo za veče i poneli poklonjeno belo vino koje smo čuvali za naš omiljeni užitak. Kao neko ko je ljubitelj Spa a obišla sam ih dosta kao i gotovo sve centre sa termalnim lekovitim vodama, kako ih koristim i u svom gradu radi lečenja sinusa, i opuštanja, prijalo mi je da je termin odvojen samo za nas dvoje, supruga i mene, i da imamo potpuno intimni mir. Saune, parno kupatilo đakuzi…

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Drugi dan sam ispijala kafu i okasnila sa doručkom, a konobar mi je rekao ručkaj kad možeš ništa ne brini. Sve osoblje, direktorka Ana, recepcionari, svi koje smo već upoznali, učinili su da smo se drugi dan već osećali kao kod kuće, i šalili smo se da vedro počnemo dan.

Zaputili smo se ka etno selu Vrdnička kula gde ja, koja kad vidi trkačke konje postane konj! ha,ha, (možda to ima veze sa mojim horoskopskim znakom Strelcem), meni koja sam provela godine kladeći se sad na već potpuno uništenom Beogradskom hipodromu, obožavajući nekadašnje careve staze Gilgameša i Karolinu, baš naletim na goste na ulazu u Vrdničku kulu koji su čak iz Hrtkovaca došli sa trkačkim, rasnim konjima. Potpuno sam dečje odlepila, ispričala se sa njima a dok smo pili kafu, jahači – kauboji su sa predivnim pastuvima divljali malo oko nas na padinama etno sela i to mi je bio onaj doživljaj koji se NIKAD ne zaboravlja.

 

Vrdnička kula

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Baš na praznik Sveta Trojica došli smo u manastir Ravanicu gde su sestre i mati tople i nežne. Pod je bio posut u tri trake travom i cvećem i pleli su se venčići koji se nose kući i zovu se čuvarkuće do sledeće godine i praznika. Plela sam venčić, a onda su me zamolile pojedine žene da i njima ispletem, te sam kao nekad, onako devojački plela čuvarkuće sa radošću.

 

MILICA SRPKINJA

Manastir Ravanica

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj – poseta mom najdražem manastiru Grgeteg – koji uz stazu ima svoj red dudinja, sa tog drveća smo ih malo jeli, već ima sazrelih…Zadužbina Zmaja Ognjenog Vuka Brankovića je uređena i ovog puta bila je puna posetilaca. Sedeli smo pred Bogorodicom Trojeručicom ali sam sa mati popričala o stopi Bogorodice za koju mi je rekla da je prati priča da je 1240. u Rusiji u vreme suše ta stopa pokrenula i vratila vodu stanovnicima.

Stopa Bogorodice (mala Ravanica)

Manastir Grgeteg

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Šta se sve može… za 24 sata! Uskoro ću ponovo da se vratim u Hotel Park Ruma i da skitam i da ovog puta zakažem mesto u Perkovom salašu, jer kažu imali smo sreće da smo našli mesta pred povratak.  Domaća hrana, sok od višanja i zove, preukusni juneći gulaš…predivno zelenilo i pregršt dece i kučića koji leže zajedno na ćebićima i opušteni roditelji…još uvek su mi svi pred očima.

Kakva sloboda i mir u Perkovom salašu.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Jedva čekam kad ćemo ponovo! U toplinu i slobodu!

 

Moja fruškogorska priča ( blog izazov hotela Park, Ruma ) – Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Ćaskanje

Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Deda je voleo kad stigne s posla da popije čašu dobrog vina. Uvek je govorio baki “Daj donesi ono iz bokala, što smo doneli sa Fruške!” Izgleda da od kada je to probao više nije menjao, ni mešao “sok” od grožđa.

Uveče, pričali smo mi uvek o zvezdama, kosmosu, ceo atlas je deda držao u glavi, prepričavao mi svoja putovanja, opisivao mesta koja nikad nisam videla. Tad još malu, verovatno zbog tog vina, vodili su me na Frušku goru, a ja se iz tog perioda sećam šume koja tanano šušti uz svog prijatelja, vetra blagosti, suncem okupanih krovova kućica, retkih stanara uz put, kamenčića sa slabo utabanih staza. I pamtim miris te svete oblasti – pomešana svežina, bilje, grožđe i trava. A zvuk, obično s početka jeseni, pamtim po krckanju grančica pod nogama dok ja trčim neravnim terenima, uzbrdo, nizbrdo…pa sve do prijatelja kod koga deda kupuje vino. Tada mi je nekako bilo tužno, kad mi je otkrio da je tu nekada bilo veliko more a ta Fruška bila je samo ostrvo u tom nestalom moru.

