Čovek sa šeširom #stilske vežbe

izvor: pinterest

Čovek sa šeširom prišao je dami sa šeširom. Nešto su tiho govorili na ćošku ispred cvećare. Trajalo je možda tri minuta to domunđavanje. Posmatrah ih iz lokala, gde sam pila čaj od kamilice sa puno limuna. Pahulje su polako jenjavale. Pomislih on je nju dugo čekao jer mu je šešir bio baš vlažan i beo od snega. Jedva se naziralo sivilo šešira. Oblikovan šešir  tako da samo vidim bradu a oči mu videti ne mogu. Njen zeleni šešir, obmotan lila maramom, odskakao je od  dosta tamnih boja okolo njih, i bio je suv. Čak mi se činilo da sam mogla osetiti toplinu koja zrači iz materijala njenog šešira koju je donela tek istrčala iz neke ugrejane prostorije.

Srknuh čaj, na tren kad se vratih pogledom na njih oni se rukovaše najednom, i ona zamaknu iza ćoška nekako oštro i čini mi se baš odlučno. Čovek sa šeširom nije gledao za njom, već u svoje cipele, par sekundi i onda se uputi u lokal u kom sam sedela.

Ušao je očigledno smrznut, nekako se tresao, pomalo je vidljivo to bilo spolja, i seo za sto uz peć.

Stavio je šešir na ivicu stola, cedio se sneg i čulo se kap, kap, praveći baricu uz nogaru stola. Gospodin, pomislih, skida šešir u restoranu.  Osvanu lepa seda kosa skupljena u rep, brada polako sušeći se poče da posvetljuje u srebrnu. Naručio je rum. Čist rum, duplu dozu. Iz kaputa izvadio je čokoladu. Lomio je kockice i lagano, zamišljenog pogleda uzimao kockicu koja se topila u gutljajima ruma.
Moram ovo da probam, pomislih. Ume čovek da uživa. Iako deluje setno, razočarano. Mada ima nešto u njemu, osećam kao da je siguran da će sačekati, baš tu, ono što čeka.

Pitah se, da li mu je ono bila mlada supruga koja ga je ostavila, ćerka koja je ljuta i zaboravila da je otac ipak možda u pravu, da je važan, ma ko je ta divna dama koja ga je brzo napustila?

Gazda restorana najednom pojača TV i ja se okretoh ka ekranu. Voditeljka je ugostila damu čije čizme prepoznah a i ugledah šešir na stolu u studiju, zelen sa lila maramom. Govorila je o sudbini biblioteke u selu Tulari kraj Uba. Ispričala je da je jedan gospodin, iz tog sela je njegova preminula supruga,  koji želi da ostane anoniman, donirao sredstva da se umesto nekadašnje zadruge u polupustom selu napravi biblioteka koja može koristiti  stanovnicima bar još desetak obližnjih sela.

Voditeljka šaljivo reče: “Pa da, sednu na motore ili  traktore i časkom mogu sada da svrate i do biblioteke! Na pitanje a kako će je snabdeti knjigama, mlada, sad već saznah profesorka književnosti reče da je već veliki svoj kućni fond poklonio anonimni donator a da su svi pozvani koji imaju viška knjiga da ih ne bacaju, da se jave, i sad ona navede gledaocima adrese, telefone.

Priđoh kao hipnotisana stolu i čoveku sa rumom, čokoladom i šeširom i upitah ga: “ Mislite da će uroditi plodom vaša akcija da u seocetu ostavite svoje knjige i osnujete biblioteku, u ova populistička vremena?”

On se iznenadi, pa nasmeja, pa pogleda u one svoje cipele.

“Moje vreme je prošlo i u populizmu i u životu koji sam živeo kako sam ja hteo, tako će i njima. Ko želi da poseti biblioteku posetiće je, zar ne?”

“Mlada si, šta se sikiraš, kupi neki šešir i vidiš, uze on onaj svoj i stavi ga ukoso na glavu, neka drugi čine šta hoće, dok god možeš, ne misli da je ono što ti greje dušu besmisleno, samo ovako kao ja, taj šešir što kupiš, ovako nakriviš i briga te!”

“Lako ću da ga kupim a već će biti teže ali pokušaću da naučim da ga tako nakrivim!, odgovorih mu

“I ako ne naučim, briga me”, dodadoh uz osmeh.

