Orgazam je u svemu (posvećeno šumovima)

Velika si ti tišina da te mogu načeti,

ma ni zarez ti ne mogu napraviti one buke žaba pobeglih sa isušenih bara.

U nove mutne bare spajaju se kreketi,

Prave okeane, misle, uplašeni, gladni žapci,

• ali to je u dva kvadratna metra SVETA.

Vladari dva kvadratna metra ujedinite se!

 

Tišina vas ni tad čuti neće.

 

Buka je  bes,

kukavica

i podmetnuto jaje boje crnog mermera.

 

Tišina prihvata čoveka koji se kupa na slobodnoj poljani

sebe režući, otvarajući, čisteći se zorinom rosicom,

onom magičnom kapljicom između jave i sna.

 

 

Dotle će poneki postiđeni pesnik, da ne naruši drugo biće,

i ne bude smešan tišini, dubokoj kao tama najteže noći

tražiti polje,

neko udaljeno

i bunar stari

te u njega glasno svu svoju težinu

sasuti.

Zazvečaće, zajaukaće, zasvetleće perle svih boja

u kriku nemoći ili u vrisku zadovoljstva.

 

Orgazam je u svemu.

Dođe naglo kao da može iz bunara podići vodu i zaliti pusto polje.

 

Nekad nečiji će krik razvejavati,  odbijen o zidove tajnog pojila

vetar

pa  nekom slučajno odneti.

Na dlan,

u dan,

u sudbinu.

 

A ponekad tu teskobu ili ushićenje

poveren samo izvorskoj vodi

čarobnom bunaru tajni

pokloniće  da je raznosi  neumorna ponornica

ispod zemlje.

Hraniće tlo, ta vodena lutalica

iz koje izraste cvet

možda,

jedan,

od te pesnikove skromnosti.

Da li je verovati sebi isto što i verovati u sebe?

Nije – zašto nije.

Jeste delimično – zašto jeste.

 

Nije

Verujem sebi. Priznajem sebi, nekad pomislim, i više nego mi je potrebno. Sagledavanja me ponekad i sruše. Obore. Obećanja sebi ispunjavam. Kad ne ispunim obećano popričamo ja i ja nekad ljutim tonom dokle misliš da odlažeš odlazak kod lekara, ponovo si slaba da ostaviš cigarete, opet si prećutala, i morao je jezik da ti bude brži od pameti i slično.

Ne pravim se luda kad pogrešim. 

Pospem se pepelom pred sobom, nekad i pred drugima. Bez problema. U pepelu je Feniks (uvek se setim).

No to ne znači da verujem u sebe da mogu, da uvek mogu da i delujem… da ne ostaje samo na rečima, u razgovorima u mojoj glavi. Da mi je samopouzdanje na uvek istom nivou. Spadam, spletom sretnih okolnosti u detinjstvu, u osobu kojoj su vešto otvorili najbliži vaspitači od roditelja do nastavnika i jednog dela rodbine put ka snažnoj izgradnji samopouzdanja u najranijoj dobi. I ne žalim se. Mislim da je to bila privilegija. Dalje je i društvo, obrazovanje a i sam neki moj ukrštanjem gena, karakter gajio samopouzdanje. U tome su bile bitne dve stvari: volja i smeh.

Kako se vremena menjaju, kako se ne čuvaš od života i prolaziš razne prijatelje, neprijatelje, poslove, firme, kolege, ljubavi, nove poznanike, nove izdaje, političke promene, ratove ah, šta sve ovo podneblje negativnog nudi možeš i dalje da veruješ sebi, ali ti je volja poljuljana a smeješ se sve manje.

Barem ja.

I dalje sam iskrena prema sebi, sve što mi se loše i dobro dešava promislim. No, u sebe ne verujem na isti način.

I dalje bih mogla reći verujem u sebe ali ne koliko verujem sebi. Nisam više jednako moćna da svojim samopouzdanjem rešim mnogo toga. Nisam ni toliko hrabra. Nisam ni toliko voljna.

Ona u meni koja veruje sebi sad kaže: to je zato što si promenila fokus šta ti je važno, starija si…menjaju se potrebe…

Isto kaže: suzili su ti polje mačevanja i borbe

Isto kaže: suzila si širinu svog vidnog polja, pa ti vidi kako ćeš pronaći prolaz!

I verujem joj.

Ali ne verujem u sebe da ću je poslušati,

da ću se baciti u akciju!

