Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Preporuke / literatura’

Roman “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića, osvrt

Secivo, Mihajlo Vasiljevic

Roman  “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića jeste štivo za mlađe generacije. Njegovo vreme tek dolazi što pokazuje trud koji ulaže u već svoj drugi roman a pamtimo ga po prvom, naslovljenom  – „U Prolazu“.
Rođen je 1997. godine u Somboru i trenutno studira Ekonomski fakultet u Subotici. Sa druge strane ekonomista ima žar ka pisanoj reči koja ga ne napušta i kako je najavio već piše svoj treći roman.

Kada govorimo o romanu „Sečivo“ možemo reći da je pisan iz ugla likova Vuka i Nevene, naizmenično, čije sudbine (dva poroka) prikazuju živote mladih ljudi, njihove prijatelje, roditelje i ljubavne drame. Pisac oslikava trenutni trend jednog dela omladine koja traga na neobičan način do sebe i do ostvarenosti sebe u sazrevanju kao i u ljubavi. Naravno, mladi čitaju Koelja, ja sam donekle bila odbijena na samom početku od romana,  jer Koelja smatram piscem koji se čita u pubertetu, i to eventualno, njegova knjiga „Alhemičar“ a dalje je vreme za kvalitetnije štivo. No, znajući da je autor pokrenuo jednu mnogo važnu i neobičnu temu zbog čega je mene zaintrigirao ovaj roman, „oprostila“ sam njegovom junaku što „guta“ Koelja i nastavila da čitam roman 🙂

Moja primedba generalno je da je Vasiljević možda ipak mogao da sažme priču i u nešto kraći roman sa manje dijaloga u pojedinim delovima. Roman bi time dobio na snazi i jačini reči kao i smislu pojedinih događaja.

Ono što me je privuklo i o čemu bi mogao da piše i kasnije kad prođe neko vreme možda kroz neki novi lik je fenomen jednog „poremećaja“ –  samopovređivanja. Ova fizička manifestacija psihičke nemoći da prebrodimo određene traume je meni najbolje ostvaren segment i srž, velika pouka u romanu. Izuzetno sam iznenađena, da se dvadesetogodišnji autor suočio u romanu sa tom temom, a donekle pored alkohola, droge, gomile bensendina i raznih tableta u dimu odrastaju u jednoj fazi svog života njegovi junaci.

Secivo, Mihajlo Vasiljevic 2

Nevena –  simbolika SAMOPOVREĐIVANJA – delovala mi je jezivo ali veoma realistično.

 – „Samopovređivanje se definiše kao nanošenje povreda sebi dovoljno ozbiljnih da dovode do oštećenja tkiva ili do tragova na koži koji ostaju vidljivi nekoliko sati. Najčešći oblik samopovređivanja je sečenje oštrim predmetima, dok su nešto ređi oblici paljenje, udaranje glavom ili grebanje. Ovo su samo neki od oblika, u praksi se sreće i udaranje ili bičevanje sebe, čupanje kose i slično. Iako može biti upadljivo i dramatično, samopovređivanje se češće odigrava u tajnosti i praćeno je osećanjem stida zbog koga osoba pokušava da što bolje sakrije sve tragove na sebi. Zbog toga tragove povreda nije uvek lako primetiti i dešava se da niko od ukućana niti bliskih prijatelja ni ne sumnja da se osoba samopovređuje.”

 – “U centru ovog problema najčešće se nalazi psihički bol koji osoba oseća i koji ne ume da ispolji niti kanališe na bilo koji drugi način osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Preplavljenost negativnim osećanjima prekida se time što se izaziva fizički bol koji u tom trenutku osoba doživljava kao spas i olakšanje. U nekim drugim slučajevima, osoba nanosi sebi povrede ne da bi se spasila prejakih osećanja, već da bi uspela da probudi bilo kakvo osećanje u sebi. Osećaj otupelosti i mrtvila može biti nepodnošljiv baš kao i osećaj preplavljenosti osećanjima, te je fizički bol i u ovom slučaju za osobu trenutni spas.”

Mene je roman ostavio zapitanu, verovatno ću mesecima istraživati ovu temu, u velikom interesovanju  koliko se samopovređujemo, ne samo fizički kao konkretno junakinja već na različite načine.

U romanu donekle imamo  naslućene razloge zašto to činimo:

  1.  “Moguće je da su osećanja prejaka!”
  2. “…osećaj otupelosti koje je često u depresivnim epizodama, kada osoba veruje da više nije sposobna za bilo kakva osećanja”
  3. “Samoprezir”.
  4. “Posebno je često kod osoba koje su imale predistoriju emotivnog fizičkog ili seksulanog zlostavljanja u detinjstvu. Žrtve zlostavljanja često sebe optužuju za ono što im se desilo što dovodi do tako jakog osećaja krivice da dobijaju potrebu za kažnjavanjem sebe.”

U svetu MASKI, nije slučajno da se u romanu odigrava i jedna žurka pod maskama, autor nas u završnoj reči upozorava:

„AKO NOSIŠ MASKU, ZAPITAJ SE, DA LI JE ONA VREDNA NOŠENJA? ŠTA AKO JE PREDUGO NOSIŠ, PA ONA PRESTANE DA BUDE MASKA, I TI SE PRETVORIŠ U NJU? ZAPITAJ SE. KADA SE MASKENBAL ZAVRŠI, MASKE SE SKINU. DA LI JE TVOJA NA PODU? DA LI TVOJ MASKENBAL JOŠ UVEK TRAJE? ILI NIKADA NIJE POČEO? ILI SE IPAK NEĆE NIKADA NI ZAVRŠITI… ALI ZAPAMTI… POD MASKOM NIKO NIKADA NIJE BIO ISTINSKI SREĆAN. IZBOR JE TVOJ.”

Junakinja je ljuta na ceo svet, kada se poseče oseti olakšanje, snagu, smanjenje stresa i kao i sva ostala sredstva – to stvara određenju vrstu ZAVISNOSTI! Do novog rešavanja pritiska neko drogom, nekom povređivanjem sebe, svojih ruku, butina dok se ne razmota klupko onog prapočetnog uzroka zašto u te zavisnosti upadamo…

Mladi Mihajlo Vasiljević ovom temom inicira na razmišljanje koji su sve naši “žileti” koja su “sečiva”od kojih smo zavisni ili neko u našoj okolini.

Roman je ispisan u žargonskom duhu u dijalozima, a vidi se i potreba da se naglase određene pouke. Donekle, tu imam malu zamerku, možda ima previše “citat” poruka, donekle je roman mogao biti sasvim potpun i bez Uvoda kao i bez “reči autora” na završetku. To se delom moglo utkati u samo telo romana a i da se ostavi čitaocu na promišljanje.

Ipak, smatram roman oštrom slikom tamne strane odrastanja sa jedne strane a ujedno je ovo priča obgrljena ljubavlju koja savladava dijagnoze, optimističan donekle, ali i svedočanstvo jedne stvarnosti koju ne otkrivamo često.

