Od svih terapeuta, najviše volim samu sebe

 

 

 

 

Reči bude osećaje, reči nas umiruju ili teraju u očaj, reči su najjače sredstvo uticaja na ljude, Sigmund Frojd

Svi su tu Frojd, Jung, moderan guru, life coach ali ništa! Kao i telo, moje je JA. I kad moram da ga prepoznam i da ga se oslobodim i da se upustim u bitku sa EGO prevarama. Moje je i ničije više to uzbuđenje koje osećam, euforija. Bol. Strepnja, ponajčešće. Strah, samo je moj. Tek dva metra pored mene pas mirno spava, ljudi prolaze ulicom, ćaskaju pored prozora veselo, dok se ja bojim. Dakle, kad nešto hoću da promenim SAMA SAM. I neka sam! I tako je priroda uredila. Kada nešto želim SAMA SAM i na meni je šta ću uraditi da to i ostvarim.

Previše je poruka “pozitivno razmišljaj”  pa to kad ti nije ni do čega kao da ti neko prst u oko uperi kad kaže! Čuj pozitivno! Pa kako inače razmišljam?! Ma daj! Nije to dovoljno! Ne verujem da možeš izmeniti mislima život već voljom i akcijom, spoznajom onoga što u tebi gori i može da te sprži jer mu ne daješ napolje… Nekad taj akt nije posledica misli nego instinkta. Nekada je afekat jači od kontrole uma. Zašto! Zato što podsvest mislima tera INAT! Misli su u tom ratu uvek poražene.

Ako se ta opaka podsvest  oseti zanemarenom, teško bilo kome! Zmaj sa velikom vatrom. Zato do podsvesti svako bira svoj put. Nju je dobro poznavao Frojd a psihoanalitičar Jung je otišao dublje, do kolektivnog nesvesnog u svojoj  potrazi za simbolima. Tajna nas samih i cele vaseljene je eto, opet u nama. Svakom pojedinačno. Samo ne u mobilnom  telefonu pod stavkom „kalendar“,  nego nažalost u skrivenim dubinama. Svaki je pojedinac okean.

Pišem ja a napisano me uči

Detinjstvo su mi obeležili neobični dnevnici. Nisam nikad pisala šta smo radile drugarice i ja  tog dana, koji smo trening propustile zbog nekog dečka, starijeg, naravno! Meni je mama dopuštala par sati da se osamim u sobi , puštala mi je Čolu, to se sećam, i ja u taj dnevnik samo sručim na dve strane reku reči: „zalazak je previše crven i vetra nema, svet je brdo koje raste, moji su golubovi i moja je jelka…vrtim se oko zgrade sa Ivanom, trčimo danima po naselju i najbrži smo u školi jer mi posle domaćeg imamo sigurnost jedno u drugom dok osvajamo ulice, raskrsnice u šprintu i istrčimo i šumu i samišku, i bus stanicu…mi smo heroji i sad je vreme, zalazak je prejako crven, da sanjam. Veče je…“

Tako su nekako izgledali svi moji dnevnici do kraja srednje škole. Čitala sam ih i tumačila. Sama sam sebi bila Roršahov test rečima. Neki su gledali u šolju, tumačila sam i ja zvezde i dlan i snove, znakove na putu…ali slike koje samo izbacim iz sebe pa ih posle čitam, zamišljam o čemu li je ta osoba pisala, ko je ona, to ništa nije moglo da mi zameni. Kao pravo dete sa Mesecom u horoskopskom znaku Riba moja mladost je na kreativan način održavala iskrenu i jaku vezu podsvesti i mene. Kako je to meni uzbudljivo i danas!  Otkrivam sebe i smejem se i čudim i iznenađujem. I sve što boli, manje boli a sve što je smešno još je veselije i smešnije. Pravo ushićenje kad od sebe ništa ne sakrivaš. Stručno kažu brainstorm ideas…oluje misli…srce  i snaga najvećih pesnika na planeti. Poezija je veliki učitelj i drugih ali i samim pesnicima se vraćala kao bumerang istine.

“Ja pišem, zato što ne znam šta mislim dok ne pročitam ono što sam rekao”,  Flannery O’Conner.

Najvažnije je od svega što kreativno pisanje ima SNAGU. Ostaje…ne pobegne, ne pobrka se kao misli. Pretvara se vremenom u važne slike koje mene pamte, hej mene pamte! Ko će o meni da brine ako ja neću! Time misli jačaju i nisu više tako raspršene i krhke. Ojačane su mozaikom reči, slike. A još kad od nečega želimo pobeći, e ne može! Slike su tu da nas podsete. Dnevnici se otvaraju, priče progovaraju, nema nazad, nema kukavičluka.

Učimo od sveta, iskustvom, modricama, ma lomovima, ludom, gadno teškom vožnjom kroz stvarnost, priznajem . Ali to je znanje koje dobijamo od drugih. A bacanje, kidanje, puštanje, opuštanje iz sebe na papir  –  to učimo od sebe samih. Približavamo se tom  čudu, kolektivne mudrosti, indivudalne različitosti, podsvesnog Plutonovskog mraka i Mesečeve zanesenosti. Učimo od svojih strahova, inata, ideja, vapaja, usklika koje papir čuva. Doduše, sad češće ekran čuva. Moram se nasmejati, podsvest u monitoru još jačeg je elektriciteta!

Mada, imam na skrivenom mestu u skriveno vreme svog ličnog terapeuta – sveščicu limun žute boje, mojom rukom, ups, rukom tog kosmičkog odraza mene u vremenu i prostoru, pisane.

Gostovanje na sajtu Kreativno pisanje