Deda Božidar je utešio dečje oči podsetivši me na jednu Teslinu misao da je sve energija i da samo menja svoj oblik. Odista to Panonsko more je samo promenilo svoj oblik i darivalo ljudima posebno plodnu zemlju i divan pejsaž. A ostrvo je sačuvano. More mu je dalo snagu da izraste u planinu. Upravo taj sklad, dogovor među prirodom, zauvek je učinilo da za mene ta gora ima posebno značenje.

I gora je rasla, oko nje su vremenom stasavali i ljudi. Veliki pesnici. U blizini je Stražilovo, o koliko puta sam tamo pisala pesme, ležeći pored staze a šetači me neobično gledali. To su mi bili najlošiji stihovi, priznajem, jer previše je lepote. Telo upija snagu iz tla i nije sposobno da misli. Samo oseća. Pesme su nastajale nešto bolje, tek po povratku.

Pre nekoliko godina, dede već dugo nema, ali unuka popije vino za njega s vremena na vreme, odlučimo se muž i ja da posetimo manastir Grgeteg. Poželeli smo da obelodanimo pred Bogorodičinom ikonom, Trojeručicom, nekoliko naših tajnih želja. Kako volimo da pešačimo ostavili smo auto koji nas je prevezao od Beograda negde oko tri kilometara od manastira. Sada nije kao pre, asfaltirano je, obrađeno, mnogo je više stanovnika, vinograda.

Bio je vreo letnji dan, pomislih kako bi bilo dobro da se načas pojavi ono more da se bućnemo malo i osvežimo. Penjali smo se lagano. Onda sam legla, pala na travu, smejući se. Nekako kad kročim kao na Mesec da sam stala, ja odmah dobijem taj bleskasti osmeh, osmeh slobode, kada stupim na tlo Fruške gore. I bacam se i valjam u poluprosušenoj travi od sunca. I tako smejući se, umorna od penjanja raširih ruke, ležim i gledam u nebo. Tu smo, na pet metara od manastira, ali samo želim tren da u moje otvorene dlanove stignu šumovi Šakotinačkog, Dumbovačkog vodopada, potočića koji svoje tanano grgoljanje šalju vaseljeni a ona nam ih vraća kao mir nad Krušedolom, Hopovom, Jazakom i nama najdražim Grgetegom.

Naredili smo sebi da ne uključujemo telefone, da se manemo škljocanja foto aparatima, mi ovde nismo turisti, mi smo ovde svake godine bar jednom, kao zaljubljeni talasi onog Panonskog mora koji povremeno zapljusnu ponosnu, hrabru, planinu koja u svojoj duši čuva tajnu svog davnog rođenja, tajnu ostrva. Ovde rastemo, jačamo kao i to ostrvo. Ležeći tako osetih da mi se kosa umrsila i da ne mogu da se podignem.

Ni ne znam kako uplele se vlasi u ogroman žbun lavande. Pred manastirom ostadoh zarobljena sa divnom, ljubičastom lavandom koja je sama za sebe rasla, ni od koga mažena, ni odgajana. Našla je ona sama svoj raj u kome može biti tako snažna, dugovečna princeza lila boje.

Posle odmora, uputili smo se u manastir. I kao da je svet stao. Nikog nema, mi lagano uđosmo. Polako smo šetali, ulazili u kapelicu. Kao i obično ja sve zidove pipam prstima i freske milujem. Pred umetnošću koja prkosi zlim vremenima ja se tako poklonim. Meni srce ume da prestane da kuca kad samo pomislim kolika je njihova večnost.

On je stajao kod ikone Trojeručice i izvadio jedan prstenčić koji je šapćući nešto onim blagodetnim njenim očima ostavio u ram. Onda sam i sama postavljala mnoštvo pitanja, dok je ikona bila mirna kao i svaki simbol bezvremene tajne. On i ja smo se pogledali u oči. I videli da su nam se pogledi promenili. Gledali smo kao u dve najotvorenije duše jedno u drugo, prodrevši dublje no ikad. Potpuno smo se sreli na najtamnijim i najiskrenijim dubinama naših duša.

Tu, u manastiru Grgeteg u kome nas monahinje nisu ometale. Taj trenutak, dovoljno je samo ga se setiti, kad se vratiš u bučni grad u kome ne znaš kud ćeš pre i izgubiš sopstveni identitet pa i ljubav, pa da te vrati sebi, povuče iz gužve i podseti šta je najvažnije. U čemu je snaga.