 

 

Jeste delimično

Jednostavno je: sve što sebi mogu da saspem u lice ne bih mogla niti smela da ne verujem u sebe da ću to izdržati. Niko me ne može povrediti koliko ja sebe mogu svojom sopstvenom iskrenošću. I svojim prihvatanjem da iskrenost drugih čujem i raščlanjujem ih ko kišne gliste da vidim jesu li bili u pravu. Nekada je to čista zloba, da, ali nekada oni sa strane bolje vide. Nikad ne zanemarujem tu činjenicu. Samo što sa iskustvom brže prepoznajem manipulante od iskrenih ljudi. No dovoljno verujem u sebe da sve to predstavlja DAR i da ću ga, bio lep i loš izdržati. Iskoristiti. Ne poleteti previše, ne pasti preduboko. Pa i da padnem. Verujem da, verujem i za mnoge oko sebe da smo još uvek, možda nešto manje ptičice na oko, ali da kad zagusti, Feniks ume srazmerno instinktu samoodržanja da naraste i da mu se krila naprasno razmašu. Ako smo verovali sebi i bili iskreni sa sobom.

Ako mašemo krilima živeći u lažima nemamo ni jedno ni drugo, ni verovanje sebi, ni veru u sebe, živimo magnovenje, imitaciju sebe, a svet je fatamorgana, svakog dana besmisleno drugačija, zavisna od drugih više nego što naše biće možemo u tim okolnostima sačuvati kao svoje.

 

Dozvolimo sebi da se prvo sa sobom upoznamo.

 

Iskrenost nije bolest

Ćaskanje

Zašto toliko zdravih ljudi beži od istine?

On laže. Ona prećutkuje. U novinama izmišljaju. Na netu svako može da lupi kako mu se ćefne. Na TV kanalima ni svojim očima ni ušima više ne veruješ! To je ona druga strana istine – laž.

Šta nam se dešava? Nismo bolesni. Ne svi, svakako. Zapravo na mnogo mesta ćemo naći reči bolesnik, lažovčina, teška boleština, i daleko surovije izraze.  Sve agresivniji rečnik biva  što smo dalje od istine.

Postoji nekoliko pitanja na koja moramo da odgovorimo:

Da li je onaj koji ne govori istinu baš uvek lažov?

Svakako nije, vrlo često je i sam obmanut i veruje u nametnute, plasirane slike stvarnosti.

Da li je onaj koji laže bolestan?

Oni koji svesno lažu ljude oko sebe, oni koji se predstavljaju da su ono što nisu, oni koji pribavljaju korist od izvrtanja istine, oni jesu bolesni ali se neće lečiti. Uglavnom će biti uspešni. Do trenutka dok se sve ne otkrije i sruši kao kula od karata. Onda mogu da se posvete izlečenju i pokušaju da budu iskreniji ili da se dovoljno udalje od mesta zločina i nastave svoju igru.

Da li su oni koje neistina brzo i jako iziritira sveci ili slabići, neiskontrolisani pojedinci ili su jednostavno alergični na laž?

Postoje ljudi koji su pretrpeli mnogo padova i gubitaka zbog nepravednih optužbi ili tuđih prevara i laži… Oni su puni besa i odreagovaće grubo na svaku neistinu dok ne dođe period da počnu da kuliraju takve stvari. Takozvani kuleri su ili ojačane ličnosti ili već otupeli na neiskreno okruženje. Ipak, na laž se mora ponekad reagovati jer nekada vređa elementarnu inteligenciju. Ta pražnjenja s vremena na vreme budu terapeutska za samo  jednu stranu ili i za onog ko je lagao i onog koji je reagovao!

Da li je laž postala navika?

Da.

Zašto je nekim ljudima lako a nekima najveći problem da govore istinu?

Ljudi se razlikuju prema cilju koji imaju u životu, putu koji su izabrali da do njega dođu i prema hrabrosti,  što spada u osnovne razlike koje nastaju između ljudi koji uspevaju da budu iskreni do kraja u životu i da ih ljudi kao takve prihvate i onih kojima je laž dnevna igrica.

Da li je laž postala bolest?

Da. Postala je bolest onog trenutka kada je društveno prihvaćenija od istine. One koji lažu čeka veća moć i dalje …u 21. kao i  u 20. veku.

Zašto toliko zdravih ljudi beži od istine?

Da bi uopšte mogli da zaspe bez lekova. Nepodnošljivo je biti uvek realan!

Šta je problem sa iskrenošću?

Hrabrost. Tj. njen nedostatak.

U svetu kukavičluka i straha, da se podsetimo  – iskrenost nije bolest a vrlo često je jedini izlaz.