Dobrota ne pamti neuzvraćenost

Neke je stvari nemoguće opisati. Ne ukratko sigurno. Možda ni tomovi romana ne bi bili dovoljni.

Jedan je takav jedini moj tata.

Običan tata. Tata mata. Posedeo sa dvadeset pet a igra fudbal sa mladima od dvadeset godina u svojih sedamdeset pet. To je onaj tata koji mi u studentskim danima, kad ustanete u jedanaest pre podne, kaže „Joj što si cmoljava sva tako“,  i skuva kafu, ili kad se prvi put napijem u životu od dve čaše viskija  i zakukam donosi sok od paradajza i slaninicu i hrani me ko bebu, sa rečima „proći će, nije strašno, znam kako je meni bilo“. Više smo porodica koja se bavila sportom i živela na sokovima i mineralnoj vodi pa alkohol je na mene delovao sramotno. Posle sam na žurkama stekla malo kondicije ali nikad kao neki. Tata je kapirao to.

Na vreme, u nekim mojim godinama napravili su mi zasebnu sobu da mogu da slušam muziku koju želim, čitam, pričam sama sa sobom. Uvek je znao kad držim vrata te sobe otvorena i zašto, (mama malo omašivala), a kad nikako ne želim da mi ulaze. Ne znam kako, on je znao. Možda smo slični.

Tata je taj kome brige nisu mogle ništa. Vlasnik svog života, kako je odavno govorio to je sad već moderna fraza, on je tako i živeo. Dok smo mi zdrave, mama i ja, sve ostalo je zanimljiva borba u kojoj on ume da uživa. Da sam samo delom kao on, ma jesam ali da sam više kao on…

To je onaj koga u kraju sreću mladi sa rečenicom „Čika Vojo ja kad vas sretnem znam da će mi ovo biti super dan“!

– Čika Vojo samo da Vas zagrlim, tako ste opičeni!

– Voja je naš poglavica, plemena ludaka, kaže moja sestra od strica

Tata nas zasmejava do suza. Sa njim se prvo iscerekaš a onda pričaš ostalo. U njemu je dete dominantno. I to dete nam se brine nad mamom, nekad je i naivno, ali uvek je mudrije od svih nas koji smo oko njega odrasli. To dete me je štitilo, kao niko, i ojača me svaki put. Kako? Vedrinom, spadalo dete, ništa ne leči bolje od ajd stisni zube završi to koliko stigneš, pa da se zezamo.

Tata je upravo uvek živeo – idemo dalje.

Bio je strpljenje. Umeo da odćuti. Da konstatuje kratko. Ako ga izigraš jedno hiljadu puta e tek onda se pričuvaj te oluje iz njega.

Prvo nije dozvoljavao da imamo mačku u stanu a na kraju je odlepio za jednom koju je mama donela pa za drugom, pa sada je postao od hemičara veterinar i unazad petnaest godina ja ne znam šta bi lutalice i ostali psi koje je on udomio, lečio, prosledio azilima. Mnoge je otplakao kada su odlazili jer kratko žive naši drugari psi. Tata je plakao, za majkom, za ocem, za bratom, za prijateljima, za mamom kad je padala u kome, od sreće kada se oporavljena mama vrati. Plakao i neizmerno nas zasmejavao sve ostalo vreme.

U njemu je jačina dobrote, one duboke koja ne pamti neuzvraćenost.

Odoh da ga zvrcnem telefonom pre posla da jača uđem u ovaj dan.

 

*

Četvrti dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

Trn mi je jedan u ruci

Vrt srca je bakin vrt. Ruža puzavica se razgoropadila, da sam samo znala, kako je teška za obuzdati nikad je ne bih kupila.  Cvet i lepota iz kutije u supermaketu, ah,da imala je čudno detinjstvo u toj gondoli! Sada je oslobođena u bašti potpuno poludela.

Usađena tako ružičasta među tvoje, bakana, oranž, belu, žutu i crvenu onu tvoju majsku crvenu od koje se prave sokovi, obloge, kreme i mekoća. U prvoj smrti rekla si: “Ja sam majska ruža, dok se cvet  odvaja od grane, latice padaju, u svetlosti se kupam, čuvaj ih“. Sedela sam pored tog bolničkog kreveta i držala te za ruku, još pamtim pegice na nadlanici. To je bila klinička smrt. Onda si se vratila još jednom u svet prolaznosti.

Dve su smrti bile potrebne da te odvedu.

Da li pričam o njoj, toj darovitoj ženi, o snazi dojki, materinskih ruku, strpljenju ili mudrosti, korenima? I oni se razlikuju. Koren ruže i koren oraha.

Ona je za mene bila svila a ja sam njena iskrojena slika u svili. Njene su bube, one koje su je isplele, bogato i snažno bile surove.

Svila je napet, jak i sitno tkan, naizgled gladak i nežan materijal. Da li sam zaista takva ispala?

Danas dok sam sekla ružu svojom rukom  sađenu, nogom ugaženu duboko u zemlju da se zakoreni, namučila me je. I to je tako razmažena puzavica, moraš je negovati inače osvoji dvorište, razvaljuje koliko raste, ne bira strane, ide gde joj se prohte…

Naspram nje je orah koji dominira, kao sa Olimpa. Zevs nas čuva ali je sam. I kad se osili može svojim korenjem počupati sve naše krhke pelcere.

Ruža je kraljica čije trnje mi se zabada u prste, sitne vene na šakama, o kako je samo teško izdržati taj prkosni rast. Inat. Orah ću pripitomiti ili iseći. Trnje mi ipak ne smeta. Ni orah, ali njegovo preširoko granje, gramzivost njegova me guši. Davi me noću. Dok sečem precvetale sitne cvetiće, ruža se raduje i uzvraća novim cvetovima. Orah kad sečem, on se ljuti. Kako si ti upravljala ovim vrtom? Ne umem.

Borim se nesanicom za tvoje snove, bakana jer kad dam reč za nju umirem da je održim.

Sada reč nije ništa i sve je to apsurd. Dok se za tvoju kćer bojim, bakana, trn mi je jedan u ruci, za drugi nisam spremna.