Pomislih, kako je ovde sve ispunjeno dobrotom. Verom u poštenje. Niko nas ne kontroliše, proživljavamo neku svoju unutarnju priču, strepnje, želje, nade…a oni to poštuju. Tišina koju su nam monahinje poklonile kao da je rekla da imaju poverenja u našu ljudskost. Veru u čoveka.

Tek na izlazu sačekala nas je jedna nasmejana malena sestra u crnoj haljini koja nam otpozdravi sa “draga deco” i reče da sačekamo, ima teglicu meda da nam pokloni.

A mi se setismo kako je na naše venčanje zakasnio potpuno nesvakidašnji, stari pop,( nikako nije voleo beton, džipove i grad), jer se zadržao na Fruškoj gori gde pravi med. Izuzetak su takva sveštena lica. No kako me od detinjstva prati ta fruškogorska čudotvornost nije me začudilo ni da mi venčanje bude pomereno za sat vremena zbog tog ostrva kome se more podalo ne bi li podarilo život ljudima i svetost jednoj planini.

 

Uskoro, eto nas ponovo, malo duže u tom kraju. Pomalja se letnja snaga Sunca koja zove, dok dedine bajke iz detinjstva moraju svoju glad da utole, bar jednom i u ovoj godini.

A nas dvoje smo katkad, svako ostrvo za sebe, katkad  jedna planina.

Menja se energija, vek za vekom gori i obnavlja se čovekova duša, ali bajka o Fruškoj gori ostaje.

( Blog izazov hotela PARK, Ruma )

fotografije manastira Grgeteg: odavde

SVE ALISINE LAŽI – II deo Manasija

Eagle On Ice Canvas

Donela sam joj na poklon, stubište od krivog drveta, za orla, a Alisa je prepričavala svoj izlet… ležeći u travi…

 

U blizini Despotovca, kratak odmor. Nekome su iz torbe ispale školjke (verovatno ovih dana, bile su prilično čiste) pod drvetom gde sam baš počela da grizem svoj sendvič. Sa mlade strane granatog hrasta sve je zdravo. Plesan i pečurke sa druge strane. Šta se tu može protiv prirode, zelena je zelena i požuti.

Mala planinarska grupa nastavila je do manastira pevajući. Još uvek sam jela. Prežderavala sam se uvek u putničkim autobusima, od malena. Svi su brzo prozreli sličnost mog lica sa nekim licima na freskama Manasije i ja sam pobegla u okrilje utvrđenja koje je zračilo više od krsta i svetlelo jače od upaljenih sveća. Dugo sam pravila krugove oko mnogobrojnih lipa kojima je okružena crkva. I ja sam kao devojčica maštala o tome da samo poželim i ljudi ozdrave, međutim, nema više mesta takvim stvarima.

Jutros pred put, prošla sam pijacom i jedan starac mi je nudio dve priče na prodaju… Šokirao me. Napunio sujeverjem. Onaj orao je i dalje obletao moju kuću pa sam sve prozore ostavila zatvorene. Mnogo putujem od kada se on navukao na mene.

Nadala sam se da će ga stići umor baš ovih dana.

Kada sam posle manastira Manasije, prolazila kroz Resavsku pećinu, srećom, nestalo je struje. Spuštala sam se kroz potpuni mrak i vlažni lišajevi kapljali su svud po meni. Pravi pećinski sprint. Kao u filmu Rat za vatru, mesto za životinjski snošaj s pećinskim čovekom koga žena okreće prvi put u istoriji i stavlja ispred sebe. Na 8°C, oni urliču. Ovde je uvek noć, pomislih.

Svi su uzdisali na priču o dve stene kojima treba hiljadu godina za samo još jedan centimetar da bi se zauvek spojile.

Poljubac od hiljadu godina! Koliko lišajeva i sluzi treba da bi se konačno izljubili!

Resavska pećina

Kada sam izašla iz pećine, noć se upravo spuštala sa Mesecom koji kao da je bio pretežak brdu u daljini. Činilo se da mu gnječi vrh.

One poslednje sekunde sutona pre nego što potpuno upadne u svuda jednako crnu obavijale su nas kao zavesa od veštačkog materijala.

Nadala sam se, vraćajući se kući, da se i orlu zamaraju krila. Čekaće gladan, polumrtav na prozoru. Ili će zauvek odleteti.

Možda je zaista lakše verovati da te je nešto napustilo silom.

Manasija