 

Mihajlo VasiljevicMihajlo Vasiljević rođen 20. maja
1997. godine u Somboru.
Završio je osnovnu školu „Ivan Goran
Kovačić“ u Stanišiću i nakon toga Srednju
ekonomsku školu u Somboru. Upisao
je Ekonomski fakultet u Subotici.
2016. godine, objavio je svoju prvu
knjigu koja nosi nazovi “U Prolazu”. Ovo
je njegova druga knjiga, a uveliko radi i na
trećoj knjizi čija je tematika za sad tajna.
Autora možete pronaći na sledećim društvenim mrežama:
www.facebook.com/vasiljevic.mihajlo1
www.instagram.com/vasiljevicmihajlo

 

Fotografije autora sa prve promocije romana „Sečivo“ u Stanišiću:

 

Advertisements

„Soba tajni“, Miljana Paunovića, osvrt na roman o virtuelnoj realnosti

Miljan Paunovic Soba tajni naslovnica

„Naši životi su stavljeni, kako ti kažeš na kocku, onog dana kada smo se rodili. Niko ne može da ti garantuje ni dobar, ni loš život. Ti imaš izbor da prema nekim našim saznanjima živiš dobro, ali što je ulog veći, gubici nisu mali“.

Roman  prvenac Miljana Paunovića je priča o centrima moći naspram pojedinca, ispričan kao gotovo SF scenario jedne filmske serije koju bi sigurno voleli da pogledate. Glavni lik Milan oslikan je kao mladić koji dolazi iz malog mesta sa juga Srbije u prestonicu, Beograd, „navodno“ slučajno. Na početku romana sve izgleda uobičajeno a uvodi nas zapravo u trilerovsku isprepletanost likova sa naučnofantastičnim elementima u zapletima i obrtima radnje koja postaje sve zamršenija i zanimljivija, izazivajući želju da se što pre sazna rasplet.

Jedno od pitanja koje roman postavlja je: Da li postoji slučajnost? No ovog puta to pitanje nije postavljeno na način kroz filozofski ili religijski kontekst postojanja ili nepostojanja sudbine, determinizma ili postojanja Boga, već naprotiv – da li su ljudi iz Centra moći zapravo učinili da ništa, čak, od našeg samog rođenja pa nadalje nije slučajno? Čovek se ovde postavlja kao neko ko je izgradio centar i  kontrolor je sudbina.

Opisane su realističnim i faktografskim diskursom slike života kako u provinciji, tako i u velikom gradu. Podsetio nas je pisac na neke delove Beograda koji mogu izgledati drugačije u očima onih koji tek stupe na njegovo tlo. Takođe, delom su opisane atmosfere malog mesta ali i bogatstva naše zemlje kojih se glavni lik priseća kao što je Romulijana.

Ako posmatramo kako su postavljeni likovi čak i tu imamo APSURD, PREOKRET, NIŠTA NIJE KAKO SE NA PRVI POGLED ČINI,  koji i jesu srž fabule romana.  Glavni lik je Milan Janić, dok su ostali likovi sporedni: Nenad, Mara, Nevena, Tanja, Natalija, roditelji, baka Jana, stanodavka Milica, komšinica Maja. Upravo su svi ti sporedni likovi odlučivali o životu glavnog junaka a on je u toj njihovoj igri koju nije uvideo, mada jeste naslućivao, zapravo sporedan sa svojom moći kontrole svog života. Te u tom smislu  ovako izgrađeni likovi su dosta uspeli na interesantan način i hrabar su potez pisca svog prvog romana.

Najupečatljivije i vrhunski je dočaran lik stanodavke Milice, koji je po mom mišljenju  dobra matrica za buduće romane Miljana Paunovića, jer je tu pokazao neki svoj jedinstven pečat stvaranja situacija, izgradnje dijaloga, specifičnog humora, stava da ima osobenih životnih priča a pisac je tu da ih predstavi sve u njihovoj realnosti. Svi su ljudski i prihvatljivi, nema osude već prihvatanja različitosti.

Pred nama se otvara priča o ljudima koji kontrolišu naše živote, koji su sakriveni u prostorijama Centra a odluke ko će kako živeti, ko je izabrani, ko će preživeti donosi se glasanjem. Ljudi su SKENIRANI ljudi. TESTIRANI. Emocije se MERE spravama. Uvek ako postoji pojedinac koji naruši sistem Centar ima čuveni plan „B“. Iznad svih junaka je sistem a svaki čovek prolazi kroz prizme, kako se autor fantastično dosetio simbolike jednog geometrijkog tela:

Kocke.

– „Plave kocke su predstavljale rođene.“

 – „Crvene kocke su predstavljale period najveće životne snage i istraživanja. One su istovremeno određivale uloge koje jedinka igra tokom života“

 – „ Zelene kocke su davale stabilnost pojedincu“

– „Poslednje crne kocke nisu slučajno bile te boje. One su predskazivale najveće rizike, bolesti i smrt. One su takođe nakon svih analiza određivale ko može da nastavi da živi i pod kojim uslovima. Cena života bila je neprocenjiva, drugu šansu su dobijali samo oni odabrani i jedinke koje su najviše rizikovale kako bi nastavile dalje da žive. „

U jednom momentu glavni junak razmišlja kako čovek ne ostane na putu koji želi, u čemu je najbolji, već ga život odvede na neku sasvim drugu stranu a na onu početnu neprijatnost kada uđemo u taj novi svoj „drugi lik“ se ubrzo naviknemo. Pita se da li se ikada više borimo za one svoje prve želje i snove, za ono naše Ja, da li je moguće vratiti se izvornom sebi?

Zato je kroz ovaj roman traganje za „Sobom tajni“, zapravo traganje za odgovorima o sebi, položaju pojedinca i njegovoj zavisnosti / nezavisnosti od društa u koje je civilizacija izrasla. Soba tajni je traganje za odgovorima na pitanja: Ko sam ja? Jesam li ovo ja ili neko drugo moje JA? Da li idemo putem koji sami gradimo ili nam je neko već dodelio meru i uloge?

U „Sobi tajni“ se krije suočavanje sa sobom i sa svetom. Ne donosi mir. Donosi istinu. Ako ste spremni za put sa glavnim junakom kroz ovu virtuelnu realnost i na uzbudljiv način dočarana suočavanja,  onda je ovo roman za vas.

Blog Miljana PaunovićaMiljan Paunovic fotografija

„Soba tajni“ na FB

Roman je objavljen u izdanju:

CNP&P Izdavačka delatnost

Impressions of the book “The Street of Good Fortune” by Maryam Manteghi, copyright Urban Art, Serbia

An important lesson from Maryam Manteghi at the time when people, unfortunately, are fencing with vanities. So simple. „Good luck street“. A phenomenal book, rich in the images of Iranian, Western and Bosnian culture. Much detail can be learned about religions, customs and contrasts. Skillfully written by the pen of a well-read, educated woman, who is built of multiculturalism and has a great heart that understands the difficulties of life of the locals wherever she finds herself, and depicts essential and powerful scenes and details of different fates. She has a dominant sincerity and youthful joy while traveling and fighting cancer that befell her. An autobiographical tale. I can’t remember the last time I learned so many interesting sociological and historical details, thanks to author’s versatility and innate love for soul and life. A book that teaches with gravity on the one hand and optimism on the other, as well as that brave and witty madness of youth.

1Maryam recently visited Belgrade to promote her book and fascinated us, and she was fascinated by Belgrade. We expect, like she promised us, for Belgrade to become a part of the new book she is writing.