“Eto, već si naučila, samo ti šeširić fali”, nasmeja se i nastavi da gucka rum i kockice čokolade topi u ustima.

Platih račun, i zaputih se u butik, po šešir, naravno.

 

 

Povod: akcija u FB grupi Čitalište lepote i slobode  – stilske vežbe na temu – Čovek sa šeširom

Da li je verovati sebi isto što i verovati u sebe?

Nije – zašto nije.

Jeste delimično – zašto jeste.

 

Nije

Verujem sebi. Priznajem sebi, nekad pomislim, i više nego mi je potrebno. Sagledavanja me ponekad i sruše. Obore. Obećanja sebi ispunjavam. Kad ne ispunim obećano popričamo ja i ja nekad ljutim tonom dokle misliš da odlažeš odlazak kod lekara, ponovo si slaba da ostaviš cigarete, opet si prećutala, i morao je jezik da ti bude brži od pameti i slično.

Ne pravim se luda kad pogrešim. 

Pospem se pepelom pred sobom, nekad i pred drugima. Bez problema. U pepelu je Feniks (uvek se setim).

No to ne znači da verujem u sebe da mogu, da uvek mogu da i delujem… da ne ostaje samo na rečima, u razgovorima u mojoj glavi. Da mi je samopouzdanje na uvek istom nivou. Spadam, spletom sretnih okolnosti u detinjstvu, u osobu kojoj su vešto otvorili najbliži vaspitači od roditelja do nastavnika i jednog dela rodbine put ka snažnoj izgradnji samopouzdanja u najranijoj dobi. I ne žalim se. Mislim da je to bila privilegija. Dalje je i društvo, obrazovanje a i sam neki moj ukrštanjem gena, karakter gajio samopouzdanje. U tome su bile bitne dve stvari: volja i smeh.

Kako se vremena menjaju, kako se ne čuvaš od života i prolaziš razne prijatelje, neprijatelje, poslove, firme, kolege, ljubavi, nove poznanike, nove izdaje, političke promene, ratove ah, šta sve ovo podneblje negativnog nudi možeš i dalje da veruješ sebi, ali ti je volja poljuljana a smeješ se sve manje.

Barem ja.

I dalje sam iskrena prema sebi, sve što mi se loše i dobro dešava promislim. No, u sebe ne verujem na isti način.

I dalje bih mogla reći verujem u sebe ali ne koliko verujem sebi. Nisam više jednako moćna da svojim samopouzdanjem rešim mnogo toga. Nisam ni toliko hrabra. Nisam ni toliko voljna.

Ona u meni koja veruje sebi sad kaže: to je zato što si promenila fokus šta ti je važno, starija si…menjaju se potrebe…

Isto kaže: suzili su ti polje mačevanja i borbe

Isto kaže: suzila si širinu svog vidnog polja, pa ti vidi kako ćeš pronaći prolaz!

I verujem joj.

Ali ne verujem u sebe da ću je poslušati,

da ću se baciti u akciju!

 

 

Jeste delimično

Jednostavno je: sve što sebi mogu da saspem u lice ne bih mogla niti smela da ne verujem u sebe da ću to izdržati. Niko me ne može povrediti koliko ja sebe mogu svojom sopstvenom iskrenošću. I svojim prihvatanjem da iskrenost drugih čujem i raščlanjujem ih ko kišne gliste da vidim jesu li bili u pravu. Nekada je to čista zloba, da, ali nekada oni sa strane bolje vide. Nikad ne zanemarujem tu činjenicu. Samo što sa iskustvom brže prepoznajem manipulante od iskrenih ljudi. No dovoljno verujem u sebe da sve to predstavlja DAR i da ću ga, bio lep i loš izdržati. Iskoristiti. Ne poleteti previše, ne pasti preduboko. Pa i da padnem. Verujem da, verujem i za mnoge oko sebe da smo još uvek, možda nešto manje ptičice na oko, ali da kad zagusti, Feniks ume srazmerno instinktu samoodržanja da naraste i da mu se krila naprasno razmašu. Ako smo verovali sebi i bili iskreni sa sobom.

Ako mašemo krilima živeći u lažima nemamo ni jedno ni drugo, ni verovanje sebi, ni veru u sebe, živimo magnovenje, imitaciju sebe, a svet je fatamorgana, svakog dana besmisleno drugačija, zavisna od drugih više nego što naše biće možemo u tim okolnostima sačuvati kao svoje.