 

Promotion at the library „Milutin Bojic“, Belgrade, Serbia

 

*

Važna lekcija od Marjam dok se ljudi mačuju sujetama. Tako jednostavno. „Ulica dobre sreće“. Fenomenalna knjiga bogata slikama iranske, zapadne, bosanske kulture. Mnogo se detalja može naučiti o religijama običajima i kontrastima. Pisana vešto, perom načitane obrazovane žene koja sazdana iz multikulturalnosti velikom širinom srca razume težinu života meštana gde god se nađe i predočava nam suštinske i snažne scene i detalje različitih sudbina. Ima dominantnu iskrenost i mladalačku vedrinu dok putujući vodi bitku i sa rakom koji je zadesio. Autobiografska priča. Nisam odavno saznala toliko zanimljivih detalja socioloških, istorijskih a za to je zaslužna autorkina svestranost i urođena ljubav prema duši i životu. Knjiga koja uči potresno s jedne strane i optimizmom sa druge strane kao i onom hrabrom duhovitom ludošću mladosti.

Marjam je nedavno posetila Beograd povodom promocije svoje knjige i očarala nas a nju je očarao Beograd. Očekujemo, kako nam je obećala da će i Beograd postati delić njene nove knjige koju piše.

6

“Profajler”, krimi roman Tamare Kučan. Potera za hakerom se pretače u borbu protiv nasilja nad ženama

Profajler naslovnica Tamara Kucan

Sistem ne može zaštiti žrtve dovoljno. Da li ćutati, čuvati kao tajnu, da li uzeti zakon u svoje ruke, da li je osveta sloboda ili je oslobođenje tajne sloboda?

“Na nas je red da otkrijemo još jedan bag. Bag u čoveku.”

“U trinaestoj godini, pogledala sam film Dama snežne krvi , ekranizaciju istoimene mange – japanskog stripa. Postao je to moj omiljeni film. Dao mi je snagu, iznova i iznova sam ga gledala… Glavna junakinja je Juki (eng. Yuki), devojka koja živi za jedno – osvetu. Želi da se osveti ljudima koji su silovali njenu majku i ubili njoj bliske ljude. Juki je odvažna, snažna, disciplinovana, surova, lepa, zavodljiva… Ženstvena. Nosi kišobran u čijoj dršci skriva mač. Tim mačem ubija. Zamaje protivnika svojom lepotom, potom mu oduzme život. Ceo život sanjam o jednom… Da postanem kao Juki. Da budem ona.“, reči su glavne junakinje romana Marine.

Profajler - Tamara Kucan

“Profajler” je deseti roman autorke a ujedno i jubilej druženja sa svojom čitalačkom publikom. U ovom romanu sam diskurs i tok priče pokazali su jednu novu Tamaru Kučan. Ovo jeste krimi priča ali ne jednostavna i ne samo krimi priča. Drži pažnju i želju da saznate kako će se sve odvijati i rasplesti ali autorka to ne dozvoljava tako lako. Ona zapravo želi da ispriča jednu možda i donkihotovsku priču o hakeru koji se bori protiv “rupa” u sistemu društva,  kroz “rupe” u kompjuterskim sistemima.

Glavna  junakinja Marina je ušla u odeljenje za borbu protiv sajber kriminala i postala deo lova na hakera R. koji je svojim akcijama, razotkrivanjem ljudi na važnim funkcijama u svojim nelegalnim delovanjima, preusmeravanjem dečjih igračaka na adresu dece kojima su one potrebne a ne na profit koji kompanija želi da ostvari, ovaj haker dobija podršku i simpatije javnosti. Važna, poznata ličnost koja se preko medija bori protiv nasilja nad ženama, doživljava krah jer haker razotkriva, da je on zapravo nasilnik u sopstvenoj porodici i time ponovo zadobija podršku među građanima a sudbinu supruge nasilnika oslobađa. Sve to izluđuje u policiji inspektore u sajber odeljenju jer se sistem pokazuje nesposoban da reši slučaj.

Zakon – pokazuje se nesposobnost da se on sprovodi i da zaštiti žrtve od pedofila, silovatelja, nasilnika.

Društvo – pokazuje se u svoj svojoj licemernosti da zakon i funkcije protiv kriminala zapravo vode bolesni, nepošteni, nasilni ljudi koji su se pod maskama sakrili i infiltrirali u sistem. Pokazuje nemoć celog društva da se, (kako je otac glavne junakinje,  pošten i predan inspektor ponosan na to da nema u karijeri ni jedan nerešen slučaj, učio svoju ćerku), da se zakonskim putem građani izbore sa oštećenim pojavama u društvu. Otuda roman započinje rečima :

 “Dobro jutro, prljavi obrazu… Parazitu tuđe tišine. I ovog jutra dok si se umivao, pomislio si da voda pere grehe. Obrisao si lice i po ko zna koji put poverovao da rutina svakodnevice briše sekunde svega nesvakidašnjeg čemu ne možeš da odoliš.”

 Haker - Profajler

Otac junakinje Marine, koja prerano gubi majku predstavnik je možda malo krutog ali brižnog oca na svoj “inspektorski” način, slikovito izvajan kao policijac starog kova koji veruje u svoj posao. On zna dokle je je njegov domet i savetuje svoju ćerku da je posao kada započne neki slučaj da se uhapsi počinitelj i tu dalje prestaje njegov zadatak. Došla su neka druga vremena, internet komunikacija je ubrzala protok informacija, povezanost ljudi ali i dostupnije su žrtve bolesnim umovima koji ih traže, kao što su i rešenja policijskih slučajeva upravo negde u dubinama interneta.

Tako je i format romana na izvestan način prilagođen net diskursu i slika je današnjice a naslućuje i potpuno novu dimenziju komunikacije među ljudima u narednoj deceniji. Otkriva nam da ona već uveliko traje samo je mnogi nisu svesni negde u deep i dark web-u. Sve to inspirisano je stvarnim likovima i ni malo nije nestvarno i nerealno. Ipak, malo je i zastrašujuće. Autorka je kao i uvek posvećena temi koja je savremena, na koju nas navodi da obratimo pažnju.

Sa druge strane, kroz razvoj mlade devojke, Marine i negde na sredini romana rasplitanja njene duboke rane počinje iznova da nas intrigira ovaj uzbudljiv roman. Marina je uprkos željama svoga oca izabrala svoj put i uputila se kao psiholog u Holandiju gde je predano učeći postala – profajler – psiholog koji procenjuje profile osumnjičenih. Tu doživljava ljubav, duboku, prvu u kojoj sebi kažeš “znam da sam volela” ali se vraća u Srbiju jer baš kad je najlepše ta ljubav nestaje, ne ostavlja nikakav trag, gasi svoj Facebook profil i niko ne zna šta je sa njenim Edijem. Povratak je upliće u novu priču sa Nikolom koji vodi sajber odeljenje. No to nije obična ljubavna priča. To je težak udarac na njenu tajnu, na njenu profesiju, jer ona nije odmah shvatila šta se zapravo dešava. Ko je Nikola? Važno pitanje koje ona podsvesno i intuitivno sve vreme oseća i naslućuje, dobija napade mučnine, svojevrsna fizička manifestacija intuicije i podsvesti! Verovatno jedan od neuobičajenih načina, težak u svojoj ironiji, put da saznaš i iznešeš iznova zamračenu bolnu tajnu o silovanju doživljenom u mladosti, posle maturske žurke, opisan je u ovom romanu. I na to se nadovezuje samo sve veći broj silovanih mladih devojaka, devojčica a istraga traje…

Žrtve  “Nekada je i najgori košmar bolji od stvarnosti.”

Život posle – ,,Kod nastavljanja dalje nema mogu ili ne mogu – jednostavno nastaviš dalje.“

Istina“Laž može da postane istina. Istina nikada laž. “

Laž – “Beskrajne laži. Lažov se kune lažovu zbog kog je lažov postao.”

Pravda“Ona je mrtva. Pravda je iluzija. Kada ubi­ju ono što voliš, nema pravde, samo manje nepravde koja ne može da obriše rane, ali može da umiri čoveka, da ga spreči da postane nalik onima protiv kojih se bori.“

Tajne – “Svaka tajna skriva istinu, ali samo neke tajne mogu razotkriti laž”

Haker – “Obećavam da ćeš uskoro saznati sve o njima – o prevarama koje pune njihove džepove, o lažima koje im čuvaju fotelje. Ovo nije moj rat. Ovo je osnovno pravo svakog čoveka na život. Na život bez ugnjetavanja.”

Kompjuterski desktop

 Junakinja se u jednom trenutku pita da li bi ona rešila ikada slučaj i donekle olakšala sebi i priznala silovanje sa mogućnostu da je otac donekle u ključnom trenutku pomogne. Šta je sa ostalim ženama koje nemaju tu mogućnost, čiji otac nije policajac, pita se ona, i ima duboko razumevanje prema strahovima tih žena. I sama Marinina borba i borba hakera R. da se bar određeni broj žena spase novih zločina, hapšenjem silovatelja dolazi u jednom trenutku u bezizlaznu situaciju. Žrtve nasilja su tako često u bezizlaznim situacijama. Ono što je najopasnije u našem društvu je što su kazne male, dokazi se relativizuju, sumnja se u žrtvu više nego u počinitelja! Nasilnici su u svim sistemima, često mogu da utiču na zakon, a žrtva da kobno strada svojim priznanjem. Otuda je borba uvek lična, i svako se odlučuje na nju u skladu sa svojim mogućnostima. Zato u romanu imamo razumevanje prema svim onim ženama koje ćute o onome što im se dešava. Marina koja završava isprebijana u bolnici razume ženu u bolničkom krevetu pored nje koja svoje modrice objašnjava padom u kadi…ali joj ukazuje da ona nije ćutala i ostavlja joj svoj kontakt za svaki slučaj.

Jednako tužan, i bolan je osećaj da čak žrtva mora da položi svoje telo kao dokaz, da podnese jedno sumanuto hrabro ali opasno suočavanje i izazivanje nasilnika ne bi li on bio priveden pravdi! Zašto!? Pa on je pod maskom divnog, sjajnog borca protiv kriminala, on je u sistemu koji bi trebalo da sve nas čuva, on se tu sakrio. I čini nedela. Ali haker R. to zna…Don Kihot koji ne želi slavu, samo da bar u deliću svog mikrokosmosa spasi buduće moguće žrtve, a on to može jedino na ovaj način. I to je samo čestica pravde koja je ostvarena na neki način, kada je haker R. preuzeo “zakon u svoje ruke” spreman i sam da bude uhvaćen i žrtvovan ako je to potrebno. Nije to put, ali jeste roman ukazao da smo često na granici da nas do dna dovodi upravo nesprovođenje zakona, iskusno bekstvo zločinaca sistemu, korupcija i nepravda, često navode pojedinca da pomisli da nema pravde ni u pravu, ni u sudu, nigde i da pada u iskušenja da se bori svojim golim rukama i telom.

Otuda, ova savremena krimi priča rastače sistemski zarobljeno društvo i pojedinca koji se u njemu koprca i snalazi na bolne i rizične načine. Uvek postoje dve strane priče, oni koji su uspeli, mnogi koji su izgubili bitku, pa i život. Oni koji su progovorili i oni koji još uvek ćute. Oni koji su skinuli teret sa svoje duše i ponovo mogu da žive i vole i oni koji su kažnjeni…

“Profajler” je otuda svojevrsna kritika društva i podrška žrtvama nasilja da se izbore sa svojim demonima.

Ono što je vodilo junakinju, i čime se u trenucima slabosti hrabrila je moto koji je pronašla kroz svoju ljubav prema Japanu. Bušido –  kodeks ponašanja samuraja…

Ju – : hrabrost – snalažljivost, tvrdoća i hladnokrvnost.

 

 

Romani Tamare Kučan i IK Urban art očekuju Vas i na ovogodišnjem Sajmu knjiga

Tamara Kucan godina

 

tekst prenet na portalu razumno.rs

razumno rs

Osvrt na buntovničku sagu o parohiji Srbiji, u knjizi “Justicijo, digni glavu”, autorke Pavice Veljović

Naslovna - Copy

“…samo na nepravdu srce jače bije. U svim ostalim situacijama kuca.”

 Uvek smo se hvalili da “naša” žena, o imali smo mi arhetip te žene – čuva dom, ognjište, muškarca, decu, očeve, majku, poreklo… Ne ide u boj ali je stub. A kada zatreba bogami ide i u boj. Ma, građevinu od doma napravi a u središtu stub – ona. No uglavnom je ćutao taj stub. Kad se sruši tek onda postane vidljiva. Ta, “arhetip” žena.

Došla neka “strašna” vremena, žene su danas i ognjište, i boj i mač,  a u Pavice Veljović pero je taj ubojiti mač koji ne ispušta, braneći ljudskost. Nikako Bog Darvinu da dokaže da je pogrešio kada smo mi ljudi u pitanju…u takvom vremenu živimo, priča nam autorka, a ono je moralo da iznedri jednu buntovničku ali i duhovitu, lucidnu sagu upravo o trenutku u kojem smo sada. Zatečeni ili kao posledica dugog procesa, većina profitira ili ćuti – naša autorka ne želi da ćuti. U samoj knjizi pronađoh i pisca:

“Neobuzdanog sam temperamenta. Divlja i svoja. Blesava sam na svoj način! Dvosmislena, trosmislena, šestomislena! Ali to sam ja. I baš to me čini srećnom, to kad znam da pripadam sebi. Nisam marioneta ni u čijim rukama! Sama svoja! Slobodna i srećna! Neukrotiva u svojoj osobenosti! Nepokolebljiva u koraku napred! Nesalomiva u borbi za pravdu! Neuhvatljiva poput vetra! Dodirljiva onima koji me razumeju srcem. Za sve ostale nedostižna i daleka”.

Pavica Veljović, poznata je do sad književnoj publici kao autor knjige aforizama “Sizife, promeni ruku” .

Novom knjigom se odlučila za mešovitu formu kratke priče, aforističkih segmenata, razgovora sa samom sobom koji je utkala u sveopšti okvir koji povezuju svu tu uskomešanost među likovima, zemljotrese u dušama, a to je romaneskna saga o Parohiji sa sve svojim klovnovima na vlasti i onih oko vlasti, sa svim komšijama koji čekaju da nekom crkne krava, sa svim onim sa ratišta povratnicima, i obespravljenim ženama, decom, psima…

invalid citati

Svom silinom na samom početku obraća se Bogu koji je sve ovo “zakuvao” i da mu je vreme da skrati pauzu i posveti se malo ljudima…Svom silinom obrušava se na vlastodršce jedne male seoske Parohije. Nadimci asociraju na današnje aktuelne političare, pa su neke promocije ove knjige možda zbog toga sprečene…nepodobne li su!? No, to je sticaj okolnosti i pitanje momenta, nije tek od skora ta Parohija ubijala ljude nepravdom niti će se Justicija izboriti sa iskušenjima uskoro, mnogo će žrtava proteći…Mnogi će se vlastodršci izmenjati… Ne bih se uzbuđivala da sam na mestu tih duša, ni bavila cenzurom jer je poruka univerzalna i vezuje se za vekovno pitanje koje je možda u korenu svake religije i sumnje: Gde je pravda?