 

Dozvolimo sebi da se prvo sa sobom upoznamo.

 

Kad se mnogo praviš važan – padneš

Ćaskanje

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

Čitam ja tekst  „Biciklom na put dug 1.600 kilometara“  i vesti kako su se draga Kristina Stamenković kao i Jugoslav Stošić  i Nenad Gaćeša  odlučili,  u znak  sećanja na zarobljenike iz Prokuplja, Toplice i cele Jugoslavije koji su pre tačno 75 godina odvedeni u logore na severu Norveške, da za mesec dana pređu PUT PREDAKA i da stignu 23. juna u Korgen, u Norveškoj, gde će biti obeležena godišnjica…

Pa se zamislih…

Uvek sam se divila biciklistima. Dobro, imali smo svojevremeno svi ludilo za Basarinom knjigom „Fama o biciklistima“  to nas je obeležavalo u društvu. Ko to nije pročitao nije bio IN što bi se sad reklo.

Takođe, sećam se svog prijatelja Mate koji je želeo da osvoji jednu devojku i nikako mu nije uspevalo. Kada je ona otišla na more on se odluči da biciklom od Beograda do Herceg Novog dođe do nje. Ona vrišti da nije normalan a on eto već sve pripremio i krenuo.

Navijali smo da taj poduhvat donese ljubav. I uspelo je!

Kada sam ja dobila poni bicikl, mala sam bila, to je moj prvi bicikl, kao što je uvek i bivalo sa mojim ćaletom, pokaže mi malo foru i ostavi me da vežbam. Ostavio me i na klizalištu, i na rolšulama i sve sam brže naučila kad me tako ostavi, ja se pustim po ledu kližem, kližem ne umem da stanem i naučim. To su bile njegove lukave fore.

Isto je bilo i sa bajsom. Ostavi me on u parkiću, a tamo sve momci sa velikim bajsevima spuštaju se niz neke uske kanaliće, luduju, jure, samo šibaju oko mene. Blagi strah i panika. Učili su me prvo i oni malo, ja sa njima mic po mic uspeh čak i nizbrdicu jednu dobro da prođem bez padanja, sve lepo ukočih, još se i zaljubih u jednog visokog, crnokosog kome je baš nekako čini mi se baš bilo stalo da savladam taj oranž poni.

Nigde drugarice neke, sama ja sa momcima koji voze neke tanke čudnobrzince, ali ni na ručak ne odoh, koliko je bio dobar osećaj kad me krenulo da se i ja zalaufam. Kaže meni „lepi“ crnokosi: „Hej Oki nemoj više, idi ti sad ovde na poligonče, i vozi u krug kod zgrade, dosta je, prvi dan, da ne padneš, umorila si se“, smeška se, meni se noge oduzele od pogleda u njega.

I otera me, oni nastaviše da divljaju nizbrdicom i okolo po parku i pričaju viceve usput.

I eto, već suton krenuo, ćale došao po mene. I gleda me kako lepo kružim. Kad sam ga ugledala kako me ponosno gleda ja sva postadoh važna.

– Vidi tata, vičem cijučem,  a i kao napravim ja naglo okretanje, pa onda jedan krug, pa krenem pravo i kao da mu mašem, mogu ja jednom rukom da vozim, i gledam tatu kako se smeje i naglo razrograči oči…

I pravo u živu ogradu se zakucam, pa sa sve bajsom jedan okret preko ruža iza šimšira, nizbrdo i ja i bajs nađosmo se tik uz zgradu. Meni otišla podlaktica, oguljena kolena, poniju svetla skrckana, volan iskrivljen, lanac ispao…

– Tako je kad se praviš važna, kaže ćale, a vidim hoće da pukne od smeha ali nije red, dete mu se povredilo.

Međutim, meni su suze lile što bajs više nije nov, što sam se izblamirala pred crnokosim, ali sada kada se setim toga uvek se od srca smejem, jer najslađe se čovek smeje svojim biserima.

Posle sam imala i veće „makine“ ali manje vremena. A i brdovita sva naselja u Beogradu u kojima sam, da mi je ravnica…

 

Pridružite se akciji na svojim blogovima pričom o svom prvom biciklu!

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

photo: pinterest