Dileme vere u pravdu su i dileme vernika. Da ima Boga zar bi se ovoliko nepravde na nas obrušilo? A suštinski ova knjiga nam daje da preispitujemo: Bog nas je ostavio, čovek je čoveku strah i Bog, iskrenost i pravda su boginje ali ko im je stavio povez preko očiju!? Ako nam nije svejedno, ako nas boli zašto okrećemo glavu od tužnih i nesretnih, zašto nam je glava u pesku, da li smo odista nemoćni? Možda i jesmo. No najteže je kada su roditelji nemoćni da svojoj deci ostave jedan pravedniji svet a Pavica Veljović knjigu posvećuje svojoj deci, ujedno našoj budućnosti i zbog toga rizikuje ako je potrebno da izlije u svet kroz ove pisane redove sve istine, sve što je njeno pravedno srce osetilo, videlo, pokušalo, i nije se slomilo, još…se bori…Da li je to ludilo?

Suza citati

U odeljku sa likom Žuje koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i koga hoće da udave sopstveni gresi jer u njemu još ima duše i savesti nailazimo i na one druge: “Ljudima je lakše da veruju da si ti lud. Neće da shvate! Lakše im je tako nego da kažu sebi da Žuja govori istinu. Ljudi žmure istini u oči!” “Tuđom rukom si gurnut u ratove, sopstvenom moraš da se iz njih čupaš.”

Perunika i Paulina dve junakinje rekla bih u jednoj ženi. Ogledala suprotnosti koja se utapaju u jedno, jer i jesu jedno.

Perunika koja ispušta krik, urla, viče, ima mišice i otvoreno seva i grmi i u nevolji drugog spašava i strada, i veruje, i poziva pravdu i Paulina koja spava, spuštena nekim čudom među ljude, o šta su joj ljudi uradili!, snom da zaboravi, još spava…tokom romana…na silu spava… Zapravo Paulina nam prikazuje sve strahotne posledice kada je čovek čoveku vuk i kada je jedinka svojim ćutanjem sama sebe zatvorila u kavez ili su nas prisilno u getu sveli na nulu!?

Dok Paulina spava, ona “sanja” aktuelna dešavanja. Baba koja gubi dokumenta proglašena je za teroristu i pošto je već medijski sve to lepo upakovano, poslata je na onaj svet, pa nek Bog utvrđuje jeste li ili nije. Na Zemlji ona je baš dobrodošla u pravi čas da se manipulacija sprovede.

Šta je sve Paulina videla:

O narodu: “Guta narod. Ne pita se ni o kakvim poreklima bilo čega. Prokletinja smo mi! Neka je i od guje mleko samo da ne košta ništa, da je badava!. Što narod više trpa u sebe, halapljivo grabeći i otimajući jedni od drugih, to ovaj češće trlja dlanove i likuje.”

“ Projekcija života u parohiji završava se povlačenjem. Naroda. Potom užeta.”

O manipulaciji: “Zaključamo sebe u tuđa mišljenja, dozvolimo da nas zarobe manipulatori i prevrtljivci čija sebičnost i ne poznaje druge oblike života sem nametanja ropstva drugima. Okrenemo ključ u bravi misleći da se time zapravo štitimo. I dok sedimo zaključani u svom svetu njime i dalje vladaju oni koji su nas iza te brave saterali.”

O ćutanju: “Ćutanje teško kao mrak. Ćutanje snažno kao jauk i vrisak. Ćutanje do iznemoglosti, do klonuća i posrtanja. Ćutanje do same zemlje kojom su me koraci vukli ka smrti.”

O srcu: “ Kad čaša puca čuje se krh. Kad puca srce čuje se muk”

I tu dolazimo do sveprisutne dileme koja je sve više u svima nama, stanovnicima ove Parohije: tuga ili borba? Šta prevagne? Osmeh deteta…

“Nemaš ti vremena za tugu. Neka tuguju oni što nemaju šta drugo da rade! Ti si u opakoj borbi! Ako izgubiš, ne gubiš sama! Lupih sebi šamar realnosti, zavrnuh rukave, pljunuh u dlanove i krenuh u taj okršaj. Sa sobom. Sa životom. Sa teretom. Ali, za nju. Ihhh, koliko snage može da ti da jedno plavooko čupavče. I ne samo snagu, već čitav smisao života.”

Rimantas Radisauskas

Rimantas Radisauskas, slikar iz Litvanije, takođe veliki borac za pravdu, ilustracije za naslovnu stranu

Menjajući, poskakujući iz naracije u neki vid samoobraćanja, pa ulazeći u diskurs narodskog jezika, lutajući kroz priče između muža i žene, unuke i dede koji je mudrac i učitelj, do diskursa urbanog, mešajući sve one stilove kao što su u jednoj parohiji pomešani svi različiti karakteri, ovaj roman nam nudi retrospektivu te naše raznolikosti ali i pokušaja malobrojnih da se odupru posrnuću.

Kritika nasilja nad ženama, prihvatanje različitosti ako u sebi nosi dobrotu, sa jedne strane,  tradicionalistički duh ali blaga ironija na pojedine situacije u tom tradicionalnom ruhu sa druge stane. Grč. Bol u stomaku. Tuga. Težina i breme života para srce, otvara zašivene rane, kao da nas hvataju reči poput ruku za okovratnik i govore: budi se, ne beži od sebe, razumem tvoju tugu, tuguj ali ne odustaj…

Sa druge strane autorka ima takav dar prefinjene ironije i sarkazma, humora, da čitajući je ona nam stegne srce bolnim šrafom, čini mi se baš jaku ruku ima :-), a onda nas razgali dosetkom, i ironijom što na račun svojih junaka što na naš račun da se grohotom nasmejete. I tako u tom ringišpilu realnosti ona nam mami osmeh i vraća snagu da izdržimo život u kome su i pravdu umorili. A ko će oživeti Justiciju, Boga, istinu i dušu, dobrotu? Pa onaj  ko ih i uništava. Čovek.

Hrabost je ime onih koji izdrže da gledaju mozaik nepravde i slikaju bolji svet. A da bi naslikali novu sliku u Parohiji neko Justiciji mora skinuti povez s očiju. Knjiga poziva da skinemo povez, jer pravda nije negde tamo, ona je u ljudima.

Kako poručuje sama autorka:

“Dragi moji čitaoci, nemojte rešavati probleme ćuteći o njima. Razgovarajte makar sa sobom. Tada ste najsigurniji da uvek postoji bar jedna budala koja će pažljivo da vas sluša. Ostale budale nemaju vremena za nas. Pričaju same sa sobom.”

Buntovnička saga Pavice Veljović ima mnoštvo jakih slika, realističnih, misaonih, metaforičnih, duhovitih da se jednostavno ne mogu sve ni dočarati, ali se morate kasnije vraćati na njih, posebno je korisno ako vas uhvati malodušnost setiti se pojedinih delova.

I dok mediji smenjuju red laži i red istine, i više se istina ne razaznaje,  vratila se uloga knjige u kojoj se neće tako olako manipulisati istinom. To je upravo knjiga  –  “Justicijo, digni glavu”.

pravda citati

Možda je krik, onaj Munkov, možda je  Pavica Veljović samo lupila jako šakom o sto, i ko zna koliko puta će još, a možda je ovo samo nežan ali zaštitnički majčinski zagrljaj istinom sabranoj u ovoj knjizi, u amanet svojoj deci kojoj je knjiga i posvećena:

“Vidiš li kćeri, ono nebo? Treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se suviše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri.  Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš, da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera.

Obećanje ispunjeno. Mame ne smeju da lažu.”

Ako smo mi žrtve obmanjivanja, ima li više vremena za decu koja tek nevino ulaze u ovakav svet, da ćutimo, imamo li više prava da ćutimo, da lažemo? To pita Justicija, umorna koliko je i čovek već umoran, pravda koja poput đavola iskušava dok je i sama anđeo i prognana poput sotone u izvrnutom ogledalu čoveka. Čoveka koga legenda kaže Bog stvori po liku svome, koji, legenda kaže po Darvinu nastade od naprednije vrste majmuna. Pa čemu smo bliži, kako vreme odmiče…!?
Možda je jedini odgovor upravo u onome – od čega smo se to udaljili. Od sebe. Čovek je samo čovek. U njemu je i mač nepravde i žudnja za slobodom. Birajte!

“Koji tas je teži: onaj na čovekovoj ili onaj na đavoljovoj strani? Pucajte, ale bezglave, ali jedno upamtite: za ovakvo srce trebaju vam olovni meci! Jer kad moje srce na ovu zemlju padne znajte da iz njega božur niče! Pucajte! Da procvetam ponovo.”

 

Poslednja strana - Copy

Pavica Veljović, rođena je 13. 03. 1978. Uveliko poznata kao aforističar. Autor je knjige aforizama: „“Sizife, promeni ruku”. Ovo je njena druga knjiga u izdanju Književno – umetničke asocijacije Artija

Princeza poji Zmaja – moj omiljen Wellness sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo

3

Volim da putujem kroz Srbiju – moj omiljen Wellness  sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo koja se nalazi na putu Petrovac -Zagubica u podnožju Homolja koje ponosno dominira i zove, izaziva mi osećaj da poletim i zagrlim, kad bih ikako mogla, taj čarobni planinski venac.

Kad god putujemo, trudimo se da ne idemo autoputevima već da se provozamo i vidimo manja mesta, kućice usput, uvek se naleti na nešto neobično, vidi se kako se živi u određenim delovima naše zemlje, koliko je koji kraj razvijen, koliko oronuo. Tako naletesmo nekih 10 km udaljeno od Grocke na čudesnog slona koji je čini mi se delo neke firme koja se bavi proizvodnjom kada od smole koje su sastavni deo i tobogana i sličnim proizvodima. Nisam imala  dovoljno vremena istražiću sledeći put podrobnije.

 

slon

Kada me pre par meseci put naveo ka Sremu kukuruz je bio malen a pšenica srednje veličine i zlatna. Sada, a slušah nešto i u vestima, zaista dosta je porastao ali slabije rodio kukuruz ali neodoljiv je osećaj protrčati kroz njega te stadosmo usput da se istrčimo kroz kukuruze. Ako me nešto asocira na Srbiju to je ta šaša koja šušti na vetru dok šetam i krijem se među stabljikama kukuruza. Nema konoplje okolo, kao nekad, kada je moj deda sadio u okolini Uba protiv korova. Ne videh niti jedno strašilo. Nekad ih je bilo na svakom koraku, to me je baš začudilo.

Kukuruyi

Iako sam mnogo puta bila u zamku podno Homolja, odmah iza Petrovca na Mlavi, nikad ne opisah svoj čaroban opuštajući osećaj kad stignem i zaronim u vreli bazen od 38 stepeni u Banji Ždrelo. Vreme je da moja koža kaže: Da ovo mi prija najviše! I moje koščice: da ovo volimo mnogo! Bazena je više. Možete birati unutrašnji koji je rashlađen i može da se odigra partija basketa, može i da se iscepa kupaći ako se pretera (a ja jesam) ponovo! spuštajući se nebrojeno puta niz tobogane. Svuda su okolo hidromasažeri i đakuzi kutak (ima ih popriličan broj) gde se može masirati kičma, butune, guza, tu su slapovi koji razbijaju stvrdla ramena.

homolje 2

Homolje i Mesec

Leti ima tri bazena napolju a zimi dva unutra jedan vreo, drugi rashlađen. Ma divota. Cena je „smešna“ ako odete na jedan dan, uzmete paket i za Spa, dobijete narukvicu oko ruke i slobodno koristite sve od bazena do saune, slane sobe koja je baš jaka i korisna, parno kupatilo, divna rimska bajka na toplim foteljama i voda koja žubori i vraća vas u neka maštanja (mene sa dvorova, samo da ne naleti Kaligula 🙂 )

O vrednosti i efektima ove termalne vode, koje sve bolesti leči, a leči odista,  pročitajte detaljnije na linku: http://www.ruczdrelo.rs/termomineralna-voda

 

Očarao me je na prvi pogled zamak a zatim scena na samom ulazu koju ja zovem Princeza poji Zmaja. 

20 devojka i ymaj

Mogu  i da se iznajme sobe te se centar sastoji od Hotela, Termi i Etno restorana.

Ja obično uživam u termama, pre neki dan sam zaspala u slanoj sobi i probudilo me sopstveno hrkanje, žao mi je devojke koje je sa mnom i mužem bila ali nama je bilo super, dremnuti tu!

Bazeni:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

SPA:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

12

OSEĆAJ SLOBODE

6

Šok burence ledene vode posle saune

Pored toga što se sva istopim u toploti dobijem neki osećaj slobode i prvo se nekako izvrištim pod slapovima a posle se potpuno umirim i Banja Ždrelo od mene načini “ukroćenu goropad”.

Tu su i dragi papagaji a i moje omiljene kuce

Sem u hotelskim sobama možete se okušati da odsednete i u ovim sobicama – bačvama.1

Etno restoran

Etno restoran ima i baštu i unutrašnji klimatizovan deo a hrana je obeležena specijalitetima kraja uz obaveznu čašu vina gratis, uz obrok.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Moram da istaknem da je atmosfera i energija ljudi sjajna. Nema uopšte namrgođenih lica. Najednom samo krene degustacija vina i stižu vam na ležaljke čaše belog ili crnog vina. Pa posle evo stiže i gospodin sa poslužavnikom, punim umešenih pita, pogačica, raznih đakonija, i dok se sušite na peškiru čujete samo “Izvolite, kuća časti”. Deca, bebe nekako nasmejane, imaju i svoj mali poseban bazen sa ljuljaškama.

Za hrabre ili iskusne tu su i lekovita blata:

41 blato 1

 

42 blato 243 blato 3

Naravno neizbežno cveće i suveniri:

 

Nastavljam da putujem Srbijom,  manastire sam davno obišla, tad nije bilo blogova, poseban je uspon Ovčar Kablar – raj u našoj zemlji, te ću te pohode morati da ponovim sad u eri neta i blogova 🙂 a i za svoju dušu. Opisaću  sigurno još divnih mesta ali ovaj moj najdraži zmajev zamak u koji najčešće idem je pridobio moje srce.

Voli devojka zmajeve, tako je to!

Nisam bila u Sokobanjskoj varijanti, sin vlasnika ovog zamka sličan aqva park je napravio i tamo.

Do sledećeg puta! Putujmo i uživajmo u prirodnoj lekovitosti koja izvire iz naše zemlje, iz dubina, možda je tamo još ona hrabrija duša ovog podneblja.

 

Fotografije: Slučajni bloger

“Besani” nas bude, osvrt na zbirku kratkih priča Gorana Stojičića

static_qr_code_without_logo

QR code – samo za radoznale 🙂

Ko su “Besani”? “ Trećina srećnih, trećina nesrećnih i trećina koja o tome ni ne razmišlja. Radost, tuga, ravnodušnost, zamišljenost, nervoza, opuštenost…Zbog odlaska, povratka, rastanka, susreta, uspelih i neuspelih poslova…Uspelih i neuspelih ljubavi. Sve je izmešano. Srećom, u velikom prostoru”

(odlomak iz pripovetke “Sama”)

Povratak kratke priče među domaćim piscima osvežavajuće deluje na našoj književnoj sceni. Primat svakako već godinama i “slavu” odnosi roman, poezija se skromno čuva, više kroz uže stručnu publiku nego među čitaocima. Pisala sam i o romanima,  a nedavno su me iznenadile i obradovale dve zbirke kratkih priča “Lubenica bez snova” Danijele Nenadić kao i duhovito, lekovito osveženje, zbirka  “Da se kladimo u čokoladu” Nove KeveiPo.

Čini mi se da se čitalačka publika navikla i lakše razume roman a postavlja se ponekad pitanje kako čitati kratku priču. To je svojevremeno i bila tema – Ciklusa Narodne biblioteke “Kako čitati”.  Na jednom od tih predavanja majstor kratke priče, David Albahari održao je predavanje i sam istakao da mu je lakše odgovoriti na pitanje kako napisati, nego kako čitati kratku priču.

Kako nam autor, Goran Stojičić na samom početku daje uputstvo kako možemo (jedan od načina) da čitamo njegove priče, uz muziku, koristeći QR code čitač koji će nam otvoriti muzičku numeru iz coda u uglu, na početku svake njegove priče, mene je to odmah podsetilo na Albaharijev odgovor još 2013. godine sa tog predavanja gde se on šaljivo osvrnuo na pitanje čitanja kratke priče.

Albahari je tada rekao: “Prvo što sam pomislio kada sam čuo da je naslov tribine “Kako čitati kratku priču”, bilo je kako čitati sam taj naslov? Šta, u stvari, pita to pitanje? Da li pita koji je najudobniji način da se čita kratka priča, da li je bolje sedeti ovako kako ja sad to činim ili prekrstiti noge ili možda ležati u krevetu, ili šetati, stajati kraj prozora? Ja sam isprobao sve te položaje uz knjigu Najkraće priče na svetu i mogu vam reći da sam u svakom položaju sa velikim zadovoljstvom čitao. Tako sam, bar za sebe, razrešio prvu dilemu o pitanju najudobnijeg položaja za čitanje kratke priče. Postavlja se pitanje i o izboru mesta, odnosno, gde se čovek najbolje oseća dok čita kratku priču? Mnoge sam moje romane i priče napisao u kuhinji, sedeći preko puta moje žene, to često pominjem jer ona ceo dan provede na poslu, deca su u školi, mačka lovi vrapce, ja nešto radim po kući. Kada dođe veče i kada treba da sa suprugom provedem neko vreme, ona čita kriminalističke romane, a ja sedim preko puta i pišem kratke priče. I čitam kratke priče, naravno. Shvatio sam takođe, da na svakom mestu čitam kratke priče sa uživanjem. Dakle, svako mesto je zgodno za čitanje kratke priče. Sada bismo mogli da se pozabavimo pitanjem šta znači čitanje kratke priče uopšte? Tu mi se pojavila još jedna dilema: da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja bilo čega drugog? Da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja pesme ili od čitanja romana?”

Kada pogledam Facebook profil Gorana Stojičića gde su i prapočeci njegove zbirke, zaista sam prepoznala sa fotografija čitalaca  koje su mu slali, da se knjiga čita na toliko različitih mesta, u različitim delovima sveta, pod vodom, na plažama, da je doživela jako dobar odjek među čitaocima.

Pronašla sam i sveobuhvatnu recenziju Milice Vučković,  koju vam preporučujem od sveg srca da pročitate i u mnogo čemu bih se samo ponovila te ću se ja osvrnuti iz nekog drugog ugla a ovde možete pročitati dosta toga što bih i sama rekla a  pri tom je recenzija nenadmašna kada je ova zbirka u pitanju. Preporučila bih i emotivan osvrt Željke Zebić koja je takođe uspela da predoči suštinske prve utiske čitanja ovih kratkih priča.

           QR code još kad se pojavio, bio mi je jedno od baš prijemčivih tehničkih pomagala, i sama sam ga odmah stavila u svoj mail u kome sam učitala svoje podatke, često sam sa reklama androidom učitavala onako, dečje, zanimljivo mi je bilo, suprug koji je izrađivao bilborde nametao je klijentima uvek QR code iako to još nije dovoljno zaživelo kod nas. I mislim da i danas još uvek nije dovoljno korišćen ali da će ga neko iskoristiti u svom književnom delu da savlada prepreku štampanog izdanja i doskoči elektronskoj formi kojoj je lakše da vas usmeri u vidu linka ka youtube numeri, e to nisam očekivala! Ljubivoje Ršumović je za ovu Stojičićevu ideju na tribini u biblioteci “Milutin Bojić” rekao, parafraziraću,  dobro je uvek biti prvi u nečemu, e sad koliko je to loše ili odlično nije važno. Meni ovo nije ključno, nije ni podilaženje savremenim generacijama, jednostavno je odlična ideja da birate kako ćete čitati priče. Nekad u zamračenoj prostoriji noću, uz lampu, u tišini gde tiho ide numera sa QR coda, nekad bez muzike, pa tek na kraju odslušam i numeru…tako sam ja čitala. I usklađene su mi tematski, emocionalno priče i muzičke numere. Trud autora, možda i previše perfekcionistički za moj ukus je očigledan. I sam diskurs i rečenice su kao i priče doterane do savršene mere te mu zameram, što nije pustio neku podužu rečenicu, ili omanuo sa nekom slikom gde joj nije mesto, da se malo opustim 🙂 Sve je usklađeno i to me je na neki način činilo napetom. Pri prvom čitanju. Pri drugom čitanju samo mogu da zaključim da autor poštuje pisanu reč i da je želeo da izvuče iz svake svoje priče maksimum, da je radio na njoj, da nije olako shvatio ono što će stajati iza njegovog imena.

Iako, i poslednja priča sugeriše da su ovo priče o ljubavi, moj subjektivni doživljaj je da je ovo knjiga o pojedincu. Pojedinačno traganje žene i traganje muškarca za ljubavlju, iz usamljenih atmosfera svojih životnih priča ON i ONA se u svakoj pripoveci pomeraju jedno KA drugom ili ODLAZE jedno OD drugog ili TRAGAJU ili ŽUDE, MAŠTAJU.

Ispod sloja ljubavne površine većine priča je zapravo svakodnevica i bitisanje usamljenog čoveka koji pokušava da OPSTANE u surovom svetu, eh, malne kodiranom po meri sistema a ne pojedinca. Nedostaje “sočnosti” svetu pa nemamo likove na koje smo navikli, u klasičnom obliku, imamo NJU  i NJEGA  postavljene u različite okolnosti. E tu je ono što izdvaja ovu zbirku pripovedaka. Pisac se ne meša, on predstavlja, bez zauzimanja stava, sudbine različitih profila. Neko je samo sanjao samoubistvo zbog izgubljene ljubavi (priča Pad). Srećom, da, ali odmah pomislite iako toga nema u knjizi neko u stvarnom životu nije samo sanjao, već je to i učinio. Tu su vozovi, let avionom, tu se iz ljubavi promeni pol (priča Put), tu je hirurg, slikarka koja bojama zamenjuje celokupan život, uspešan poslovni čovek koji prazni bešiku i živi po tačnoj minutaži i tako u krug, i mnogo likova koji nas okružuju a možda ne slutimo šta se iza tih odela, iza prozora nečijih soba krije. Inventivne priče kojih se dosetio pisac da nam ispriča i neobične ideje njegovih likova jedno je od najupečatljivijih osobenosti Stojičićevog prvenca. Sa neverovatnim obrtima na kraju! Uvek vas sačeka iznenađenje. To nije naravučenije, to je pečat koji menja i dodaje još jedan smisao, nov potpuno. Svaka priča je višeslojna. Nosi vas jednostavno ispričana ka jednom smislu a onda se otvori iznenadnim obrtom na kraju još jedna perspektiva koja vam potpuno menja pogled na prvobitnu uhvaćenu sliku. Sve se dešava “po prirodi stvari” i autor to samo opisuje a onda na kraju obrtom donekle sugeriše da možda to nije slučajnost, ili čak i da je slučajnost svaka kružnica traje i mora na kraju da zatvori krug u konačni oblik.

Najsnažniji utisak na mene ostavile su četiri priče. Uvodna priča “Pad” , “Boje” “11 000” i poslednja pripovetka,  “Prošlost”.

U priči “Pad” zaustavljeno je vreme i zaustavljena je budnost. Junak sanja kako skače sa višespratnice, jer ga je njegova ljubav napustila. Dok pada vreme nije dimenzija. Pisac stvara posve književnu, filmsku, umetničku dimenziju. Dok pada on na četvrtom spratu vidi porodicu koju sreće svakodnevno i deluju kao srećan par ali dok pada unutar stana on vidi NJU kako baca burmu a on je hvata u letu. Baca je nazad u stan pravo na dete i roditelji prestaju sa svađom. Razotkriva masku nasmejanih komšija a ujedno i menja tok njihovih života. Dok sam tone. Zatim zaviruje u život najzgodnije komšinice na trećem spratu, te na drugom spratu ukršta pogled sa bakom koja je izgubila muža i duhovito se prepoznaju, po njemu koji je krenuo na “onaj svet” ona bi da svom preminulom dedi pošalje protezu, da ne šeta krezub “tamo gore”. Na prvom spratu je osoba zarobljena u sudskom sporu oko imovine, čekajući poslednje ročište a on zamišlja njeno oslobađanje iz tog “čekanja” i ropstva i pomišlja “možda  joj dođu fini ljudi i presade je u nešto lepše”. On tu osobu vidi kao biljku. Konačno se dočepati tla na koje pada nije smisao, već buđenje i povratak u realnost. San je prošetao zgradom, a stvarnost se dočepala sna i ponovila odsanjano. Obrt na kraju je upitanost: da li je realnije ono što sanjam ili je stvaran život koji živim samo tužan san?

U pripoveci “Boje” naglašena je simbolika usamljene žene, slikarke,  koja živi samo sa mačkama, ženkama bele boje a doživljava otkrivanje svojih trauma u trenutku kada joj na prag dolazi crni mačor. Kakva alegorična priča! Umesto uobičajene priče o devojčici koju je otac napustio pa na primer ide kod psihologa, ili na primer kroz nesretne ljubavi raščišćava slomljeni mozaik lika oca, što imamo u mnogim romanima, filmovima, što je razlog njene neuklopljenosti u društveni život,  nesazrevanja u ljubavi, potpunog izbegavanja muškaraca u svom životu ovde imamo posve poetičnu, lukavo smišljenu igru belih mačaka i crnog mačora koji otvara njeno ranjeno srce snažnije od milion seansi na koje idu ljudi savremenog doba. I ona kreće da se oslobađa, da crta naga muška tela, da kroz aktove  prazni sve nakupljene, duboko u sebi sakrivane boli koje se završavaju konačnim krikom.

Neizbežno je pomenuti priču “11 000” upravo zato što kroz čitavu zbirku pisac igra tu igru brojeva, do usitnjenosti koja je toliko puta zastupljena da sam joj morala pridodati neko svoje tumačenje. “Znala je da će se ovo desiti jednog dana, a svaki je brojala. Od onog prvog, od pre više od tri stotine šezdeset jednog meseca. Današnji je bio – jedanaestohiljaditi. Bilo joj je potrebno samo deset minuta da se spremi.” Priča završava: “Ovo je bilo njeno najbrže pakovanje u životu. U stvari, najbrže pakovanje bilo koje žene. Ikada.” U više pripovedaka nailazimo na detaljno izmerene dane ili minute…jer život je vredan i sekundu, i izgubi se u sekundi, a može trajati i protraćiti se u čekanju, a može se životom nazvati baš to čekanje, ali ono otkucava naše vreme. Svaki je sekund našeg života naš. Ova junakinja je dočekala svoju sreću, svesna težine čekanja, težina se brojala u hiljadama. Ali je vredela!

Završna priča “Prošlost” podsetila me je donekle na okosnicu i poruku romana Velika laž, Sonje Atanasijević, jer nas upućuje da idemo ka svetu u kome ćemo biti čipovani, osećanja ne postoje, samo misao, isprogramirane smo senke…Odlična inverzija da pripovetka “Prošlost” priča zapravo priču iz budućnosti, iz 2084. godine. I ko su onda Besani? Oni koji su osećali. Oni koji su pisali o ljubavi. Kako se završava ova saga besanosti:

“ O čemu je pisao?

  • O ljubavi
  • O ljubavi?
  • Da. Nekada se pisalo o tome. I čitalo.”

Bez želje da sudi, pisac traga za osećanjima koja ljude čine živima i šalje poruku da se ne uvlačimo u ljušture, da se ne povlačimo pred sistemom, da volimo. Danju. Noću. Da budemo budni i besani.

Goran

Goran Stojičić – fotografija: Dalibor Stanković

„Besani“,  zbirka priča, Gorana Stojičića u izdanju IK Ammonite, Beograd 2016, dočekala je drugo izdanje, prevod na engleski i u toku je prevod na slovenački jezik.

U cilju preživljavanja i oživljavanja umetnosti i novih talenata  kroz književne i umetničke večeri, Goran Stojičić najavio je projekat Besano veče čiji je urednik i moderator od septembra 2017.

Besano vece

Jevremova 25, Beograd

 

 

Izvor i preporuka tekst:  David Albahari: Kako čitati kratku priču

Oblak oznaka

Dobrodošli...

Blog by Aleksandar Simić

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Pisane reči traju duže od izgovorenih.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom