Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Preporuke / literatura’

„Na ivici neba“, nova knjiga kratkih priča Danijele Nenadić, utisak

 

U čemu je tajna ključa za Treće nebo?

 

Мaštajuća ljubav prema nestalnosti linije koja iskače, obliku koji zavodi, detaljima koji te grle i koji se kose s kolebljivljom stvarnošću“   – citat iz uvodne priče kao da najbolje i opisuje zbirku i sve ono što nas čeka sa različitim karakterima kratkih priča autorke.

Knjiga iznenađenja i izuzetnih obrta, jezičkih bravura koje poput naleta vetra presecaju kolokvijalnu naraciju, dijaloge minimalistički a ubojito izvajanih karaktera. Teku kao u serijalu sudbine iz našeg okruženja, svakodnevice… „obične“,  pomalo u iskošenoj perspektivi sagledane ljudske priče.

 U vremenu kada nas je zauzdala brza, tehnokratska misao pred nas je autorka posle svoje prve knjige „Lubenica bez snova“, (takođe životna, blaga, prepuna opisa, zbirka),  postavila svet koji želi da sačuva od hladne stvarnosti, etiketiranih lica. Da sačuva priču stvarnog, od krvi i mesa čoveka, na koju smo poprilično zaboravili. Otkrivamo kada se osvrnemo da tek među tim poznatim i nepoznatim licima ima veoma zanimljivih, i veselih, šaljivih, ljubavnih, sociološki značajnih motiva sadašnjice. Od pitanja preživljavanja, zabave, psihičkih uspona i padova, prirode, migrantskih tema, pitanja napuštanja rodnog mesta /svi smo mi pomalo izbeglice, priča Stan 18 o migrantu naspram Ane koja se priseća svojih krava i samo bi da sačuvaju miris te svoje grudve zemlje koji su sa sobom poneli/  do  egzotike Mediterana i Grčke… Ove priče vode nas  do univerzalne poruke i univerzalne zapitanosti. Pitko, autorka podvaljujući nam kao pisac znalački lukavo, odvuče nas, ne rasplinuvši nas, (u dosta motiva i likova se možemo prepoznati), na tu tanku ivicu neba.

Ono što oduševljava na samom početku je KONCEPT same zbirke – zgrada sa 23 stana (kroz koje nam se otkrivaju čudnovate a opet tako realne, iskonski ljudske priče), sa pregršt detalja, što je već prepoznatljiv diskurs Danijele Nenadić. Ona začini različite živote stanara stavljenih ili u širi kontekst okruženja ili naprosto oslikavajući kako su se oni „nagodili“ ili ih je „zadesilo“ u ovom jednom darovanom životu, pod nebom na ivici…

Tako dobijamo konceptualnu imaginaciju stanodavca, u uvodnoj priči koji, da je znao za  čudan spoj stanara tog svog projektovanog čeda, verovatno ni jednu jedinu liniju rapidografom ne bi podvukao. Možda, a možda ipak sve krene na dobro“. Zavedeni putujemo kroz 23 stana – zapravo 23 priče. Već se tu lagano uvlači metafora u čitaočev doživljaj i provlači pitanje da je Tvorac znao kakvi smo mi ljudi, nesavršeni ali ipak zanimljivi, negde bi se moglo reći i dobri i loši, i s bolom i s osmehom, da li bi nam verovao, stvarao nas?  Ili pak, eto negde je taj ključ Trećeg neba… Negde… Na  kraju ove knjige srećemo „vlasnika“ ključa koji se pojavljuje ali i ostaje misterija a mi ljudi hodimo ivicama, na toj liniji preseka Zemlje i Neba.

Specifičnosti koje izdvajaju Nenadić je ta posebna veština da ugradi igru sa čitaočevih svih pet čula. U prvoj zbirci izdvojila ju je jedna od najređe korišćenih u književnosti, simbolička igra sa čulom ukusa. U zbirci „Na ivici neba“ snažnu ulogu imaju mirisi, na primer cimeta, koji se provlači kroz više priča koji potom u jednoj priči pravi obrt i prelazi iz izazova čula mirisa u boju cimeta, (čulo vida) gde nas pesnički gotovo očarava tim svojim darom da sagleda  ogromnu snagu u naizgled sitnicama.  Majstor detalja u opažajima i opisima – /„kikice“ su kao đevreci ili pak salčići/, suzne hladne flaše piva/ travke se beru kao note/ i niz liričnih i dovitljivih slika podarila je autorka.

Nije izostavila ni tradiciju, zaboravljene slatke igre iz detinjstva „travku voli me – ne voli me“, ni Peruna (u priči pekar bere od travke koja razume note), ni kako mi kineske kolače možemo praviti od našeg brašna, soli uz pitanje „Zašto ljudu često žele da su neko drugi“?

Neizmerno je interesantna karakterizacija likova u dve, tri toliko sažimajuće i prožimajuće rečenice, autorka ume da nas upozna sa suštinskim osobenostima junaka koje pratimo. Nekada i oznake na ulaznim vratima stanova već mnogo govore /otirač sa dve koščice, čitulja, prezime na grčkom alfabetu već su savršeni uvodi u dramski zaplet.  Verujem da je ovo jedna od vrhunskih uspeha ove knjige. Nije ni malo laka veština u kratkoj priči, ovako sočno, a precizno graditi glavne crte junaka koje nam je posle lako pratiti u naracijama, veoma čudnovatim, pa nekad i trilerovskim obrtima a da znamo da ih prepoznamo, da nam se čini sasvim prirodno da to negde njihovom duhu i pripada, što ju je izdvojilo i pokazalo kako u Danijeli Nenadić sazreva značajan pisac.

Takođe, izdvaja se jedan čudan detalj kako se likovi razlikuju prema načinu izgovora, ali u autorkinom smislu ona ih promatra kako „kidaju slogove“, da li govore sa više suglasnika ili samoglasnika i kojim tonom. Na svojstven način sve vreme istražuje jezik, a posebno je to naglašeno u veoma duhovitoj priči, prosto kabaretski kao na pozornici opisijući lektorku u priči Stan 14.

I na kraju,  mora se istaći, uvek se sudare materijalno i duhovno, poput majstora za popravke u stanu i junakinje koju on zove da proda svoju uslugu a ona… Pita se… Pita majstora… I nama ostavlja to njeno pitanje – ČIME SE POPRAVLJA DUŠA?

Čovek je u tom pozorištu zvanom život, SAM, ma koliko ljudi naizgled bilo oko njega i ima svoju ivicu neba po kojoj se lebdeći, padajući, uspinjući se, snalazi, ili ga neka stihija ili pak sudbina vode.

LJUBAV JE REČ KOJA SE NAJMANJE POMINJE U PRIČAMA A PRIČE SU ZAPRAVO LJUBAVLJU NATOPLJENE.

Neobičnosti u ovoj alegoriji svih nas pod ovim svodom ogleda se u opuštenom kombinovanju kolokvijalnih šala sa dijalozima, obrtima usred toka naracije, do kontemplativnih utisaka. Čini se svako će pronaći sebe u nekom od ovih stanova a ko će sresti vlasnika trećeg ključa?

Izbor je Vaš!

 







Tekst preneli portali:

ČULNOST KAO IMPERATIV U POEZIJI, zbirka „Ljubi me“, Snežane Ćosić

Zrelo osvešćena čulnost s jedne, te duhovnost s druge strane, učinilo je da je pred nama hrabra, otvorena i iskrena poetika Snežane Ćosić. Slobodan stih je i sloboda koja zrači i koju priziva u nama pesnikinja. Nema stida pred ljudskim čežnjama, pravom da se sneva, očekuje, pati i promišlja. Pravo na to svakom čoveku daju vera i želja da voli. U ovom dopunjenom izdanju zbirke pesama „Ljubi me“, mesto su sasvim opravdano, našle i kratke priče, naslovljene bojama – Dunkl-plava, Modro-zelena, Karmin-crvena, Puder-roza, Azurno-plava. One se svojom liričnošću, pa, moglo bi se reći i čudnovatošću, savršeno stapaju sa poezijom.

Makar da je neka kiša pala ovih dana. Da je kap jedna modro-zelena kanula na moj obraz. Tražila sam ih, prizivala, senka se smejala. Onako kako se samo senke smeju, smeh im uvek vidiš, suzu nikada. (odlomak iz priče „Modro-zelena“)

ljubi me-korica-2.jpg

Ono što izdvaja pesnikinju Ćosić je njeno književno umeće da kod čitaoca dotakne sva čula, čulo mirisa, ukusa, zvukove, dodire, što je svojevrsna odlika već iskusnih literata. Koloritne raskošne niti mešaju se, pletu, nižu i kreiraju simbolične, tanane slike, a tanano, sažeto, pročišćeno u stihu najdublje prodire u srce i misao čitaoca. Boje se pojavljuju u kratkim pričama, ali ima zelenih maslinjakaplavih dubina, ružičaste prašine i među stihovima. Ima kiše i noći, ima suza, no najviše ima osećanja. Poljubaca. Različitošću poljubaca je i simbolično predstavljena stvarnost raznolikih puteva svakog pojedinca, kao da je suštinska individualna sudbina izlivena svojstvenošću, drugačijim kvalitetom tih poljubaca, kao u pesmi s početka zbirke – „SUSRET”.

Motiv „soli” kojim je Snežana Ćosić, u svom romanu „Stanica Balkan” napravila svojstven iskorak i skok u našoj književnosti, a ovaj simbol umeća balansiranja, izdržljivosti i življenja, postao je negde i njen pečat kao stvaraoca do sada, protkao se i u poeziji u pesmi – „SO”: „Stavio si mi so u kosu i dao razlog da se ponovo rodim.”

 

SO

 Moje su usne obale.

Moji dlanovi

nose oblik tvojih leđa na sebi.

 

Moje đinđuve zveče, kao talasi,

dok pomeraš strune u mom srcu.

 

Stavio si mi so u kosu

i dao razlog da se ponovo rodim.

 

Tvoja je krv uzburkana

i reči ti imaju oblik mojih zglobova.

 

Tvoji su koraci

put do mojih obala,

dok koračaš njima budan sanjaš

snove o maslinjaku, pod gorom zelenom.

 

U času kad si mi stavio so u kosu,

ponovo si se rodio.

Šumili su maslinjaci…

Sam naziv knjige „Ljubi me”, poručuje da se od ljubavi ne odustaje, ali se metaforama upućuje da se u nju mora duboko zaroniti i iznova izranjati. Autorka Snežana Ćosić pokazala je veliko umeće da čitaoca suptilno uvuče da zaroni u njene stihove i kratke priče.

ČOVEKU

 U svom si svetu

nesvestan postojanja drugih ljudi,

plavog horizonta.

 

Nesvestan postojanja

ni izvora ni ušća,

nesvestan posledica topljenja glečera,

planinskih vrhova,

mirisa tek ubranih trešanja

u predvečerjima stisnutih između kuća.

 

U svom si svetu

zatvoren iza zidova,

osećanja su ti sakrivena

ispod krovova bez dimnjaka.

Nema cvrkuta ptica

unutar bunkera.

Ni slobode.

Nit’ ljubavi.

Nesputanosti dodira koji ostavljaju reči na koži.

Poljubaca koji donose željno očekivanu kišu.

Golih kao rosa.

Jakih kao istina.

 

U svom si svetu

nemoćan da vidiš više

od onoga što prorez

bunkera dopušta.

 

Promotivno veče zbirke Snežane Ćosić nas očekuje 13. decembra u KUĆI ĐURE JAKŠIĆA, Beograd

Plakat 3

20 godina postojanja je priča o istrajnosti i umeću da pratiš promene, o ljubavi i veri u ono što radiš – jubilej salona venčanica „Dar“ i nova kolekcija Cosmobella za 2019.

„Ljubav i rad su temelji naše humanosti”
Sigmund Frojd

Uvodna

Mogla bih reći  – ovo je bila bajka UŽIVO. Vrhunski esteta, vlasnica Tijana Cvetković, u svakom kutku i detalju svog salona, prepoznatljivo vas razoruža elegantnim, pa zatim modernim i na kraju vas potpuno opusti svojom skromnošću, prirodnošću. Sve zrači dušom, ne onom nametljivom izveštašćenošću glamura. Da, njene venčanice, kao i haljine za posebne prilike deluju glamurozno, ali se oseća taj dar koji je verovatno i veliki deo uspeha ovog brenda, da svako ostane čovek, da se uklopi sa svojim osećanjima u tu, jednu, odabranu haljinu.

U salonu venčanica “Dar” održana je 7. novembra mini modna revija, kada je jednim delom predstavljena nova kolekcija Cosmobella 2019, a obeležen je i  jubilej –  20 godina postojanja.

Kruna

Šta je haljina za ženu? Njen odraz. Svaka ima drugačiji. U ovom salonu domaćini poput psihologa dopuštaju da se se otvorite i pokažete strepnje, vaše drame, vaše snove, vaše osobine, želje i nekako baš vam dopadne haljina koja je i vaš izraz, izraz trenutka, izraz karaktera.

Šta je venčanica za ženu? Nekad san, nekad dan za pamćenje koja ima tu čaroliju da ćete  nežnost materijala dugo nositi u sećanju na vašoj koži. Da svaki ukras znači neko vaše osećanje tog dana kada ste bili srećni.
Meni su venčanice nažalost u ovom društvu nepravedno, da se našalim malo,  odvojene samo za dan venčanja. Volim ih. Nosila bi ih češće. Spavala bih u njima. Kada sam ih ugledala, a izvanredne, nove i kvalitetne materijale osetila pod prstima poželeh da mogu, eh da mogu da obučem svaki dan po jednu i prošetam. Jedan dan kroz šumu. Drugi, da u njoj trčim po kiši, treći da u njoj spavam i sanjam, četvrti da se vrtim u krug na nekom postolju kao lutka i cerekam.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Lepota kolekcija je poezija, pa nije ni neobično što je događaj uveličala i Vesna Bošković, pročitavši dve svoje pesme. Obeležavanje jubileja  je “držala pod kontrolom” i spontano i vedro organizovala PR Biljana Oljača.

Vesna Boskovic - poezija

Vesna Bošković, pesnikinja

 

Biljana haljine ya iynajmjivanje

Biljana Oljača, PR

Nije lako, a za veliko je poštovanje opstati 20 godina u poslu koji je ipak specifičan. Moram reći, da kada sam upoznala Tijanu, osetila sam jednu toplu, prirodnu energiju, ni slutila nisam kakav borac se krije iza te spontane, pa čak i pomalo povučene žene. Ne kaže se uzalud da su daroviti i uspešni i najskromniji. Tijanu krasi njena upornost, rad, prilagođavanje novim trendovima. Nije ni malo jednostavno biti izabran i predstavljati i kolekcije  Cosmobela Demetrius kao i poznatog svetskog dizajnera venčanica Alessandra Angelozzia. Potreban je dar za “Dar” salon cvetova, svile, čipke, perli i nežnosti.

Prelepa Milica Vukliš u Dar design venčanici

 

Kako je u jednom od intervjua odgovorila Tijana Cvetković na pitanje koja je njena formula uspeha: “Pratim svoju intuiciju u svakom segmentu posla. Najbitnije mi je da vidim zadovoljnu i srećnu mladu. Takođe, moj tim zaposlenih edukujem u skladu sa novim tehnologijama i modnim trendovima, i sa radošću primam njihove dobre sugestije. Razvoj, napredak i sreća u sadašnjem trenutku je moj moto u životu i poslu.”

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Tijana Cvetković

Uživajte u bajkovitim fotografijama sa događaja i novoj kolekciji i posetite salon kad vam zatreba u nekoj izuzetnoj prilici haljina sa dušom. I pozitivna energija će vam se uvećati!

 

Atmosfera sa svečanosti za medije  – 20 godina postojanja

 

“Bivirgata” ili razbijeno ogledalo narcisa, osvrt na roman Tamare Kučan

Tako je to s ludilom. U početku – sve je normalno“

Naslovna

Tamara Kučan je književnica koja voli da prepliće svoje junake iz prethodnih romana u naredne, te kada govorimo o romanu „Bivirgata“  tu su najsnažniji likovi iz prethodnog romana „Profajler“ (više o njemu sam pisala ranije) a upliću se na moje veliko iznenađenje i Sara i Filip iz romana „Indigo“ (više o romanu ovde) . Da bi se doživela najčistija katarza kroz poruku, subjektivno bih preporučila da se prvo pročita „Profajler“, izvanredan triler o hakeru sa uvodom u priču o fizičkom nasilju nad ženama. Odmah nakon toga sledi jedanaesti roman Tamare Kučan, „Bivirgata“, roman o psihičkom zlostavljanju. Sve je podvedeno pod žanrovski format u ova dva romana uokviren hakerskim svetom u koji nas uvodi autorka prvo u romanu „Profajler“, a nastavlja se savremenim problemom, opet hakerske, internet, opasne, posebno po decu, igrice – Bivirgata.

Kao i svi njeni romani ovo jeste roman za mlađe generacije, pisan je kolokvijalnim jezikom glavnih junaka Arsenija i Marine, smenjuju se njihovi uglovi posmatranja i kroz to se priča priča, gde se fantastično odslikava kako dvoje u vezi, jedan isti dan, postupak, pogled, osmeh, sagledavaju drugačije. Iako, često svako od nas govori da svako ima svoju istinu, ovde vešto pisac izborom načina naracije to i demonstrira! Možda taj prvi deo preplitanja deluje predugo, pa i patetično u nekim momentima, i moglo se sažeti na manje strana a naglasiti one najsnažnije razlike, osobenosti koje čine Arsenija i koji čine Marinu. No, hrabrost je otvoriti ta ušuškana vrata. Ogoljeno. Jezikom koji krijemo svi između zaključanih vrata svojih domova. Isceljujemo likove, sebe, pisca i čitaoca. Koliko energije se zapravo zaludno potroši, baci je pouka prvih slika kako se raspada veza dvoje ljudi.

Laz.jpg

Najsnažnija slika sa samog početka romana, počinje na groblju gde Marina posećuje preminulog oca: odmah poput smernice, objašnjenja ali i krika odzvoni rečenica grobara Mileta: „Sve je to posao dok ne zakopaš nekog svog.“

Nije slučajno da je ovo jedina rečinica koja se PONAVLJA i pred kraj romana kada pročišćavanje od mučne veze sa osobom sa poremećajem pritajene narcisoidnosti kulminira. Kada u borbi sa bolom i ludilom, junakinja se dugim procesom mora dovesti u stanje da nije kriva, glupa, kukavica, već da je izmanipulisana. To nije lako. Nije ni brzo i na to će nam ukazati ovaj roman. Potrebna su priznanja, pražnjenja, osuđivanja samog sebe i praštanja sebi da bi se izašlo iz začaranog kruga gde je empatičnost u ljubavnoj vezi maksimalno poslužila kao alatka narcisoidnom junaku. I, lako je reći – prekini, izađi iz tog kruga. Lako je, kad se događa nekom drugom, nekom ko to sve posmatra sa strane. Samoj žrtvi psihičkog zlostavljanja nije lako – ona treba da sahrani nekog svog. Nekog koga je volela. Sebe koju je volela takvu sa njim. Iluzije, maštu, planove.

Kontejneri.jpg

Istovremeno, junakinja Marina, profajler, dobija nov poslovni zadatak a to je da reši ko stoji iza igrice koja decom manipuliše, i dovodi ih u stanje depresija, anksioznosti, odvlači ih od škole, roditelja, sve je podređeno vrhovnoj Kraljici zmiji u dečjim srcima. Kraljica ih potom koristi da se sveti svojim neprijateljima, deca se samopovređuju ili povređuju ljude koje im Kraljica odredi.

U savremenom vremenu, i ovaj roman je takođe kao društveno odgovorna literatura poželjan i za roditelje,  koji će im olakšati da kad primete neobična stanja ili ne razumeju svoju decu, kruti su, ili jednostavno nemaju znanje o jednoj vrsti sajber kriminala ili opasnosti, da se lakše obrate stručnim licima i pomognu svojoj deci.

Sa jedne strane imamo vezu između žene koja voli i muškarca za koga je ona objekat bez prava na ljudske osobine koje ne doprinose zadovoljenju njegovih potreba, i koji će se igrati, isisati i poslednji atom energije iz žene koju zapravo, ne može da voli.  Narcis se ogleda u drugima gradeći  samom sebi idealan svet i lik, i zahteva savršenu sliku sebe u tom ogledalu. Ako žrtva to više ne može da ispuni počinju da se pokreću silazne stepenice gde se njegove maske tope, gde napukne ogledalo gde žrtva nekad shvati nekad ne, šta se zapravo dešava. Pouka je da je nekad psihičko nasilje i teže od fizičkog, upravo otuda što se ne prepoznaje lako, što oduzima dušu polako, lukavo, duboko zadirući posebno kod požrtvanih i empatičnih ljudi.

 Sa druge strane imamo igricu „Bivirgatu“  u kojoj erotomanija prouzrokuje da osoba manipuliše i uhodi onog koga voli otelotvorena kroz ženu. Zmiju. Zapravo i u jednoj i u drugoj priči je poremećaj, otrov koji „ …ili te otruje ili te izleči, važno je samo koja se slučajnost prva dogodi“.  

Uvodna snake.jpg

Izlazak iz igrice, izlazak iz traume

Postoji veza između igrice i priče o Marini i Arseniju. Zakonitost igre je slična. Izlazak iz igrice i izlazak iz traume je jednako komplikovan.  Kako u romanu junakinja Viona kaže Marini: “Nova trauma često zna da restartuje staru. Mislim da to nije tvoj slučaj, ali moramo da budemo oprezne. Naredni potez je da ukloniš sve okidače traume. Kao kod Bivirgate, one tvoje opasne igrice. Igrač je deinstalira, a ona se sama od sebe ponovo instalira. To se dešava i s traumom.“

U samom romanu postoji preispitivanje i same Marine, samokritičnost da li je ona možda narcisoidna, njeno izučavanje knjiga u kojima se opisuju neke osobine PSTP (posttraumatski stresni poremećaj), kao i osobine zdrave narciosidnosti, simptoma poremećaja narcizma (otvorenog ili pritajenog). Roman sugeriše čitaoca na preispitivanje.

Spas

Uvek je poenta autorke da spase ili ukaže na put novih mogućnosti i izbavljenja: „ – život ide dalje! Život teče! Život je gužva koja se kreće. Ako zastaneš, ne zaustavljaš vreme, zaustavljaš samo sebe.“

 „Pobeda je korak posle prvog koraka. U stvarnosti, koja je sve samo ne sećanje, dešava se život. Smrt ne biraš, ali život, život je odluka. Odluka posle koje shvatiš – neke noći su jutra. Neka jutra vrede 700 noći. Kraj je uvek na početku. A početak, on je na kraju. On je uvek – na kraju.“

 Pojedina iskustva su lekcije i ojačaju nas. Mnogo je iskušenja pred čoveka postavljeno. Sve je više manipulativnih mamaca dostupno svima, posebno deci i mladima. Svako može doći u zabludu, iluziju pa i opasnost. Ali je suština dati i sebi ljubavi a ne, osećati konstantnu krivicu u sebi. Vratiti se i razgovarati, kao u romanu, sa sobom i reći ovog puta svom ogledalu istine. Otići od narcisa, njegovo ogledalo koje mu se daje na privremenu pozajmicu razbiti… On uvek nalazi lako nove OBJEKTE, plen. Pronađoh u romanu fantastičnu metaforu, kako to izgleda odstraniti  traume zlostavljača iz svog života,  što nije lako, bacivši  ih kao : “Stotinu kablova zamršenih kao sećanja.“

Dva su ogledala, dve priče o igrici i o ljubavnoj vezi…Narcis vidi samo svoj odraz i hrani ga tuđim energijama i osobinama, leči traume detinjstva. Drugo ogledalo je suočavanje žrtve narcisa sa svim svojim greškama i uspravljanje na noge, posle pada, prevazilaženje potrošenog, spoznatog.

„Prema brojnoj mitologiji, zmija je simbol mudrosti. Zmija ubija, simbol je smrti, isto tako simbol je ponovnog rađanja. Ona odbacuje svoju istrošenu kožu.“

Srećan vam put dragi čitaoci kroz „Bivirgatu“ – to je putovanje kroz sve otrove i ujede u našim životima i preispitivanje kako smo ih savladali. No, da ne zaboravimo i od najootrovnije zmije čovek spravlja lek. To je arhetipska psiha. Večito iskušavanje čoveka.

Biografija autorke:

Beograđanka (2007) prvi je roman Tamare Kučan. Predstavlja priču o mladima u Beogradu, njihovom odrastanju i životu posle ponoći. Roman Made in Beograd (2008) nastavak je sage o Beogradu, mladima, junacima koji su osvojili srca čitalačke publike u romanu Beograđanka – Jani i Stevanu. Roman Kocka (2010) donosi priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, razlike, seksualnost i homofobija neke su od tema koje autorka obrađuje u ovom romanu. Romanom Zauvek (2012) autorka završava beogradsku trilogiju čija su prva dva dela Beograđanka i Made in Beograd. Kocka 2 (2012), nastavak romana Kocka, objavljen je u elektronskom izdanju i može se besplatno preuzeti sa sajta www.tamarakucan.com. Roman Peščani sat (2013) uvodi čitaoca u svet prostitucije na Balkanu, u kome se prepliću priče o ljubavi, prijateljstvu, opsesiji. Roman Kapija (2014) jedan je od retkih romana na temu moderne imigracije na Balkanu. Amitu i Jorgosa spojiće neobičan splet okolnosti. Kulturne razlike i tajne iz prošlosti staviće njihovu ljubav na test. „Često sanjam snove veće od života“ vodeća je misao ovog romana. Roman Oduvek (2015) dugo je očekivani nastavak romana Zauvek i beogradske trilogije. Ovim romanom autorka stavlja tačku na priču o Jani i Stevanu, kojom je zakoračila u svet pisane reči. Indigo (2016), autorkin najčitaniji roman, govori o svetu najdublje tame i zla, bola, slabosti ljudske duše i snage samospoznaje. Indigo je roman o žrtvama i onima koji su se spasili iz kandži satanističkih sekti. Profajler (2017), autorkin deseti roman, vodi nas u lavirint tajni, obmana, straha, dubokog mraka – ljudske duše i interneta. Hakeri, deep i dark web, samo su uvod u snažnu priču o borbi za pravdu žena – žrtava seksualnog nasilja. Bivirgata (2018), autorkin jedanaesti roman, nastavak je romana Profajler i zasebna priča o mraku ljudske duše, sajber zločinu u svetu gejminga, o postavljanju i prevazilaženju sopstvenih granica. Tamara Kučan je diplomirana komunikološkinja i jedna od najmlađih članica Udruženja književnika Srbije. Osnivač je i direktor izdavačke kuće Urban Art. Pisanjem se bavi od sedamnaeste godine.

Bilbord 2.jpg

Nagradna igra za filmofile – ‘’Beldocs’’ vas vodi na filmski festival u Berlinu!

#europeanfilmchallenge 14. 10 – 10. 12. 2018. Prijavite se!

fb efc berlin 1

Od 14. oktobra 2018. godine ljubiteljima dobrog filma pruža se ozbiljna i izuzetna šansa da otputuju na prestižni filmski festival u Berlinu. Takmičarski krug završava se 10.12.2018. godine, nakon čega će organizator pregledati sve pristigle prijave i proglasiti pobednika koji će otputovati na Berlinale, jedan od najprestižnijih međunarodnih filmskih festivala.

Pravila za učesnike su:

–  Prijava je jednostavna, vrši se preko linka:  https://www.europeanfilmchallenge.eu

  •  mogu da učestvuju svi filmofili stariji od 18 godina, a koji ispune tražene kriterijume.

Kriterijumi:

Uslov za učestvovanje na takmičenju je da prijavljeni kandidat odgleda 10 evropskih filmova na različitim platformama (internet, bioskop, festival, televizija …), objavi naziv filma i platforme na kojoj je film odgledan i postavi fotografiju kao dokaz uz haštag #europeanfilmchallenge

Primer:

Da olakšam, prijatelji evo par primera. Kada se preko linka https://www.europeanfilmchallenge.eu registrujete i ulogujete potrebno je dostaviti dokaze u vidu fotografije, uz naziv filma, za 10 filmova po Vašem izboru sa bilo kojih platformi da ste uspeli da ih odgledate uz postavljanje htaga #europeanfilmchallenge

Internet: Džoker, #europeanfilmchallenge net

TV: Novi svet, #europeanfilmchallenge TV

Bioskop: Matilda, #europeanfilmchallenge  Bioskop.jpg

Za sve nedoumice možete se obratiti pitanjima na FB stranici European Film Challenge

ili na FB stranici : BELDOCS 

Prijavite se što pre, priznaćete Berlinale je pravi i sjajan izazov. Želim vam svu sreću filmski sladokusci!

 

Info:

Takmičenje se istovremeno odvija u sedam evropskih zemalja: Litvaniji, Letoniji, Finskoj, Španiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Organizatori su: „Kino metropolis“, „Kino Bize“, „The Film Agency“, Međunarodni festival dokumentarnog filma “Beldocs“,„Pari Pikule“, “Cine Tapiola Oy” i “Udruženje filmskih autora BiH“. Projekat se realizuje uz podršku Evropske unije, kroz program Kreativna Evropa Media.

logo

BELDOCS

Beldocs festival je od svog osnivanja imao jasan cilj – približiti savremenu svetsku dokumentaristiku kao i njene autore domaćoj publici i na taj način upisati Beograd na mapu velikih gradova sa ozbiljnim festivalom dokumentarnog filma.

 U maju, 2018. je održana u Srbiji  – Turneja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs pod nazivom Beldocs eho. Otvoren je poziv za prijavu filmova za Beldocs 2019. – BELDOCS poziva reditelje, producente i distributere da prijave dokumetarne filmove na 12. izdanje festivala koje se održava od 9. do 16. maja 2019.

Maj

Izvor: portal Beldocs

 

Korisne novine:

Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije i Bibliotekom grada Beograda lansirali su projekat AVA Doc Beograd. Članovi biblioteka od (11.07.2018) imaju ekskluzivnu priliku da besplatno koriste usluge AVA VOD platforme i gledaju najatraktivnija ostvarenja savremene svetske dokumentaristike koja su prikazana na Belodcsu u prethodnih nekoliko godina. Sa brojem svoje članske karte oni mogu pristupiti videoteci on-line ili filmove gledati direktno u bibliotekama. Ovim inovativnim projektom multimedijalni sadržaj u bibliotekama se obogaćuje i po prvi put se uvodi on-line VOD (video on demand) servis u srpskom bibliotekarstvu.

AVA

Izvor: portal Beldocs

Kako može da se uživa na edukativnim radionicama – spoj prirode i znanja

5

„Svi ljudi su velika deca”

(Biljana Oljača)

Koliko smo spremni da preispitamo sebe u domenu kako komuniciramo sa drugima? Da li da ćutimo i trpimo ili ipak moramo ponekad reći KRAJ? Ne želimo da se spustimo na taj nivo ali ona druga strana očigledno razume samo taj jezik? Koliko dugo da budemo fini na štetu, ponekad i svog ugleda ali i zdravlja?

Sve su to pitanja kada se osmotri komunikacija kako u firmama, kako u prodavnici, pošti, kafani, pri druženju, u odnosima prijatelja, supružnika.

Šta nam nedostaje? Otvorenost. Poštovanje sebe.

Kada nam neko urušava svako elementarno dostojanstvo, šta činiti? Pokušati postaviti do koje granice sagovornik može da ide.

Prelazi sve granice!? O da, često. Šta onda? Mora se uzvratiti, ili otići, napustiti takvo okruženje zarad sebe. I ono što je sigurno, ostajući u takvim lošim komunikacijama samo gubimo vreme. Uskraćujemo sebi šansu da upoznamo bolje ljude, naiđemo na kvalitetnije šanse u poslu, tako identično možemo dati sebi šansu i za kvalitetnije odnose sa poznanicima.

Dobijamo, ako ne trpimo beskrajno.

Šta nam još nedostaje? Preispitivanje? Poštovanje drugog.

Razmotrimo sve opcije, da li postoji nešto što smo sami izazvali ili ne, iskreno, duboko. Da li smo i mi poštovali drugog je prvo što je važno proveriti. “Odgovorni ljudi, napomenula je Biljana, uvek traže grešku prvo u sebi. Nekad je pronađu, no često nije do nas. Do nas je kako se onda postaviti”, rekla je ona.

Ceni sebe i  druge i otvoreno komuniciraj je edukativna radionica Biljane Oljače, višedecenijski iskusnog stručnjaka u sferi odnosa sa javnošću, organizovana u prirodi u sklopu programa  Connect with Soul & Nature.

STRAH

Strah je onaj najsnažniji kočničar da budemo ono što jesmo, da ne spustimo nivoe sopstvenog dostojanstva. Najčešći strah je vezan za egzistencijalna pitanja. Postoji nekad i prenaglašen, no on nas sapliće da sami sebi otvaramo nove šanse.

Da li smo to zaslužili, pitamo se, ako smo vredno radili, bili fer, davali?

Nismo.

U jednom trenutku moramo reći NE! Ja idem dalje. Tu nije moje mesto.

MONOLOG

Ljudi ne umeju da slušaju. To se zaista često dešava, od porodice do poslovnog okruženja, druženja na kafi – jedna osoba klima glavom, druga ne dolazi do reči.
Jednostavno ZDRAVA KOMUNIKACIJA i ZDRAV ODNOS  su uvek dvosmerni!

PREVENCIJA

Šta bi bila prevencija? Šta možemo da uradimo da što manje ovakvih ljudi koji samo sebe drže u fokusu dovedemo u svoj život? Radionica je dala dosta odgovora a jedan od njih je – VIBRACIJA.

Menjajmo sebe i način na koji mi sami vibriramo u ovom zamršenom svetu bučne komunikacije u kojoj malo ko koga zaista i čuje!

ENERGIJA – ISTINA I LAŽ

Jednostavno energija se uvek oseti. Ne možete komplimentima koji nisu iskreni nikog prevariti, ali isto tako POHVALA od srca je preko potrebna, svakodnevno, kako našim najmilijima tako i saradnicima.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

To su uglavnom najčešća pitanja koje smo na predivnoj, stručnoj i edukativnoj radionici sa Biljanom Oljačom u umirujućem, toplinom obojenom, ambijentu u Kupinovu konstatovali i tumačili, i koje je ona velikodušno podelila sa nama. Okupila nas je da otvorimo i udahnemo punim plućima lepotu Obedske bare, zatim tople kućice u Kupinovu, prekrasno uređenu, da nam iznese svoje greške da ne moramo uvek na svojima da učimo. Kakva su njena iskustva kada je dugo održavala besmisleno balans tamo gde on nije imao efekat i iskustvo kad je iz nje progovorilo upravo to – ako neko ne poštuju mene kao ja njih zašto bih se tu više uzdržavala i zadržavala.

Iskustvo joj je samo pokazalo da je napuštajući mesta u kome ljudi znaju samo za monolog i nisu spremni za dijalog niti poštovanje drugog / a tu se verovatno krije nekakav  problem koji nije naš/ donelo nove i kvalitetnije ljude.

 

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Connect with Soul & Nature

 

„Sa solju treba znati „- „Stanica Balkan”, Snežana Ćosić, prikaz romana

Stanica Balkan, Snezana Cosic.jpg

Arhiva autorke

Život je magično proputovanje, a i umešani obrok slatkim i slanim ukusima.

Priča romana nas vodi do stanice u  kojoj se suočavamo sa svojom savešću i ujedno tek otkrivamo zakonitosti ovog magičnog kosmosa i Tvorca. Moramo u jednom trenutku stati i priznati, da bi shvatili, da bi se pročistili. Naposletku – da bi mogli nastaviti dalje.

Roman otpočinje realističnom slikom i upoznaje nas sa naizgled uobičajenim, trenutnim životima, četiri junaka: doktorom, sveštenikom, advokatom i carinikom. A zatim nas lukavo autorka uvlači inverzivno u slojevitu priču njihovog putovanja kroz noć, dramaturški napeto, iskusno najavivši da nas u romanu čeka neočekivano!

Kao na nekoj pozornici likovi kreću na “imaginarno putovanje” misleći da tek idu na doček Nove godine, a kulise im menja pred očima publike režiser koji ih uvodi u sve hladniju noć, sneg sve jače pada…

 Zahvaljujući slikovitim opisima i bogatstvu spontanog, izvornog, u svoj svojoj raskoši srpskog jezika, diskursa autorke, mi kao čitaoci gotovo kao da čujemo zvuke koji najavljuju nešto jezivo. Napetost raste. U tom snegu, svaki lik priseća se suočen sa pojačanim strahom kako će stići do destinacije gde je planirao doček, u obliku bljeskova svesti ono što muči i opterećuje njegovu savest. Snežana Ćosić je pronašla izvanredan balans umeća kao narator, umeća imaginacije i koloritnog jezika.

2.jpg

Arhiva autorke

Pred nama se odvija PRVI čin u kome junaci prvo žive po inerciji, a zatim  dolazi to preplitanje dimenzija i DRUGI čin čarobne drame koja se sve vreme odigrava u romanu. Kad najmanje očekuju, junake poput opisane vejavice zatiče sudbinsko putovanje u kome ne mogu pobeći od ratova, sećanja, nastavka života posle trauma balkanskog podneblja, u kome i dalje ne zastaju. Pred nama su glavni likovi koji kompromisima svojih profesionalnih zanimanja nesvesno kaljajući svoje duše, beže na veselje novogodišnje noći ali upadaju  u duboki sneg. Sneg koji će ih zatrpati i zaustaviti, to je taj magični štapić u rukama Tvorca koji će ih usporiti da bi stigli do stanice u samima sebi! Belina snega će u toj tamnoj noći dati još jači kontrast bojama krvi i greha na njihovim rukama. Režiser, tj. autorka vodi svoje likove na put pročišćenja uvodeći na polovini romana čitaoca u napeto bajkovitu imaginaciju.

Usput provlači se poruka kroz tu simboliku “dočeka”  koliko je velika zamka –  ČEKANJE.

“Svukuda ljudi nešto čekaju. Nisu ni svesni koliko im vremena ode na čekanje. Kod nas, u kafani Vranja stena, imaju svest o tome da čekaju.”

“ Zabluda je uopšte da ljudi koji su negde zajedno čekaju isto, ni na koncertu ne čekaju svi istu pesmu. A ovi ovde, kako ko, neko čeka Novu godinu, neko Božić, neko onu drugu Novu godinu a neki Boga mi i Vaskrs.”

3.jpg

Upravo kafana Vranja stena koja će poslužiti kao SPAS od nevremena, je ta STANICA koja daje mogućnost da čovek ostane ili neosvešćen, ili da progleda i spasi svoju dušu. Maestralna alegorična kafana u kojoj sede za stolovima podeljeni ljudi Balkana, učaureni u svojim idejama: četnici, partizani, građani, seljaci i intelektualac, među koje dolaze i četira glavna junaka a njih čeka zaseban sto. I čeka ih koloritno i vedro opisana domaćica kafane koja im u toj magiji dodeljuje sto, vino, hleb i SO koji su za njih predoređeni.

Četnici i partizani vazda nešto ratuju “neprekidno usmeravaju svest ljudi ka budućnosti i tako im onemogućavaju da žive u sadašnjosti”… “Građani i seljaci veruju u svetu prošlost…” Intelektualac – “on nije ni za svetliju budućnost, ni za svetu prošlost, nije ni za sadašnjost…On dane i noći provodi u istraživanju budućnosti u prošlosti”, duhovito opisuje domaćica kafane Grozda. Poruka okupljanja na ovom, fikcijom izvajanom mestu, je “da ako im se posreći, sačekaju možda život”.

Skinuti maske, osloboditi se težine ideja, utopija, predrasuda, sledbeništva, i jednostavno živeti, vapi sa stranica romana Snežane Ćosić.

Naglašena je izvanredna simbolika tog svakodnevnog a zapravo u romanu dobija snažnu dimenziju –  sastojka – SOLI, koji dominira u romanu. Metafora veštine igre, mere, spoznaje koja je naša mera, sfera, koja je naša težina koju možemo podneti. Metafora SUDBINE slikovito, samo naizgled naivno a opet stilski uverljivo dočarana je kroz junakinju Grozdu, konobaricu čarobne kafane Vranjska stena. Kafana – gotovo u maniru folklorne fantastike, (slično čarobnoj šumi), pomalo strahotno-napeto, slikovito, sa dozom humora u pravoj meri kroz konobaricu, poput medijatora koji nam ogoljuje četiri glavna junaka, poigrava se sa njima i sa nama kao čitaocima, drži nas u neizvesnosti.

Sudbina je ta koja filtrira, izaziva i u svojim džepovima drži sa jedne strane kamenu, sa druge strane morsku SO, kao Grozda u svojim džepovima dok  ih odmerava i dosoljava.

Ona određuje kome će život kojom posoliti! A kako bi se znala slast i čar života da nije nekad život preslan ili bljutav!? Kada se savlada veština mere, prihvati čovek samog sebe i svoju prirodu, istinu,  onda se može postići pun život u sadašnjosti, nagoveštava ova metafora.

1.jpg

“SO JE ZAČIN BEZ KOGA SE NE MOŽE. ŠEĆEROM SE MOŽEŠ ZASLADITI I BEZ ŠEĆERA, SA SOLJU TREBA ZNATI.”

Roman je na samo, nešto više od sto stranica, zgusnuo bogatu simboliku, elemente folklora, pomalo fantastike, ne bi li sve zaokružio dolaskom dva gosta koja svi čekaju u kafani, Gavrila i Armena. Neverovatno kako bi mogli reći, dramaturški TREĆI čin zaokreće i uokviruje suočavanje sa anđelom i đavolom, koji dolaze da nam osvetle likove koje sve vreme pratimo na putu, putu svakog od nas, zapravo.

                “Stanica Balkan” je pažljivo i ozbiljno konstruisan roman koji se zapravo gradi na četiri jevanđelska, (Novo jevanđelje) stuba – četiri glavna lika koji se osmišljeno i sa dubokim razlogom zovu Marko, Mateja, Jovan i Luka.

Šta su spoznali glavni likovi i šta se na kraju sa njima zbilo saznaćete na samom kraju romana “Stanica Balkan”,  u novije vreme jedan od neuobičajenih,  onaj koji se izdvaja, roman zanimljivih a ozbiljno obrađenih univerzalnih tema, bez pretencioznih, megalomanskih ambicija da fascinira. No on ipak fascinira umećem pričanja, poznavanjem duše ovog podneblja isprepletane paganstvom, religijom, komunizmom, novonastalom borbom za novac i opstanak.

Moguće da je i autorkina priroda večitog putnika, i njeno poreklo iz plodne  i raskošne Župe, dionizijskog kraja, vina i tajne, učinila da duboko svojim romanom prenosi to seme života na čitaoce,  onih koji  još veruju u dušu, u sadašnjost, u radost, u novu renesansu i proleće čovečanstva.

 

 

biografija.jpg

Snežana Ćosić je rođena jedne zimske snežne noći u Aleksandrovcu Župskom. Po vokaciji je doktor veterinarske medicine a po opredeljenju pisac.

Do sada je izdala roman “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”, 2015. i zbirku pesama “Ljubi me” 2016. Član je Udruženja književnika Srbije. U pripremi je nova knjiga. Živi i radi u Beogradu.

 

blog.jpgBlog na kome takođe piše i stvara Snežana Ćosić – Pričaj mi…

 

Preneto na portalu: Mediasfera Mediasfera

Zelena inspiracija mog doma – 10 biofilnih obrazaca u enterijeru

Arhingreen radionica za dušu i bolju koncentraciju uma u svom domu

www.arhingreen.rs

 

RADIONICA

Verovatno u obilju radionica ne možemo uvek prepoznati onu koja nama lično može doprineti najviše. Mene je radionica o 10 biofilnih obrazaca u enterijeru, mogla bih reći pronašla SAMA. Kako sam je ugledala pogodila je onu tačku u meni koja uvek tinja i dovela me do izvesne samospoznaje šta mi je tokom života zapravo bilo oduvek važno a da  toga nisam ni bila u dovoljnoj meri svesna.

Uvek sam u mučnoj dilemi – čovek i priroda i umemo li sačuvati darove prirode? Strastveni sam zaljubljenik u darove koje nam je kosmos baš ovde na Zemlji poklonio, dugo sam zabrinuta kako taj sklad i ravnotežu uništavamo. Posledice pojedinac odavno oseća.

1a.jpg

DOM – neka vrsta utočišta je danas neophodan. Da, bila je to nekad pećina, sada su stanovi, betonske zgrade i mu u tim kutijicama živimo, ko ima sreće kućama sa dvorištem, tu su selo, planina, more.

Sa druge strane, tu su ljudi bez doma,  u večitim selidbama – nevezivanje za prostor.

POSLOVNI AMBIJENTI, takođe se menjaju, radimo gde smo prinuđeni ili pak ponekad možemo i imamo šansu da oplemenimo radni prostor. Ako radimo od kuće takođe samo je na nama koliko uočavamo da uređenje prostora utiče na naše RASPOLOŽENJE, KONCENTRACIJU, EFEKTIVNOST, KREATIVNOST, TUGU, DEPRESIJU…

EMOCIJE I ENTERIJER

STRES –  radionica me je podstakla da osvetlim šta sam u svom trenutnom domu učinila da stres od posla i životnih problema (koje svi imamo) a što može da mi pomogne.

Obaveza oko svog vrta u dvorištu, bilja na terasi, redovnog provetravanja prostora, do samo jednog pogleda u cvetne zavese ili ljubičasto jastuče na komodi nekad može da deluje umirujuće. O koliko puta na to zaboravimo!

RED I KREATIVNI NERED

Dok sam pohađala radionicu u meni se razbujala mašta i potakla neka osvešćivanja šta mi prija i šta me čini opuštenom a šta napetom u zatvorenom prostoru.

NERED koji nisam planirala (soba sa odloženim tek opranim vešom, nesložen, natrpane fijoke sitnicama (tzv. možda zatreba), nedovoljno prostora a i vremena da sve posložim, žal da bacim…. o kakve sve misli me čine redovno, svakodnevno nervoznom, ali to potiskujem.

KREATIVNI NERED – poput knjiga naslaganih pored prozora, uzglavlja, čudne grančice i drveni štapovi kao uspomene sa planina na čudnovatim neočekivanim mestima u kući…

NEMAMO SVI USLOVE DA ŽIVIMO KAKO BI HTELI ALI MOŽEMO PRONAĆI NAČINE DA OBEZBEDIMO MINIMUM KOJI ĆE NAS RASTERETITI NEPOTREBNIH OMETAJUĆIH ENERGIJA KOJE PROSTOR AKO JE NEODGOVARAJUĆI ZANEMARUJEMO.

 

  • SVEŽ VAZDUH (manje glavobolja, bakterija, pospanosti, bezvoljnosti)

  • SVETLOST i BOJE ( bolje raspoloženje, više izazova za energiju i volju,  manje depresije) Svetliji zidovi, tople boje nameštaja, detalja, lampe. Slike, ozelenjavanje delova zidova,  cveće u onim delovima gde sami provodite najviše vremena i gde svakom pojedinačno najviše znači.

  • BILJKE, ZELENILO, CVEĆE – takođe KAKO U DOMU tako i u KANCELARIJAMA niko vam neće zabraniti jednu ljupku saksiju na vašem stolu kraj računara u kojoj ćete odmarati oči, ili  smirivati živce ako vas neko iznervira, zar ne?

  • NAMEŠTAJ I DETALJI  od PRIRODNIH MATERIJALA –  kako SVOJU SREĆU nosim sa sobom, tako i ljubav prema prirodi UNOSIM u kuću. Tkanine, dizajn i boje na njima – uvek birajmo ono što nam prija i što nas privlači, a volimo planine, more …slobodu na primer. Stolovi od drveta, panj donet sa nekog izleta, može biti izvanredno oblikovan i funkcionalan element u kući, na primer….pustite sebi maštu na volju, uz radionicu mašta će se rasplamsati!

  • EXIT – IZLAZ – Da mogu ja bih živela u drvenoj brvarni u blizini mora, naravno, idealnog nema. Ali tu se, kroz arhingreen radionice može  pronaći dosta novih izuma, kako se uznapredovalo u oplemenjivanju prostora u kome, priznali ili ne, jesmo zarobljeni većinu dana i noći. Ne spavamo pod vedrim nebom ispod divnih zvezda i punog Meseca…desi se ponekad, doduše! Svaki zatvoren prostor dobro je da ima svoj (ja ga sama nazvah) KANAL KA SVEMIRU.  Da li će to biti kutak na terasi, biranje mesta stanovanja u blizini šume ili nekog drveća. Možete okititi jelku pred svojim prozorom!

 

Na primer ja sam živela prvih godina života u kući i imala dvorište, i hodala bosa, i jela kruške koje otpadaju u moje šake, penjala se na bakinu trešnju i silazila musava, ležala na travi i sanjarila. Potom, smo se preselili u stan, mali, 42 kvadratna metra. Dobila sam svoju sobu. Kako sam rasla, rasle su (hvala planeru koji je posadio drveće okolo stambenih zgrada) i jelke i breze. Jele su prerasle do IV sprata i grane su udarale u moj prozor. I da, kitila sam ih za novogodišnje praznike i mačke su mi se pele u stan preko njih. Sa druge strane stana, bila je breza visoka, svi znamo njenu lepotu skrivenu u njenoj nežnosti i zajedno sa roditeljima brinula sam kad je nevreme da joj oluja ne polomi tanane grane. Ali mudrost breze je u njenoj savitljivosti. Vremenom sam donosila palme, posećivala velike pijace cveća i na kraju mi je pola sobe bilo ispunjeno saksijama. Sećam se mamine rečenice : “Uskoro ćeš ti da spavaš u predsoblju, vidim ja!” ali krevet okružen listovima i san u koji upadam dok me Mesec gleda kroz velike prozore, bili su nezamenljivi!

Kasnije, ponovo sam se vratila u kuću sa dvorištem, i  danas mi je važno da imam svoje oaze. Ne znam kuda će me sve život odvesti i gde ću možda stanovati, raditi…no ogromna bliskost i povezanost sa prirodom meni su jedini način na koji umem da živim.

Radionice (iako se to nije u njima pominjalo) su mi i osvestile svoju vezanost i za mačke, pse koji su me naučili da se ne stidim instinkta, ljubavi, radovanja, ljutnje, lajanja, grebanja…

Da, ja bih u brdo, u prirodu, na plažu i da mi neko pokloni večitu mediteransku klimu, ali to nije uvek moguće.

Učim, i pomažem sebi, a radionica se pojavila, upravo kad sam to malo zanemarila u ovom ubrzanom životu koji ume da bude i gorak, i da optereti, dinamičan, užurban, stresan…

I samo sam se nasmešila. Pogledala u oaze u svom domu koje sam napravila. U krš koji sam napravila, takođe, pa krenula u pročišćavanje. I pravim nove oaze – mira, energije koja je u skladu sa mojim Ja, sa ukućanima, i želim vam da ne zanemarite snagu, posebnu energetsku. OAZE možete napraviti u bilo kom domu, da predahnete ili da vas trgnu kad zaboravite na sebe, mir, na užitak, od  previše briga ili obaveza.

 

Udahnite svež vazduh – udahnućete kreativnost i snagu!

“Evo zašto te volim”, Aleksandar Bećić, knjiga na dar jednog tate svojoj kćeri, osvrt

naslovna.jpg

“Evo zašto te volim” je svojevrsan oblik autobiografske ispovesti, uobličene u poruku jednog oca svojoj ćerki u amanet. Aleksandar Bećić, najviše poznat  javnosti kao novinar, upušta se tokom svog života s vremena na vreme u književne vode. Sada nam je podario realističnu, sa njemu svojstvenom dozom humora, posve emotivnu, razgolićenu,  posvetu,  jednog divnog oca svojoj kćeri.

10.jpg

Verujem da je i ovo sa socijološke strane posmatrano, ona novinarska “žica”, ponukala Aleksandra Bećića da pokaže u društvu gde postoji dominacija materinstva i gde se očevi retko opredeljuju da pišu o deci da ukaže na važnost  uloge oca u životu deteta, a takođe, emotivno ukaže kako, posebno ćerke, menjaju svoje tate i čitav svet koji su sagledavali pre nego su se suočili sa princezama, “raznežezom” kako je zove u knjizi, u svojim životima punim briga oko posla, obaveza, odnosa u braku.

Odrastanje menja dečake u muškarce. Žene ih menjaju. Posao ih menja. Društvo, prijatelji, ali roditeljstvo ovog tate, sporedno – glavnog junaka kako u knjizi tako i u životima svoje supruge i svoje kćeri je u korenu zadužilo oca na odgovornost, da na vreme, prizna i podari slike, uspomene i delom posavetuje svoju princezu kako da se kroz život snalazi. Nije to pretenciozni otac. Pisac ovih redova potpuno spontano, sa iskrenošću koja razoružava opisuje svoje odnose u braku, čudnovate hirove kako svoje, tako i svoje žene, odlaske na vantelesnu oplodnju jer se umisli da je možda kasno za prirodnu. Zatim dubina i sasvim jedna životna odmerenost kada osetiš taj trenutak da si običan čovek, koji je tokom seksa imao jedan tren za pamćenje a to je kad je prirodnim putem ipak, posle svega na svet došla devojčica koja menja svemir ovom paru.

Autor prikazuje zbunjenost dok čeka porođaj, komične scene očeva i njega samog koji telefonom slika svaku bebu koju iznesu a onda samo slika njegove bebe na kraju ispadne mutna, dok ženu u svom stresu i uzbuđenju i ne ugleda da su je pored njega odvezli u drugu sobu. Opisi, lekara dobrih, snalažljuvih, arogantnih, prijatnih, osoblja, uslova u bolnicama, sa dozom sarkazma kada je to na mestu. Opisana je i borba, u neobičnom kontekstu poslovanja gde posao nema radno vreme, gde se ljudi zagube u svojim strastima i moranjima da zadovolje poslodavce, mada i svoje ambicije. A onda, koliko smo tu za svoju decu? Koliko imamo vremena? Kako se nositi sa bremenom da obezbedite porodicu s jedne strane, i biti uz nju istovremeno. Nekad su u surovim, našim uslovima ove stvari nepomirljive i bole mnoge očeve. Razumemo li ih?

9.jpg

Opisan je i prvi susret, zaljubljivanje i kako su se dvoje ljudi našli, te iz Beograda i centra preselili na periferiju. Ukazano je na duh, dobri duh, prisnost među ljudima u manjim naseljima na periferiji velegrada što vas zauvek “kupi”, osećate neku vrstu sigurnosti u takvom okruženju. Sve to opisuje se ćerki da bi možda sve ono što se u šetnjama i posvećenosti njenom što boljem odrastanju i ne može ispričati tokom života, stalo je na stranice ove očeve priče… Da ostane za neka druga vremena uspomena i jasnija slika u kom dobu, u kakvim društvenim previranjima, uslovima su joj roditelji živeli. Odgovore koje su oni kao roditelji našli kao i pitanja na koja nemaju odgovor…jer i roditelj ima pravo da nema odgovor na sva iskušenja života.

Dominantno se ističe poruka da su roditelji ljudi od krvi i mesa i da žive najbolje što mogu, uz mnoštvo grešaka ali i zalaganja i da nisu savršeni.

Da tate obožavaju svoju decu i da pate kada nisu sa njima, da često zaborave i na svoje zdravlje od posla a onda ako ih bolest opomene upravo će princeza biti razlog da brinu i o sebi.

Da tate umeju da budu nezgodne, da ćute…

Da mame umeju da budu nezgodne, da galame…

Da nikad koliko god puta da se sumnja, ili padne, važno je ustati, kako i poručuje otac kćeri: “To je, princezo moja, strahovito važno: ustati, otresti prašinu, osmehnuti se. Posle tog osmeha, obavezno – krenuti dalje. Odmah. Dok te još gledaju svi oni koji su na tvojoj strani i (mnogo više) oni koji nisu na tvojoj strani.

Zašto?

Eh…Pa nema tu neke velike mudrosti: zbog ponosa. Zbog samopoštovanja. Zbog onih koji te vole. Jer, oni neće hteti da ostaneš na zemlji. A bolje je da sama ustaneš, nego da te neko pridiže. Kada sama ustaneš, više poštuješ sebe.”

Da li će kod vas prevladati emocije tokom čitanja ili opet sa druge strane vam se nametnuti realističan duh i svojevrsna slika jednog vremena u kome se odgaja ćerka,  ili humor, svejedno. Moguće sve skupa, prijaće vam ovaj roman iz ugla muškarca, oca koji ne krije svoja osećanja.

 Svakako ćete pred sobom imati poruku koliko duše i srca ima u jednom tati, koji sve vidi i zna i drži u sebi, i običan momak iz kraja koji odrasta i bori se i pokušava da postavi svet na nekoj realnoj osnovi pred svoju kćer.

Autora odlikuje prirodnost i nenametljivost. Posebno kada su saveti detetu u pitanju.

“Kada bi mi postavila pitanje da li da prećutiš ponekad u životu ponešto što znaš, verovatno bih ti odmah rekao “Ne, nikad”! Potom bih promenio mišljenje i rekao “Uh dobro, ipak nekad treba prećutati.” A zatim ne bih verovao onome što sam ti upravo rekao, pa bih odmahnuo rukom i autoritativno izjavio “Glupost, zaboravi! Nikad ne treba prećutati!” Pravog saveta nema.”

Na samom kraju knjige je i kratka poruka roditeljima. Jednostavno ovo je knjiga ljubavi. One najdirljivije. Najdublje. Ljubavi za koju se živi do poslednjeg atoma snage i koja nikad ne prestaje.

 

8Aleksandar Bečić je novinar, PR menadžer, pisac, publicista, pevač, ilustrator, glumac… Rođen je u Čačku. Život je proveo u mnogim gradovima zemlje koja više ne postoji. Aleksandar je pravio nekoliko izleta u druge ipak srodne profesije kao što su poslovi PR menadžera u Kraljevskom domu Karađorđevića i kompaniji Kurir (danas Adria Media). „Evo zašto te volim“ je Aleksandrov drugi roman koji je na neki način nastavak prvenca „Svi naši razvodi i ostale porodične priče“. Osim romana, Aleksandar je napisao i drame „ Sin domaćeg izdajnika“, „Telefonanisanje s predumišljajem“, kao i komedije „Partija bivših…“. Piše i poeziju i kratke priče.

 

Foto utisci sa prve samostalne promocije ovog romana u Beogradu

 

Link za zainteresovane za knjigu https://www.facebook.com/JaPisac/ – javite se autoru u inbox pa će on proslediti sve detalje i informacije

“Princeza i zmaj”, Lena Rosić, bajke po staroslovenskim motivima, prikaz i intervju sa autorkom i izdavačem

1.jpg

Kada nas povratak našoj staroslovenskoj mitologiji i bajke u kojima provejava život, nepravda i pravda, kao magični lek vrati našoj praiskonskoj, čistoj duši deteta.

U našoj literaturi pojavila se princeza Lena Rosić, mlada autorka koja je bajkama sa motivima iz staroslovenske mitologije koje je toliko studiozno uredila, odmah i nametnula kod nas velika očekivanja od nje same, koja slede zasigurno u budućnosti.

Fascinirana sam koliko je zbirka priča prilagođena dečjem svetu poimanja kako jezički, tako i poukama. Odabir likova iz mitologije su tu da proslede pravu pouku i da nas podsete na veliko bogatstvo mitologije u nas. Jednako kao i želja da naša pokoljenja, najmlađi ne zaborave neke lepe tradicije i bajkovite likove sa prostora iz koga potiču u vremenima kada nam se nameće sve inostrano kao bolje, važnije, kad je istorija i kultura nešto možda fiktivno, kreirano prema aršinu pobednika. Lena Rosić se bavi dugo, po profesiji, istraživanjem mitologije i zaista kao prvenac samo možemo da joj zahvalimo da se setila prvenstveno dece, dakle bori se za našu budućnost, zagledana u što lepši i vredniji svet našim pokoljenjima, što je vredno svake pohvale.

Ona je prilagodila svoju zbirku bajki „Princeza i zmaj“ dečjem diskursu ali moram priznati da je iščitah sa uživanjem kao da je pisana i za nas roditelje, bake, deke…

3.jpg

Zbirka je koncipirana dvojezično, tako što je imate i na srpskom i na engleskom jeziku a ono što je meni potvrdilo koliko je autorka ozbiljno radila na svojoj prvoj knjizi su bibliografija koja je na kraju knjige koja vam takođe može itekako koristiti ako ste ljubitelj mitologije da se i sami upustite u istraživanja. Takođe, na kraju knjige su objašnjenja pojmova iz mitova i to vrlo sadržajna. To je edukativni momenat zbirke gde su objašnjenja ko su rusalke, domovoj, zmaj, poludnice – ženski duh polja, drekavac, leskovih, vile, vampiri, kroz staroslovensku mitologiju. Nisam odolela, osvojena studioznošću Lene Rosić, koja je  veliki entuzijasta i vrlo stručna mlada spisateljica, da joj ne postavim nekoliko pitanja.

Ovde sa Vama delim kratak razgovor sa njom:

1.Kako i kada se rodila ideja da svoje proučavanje mitologije pretočite baš u bajke?

 Lena Rosić: Razmišljajući o najboljem kontekstu u kome bih javnosti predstavila autentične mitološke elemente iz pojedinih evropskih regiona, prisetila sam se prve književne forme koju sam sama upoznala – bajke. Upravo arhaičnost ove forme omogućava da se mitologija nađe u prirodnom kontekstu. Naravno, bajke omogućavaju i da svet simbola, umesto čiste faktografije, postane deo životnih priča sa jasnom moralnom poukom. Tako svet iz snova uz koje smo svi odrastali postaje okvir iz koga može da se uči, dok istovremeno postajemo bolji ljudi.

  1. Svaka bajka u knjizi zapravo nosi neku pouku. Pristupačna je i deci a i za odrasle je, zar ne? Koji je Vaš najjači motiv i želja kako da je dožive čitaoci?

Lena Rosić: U osnovi svake bajke se nalazi neka životna priča koja literarno predstavlja borbu između dobra i zla. Obzirom na primarnu grupu kojoj je namenjena, decu, jasno je da se promoviše pobeda ljudskih vrlina nad manama. To je nedvosmislena poruka i pouka za najmlađe sročena u formi kojoj nedostaje decidni zaključak. Upravo to predstavlja jedan od najvećih kvaliteta ove forme – za razliku od savremene „instant kulture“ koja ne ostavlja prostor za sopstvene zaključke i nameće prethodno formirane stavove, bajka nam omogućava da sami zaključimo šta je ispravno i lepo (u moralnom i estetskom smislu). I da uz takve misli lepo i bezbrižno zaspimo…

  1. Šta Vas je zapravo najviše fasciniralo do sada kroz istraživanje mitologije, pa i fantastike i simbola?

Lena Rosić: Sama činjenica da su simboli (koji se izražavaju i u formi fantastike), kao jedan od osnovnih elemenata mitologije, u izvornom obliku, nadživeli mnoge ranije etablirane modele komunikacije navodi na pitanje u čemu je tajna njihove „dugovečnosti“ i „vitalnosti“. Odgovore treba tražiti u njihovoj slikovitosti, univerzalnosti, dubini (u vremenu i prostoru), oslobođenosti od trenutnih i prolaznih klišea, prijemčivosti i, pre svega, u njihovoj sposobnosti da komuniciraju sa delovima našeg bića koji se kao fundament formiraju u najranijem životnom dobu.

  1. Kako ste osmislili ilustracije za knjigu?

Lena Rosić: Svaka od bajki je predstavljala niz pokretnih slika koje sam pretočila u tekst. Te slike sam detaljno opisala veoma talentovanom ilustratoru, Dušanu Božiću, koji je na vrhunski način omogućio da svoje vizije, u grafičkoj formi, podelim sa publikom. Na tome sam mu neizmerno zahvalna.

  1. Kakvi su Vam dalji planovi?

Lena Rosić: Planiram da nastavim sa predstavljanjem elemenata iz staroslovenske mitologije. Istovremeno, verujem da ću kroz analizu jezika simbola pronaći i neku formu koja bi omogućila da se uoči velika povezanost korena različitih evropskih kultura i civilizacija.

  1. Šta trenutno čitate i koje knjige, filmove bi preporučili deci, a koje odraslima trenutno?

Lena Rosić: Trenutno čitam Ribakova i Luja Legeja, njihove studije o Slovenskoj mitologiji. Teško pitanje. I deci, i odraslima, bih preporučila da čitaju ono što im prija. Samo neka čitaju. Što se filmova tiče, bilo koji film koji navodi na razmišljanje i budi radoznalost ne može biti loš izbor. Inače, moja aktuelna preporuka za film je del Torovov „Oblik vode“.

  1. Imate li u planu već neku novu knjigu možda?

Lena Rosić: Da, imam puno toga u planu… Za sada mogu samo da najavim novu zbirku bajki sa fokusom na istočnoslovenski folklor.

  1. Šta bi poručili, rekli, a da Vas nisam pitala?

Lena Rosić: Ako ste radoznali i motivisani, nikada nije kasno da nešto novo saznate.

7.jpg

*

Nisam odolela ni da priupitam izdavača, Stanu Šehalić, IK „Apostrof“, kako je pronašla ovaj dragulj pa sam i sa njom porazgovarala:

  1. Pojavila se zaista vanredno lepa, edukativna i stilski izuzetno uobličena knjiga bajki u Vašoj izdavačkoj kući “Apostrof”.  Možete li nam otkriti šta je na Vas najviše uticalo te ste odlučili da je izdate?

 Stana Šehalić: Mitologija je oblast koja je dugo bila srazmerno malo zastupljena u domaćoj izdavačkoj produkciji, pogotovo kad su u pitanju domaći književni stvaraoci. Tek poslednjih godina ovaj žanr oživljava i vraća nam taj preko potrebni mit koji zapravo nikad nije bio potpuno napušten, kako je to divno rekla Nadin Gordimer u Najlepšim besedama nobelovaca. Pomalo je paradoksalno da smo bili skloniji da se klanjamo mitološkim delima koja su do nas stizala kao prevodna literatura, a da smo se, ako tako mogu reći, prilično skeptično odnosili prema stvaralačkim naporima domaćih pisaca u ovom žanru. Pri tom, postoje ozbiljne naznake da su strani autori često bivali inspirisani upravo slovenskom mitologijom i narodnim pričama nastalim na ovim prostorima.

Mitovi i legende nisu samo deo našeg folklora, već deo našeg habitusa, pojedinačnog i kolektivnog nesvesnog. Mit je samo prividno isčezao iz života savremenika, potisnut novim tehnološkim čudesima u vremenu u kom je tehnika napredovala brže od etike. Ipak, ni najsavremenija tehnologija nije uspela da poništi Nepoznato, niti da umanji čovekovu potrebu da ga spozna i objasni koristeći mitove i legende. Otuda su oni veoma važni i danas.

Kao dugogodišnji znalac u književnom svetu kako bi Vi ukratko preporučili ovu knjigu?

Stana Šehalić: Ova knjiga je skromni prilog stvaranju i negovanju čitalačkog ukusa kod najmlađih, koji će čitanjem bajki usvajati arhetipske obrasce ponašanja, upoznavati tradiciju svog naroda, i tako izgraditi stabilan sistem vrednosti koji će im biti vodič u kasnijem izboru literature za čitanje. S obzirom da je knjiga Princeza i zmaj dvojezična, na srpskom i engleskom jeziku, ona je odličan način za posredno usvajanje drugog jezika – engleskog, kad su u pitanju naša deca, i srpskog, za svu onu decu koja iz najrazličitijih razloga žive u Srbiji. Pri tom, autorka Lena Rosić kojoj je ovo prva knjiga, i sama je veoma mlada, zbog čega je svoje bajke ispričala na način blizak najmlađima – jednostavnim jezikom i svedenim rečenicama. Ako se  tome dodaju izuzetne autorske ilustracije Dušana Božića – eto svih preduslova za sasvim poseban čitalački ugođaj.

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 Ilustracije su prelepe i ovo je knjiga za decu koju preporučujem, od srca i deci ali i starijima!

9.jpg

 

O autoru:

10.jpgLena Rosić, diplomirani filolog – hispanista, rođena u Kragujevcu 1988. godine.
Poznavalac je mitologije i ostalih sadržaja sa elementima fantastike koji predstavljaju deo istorije, kulture i tradicije različitih etničkih grupacija širom evropskog kontinenta.
Svoje interesovanje za fantastiku i simbole kao elemente sadržane u umetničkim delima je predstavila i kroz kritički osvrt u svom master radu „Upotreba simbola u filmovima sa antiratnom porukom Giljerma del Tora“

Lirika buđenja, Krug, zbirka pesama Biljane Rolović

Biljana Rolovic naslovnica

Budi kao reka.

Dalje teci.

Prostor postoji da raširiš krila,

vazduh da dišeš duboko.

Nek iza vidljivog dopire ti oko.

Rob ne budi nikad onog što si bila.

Saslušaj – pa reci.

Prepoznaj čoveka.

(* odlomak iz pesme „Savet“)

 

Poezija Biljane Rolović, neuobičajen je svet raznolikosti stiha od raskošnog jezika sačuvanog iz naše duhovne prošlosti  do minimanilističke slike savremenog doba. Mešoviti stih rime, na tren zagubljene, povučene savremenom stvarnošću u koju pesnikinja uplete i čarobnjake, zagrljaje, senke, košavu, zvuke…

Zbirka već svojim poglavljima : Nebo, Zemlja, Vatra, Voda, Krug nagoveštava suptilnu, nikad izgubljenu povezanost sa izvorom života sa kojeg svi pijemo, prirodom i ljubavlju kao večitom inspiracijom.

Slika

 Inspirisano Mikom

Zamišljam…

Zamišljam reku što kroz ravnicu teče,

sporu, lenju i mirnu.

Nad rekom zamišljam mesec što svojim srpom

žutim

preseca tiho veče.

Sve ćuti,

samo zrikavci svirnu

iz trave.

I zelene je mnogo,

i tamnoplave,

i one nekakve boje kakvom se boji mrak.

I srebra drhtavog malo

ko da je u reku palo,

il’ je to mesečev zrak

il’ zvezda koja?

Čudesna boja…

Izdvaja je raskoš jezika, zaboravljenih poetskih izraza, blagost i u oku i u stihu pesnika. Najupečatljivija je moć mnoštva slika koje stihovi dočaraju – platna koja iscrtavaju čovekovu dušu, ženu, prijateljstva, materinstva, istoriju, samoispitivanje, predele i pejsaže u kojima se prepoznaje i ogleda čovek. Skromnost čoveka svesnog moći prirode. Poštovanje stvoritelja. Padanje, posrtanje i volja da se uprkos svemu uzdignemo i  probudimo. Pravo na različititost. Čudnovatost.

Inspirisano Ršumom

 Ne daj srcu daleko iz grudi

Nek je toplo kao krilo ptice

Svašta drugo reći će ti ljudi

Tvoje srce – to je tvoje lice

Ne daj duši vrela da se hladi

Dok je vrela dotle vrela i ti

Svet je gladan, ti beži iz gladi

Pune duše i bez jela siti

Dušu čuvaj, dušom dušu traži

Dobro jeste ako i zaboli

Niko nije dobio od laži

Dobio je i ko zalud voli

Srce raste dok za ljubav bije

U iskustvu čudno blago čuči

Nije čovek ko plakao nije

Što namuči najviše nauči

Idi svetom podignuta čela

Triput meri pa pažljivo seci

Kad isečeš da ostaneš cela

Roditelj se poznaje po deci

Tvoja deca ko i tvoje reči

Tvoje reči ko ljubavi tvoje

Od radosti nek ti gora ječi

Vreme leti, radosti se broje

Lako hvali mnogo teže kudi

Krivo sedi ali pravo sudi

Čoveka će upamtiti ljudi

Ne daj srcu daleko iz grudi

 

Variranje od kratke forme do gotovo poema ova zbirka poezije poklanja bogatstvo našeg rečnika i istinsku, duboku osećajnost. Iščitavajući čitalac luta, budi se, kao da načas čuje muziku, tone, pluta, nosi ga vetar, žacne ga duša, vodi ga nebo, lično iskustvo autora prerasta u slike koje poziva čitaoca da krene u potragu za svojim iskustvima.

Psi

Hoću da rodim mir

i dešava se to,

ali ne znači

kako

u meni nema rata,

da nemam i svoje zlo

i besa vir

i da je uvek lako.

To samo znači

kako svakoga sata

odlučim

od ta dva

koga ću pustiti

da bude jači.

To su kao dva psa

koje ja učim:

Mirno je

i nežno štene

više od pola mene,

ali i onaj pas

nagao, ljut,

ima svoj put,

ima svoj glas,

i on je gajen

i voljen,

jer svako od to dvoje

svoje zna,

svoje daje

i radi svoje

 I za kraj – kratki uvodnici poglavlja su možda najbliži modernom diskursu i imaju svoje posebno značenje i snagu:

 

Uspravljam se

U ovom ledenom danu

Koji me čeka

U ovoj oštroj hladnoći

Dosta sam se sklupčavala

Kao na dlanu

Po noći

I po danu

Dosta sam spavala

Cela sam budna

Svete

I ljudi

Neka sam čudna

Ipak se budim

 

Biljana Rolovic cvPrva promocija zbirke „Krug“ očekuje nas, 23.maja u 19h u kafeu „4 Dunje“, Kneginje Ljubice 16.

Biljana rolovic.jpg

Igra tokova svesti u romanu „Tokovi snova“, autorke Draga (pseudonim)

 

Draga naslovna.jpg

„Iluzija je najopasnija onda kada ima realne elemente, mada u celini nije ono što želimo da bude.“

 

Draga, iza sebe ima već objavljene zbirke poezije,  te bih esejistički izdvojila ono što mi se nametnulo kao najupečatljivije u prvencu kada je roman u pitanju, a to je dualizam u svemu.  Iako roman pri prvom čitanju deluje kao izvesna ljubavna zagonetka samohrane majke koja s jedne strane živi realan život, odvodi ćerku u školu, upoznaje profesora Stefana, zaljubljuje se, sa druge strane junakinja sanja paralelno i u tim snovima se mešaju njene želje, strahovi, znakovi sudbine.

Nameće se neosporno pitanje šta je zapravo realnost? Onaj naš spolja vidljiv, materijalizovan oblik koji  ima svoje stanove, kuhinje, žive komunikacije, rukovanja, decu koju učimo i od kojih učimo… Ili je stvarnost ono što nam podsvest nekad budnima nekad u snu potpuno u drugom svetlu obasja ili zatamni stvarni svet u kome mislimo da obitavamo?

Tokovi snova su tokovi svesti na koje nam autorka sugeriše da obratimo pažnju. Kroz junakinju Milenu koju stavlja u vatru između činjenica i podsvesnih znakova, obraća nam se nenametljivo da preispitamo ovaj dualizam u sebi. Jedno je telo a posve drugo je DUŠA koja  govori kroz snove.

„Da, simbolika, govor tela, snovi, to su instrumenti kojima slepac traži put do istine. Ponekad pomognu, ponekad odmognu. Ali šta bi neko bespomoćan bez tih malih smernica?“

Koncept romana je neobičan i može biti nekome i zbunjujući. Vrlo je složen jer je autorka kao iskusan čitalac pokazala ambiciju da isprepliće podsvesne noći, zamućen pogled na javu od snova, i pričanje priče o svakodnevici.

Takođe, određuje proticanje vremena nižući odlomke o globalnim dešavanjima. Tok priče faktografski preseca i time nas podseća, dok smo mi zrno peska, dok se svi borimo  u svojim svetovima, šta se dešava na globalnom planu ubacujući podatke, prodrma nas kao izvesni NADnarator u kojoj tački je svet dok se mi snalazimo u vrtlozima naših, kao na primer citat:  „Te 2013. nad Sibirom je eksplodirao meteor, papu Benedikta XVI nasledio je Argentinac, nakon 77 godine Britanci su slavili pobedu na Vimbldonu, Alis Monro je dobila Nobelovu nagradu za književnost, a jedna žena je zavolela…“ I tako par godina redom ovakvim „zaustavljanjima“ u romanu predočava čitaocu vremenske periode u kojima pratimo radnju, a time vrlo jednostavno uputi na vremenski razmak između dešavanja u Mileninom životu.

  • Junakinja Milena čuva dvoje dece.

  • Milena nosi kako u romanu čitamo svest: „Gorčina na javi, gorčina u snu, a srce ne sluša…“

  • Milena ima jedan odnos sa profesorom u stvarnosti a podsvest se igra sa njom sa druge strane.

U romanu imamo jedan san gde snovača okružuju vukovi. Neminovno se traži spas, bekstvo ili suočavanja, a kada smo u tim tačkama kada ne znamo šta bi, ti momenti, dileme koje pisac lukavo provlači kroz san – desi se ČUDO. Ono daje dobar ili loš odgovor po nas ali svako rešenje iz bezizlazne situacije, ili nedovoljne naše hrabrosti da donesemo odluke, pokaže se da je bilo u sklopu nečeg višeg, iznad nas, nečeg što našu sudbinu poznaje bolje od nas i sklapa je u priču, poput filma, knjige i ona dobija svoj smisao. I to čudo nije slučajno.

Draga more.jpg

Izvanredna je i hrabra odluka da se na tokovima svesti razobliče, noći buđenja u vrelini, znoju, ogole se emocije i razdori u nama kao ljudima i uzmu kao okosnica romana.

Roman takođe krije i  veoma originalan i zanimljiv gotovo krimi zaplet, koji se tek na kraju knjige odmotava i dobija na značaju. Dualizam se krije i u ovom zapletu junaka, i tu imamo dve majke, dva ljubavna odnosa profesora koji pak ima svoje dileme. Verujem da je Draga mogla razviti u mnogo većoj meri i tu zanimljivu ljubavnu i psihološku dramu, priču opasnu po život, razrađujući  je još dublje, posebno psihološke karaktere junaka ove suštinski sudbonosne, po Milenu, priče. Čitaocima bi verujem, bilo još intrigantnije da se uđe u napetost, u iščekivanje, u dramatične scene jedne iznenada /da ne otkrivamo previše/ osobe, koja zapravo skreće potpuno iznenada fabulu u drugom smeru, i vodi neminovnom, baš takvom kraju. Ostaje mi jedino žal što tome nije posvećena veća pažnja i razrada,  jer mi se ideja i postavljanje tih likova izuzetno dopao i izuzetno je originalan da sam bila oduševljena obrtom i iznenađenjem.

Filozofske konotacije signala koji junakinji daju snovi su zajednički svima nama samo je pitanje kako ćemo se postaviti, snaći ako dopustimo da zaronimo u svoje tajne, a ivica da iskliznemo iz tokova stvarnosti u tokove snova je kao kada stojimo na litici. Rizik je i dešava se i slabim i jakima, što roman donekle sugeriše.

Ovo je priča koja vas sve vreme i „umiljato“  provocira.

O cilju:Čoveka umor stigne obično pred kraj puta, kada nazire cilj, a ne zna da li mu je ostalo dovoljno snage.“ ili „…može da se promaši cilj ako nam sunce bije direktno u oči.“

Autorka se na neki način šali i napravila je jednačinu o ljubavi: „Zašto ljubav ne funkcioniše na principima logike?

 – A želi dobru osobu koja će se posvetiti njoj.

 – B je dobra osoba.

 – C je dobra osoba koja se posvećuje osobi A.

________________________________________________

Osoba koju želi osoba A je osoba C?“

 Suštinu knjige nalazimo na samom početku kojim pisac objašnjava možda život a ne samo svoj roman uvodom: „Priča se isplela od strepnji i čežnje čije se značenje u svetu materijalizma gubi.“

To je svet svakog od nas sa sve svojim mračnim i onim strepnje, čežnje i ljubavi pun,  i svakako zanimljiviji od materijalističke trke. Verujem da je donekle motiv da uz sva iskušenja i sve rizike ne napuštamo svoje snove. A roman je oda duši u svetu bez duše.

 „Nekako mi se čini da pošten čovek danas ne može biti u isto vreme i srećan čovek.“

„Može, Miki moja, ali ako je pametan da ne dozvoli da mu sude bez zločina.”

 

 

Draga biografija.jpg

 

Dragica Majstorović, nekada Pogorelec. Rodjena 1974, živi i stvara u Zemunu. Davne 1997. debitovala je pričom “Ogledala” objavljenom u zbirci “Mamihlapinatapei”. Nakon duže pauze, 2013. godine objavila je digitalnu zbirku pesama na engleskom “To the Lost One”. Usledila je, 2015. zbirka pesama na maternjem jeziku pod nazivom “Plamen”.  Autor je brojnih članaka na srpskom i engleskom jeziku za potrebe internet sajtova, kao i na svom blogu. Po profesiji je TEFL nastavnik. Fasciniraju je strani jezici, druge kulture i destinacije, ali i domaće društveno sociološke pojave, umetnost i domaća radinost. Kaže da se pretežno psihološki roman „Tokovi snova“ napisao sam, a mi stavljamo tri tačke za nekim ko još nije rekao sve.

„Bez poente“, zbirka kratkih priča, autorke Radice Milovanović, osvrt

Radica 1

Koliko god autorka želela da iskaže naslovom knjige „Bez poente“ da život nije nametanje a ni nadmetanje… Da život priča sam za sebe dok ga skromno darovani živimo i poštujemo sve što u njemu iskušava svakog čoveka… Da svi smo tu da se u njemu snalazimo i što manje ogrešimo, da se ne osilimo… ovo je ipak zbirka priča sa POENTOM da je svaki dan i svaki čovek vredan. Nenametljivost je PRIHVATANJE, poštovanje i muke i sreće ljudi oko sebe. Autorka vidi detalje svetova od intelektualaca do ljudi svih zanimanja. Njoj je prihvatljiva jedino veličina duše i slobode da se živi i dopusti drugima da žive, bez osude. U pripovetkama su i lični momenti i posveta svojim korenima do duhovitih igranja na ženske teme, neobična osvrtanja na ljubav, na svakodnevicu. No retko ko u toj meri je dotakao toliko različitih situacija a poručio nam – znam život je zeznut, razumem i kad padaš i kad se penješ, izdrži jer to je tvoj put. Svet je mnoštvo puteva koji se prepliću, spajaju, odbijaju, mimoilaze …i to je tako. Prihvati sebe i kad se grčiš od bola i kad se smeješ da sve odjekuje. Bez poente, bez opterećenja nekim hiperegom i smislom. Samo si čovek. Budi čovek. E to ako uspeš to je poenta. Velika #preporuka za životne priče bez ukrašavanja i šminkanja koje nam je podarila Radica.

U priči „Spremačica“: „Imam iskustvo više, građanin prvog reda nisam bila nikada, ali i građani drugog reda su ljudi, a to oni s visoko dignutim glavama ne vide, što je tužno. Nisam se snašla ni sa jednima ni sa drugima, bila sam i ostala svoja.“

Tako kao i kod Danila Kiša što mi je iz studentskih dana postala moto i u ovim pripovetkama nađoh poruku – „Želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom“. A svet ima pravo da postoji kako je njemu ćef, čini mi se da autorka poručuje, dok miluje svakog kog boli, pokušava da ga razveseli i podigne svakog ko se savije i padne. Koliko god vazdušasto i šaljivo ukazivala na sve komične i lepe situacije da je život za uživanje neće zaboraviti da pruži ruku onim junacima koje sistem drži na margini, poješće lako u dve rečenice sujetu svakoj sujeti. Posvećena svakodnevici ukazaće na prepoznatljive univerzalne istine. Neke će boleti neke će vas slatko zasmejati.

U jednoj od priča kaže:  „Sloboda je pozitivna stoka puštena na livadu da živi svoju prirodu jer je zajednica gušila.“

Sretnite se sa njenim prijateljem iza duge Maretom, „Prolećnim prozorima“ , „Fejsbučenjem“ , tu je „Porcija gena“ , „Polovne reči“, „Gramatičko filozofiranje“, meni najdraža „Šetamo moj klovn i ja“ i mnogim još pripovetkama.

Za kraj izdvojila bih citat:

„Tačka ne postoji dok nas ima. Sve su stavljene zbog gramatičkih pravila onih iz srca, a te priče, život traju, imaju još dve dodate, tri ukupno, i negde za nekog traju.

Imamo i one dve tačke što nabrajaju poraze, greške, sreću, mudrosti…Nema ni tu tačke.
Tačka ima pravo da stoji i označava kraj onda kad mi ili naši najmiliji odu zauvek. 
Ostalo su zarezi, uskličnici, upitnici i …“

Hvala Radica Milovanović uživanje je iščitavati tvoje igre rečima!

Radica 2.jpg

 

 

Praznik zveri – Žeteoci, saga iz žanra fantastike, Zorana Petrovića

naslovna

Uplivati u vode fantastike i sve ono što ona  podrazumeva, obećava ulazak u veoma raznolik spektar književnih dela jer je sam pojam fantastike u književnosti kao žanra prilično složen. Fantastika ima svoje podžanrove tako da se dela ove tematike mogu izuzetno razlikovati. Neka najjednostavnija podela sad u 21. veku, moguće da bi se mogla  suziti na dve podvrste: tradicionalna i naučna fantastika. Ako krenemo dalje da granamo žanr tu su: epska, folklorna, kriminalistička,  naučna, apokaliptična – u poslednje vreme najčešće možda i ekranizovana.

Ipak, tu se može sagledavati kroz istoriju šta fantastiku razlikuje od bajke, šta od klasičnog horora i šta u određenom istorijskom razdoblju ne smatramo fantastikom. Na primer, božanstva u antičkoj književnosti ne posmatramo kao natprirodna bića jer ni to razdoblje na njih ne gleda tako. Opet sa druge strane kako je na jednoj od promocija profesor Zoran Živković, naš najpoznatiji pisac fantastike rekao ona se provlači u mnogim delima skriveno, kao na primer u “Hamletu” Šekspira, duh oca koji inicira čitavo delo jeste natprirodna motivacija čitave drame. Takođe, mnoga književna dela koja su anticipirala budućnost mogu se svrstatu u vremenu u kom su nastajala kao dela fantastike na primer “20. 000 milja pod morem” Žil Verna dok bi sada takva fabula, u veku u kome živimo bio tek zanimljiv avanturama ispunjen roman ali ne i fantastika.

Sam autor, Zoran Petrović donekle  je objasnio gde on svrstava svoje delo “Praznik zveri – Žeteoci”, nazvavši je folklornom fantastikom i multižanrovskim izazovom. Možda je on i sam najbolje odredio i kao čitalac potpuno sam saglasna da se ova knjiga po njegovim rečima: „…ne zaustavlja na tome već se bavi i realnim porodičnim, kolegijalnim i međuljudskim odnosima, dodiruje ostvarene i neostvarene ljubavi, i mnoge druge elemente koje srećemo u svakodnevnom životu.“

S obzirom da nisam previše relevantna da govorim o ovom žanru jer sam od svih žanrova najslabiji poznalavac i čitalac fantastike ipak bih tvrdila da je Petrović odgovorio na osnovni žanrovski zahtev a to je po meni da nam isprva predstavlja stvaran svet, koji po sebi podrazumeva svakodnevno utemeljene izvesne realnosti i on smešta svoju fantaziju i maštu u takav realan svet i pomućuje ga natprirodnim, čudotvornim. Fikcijom a i trilerovskim zapletom dva inspektora, rušeći tu ustoličenu realnost on uvodi folkornu mitologiju, vampira (u svojoj specifičnoj novoj vizuri), vradžbine, bajalice, spravljane čudnih “musaka” u kojima su moći čaranja.

 Iako je prethodni roman “Bulevar greha” ljubavno-trilerovsko delo sa mnoštvom mašte i emocija, ni prelaskom na novi žanr Petrović nije izgubio u svom talentu neobičnih opisa, emotivne povezanosti likova, darovitost za inovativnim obrtima koji otkrivaju stvarne odnose među ljudima, kolegama, duboko je dočarana neostvarena ljubav Barbare čija se sestra udala za čoveka koga ona voli pa se podala grehu i tami u “Žeteocima”. Likovima razotkriva dušu, njihove slabosti, priča njihove lične priče toliko spontano a umešno da vam se otvaraju u svoj svojoj realističnoj, duhovitoj ili pak emotivnoj slici,  a opet sve to obavijeno je misterijom “Čudne šume” na Avali i “Žeteocima.

Slika 2

Sam početak, opis razgovora sa kćerkom Dunjom, jednog od glavnih junaka odmah vas razoruža, i tu nema ničeg nadnaravnog, ne slutite šta vas tek čeka…Tu sam pronašla jedan interesantan deo kojim se Zoran Petrović poigrao sa umetnicima a možda i samim sobom gde se govori o “muškim suzama” a dolazimo do pesnika :

“Eno Milošev tata , Zoran, je muškarac, a videla sam ga u parku, piše pesme i plače.”

“Dobro Dunja, to je drugo”

“Kako?”

“ Pa on je čovek umetnik, njima je svašta dozvoljeno”.

Sam siže romana ukratko bi se mogao opisati da jedan inspektor MUP-a iz Beograda i drugi inspektor – psihološki profajler, tragaju za ubicom, koji svoje žrtve ubija specijalnim otrovom T12. Na vratovima žrtava mogu se primetiti ugrizi koji podsećaju na ugriz vampira. Vampir sa Avale,  primiren bar za savremen svet i medije skoro deceniju, čini se ponovo je aktivan. Tu nas autor vodi kroz prirodu, Avalu, Zvezdarsku šumu, ali nas i vraća u mesta u Srbiji, Gorni Nered i 1975. godinu, pa zatim čak u 1967. godinu u kuću Rogobatića. Vraća nas na davnašnji eksperiment gde se poslužio istorijskom činjenicom da je postojao Crveni krst 1941. godine u Nišu a onda dodaje svoju fiktivnu priču o eksperimentu koji se tada davno desio. Uplivava fantazija kako je sve počelo, kako se došlo do izmaštanog ali značajnog za dešavanja i do dan danas, a na granici ste kao čitalac da vam se muti pred očima šta je realno šta je fikcija. Sjajan efekat! Sve je započelo još tim eksperimentom gde je Stojan Rogobatić upoznao doktora Hansa koji je želeo da Arijevsku rasu učini savršenom, gotovo besmrtnom nazvavši tih ratnih godina eksperiment “Progres nauke”. Supstanca T12 koja dovodi naučnika Hansa u najviše uzbuđenje sreće jer kad se doda u krv ona je ta tajna koja čini njegov rad konačno uspešnim i omogućava savršenstvo. Doza humora u Petrovićevim romanima uvek postoji pa je on na ovu silnu radost doktora odgovorio šaljivo: “Dakle pravimo domaću Krvovicu”.

Tu je i neostvarena ljubav Barbare / “Barbara Ilić Neljubljena/ koja pokušava da na pijaci  “Kalenić”  kupi dva živa petla i jednog zeca jer za tajnu zna i takođe jako komična scena između nje i prodavačice koja ne želi da joj proda. Prodavačica kao da naslućuje čime se bavi  Barbara jer folklor živi među ljudima i predanjima jer ih ona kupuje baš na Bezimenu nedelju.

Opet u odeljku Tajnožder na avalskom putu kreće potera i potraga za otmičarem a u poteru kreću / mešaju se stvaran i nestvaran svet/  i Planinske vile, Dobronoseće iz Planinskog veća. Devica se mora odvesti Gospodaru. Gospodar kao i sastojak T12 prenose se s pokoljenja na pokoljenje i ko pređe granicu Crne šume ulazi u jedan stahotan uvid i postaje deo tmine.

U odeljku Izdaja preklapaju se sve priče iz različitih razdoblja i krajeva i razvejavaju misteriju a napetost je na svom vrhuncu. Potom dolazi “Noć kad je Mesec plakao”.

Postoje na neki poseban način dirljivi momenti pa i u samim naslovima odeljaka, koji kontrastriraju sa krvavim mesecom, strahom, nemilim scenama od koje vas podilazi jeza.  Takođe, poezija Petrovića ostvaruje se kroz bajalice:

“Mrtva usta. Živa rana,

Spokoju si obećana.

Mrtva rana, Živa usta

Progovori, dušo pusta.”

Ili ko su Žeteoci:

“Zluradujte se Izabrani,

pod okriljem Tame,

jer dobiste kapi mene.”

“DOBISMO KAPI TEBE, zagrme crna povorka.

“Dok Zlokobnika slavimo,

S proleća na leto, ništa da je sveto.”

“NIŠTA DA JE SVETO!”

Primi u Tamu sluge svoje,

dušom krštenom na pokrovu mrtvenom,

Bezimeni Oče, očnjaka krvavih,

prihvati grehe ŽETELACA novih!”

Promo u Bojicu

Promocija u biblioteci „Milutin Bojić“

Prvi deo sage “Praznik zveri” završava se “Čuvarom i Damom Zvezdarskom”. “Beograđani kažu da ih viđaju na Košutnjaku i u Zvezdarskoj šumi, Nišlije na Čairu a Novosađani u okolini Petrovaradinske tvrđave” 🙂

Uspela sam kao čitalac vizuelno da doživljavam likove i scene, a oni nastaju kao da ih je zaista autor sve već dobro upoznao i video. Avantura kroz ovaj prvi deo sage pokazala mi je koliko bogata može biti fantastika. U nastavku sage  “Praznik  zveri”  a tu je već objavljen drugi deo – “Grehovi alijanse”  slušajući Zorana Petrovića čuh da mu je namera da se ne bavi tradicionalnim vampirima već da im da jednu romantičnu pa i herojsku senku i boju, da ne budu apsolutni negativci. Zvuči jako zanimljivo pa ću se upustiti u čitanje novih plodonosnih čuda Zorana Petrovića, veoma rado!

Zoran likZoran Petrović je rođen 1968. godine u Beogradu. U periodu od 1984. do 1986. aktivno se bavio muzikom kao vokalni solista “Bukowski band-a”, a od 1987. do 1990. kao vokal projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, tada pionirskom internet komunikacijom i online gaming-om kojim se, kao hobijem, bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova”, dobija 2012. godine. Na književnoj sceni se pojavljuje 2009. sa svojom prvom zbirkom ljubavne poezije “Ženi koju volim”. Drugu zbirku, pod naslovom “Hvala što postojiš”, objavljuje 2010. godine. Njegov prvi roman, “Bulevar greha”, izašao je iz štampe 2016. godine. “Praznik Zveri” je njegov drugi roman koji je izašao u drugoj polovini januara, 2017

Roman “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića, osvrt

Secivo, Mihajlo Vasiljevic

Roman  “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića jeste štivo za mlađe generacije. Njegovo vreme tek dolazi što pokazuje trud koji ulaže u već svoj drugi roman a pamtimo ga po prvom, naslovljenom  – „U Prolazu“.
Rođen je 1997. godine u Somboru i trenutno studira Ekonomski fakultet u Subotici. Sa druge strane ekonomista ima žar ka pisanoj reči koja ga ne napušta i kako je najavio već piše svoj treći roman.

Kada govorimo o romanu „Sečivo“ možemo reći da je pisan iz ugla likova Vuka i Nevene, naizmenično, čije sudbine (dva poroka) prikazuju živote mladih ljudi, njihove prijatelje, roditelje i ljubavne drame. Pisac oslikava trenutni trend jednog dela omladine koja traga na neobičan način do sebe i do ostvarenosti sebe u sazrevanju kao i u ljubavi. Naravno, mladi čitaju Koelja, ja sam donekle bila odbijena na samom početku od romana,  jer Koelja smatram piscem koji se čita u pubertetu, i to eventualno, njegova knjiga „Alhemičar“ a dalje je vreme za kvalitetnije štivo. No, znajući da je autor pokrenuo jednu mnogo važnu i neobičnu temu zbog čega je mene zaintrigirao ovaj roman, „oprostila“ sam njegovom junaku što „guta“ Koelja i nastavila da čitam roman 🙂

Moja primedba generalno je da je Vasiljević možda ipak mogao da sažme priču i u nešto kraći roman sa manje dijaloga u pojedinim delovima. Roman bi time dobio na snazi i jačini reči kao i smislu pojedinih događaja.

Ono što me je privuklo i o čemu bi mogao da piše i kasnije kad prođe neko vreme možda kroz neki novi lik je fenomen jednog „poremećaja“ –  samopovređivanja. Ova fizička manifestacija psihičke nemoći da prebrodimo određene traume je meni najbolje ostvaren segment i srž, velika pouka u romanu. Izuzetno sam iznenađena, da se dvadesetogodišnji autor suočio u romanu sa tom temom, a donekle pored alkohola, droge, gomile bensendina i raznih tableta u dimu odrastaju u jednoj fazi svog života njegovi junaci.

Secivo, Mihajlo Vasiljevic 2

Nevena –  simbolika SAMOPOVREĐIVANJA – delovala mi je jezivo ali veoma realistično.

 – „Samopovređivanje se definiše kao nanošenje povreda sebi dovoljno ozbiljnih da dovode do oštećenja tkiva ili do tragova na koži koji ostaju vidljivi nekoliko sati. Najčešći oblik samopovređivanja je sečenje oštrim predmetima, dok su nešto ređi oblici paljenje, udaranje glavom ili grebanje. Ovo su samo neki od oblika, u praksi se sreće i udaranje ili bičevanje sebe, čupanje kose i slično. Iako može biti upadljivo i dramatično, samopovređivanje se češće odigrava u tajnosti i praćeno je osećanjem stida zbog koga osoba pokušava da što bolje sakrije sve tragove na sebi. Zbog toga tragove povreda nije uvek lako primetiti i dešava se da niko od ukućana niti bliskih prijatelja ni ne sumnja da se osoba samopovređuje.”

 – “U centru ovog problema najčešće se nalazi psihički bol koji osoba oseća i koji ne ume da ispolji niti kanališe na bilo koji drugi način osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Preplavljenost negativnim osećanjima prekida se time što se izaziva fizički bol koji u tom trenutku osoba doživljava kao spas i olakšanje. U nekim drugim slučajevima, osoba nanosi sebi povrede ne da bi se spasila prejakih osećanja, već da bi uspela da probudi bilo kakvo osećanje u sebi. Osećaj otupelosti i mrtvila može biti nepodnošljiv baš kao i osećaj preplavljenosti osećanjima, te je fizički bol i u ovom slučaju za osobu trenutni spas.”

Mene je roman ostavio zapitanu, verovatno ću mesecima istraživati ovu temu, u velikom interesovanju  koliko se samopovređujemo, ne samo fizički kao konkretno junakinja već na različite načine.

U romanu donekle imamo  naslućene razloge zašto to činimo:

  1.  “Moguće je da su osećanja prejaka!”
  2. “…osećaj otupelosti koje je često u depresivnim epizodama, kada osoba veruje da više nije sposobna za bilo kakva osećanja”
  3. “Samoprezir”.
  4. “Posebno je često kod osoba koje su imale predistoriju emotivnog fizičkog ili seksulanog zlostavljanja u detinjstvu. Žrtve zlostavljanja često sebe optužuju za ono što im se desilo što dovodi do tako jakog osećaja krivice da dobijaju potrebu za kažnjavanjem sebe.”

U svetu MASKI, nije slučajno da se u romanu odigrava i jedna žurka pod maskama, autor nas u završnoj reči upozorava:

„AKO NOSIŠ MASKU, ZAPITAJ SE, DA LI JE ONA VREDNA NOŠENJA? ŠTA AKO JE PREDUGO NOSIŠ, PA ONA PRESTANE DA BUDE MASKA, I TI SE PRETVORIŠ U NJU? ZAPITAJ SE. KADA SE MASKENBAL ZAVRŠI, MASKE SE SKINU. DA LI JE TVOJA NA PODU? DA LI TVOJ MASKENBAL JOŠ UVEK TRAJE? ILI NIKADA NIJE POČEO? ILI SE IPAK NEĆE NIKADA NI ZAVRŠITI… ALI ZAPAMTI… POD MASKOM NIKO NIKADA NIJE BIO ISTINSKI SREĆAN. IZBOR JE TVOJ.”

Junakinja je ljuta na ceo svet, kada se poseče oseti olakšanje, snagu, smanjenje stresa i kao i sva ostala sredstva – to stvara određenju vrstu ZAVISNOSTI! Do novog rešavanja pritiska neko drogom, nekom povređivanjem sebe, svojih ruku, butina dok se ne razmota klupko onog prapočetnog uzroka zašto u te zavisnosti upadamo…

Mladi Mihajlo Vasiljević ovom temom inicira na razmišljanje koji su sve naši “žileti” koja su “sečiva”od kojih smo zavisni ili neko u našoj okolini.

Roman je ispisan u žargonskom duhu u dijalozima, a vidi se i potreba da se naglase određene pouke. Donekle, tu imam malu zamerku, možda ima previše “citat” poruka, donekle je roman mogao biti sasvim potpun i bez Uvoda kao i bez “reči autora” na završetku. To se delom moglo utkati u samo telo romana a i da se ostavi čitaocu na promišljanje.

Ipak, smatram roman oštrom slikom tamne strane odrastanja sa jedne strane a ujedno je ovo priča obgrljena ljubavlju koja savladava dijagnoze, optimističan donekle, ali i svedočanstvo jedne stvarnosti koju ne otkrivamo često.

 

Mihajlo VasiljevicMihajlo Vasiljević rođen 20. maja
1997. godine u Somboru.
Završio je osnovnu školu „Ivan Goran
Kovačić“ u Stanišiću i nakon toga Srednju
ekonomsku školu u Somboru. Upisao
je Ekonomski fakultet u Subotici.
2016. godine, objavio je svoju prvu
knjigu koja nosi nazovi “U Prolazu”. Ovo
je njegova druga knjiga, a uveliko radi i na
trećoj knjizi čija je tematika za sad tajna.
Autora možete pronaći na sledećim društvenim mrežama:
www.facebook.com/vasiljevic.mihajlo1
www.instagram.com/vasiljevicmihajlo

 

Fotografije autora sa prve promocije romana „Sečivo“ u Stanišiću:

 

„Soba tajni“, Miljana Paunovića, osvrt na roman o virtuelnoj realnosti

Miljan Paunovic Soba tajni naslovnica

„Naši životi su stavljeni, kako ti kažeš na kocku, onog dana kada smo se rodili. Niko ne može da ti garantuje ni dobar, ni loš život. Ti imaš izbor da prema nekim našim saznanjima živiš dobro, ali što je ulog veći, gubici nisu mali“.

Roman  prvenac Miljana Paunovića je priča o centrima moći naspram pojedinca, ispričan kao gotovo SF scenario jedne filmske serije koju bi sigurno voleli da pogledate. Glavni lik Milan oslikan je kao mladić koji dolazi iz malog mesta sa juga Srbije u prestonicu, Beograd, „navodno“ slučajno. Na početku romana sve izgleda uobičajeno a uvodi nas zapravo u trilerovsku isprepletanost likova sa naučnofantastičnim elementima u zapletima i obrtima radnje koja postaje sve zamršenija i zanimljivija, izazivajući želju da se što pre sazna rasplet.

Jedno od pitanja koje roman postavlja je: Da li postoji slučajnost? No ovog puta to pitanje nije postavljeno na način kroz filozofski ili religijski kontekst postojanja ili nepostojanja sudbine, determinizma ili postojanja Boga, već naprotiv – da li su ljudi iz Centra moći zapravo učinili da ništa, čak, od našeg samog rođenja pa nadalje nije slučajno? Čovek se ovde postavlja kao neko ko je izgradio centar i  kontrolor je sudbina.

Opisane su realističnim i faktografskim diskursom slike života kako u provinciji, tako i u velikom gradu. Podsetio nas je pisac na neke delove Beograda koji mogu izgledati drugačije u očima onih koji tek stupe na njegovo tlo. Takođe, delom su opisane atmosfere malog mesta ali i bogatstva naše zemlje kojih se glavni lik priseća kao što je Romulijana.

Ako posmatramo kako su postavljeni likovi čak i tu imamo APSURD, PREOKRET, NIŠTA NIJE KAKO SE NA PRVI POGLED ČINI,  koji i jesu srž fabule romana.  Glavni lik je Milan Janić, dok su ostali likovi sporedni: Nenad, Mara, Nevena, Tanja, Natalija, roditelji, baka Jana, stanodavka Milica, komšinica Maja. Upravo su svi ti sporedni likovi odlučivali o životu glavnog junaka a on je u toj njihovoj igri koju nije uvideo, mada jeste naslućivao, zapravo sporedan sa svojom moći kontrole svog života. Te u tom smislu  ovako izgrađeni likovi su dosta uspeli na interesantan način i hrabar su potez pisca svog prvog romana.

Najupečatljivije i vrhunski je dočaran lik stanodavke Milice, koji je po mom mišljenju  dobra matrica za buduće romane Miljana Paunovića, jer je tu pokazao neki svoj jedinstven pečat stvaranja situacija, izgradnje dijaloga, specifičnog humora, stava da ima osobenih životnih priča a pisac je tu da ih predstavi sve u njihovoj realnosti. Svi su ljudski i prihvatljivi, nema osude već prihvatanja različitosti.

Mane romana su već viđena idejna rešenja koja čine kostur romana: dolazak provincijalca u veliki grad, delovi sa elementima naučne fantastike su tipični, mešovitost žanra sa političkim trilerom i realističkom fabulom. Rasplet pomalo zbrzan i nedovoljno jasno predstavljen. No ipak je to roman prvenac…

Pred nama se otvara priča o ljudima koji kontrolišu naše živote, koji su sakriveni u prostorijama Centra a odluke ko će kako živeti, ko je izabrani, ko će preživeti donosi se glasanjem. Ljudi su SKENIRANI ljudi. TESTIRANI. Emocije se MERE spravama. Uvek ako postoji pojedinac koji naruši sistem Centar ima čuveni plan „B“. Iznad svih junaka je sistem a svaki čovek prolazi kroz prizme, kako se autor fantastično dosetio simbolike jednog geometrijkog tela:

Kocke.

– „Plave kocke su predstavljale rođene.“

 – „Crvene kocke su predstavljale period najveće životne snage i istraživanja. One su istovremeno određivale uloge koje jedinka igra tokom života“

 – „ Zelene kocke su davale stabilnost pojedincu“

– „Poslednje crne kocke nisu slučajno bile te boje. One su predskazivale najveće rizike, bolesti i smrt. One su takođe nakon svih analiza određivale ko može da nastavi da živi i pod kojim uslovima. Cena života bila je neprocenjiva, drugu šansu su dobijali samo oni odabrani i jedinke koje su najviše rizikovale kako bi nastavile dalje da žive. „

U jednom momentu glavni junak razmišlja kako čovek ne ostane na putu koji želi, u čemu je najbolji, već ga život odvede na neku sasvim drugu stranu a na onu početnu neprijatnost kada uđemo u taj novi svoj „drugi lik“ se ubrzo naviknemo. Pita se da li se ikada više borimo za one svoje prve želje i snove, za ono naše Ja, da li je moguće vratiti se izvornom sebi?

Zato je kroz ovaj roman traganje za „Sobom tajni“, zapravo traganje za odgovorima o sebi, položaju pojedinca i njegovoj zavisnosti / nezavisnosti od društa u koje je civilizacija izrasla. Soba tajni je traganje za odgovorima na pitanja: Ko sam ja? Jesam li ovo ja ili neko drugo moje JA? Da li idemo putem koji sami gradimo ili nam je neko već dodelio meru i uloge?

U „Sobi tajni“ se krije suočavanje sa sobom i sa svetom. Ne donosi mir. Donosi istinu. Ako ste spremni za put sa glavnim junakom kroz ovu virtuelnu realnost i na uzbudljiv način dočarana suočavanja,  onda je ovo roman za vas.

Blog Miljana PaunovićaMiljan Paunovic fotografija

„Soba tajni“ na FB

Roman je objavljen u izdanju:

CNP&P Izdavačka delatnost

Impressions of the book “The Street of Good Fortune” by Maryam Manteghi, copyright Urban Art, Serbia

An important lesson from Maryam Manteghi at the time when people, unfortunately, are fencing with vanities. So simple. „Good luck street“. A phenomenal book, rich in the images of Iranian, Western and Bosnian culture. Much detail can be learned about religions, customs and contrasts. Skillfully written by the pen of a well-read, educated woman, who is built of multiculturalism and has a great heart that understands the difficulties of life of the locals wherever she finds herself, and depicts essential and powerful scenes and details of different fates. She has a dominant sincerity and youthful joy while traveling and fighting cancer that befell her. An autobiographical tale. I can’t remember the last time I learned so many interesting sociological and historical details, thanks to author’s versatility and innate love for soul and life. A book that teaches with gravity on the one hand and optimism on the other, as well as that brave and witty madness of youth.

1Maryam recently visited Belgrade to promote her book and fascinated us, and she was fascinated by Belgrade. We expect, like she promised us, for Belgrade to become a part of the new book she is writing.

 

Promotion at the library „Milutin Bojic“, Belgrade, Serbia

 

*

Važna lekcija od Marjam dok se ljudi mačuju sujetama. Tako jednostavno. „Ulica dobre sreće“. Fenomenalna knjiga bogata slikama iranske, zapadne, bosanske kulture. Mnogo se detalja može naučiti o religijama običajima i kontrastima. Pisana vešto, perom načitane obrazovane žene koja sazdana iz multikulturalnosti velikom širinom srca razume težinu života meštana gde god se nađe i predočava nam suštinske i snažne scene i detalje različitih sudbina. Ima dominantnu iskrenost i mladalačku vedrinu dok putujući vodi bitku i sa rakom koji je zadesio. Autobiografska priča. Nisam odavno saznala toliko zanimljivih detalja socioloških, istorijskih a za to je zaslužna autorkina svestranost i urođena ljubav prema duši i životu. Knjiga koja uči potresno s jedne strane i optimizmom sa druge strane kao i onom hrabrom duhovitom ludošću mladosti.

Marjam je nedavno posetila Beograd povodom promocije svoje knjige i očarala nas a nju je očarao Beograd. Očekujemo, kako nam je obećala da će i Beograd postati delić njene nove knjige koju piše.

6

“Profajler”, krimi roman Tamare Kučan. Potera za hakerom se pretače u borbu protiv nasilja nad ženama

Profajler naslovnica Tamara Kucan

Sistem ne može zaštiti žrtve dovoljno. Da li ćutati, čuvati kao tajnu, da li uzeti zakon u svoje ruke, da li je osveta sloboda ili je oslobođenje tajne sloboda?

“Na nas je red da otkrijemo još jedan bag. Bag u čoveku.”

“U trinaestoj godini, pogledala sam film Dama snežne krvi , ekranizaciju istoimene mange – japanskog stripa. Postao je to moj omiljeni film. Dao mi je snagu, iznova i iznova sam ga gledala… Glavna junakinja je Juki (eng. Yuki), devojka koja živi za jedno – osvetu. Želi da se osveti ljudima koji su silovali njenu majku i ubili njoj bliske ljude. Juki je odvažna, snažna, disciplinovana, surova, lepa, zavodljiva… Ženstvena. Nosi kišobran u čijoj dršci skriva mač. Tim mačem ubija. Zamaje protivnika svojom lepotom, potom mu oduzme život. Ceo život sanjam o jednom… Da postanem kao Juki. Da budem ona.“, reči su glavne junakinje romana Marine.

Profajler - Tamara Kucan

“Profajler” je deseti roman autorke a ujedno i jubilej druženja sa svojom čitalačkom publikom. U ovom romanu sam diskurs i tok priče pokazali su jednu novu Tamaru Kučan. Ovo jeste krimi priča ali ne jednostavna i ne samo krimi priča. Drži pažnju i želju da saznate kako će se sve odvijati i rasplesti ali autorka to ne dozvoljava tako lako. Ona zapravo želi da ispriča jednu možda i donkihotovsku priču o hakeru koji se bori protiv “rupa” u sistemu društva,  kroz “rupe” u kompjuterskim sistemima.

Glavna  junakinja Marina je ušla u odeljenje za borbu protiv sajber kriminala i postala deo lova na hakera R. koji je svojim akcijama, razotkrivanjem ljudi na važnim funkcijama u svojim nelegalnim delovanjima, preusmeravanjem dečjih igračaka na adresu dece kojima su one potrebne a ne na profit koji kompanija želi da ostvari, ovaj haker dobija podršku i simpatije javnosti. Važna, poznata ličnost koja se preko medija bori protiv nasilja nad ženama, doživljava krah jer haker razotkriva, da je on zapravo nasilnik u sopstvenoj porodici i time ponovo zadobija podršku među građanima a sudbinu supruge nasilnika oslobađa. Sve to izluđuje u policiji inspektore u sajber odeljenju jer se sistem pokazuje nesposoban da reši slučaj.

Zakon – pokazuje se nesposobnost da se on sprovodi i da zaštiti žrtve od pedofila, silovatelja, nasilnika.

Društvo – pokazuje se u svoj svojoj licemernosti da zakon i funkcije protiv kriminala zapravo vode bolesni, nepošteni, nasilni ljudi koji su se pod maskama sakrili i infiltrirali u sistem. Pokazuje nemoć celog društva da se, (kako je otac glavne junakinje,  pošten i predan inspektor ponosan na to da nema u karijeri ni jedan nerešen slučaj, učio svoju ćerku), da se zakonskim putem građani izbore sa oštećenim pojavama u društvu. Otuda roman započinje rečima :

 “Dobro jutro, prljavi obrazu… Parazitu tuđe tišine. I ovog jutra dok si se umivao, pomislio si da voda pere grehe. Obrisao si lice i po ko zna koji put poverovao da rutina svakodnevice briše sekunde svega nesvakidašnjeg čemu ne možeš da odoliš.”

 Haker - Profajler

Otac junakinje Marine, koja prerano gubi majku predstavnik je možda malo krutog ali brižnog oca na svoj “inspektorski” način, slikovito izvajan kao policijac starog kova koji veruje u svoj posao. On zna dokle je je njegov domet i savetuje svoju ćerku da je posao kada započne neki slučaj da se uhapsi počinitelj i tu dalje prestaje njegov zadatak. Došla su neka druga vremena, internet komunikacija je ubrzala protok informacija, povezanost ljudi ali i dostupnije su žrtve bolesnim umovima koji ih traže, kao što su i rešenja policijskih slučajeva upravo negde u dubinama interneta.

Tako je i format romana na izvestan način prilagođen net diskursu i slika je današnjice a naslućuje i potpuno novu dimenziju komunikacije među ljudima u narednoj deceniji. Otkriva nam da ona već uveliko traje samo je mnogi nisu svesni negde u deep i dark web-u. Sve to inspirisano je stvarnim likovima i ni malo nije nestvarno i nerealno. Ipak, malo je i zastrašujuće. Autorka je kao i uvek posvećena temi koja je savremena, na koju nas navodi da obratimo pažnju.

Sa druge strane, kroz razvoj mlade devojke, Marine i negde na sredini romana rasplitanja njene duboke rane počinje iznova da nas intrigira ovaj uzbudljiv roman. Marina je uprkos željama svoga oca izabrala svoj put i uputila se kao psiholog u Holandiju gde je predano učeći postala – profajler – psiholog koji procenjuje profile osumnjičenih. Tu doživljava ljubav, duboku, prvu u kojoj sebi kažeš “znam da sam volela” ali se vraća u Srbiju jer baš kad je najlepše ta ljubav nestaje, ne ostavlja nikakav trag, gasi svoj Facebook profil i niko ne zna šta je sa njenim Edijem. Povratak je upliće u novu priču sa Nikolom koji vodi sajber odeljenje. No to nije obična ljubavna priča. To je težak udarac na njenu tajnu, na njenu profesiju, jer ona nije odmah shvatila šta se zapravo dešava. Ko je Nikola? Važno pitanje koje ona podsvesno i intuitivno sve vreme oseća i naslućuje, dobija napade mučnine, svojevrsna fizička manifestacija intuicije i podsvesti! Verovatno jedan od neuobičajenih načina, težak u svojoj ironiji, put da saznaš i iznešeš iznova zamračenu bolnu tajnu o silovanju doživljenom u mladosti, posle maturske žurke, opisan je u ovom romanu. I na to se nadovezuje samo sve veći broj silovanih mladih devojaka, devojčica a istraga traje…

Žrtve  “Nekada je i najgori košmar bolji od stvarnosti.”

Život posle – ,,Kod nastavljanja dalje nema mogu ili ne mogu – jednostavno nastaviš dalje.“

Istina“Laž može da postane istina. Istina nikada laž. “

Laž – “Beskrajne laži. Lažov se kune lažovu zbog kog je lažov postao.”

Pravda“Ona je mrtva. Pravda je iluzija. Kada ubi­ju ono što voliš, nema pravde, samo manje nepravde koja ne može da obriše rane, ali može da umiri čoveka, da ga spreči da postane nalik onima protiv kojih se bori.“

Tajne – “Svaka tajna skriva istinu, ali samo neke tajne mogu razotkriti laž”

Haker – “Obećavam da ćeš uskoro saznati sve o njima – o prevarama koje pune njihove džepove, o lažima koje im čuvaju fotelje. Ovo nije moj rat. Ovo je osnovno pravo svakog čoveka na život. Na život bez ugnjetavanja.”

Kompjuterski desktop

 Junakinja se u jednom trenutku pita da li bi ona rešila ikada slučaj i donekle olakšala sebi i priznala silovanje sa mogućnostu da je otac donekle u ključnom trenutku pomogne. Šta je sa ostalim ženama koje nemaju tu mogućnost, čiji otac nije policajac, pita se ona, i ima duboko razumevanje prema strahovima tih žena. I sama Marinina borba i borba hakera R. da se bar određeni broj žena spase novih zločina, hapšenjem silovatelja dolazi u jednom trenutku u bezizlaznu situaciju. Žrtve nasilja su tako često u bezizlaznim situacijama. Ono što je najopasnije u našem društvu je što su kazne male, dokazi se relativizuju, sumnja se u žrtvu više nego u počinitelja! Nasilnici su u svim sistemima, često mogu da utiču na zakon, a žrtva da kobno strada svojim priznanjem. Otuda je borba uvek lična, i svako se odlučuje na nju u skladu sa svojim mogućnostima. Zato u romanu imamo razumevanje prema svim onim ženama koje ćute o onome što im se dešava. Marina koja završava isprebijana u bolnici razume ženu u bolničkom krevetu pored nje koja svoje modrice objašnjava padom u kadi…ali joj ukazuje da ona nije ćutala i ostavlja joj svoj kontakt za svaki slučaj.

Jednako tužan, i bolan je osećaj da čak žrtva mora da položi svoje telo kao dokaz, da podnese jedno sumanuto hrabro ali opasno suočavanje i izazivanje nasilnika ne bi li on bio priveden pravdi! Zašto!? Pa on je pod maskom divnog, sjajnog borca protiv kriminala, on je u sistemu koji bi trebalo da sve nas čuva, on se tu sakrio. I čini nedela. Ali haker R. to zna…Don Kihot koji ne želi slavu, samo da bar u deliću svog mikrokosmosa spasi buduće moguće žrtve, a on to može jedino na ovaj način. I to je samo čestica pravde koja je ostvarena na neki način, kada je haker R. preuzeo “zakon u svoje ruke” spreman i sam da bude uhvaćen i žrtvovan ako je to potrebno. Nije to put, ali jeste roman ukazao da smo često na granici da nas do dna dovodi upravo nesprovođenje zakona, iskusno bekstvo zločinaca sistemu, korupcija i nepravda, često navode pojedinca da pomisli da nema pravde ni u pravu, ni u sudu, nigde i da pada u iskušenja da se bori svojim golim rukama i telom.

Otuda, ova savremena krimi priča rastače sistemski zarobljeno društvo i pojedinca koji se u njemu koprca i snalazi na bolne i rizične načine. Uvek postoje dve strane priče, oni koji su uspeli, mnogi koji su izgubili bitku, pa i život. Oni koji su progovorili i oni koji još uvek ćute. Oni koji su skinuli teret sa svoje duše i ponovo mogu da žive i vole i oni koji su kažnjeni…

“Profajler” je otuda svojevrsna kritika društva i podrška žrtvama nasilja da se izbore sa svojim demonima.

Ono što je vodilo junakinju, i čime se u trenucima slabosti hrabrila je moto koji je pronašla kroz svoju ljubav prema Japanu. Bušido –  kodeks ponašanja samuraja…

Ju – : hrabrost – snalažljivost, tvrdoća i hladnokrvnost.

 

 

Romani Tamare Kučan i IK Urban art očekuju Vas i na ovogodišnjem Sajmu knjiga

Tamara Kucan godina

 

tekst prenet na portalu: Mediasfera- logo

Profajler - Mediasfera

 

tekst prenet na portalu razumno.rs

razumno rs

Osvrt na buntovničku sagu o parohiji Srbiji, u knjizi “Justicijo, digni glavu”, autorke Pavice Veljović

Naslovna - Copy

“…samo na nepravdu srce jače bije. U svim ostalim situacijama kuca.”

 Uvek smo se hvalili da “naša” žena, o imali smo mi arhetip te žene – čuva dom, ognjište, muškarca, decu, očeve, majku, poreklo… Ne ide u boj ali je stub. A kada zatreba bogami ide i u boj. Ma, građevinu od doma napravi a u središtu stub – ona. No uglavnom je ćutao taj stub. Kad se sruši tek onda postane vidljiva. Ta, “arhetip” žena.

Došla neka “strašna” vremena, žene su danas i ognjište, i boj i mač,  a u Pavice Veljović pero je taj ubojiti mač koji ne ispušta, braneći ljudskost. Nikako Bog Darvinu da dokaže da je pogrešio kada smo mi ljudi u pitanju…u takvom vremenu živimo, priča nam autorka, a ono je moralo da iznedri jednu buntovničku ali i duhovitu, lucidnu sagu upravo o trenutku u kojem smo sada. Zatečeni ili kao posledica dugog procesa, većina profitira ili ćuti – naša autorka ne želi da ćuti. U samoj knjizi pronađoh i pisca:

“Neobuzdanog sam temperamenta. Divlja i svoja. Blesava sam na svoj način! Dvosmislena, trosmislena, šestomislena! Ali to sam ja. I baš to me čini srećnom, to kad znam da pripadam sebi. Nisam marioneta ni u čijim rukama! Sama svoja! Slobodna i srećna! Neukrotiva u svojoj osobenosti! Nepokolebljiva u koraku napred! Nesalomiva u borbi za pravdu! Neuhvatljiva poput vetra! Dodirljiva onima koji me razumeju srcem. Za sve ostale nedostižna i daleka”.

Pavica Veljović, poznata je do sad književnoj publici kao autor knjige aforizama “Sizife, promeni ruku” .

Novom knjigom se odlučila za mešovitu formu kratke priče, aforističkih segmenata, razgovora sa samom sobom koji je utkala u sveopšti okvir koji povezuju svu tu uskomešanost među likovima, zemljotrese u dušama, a to je romaneskna saga o Parohiji sa sve svojim klovnovima na vlasti i onih oko vlasti, sa svim komšijama koji čekaju da nekom crkne krava, sa svim onim sa ratišta povratnicima, i obespravljenim ženama, decom, psima…

invalid citati

Svom silinom na samom početku obraća se Bogu koji je sve ovo “zakuvao” i da mu je vreme da skrati pauzu i posveti se malo ljudima…Svom silinom obrušava se na vlastodršce jedne male seoske Parohije. Nadimci asociraju na današnje aktuelne političare, pa su neke promocije ove knjige možda zbog toga sprečene…nepodobne li su!? No, to je sticaj okolnosti i pitanje momenta, nije tek od skora ta Parohija ubijala ljude nepravdom niti će se Justicija izboriti sa iskušenjima uskoro, mnogo će žrtava proteći…Mnogi će se vlastodršci izmenjati… Ne bih se uzbuđivala da sam na mestu tih duša, ni bavila cenzurom jer je poruka univerzalna i vezuje se za vekovno pitanje koje je možda u korenu svake religije i sumnje: Gde je pravda?

Dileme vere u pravdu su i dileme vernika. Da ima Boga zar bi se ovoliko nepravde na nas obrušilo? A suštinski ova knjiga nam daje da preispitujemo: Bog nas je ostavio, čovek je čoveku strah i Bog, iskrenost i pravda su boginje ali ko im je stavio povez preko očiju!? Ako nam nije svejedno, ako nas boli zašto okrećemo glavu od tužnih i nesretnih, zašto nam je glava u pesku, da li smo odista nemoćni? Možda i jesmo. No najteže je kada su roditelji nemoćni da svojoj deci ostave jedan pravedniji svet a Pavica Veljović knjigu posvećuje svojoj deci, ujedno našoj budućnosti i zbog toga rizikuje ako je potrebno da izlije u svet kroz ove pisane redove sve istine, sve što je njeno pravedno srce osetilo, videlo, pokušalo, i nije se slomilo, još…se bori…Da li je to ludilo?

Suza citati

U odeljku sa likom Žuje koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i koga hoće da udave sopstveni gresi jer u njemu još ima duše i savesti nailazimo i na one druge: “Ljudima je lakše da veruju da si ti lud. Neće da shvate! Lakše im je tako nego da kažu sebi da Žuja govori istinu. Ljudi žmure istini u oči!” “Tuđom rukom si gurnut u ratove, sopstvenom moraš da se iz njih čupaš.”

Perunika i Paulina dve junakinje rekla bih u jednoj ženi. Ogledala suprotnosti koja se utapaju u jedno, jer i jesu jedno.

Perunika koja ispušta krik, urla, viče, ima mišice i otvoreno seva i grmi i u nevolji drugog spašava i strada, i veruje, i poziva pravdu i Paulina koja spava, spuštena nekim čudom među ljude, o šta su joj ljudi uradili!, snom da zaboravi, još spava…tokom romana…na silu spava… Zapravo Paulina nam prikazuje sve strahotne posledice kada je čovek čoveku vuk i kada je jedinka svojim ćutanjem sama sebe zatvorila u kavez ili su nas prisilno u getu sveli na nulu!?

Dok Paulina spava, ona “sanja” aktuelna dešavanja. Baba koja gubi dokumenta proglašena je za teroristu i pošto je već medijski sve to lepo upakovano, poslata je na onaj svet, pa nek Bog utvrđuje jeste li ili nije. Na Zemlji ona je baš dobrodošla u pravi čas da se manipulacija sprovede.

Šta je sve Paulina videla:

O narodu: “Guta narod. Ne pita se ni o kakvim poreklima bilo čega. Prokletinja smo mi! Neka je i od guje mleko samo da ne košta ništa, da je badava!. Što narod više trpa u sebe, halapljivo grabeći i otimajući jedni od drugih, to ovaj češće trlja dlanove i likuje.”

“ Projekcija života u parohiji završava se povlačenjem. Naroda. Potom užeta.”

O manipulaciji: “Zaključamo sebe u tuđa mišljenja, dozvolimo da nas zarobe manipulatori i prevrtljivci čija sebičnost i ne poznaje druge oblike života sem nametanja ropstva drugima. Okrenemo ključ u bravi misleći da se time zapravo štitimo. I dok sedimo zaključani u svom svetu njime i dalje vladaju oni koji su nas iza te brave saterali.”

O ćutanju: “Ćutanje teško kao mrak. Ćutanje snažno kao jauk i vrisak. Ćutanje do iznemoglosti, do klonuća i posrtanja. Ćutanje do same zemlje kojom su me koraci vukli ka smrti.”

O srcu: “ Kad čaša puca čuje se krh. Kad puca srce čuje se muk”

I tu dolazimo do sveprisutne dileme koja je sve više u svima nama, stanovnicima ove Parohije: tuga ili borba? Šta prevagne? Osmeh deteta…

“Nemaš ti vremena za tugu. Neka tuguju oni što nemaju šta drugo da rade! Ti si u opakoj borbi! Ako izgubiš, ne gubiš sama! Lupih sebi šamar realnosti, zavrnuh rukave, pljunuh u dlanove i krenuh u taj okršaj. Sa sobom. Sa životom. Sa teretom. Ali, za nju. Ihhh, koliko snage može da ti da jedno plavooko čupavče. I ne samo snagu, već čitav smisao života.”

Rimantas Radisauskas

Rimantas Radisauskas, slikar iz Litvanije, takođe veliki borac za pravdu, ilustracije za naslovnu stranu

Menjajući, poskakujući iz naracije u neki vid samoobraćanja, pa ulazeći u diskurs narodskog jezika, lutajući kroz priče između muža i žene, unuke i dede koji je mudrac i učitelj, do diskursa urbanog, mešajući sve one stilove kao što su u jednoj parohiji pomešani svi različiti karakteri, ovaj roman nam nudi retrospektivu te naše raznolikosti ali i pokušaja malobrojnih da se odupru posrnuću.

Kritika nasilja nad ženama, prihvatanje različitosti ako u sebi nosi dobrotu, sa jedne strane,  tradicionalistički duh ali blaga ironija na pojedine situacije u tom tradicionalnom ruhu sa druge stane. Grč. Bol u stomaku. Tuga. Težina i breme života para srce, otvara zašivene rane, kao da nas hvataju reči poput ruku za okovratnik i govore: budi se, ne beži od sebe, razumem tvoju tugu, tuguj ali ne odustaj…

Sa druge strane autorka ima takav dar prefinjene ironije i sarkazma, humora, da čitajući je ona nam stegne srce bolnim šrafom, čini mi se baš jaku ruku ima :-), a onda nas razgali dosetkom, i ironijom što na račun svojih junaka što na naš račun da se grohotom nasmejete. I tako u tom ringišpilu realnosti ona nam mami osmeh i vraća snagu da izdržimo život u kome su i pravdu umorili. A ko će oživeti Justiciju, Boga, istinu i dušu, dobrotu? Pa onaj  ko ih i uništava. Čovek.

Hrabost je ime onih koji izdrže da gledaju mozaik nepravde i slikaju bolji svet. A da bi naslikali novu sliku u Parohiji neko Justiciji mora skinuti povez s očiju. Knjiga poziva da skinemo povez, jer pravda nije negde tamo, ona je u ljudima.

Kako poručuje sama autorka:

“Dragi moji čitaoci, nemojte rešavati probleme ćuteći o njima. Razgovarajte makar sa sobom. Tada ste najsigurniji da uvek postoji bar jedna budala koja će pažljivo da vas sluša. Ostale budale nemaju vremena za nas. Pričaju same sa sobom.”

Buntovnička saga Pavice Veljović ima mnoštvo jakih slika, realističnih, misaonih, metaforičnih, duhovitih da se jednostavno ne mogu sve ni dočarati, ali se morate kasnije vraćati na njih, posebno je korisno ako vas uhvati malodušnost setiti se pojedinih delova.

I dok mediji smenjuju red laži i red istine, i više se istina ne razaznaje,  vratila se uloga knjige u kojoj se neće tako olako manipulisati istinom. To je upravo knjiga  –  “Justicijo, digni glavu”.

pravda citati

Možda je krik, onaj Munkov, možda je  Pavica Veljović samo lupila jako šakom o sto, i ko zna koliko puta će još, a možda je ovo samo nežan ali zaštitnički majčinski zagrljaj istinom sabranoj u ovoj knjizi, u amanet svojoj deci kojoj je knjiga i posvećena:

“Vidiš li kćeri, ono nebo? Treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se suviše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri.  Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš, da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera.

Obećanje ispunjeno. Mame ne smeju da lažu.”

Ako smo mi žrtve obmanjivanja, ima li više vremena za decu koja tek nevino ulaze u ovakav svet, da ćutimo, imamo li više prava da ćutimo, da lažemo? To pita Justicija, umorna koliko je i čovek već umoran, pravda koja poput đavola iskušava dok je i sama anđeo i prognana poput sotone u izvrnutom ogledalu čoveka. Čoveka koga legenda kaže Bog stvori po liku svome, koji, legenda kaže po Darvinu nastade od naprednije vrste majmuna. Pa čemu smo bliži, kako vreme odmiče…!?
Možda je jedini odgovor upravo u onome – od čega smo se to udaljili. Od sebe. Čovek je samo čovek. U njemu je i mač nepravde i žudnja za slobodom. Birajte!

“Koji tas je teži: onaj na čovekovoj ili onaj na đavoljovoj strani? Pucajte, ale bezglave, ali jedno upamtite: za ovakvo srce trebaju vam olovni meci! Jer kad moje srce na ovu zemlju padne znajte da iz njega božur niče! Pucajte! Da procvetam ponovo.”

 

Poslednja strana - Copy

Pavica Veljović, rođena je 13. 03. 1978. Uveliko poznata kao aforističar. Autor je knjige aforizama: „“Sizife, promeni ruku”. Ovo je njena druga knjiga u izdanju Književno – umetničke asocijacije Artija

Princeza poji Zmaja – moj omiljen Wellness sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo

3

Volim da putujem kroz Srbiju – moj omiljen Wellness  sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo koja se nalazi na putu Petrovac -Zagubica u podnožju Homolja koje ponosno dominira i zove, izaziva mi osećaj da poletim i zagrlim, kad bih ikako mogla, taj čarobni planinski venac.

Kad god putujemo, trudimo se da ne idemo autoputevima već da se provozamo i vidimo manja mesta, kućice usput, uvek se naleti na nešto neobično, vidi se kako se živi u određenim delovima naše zemlje, koliko je koji kraj razvijen, koliko oronuo. Tako naletesmo nekih 10 km udaljeno od Grocke na čudesnog slona koji je čini mi se delo neke firme koja se bavi proizvodnjom kada od smole koje su sastavni deo i tobogana i sličnim proizvodima. Nisam imala  dovoljno vremena istražiću sledeći put podrobnije.

 

slon

Kada me pre par meseci put naveo ka Sremu kukuruz je bio malen a pšenica srednje veličine i zlatna. Sada, a slušah nešto i u vestima, zaista dosta je porastao ali slabije rodio kukuruz ali neodoljiv je osećaj protrčati kroz njega te stadosmo usput da se istrčimo kroz kukuruze. Ako me nešto asocira na Srbiju to je ta šaša koja šušti na vetru dok šetam i krijem se među stabljikama kukuruza. Nema konoplje okolo, kao nekad, kada je moj deda sadio u okolini Uba protiv korova. Ne videh niti jedno strašilo. Nekad ih je bilo na svakom koraku, to me je baš začudilo.

Kukuruyi

Iako sam mnogo puta bila u zamku podno Homolja, odmah iza Petrovca na Mlavi, nikad ne opisah svoj čaroban opuštajući osećaj kad stignem i zaronim u vreli bazen od 38 stepeni u Banji Ždrelo. Vreme je da moja koža kaže: Da ovo mi prija najviše! I moje koščice: da ovo volimo mnogo! Bazena je više. Možete birati unutrašnji koji je rashlađen i može da se odigra partija basketa, može i da se iscepa kupaći ako se pretera (a ja jesam) ponovo! spuštajući se nebrojeno puta niz tobogane. Svuda su okolo hidromasažeri i đakuzi kutak (ima ih popriličan broj) gde se može masirati kičma, butune, guza, tu su slapovi koji razbijaju stvrdla ramena.

homolje 2

Homolje i Mesec

Leti ima tri bazena napolju a zimi dva unutra jedan vreo, drugi rashlađen. Ma divota. Cena je „smešna“ ako odete na jedan dan, uzmete paket i za Spa, dobijete narukvicu oko ruke i slobodno koristite sve od bazena do saune, slane sobe koja je baš jaka i korisna, parno kupatilo, divna rimska bajka na toplim foteljama i voda koja žubori i vraća vas u neka maštanja (mene sa dvorova, samo da ne naleti Kaligula 🙂 )

O vrednosti i efektima ove termalne vode, koje sve bolesti leči, a leči odista,  pročitajte detaljnije na linku: http://www.ruczdrelo.rs/termomineralna-voda

 

Očarao me je na prvi pogled zamak a zatim scena na samom ulazu koju ja zovem Princeza poji Zmaja. 

20 devojka i ymaj

Mogu  i da se iznajme sobe te se centar sastoji od Hotela, Termi i Etno restorana.

Ja obično uživam u termama, pre neki dan sam zaspala u slanoj sobi i probudilo me sopstveno hrkanje, žao mi je devojke koje je sa mnom i mužem bila ali nama je bilo super, dremnuti tu!

Bazeni:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

SPA:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

12

OSEĆAJ SLOBODE

6

Šok burence ledene vode posle saune

Pored toga što se sva istopim u toploti dobijem neki osećaj slobode i prvo se nekako izvrištim pod slapovima a posle se potpuno umirim i Banja Ždrelo od mene načini “ukroćenu goropad”.

Tu su i dragi papagaji a i moje omiljene kuce

Sem u hotelskim sobama možete se okušati da odsednete i u ovim sobicama – bačvama.1

Etno restoran

Etno restoran ima i baštu i unutrašnji klimatizovan deo a hrana je obeležena specijalitetima kraja uz obaveznu čašu vina gratis, uz obrok.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Moram da istaknem da je atmosfera i energija ljudi sjajna. Nema uopšte namrgođenih lica. Najednom samo krene degustacija vina i stižu vam na ležaljke čaše belog ili crnog vina. Pa posle evo stiže i gospodin sa poslužavnikom, punim umešenih pita, pogačica, raznih đakonija, i dok se sušite na peškiru čujete samo “Izvolite, kuća časti”. Deca, bebe nekako nasmejane, imaju i svoj mali poseban bazen sa ljuljaškama.

Za hrabre ili iskusne tu su i lekovita blata:

41 blato 1

 

42 blato 243 blato 3

Naravno neizbežno cveće i suveniri:

 

Nastavljam da putujem Srbijom,  manastire sam davno obišla, tad nije bilo blogova, poseban je uspon Ovčar Kablar – raj u našoj zemlji, te ću te pohode morati da ponovim sad u eri neta i blogova 🙂 a i za svoju dušu. Opisaću  sigurno još divnih mesta ali ovaj moj najdraži zmajev zamak u koji najčešće idem je pridobio moje srce.

Voli devojka zmajeve, tako je to!

Nisam bila u Sokobanjskoj varijanti, sin vlasnika ovog zamka sličan aqva park je napravio i tamo.

Do sledećeg puta! Putujmo i uživajmo u prirodnoj lekovitosti koja izvire iz naše zemlje, iz dubina, možda je tamo još ona hrabrija duša ovog podneblja.

 

Fotografije: Slučajni bloger

“Besani” nas bude, osvrt na zbirku kratkih priča Gorana Stojičića

static_qr_code_without_logo

QR code – samo za radoznale 🙂

Ko su “Besani”? “ Trećina srećnih, trećina nesrećnih i trećina koja o tome ni ne razmišlja. Radost, tuga, ravnodušnost, zamišljenost, nervoza, opuštenost…Zbog odlaska, povratka, rastanka, susreta, uspelih i neuspelih poslova…Uspelih i neuspelih ljubavi. Sve je izmešano. Srećom, u velikom prostoru”

(odlomak iz pripovetke “Sama”)

Povratak kratke priče među domaćim piscima osvežavajuće deluje na našoj književnoj sceni. Primat svakako već godinama i “slavu” odnosi roman, poezija se skromno čuva, više kroz uže stručnu publiku nego među čitaocima. Pisala sam i o romanima,  a nedavno su me iznenadile i obradovale dve zbirke kratkih priča “Lubenica bez snova” Danijele Nenadić kao i duhovito, lekovito osveženje, zbirka  “Da se kladimo u čokoladu” Nove KeveiPo.

Čini mi se da se čitalačka publika navikla i lakše razume roman a postavlja se ponekad pitanje kako čitati kratku priču. To je svojevremeno i bila tema – Ciklusa Narodne biblioteke “Kako čitati”.  Na jednom od tih predavanja majstor kratke priče, David Albahari održao je predavanje i sam istakao da mu je lakše odgovoriti na pitanje kako napisati, nego kako čitati kratku priču.

Kako nam autor, Goran Stojičić na samom početku daje uputstvo kako možemo (jedan od načina) da čitamo njegove priče, uz muziku, koristeći QR code čitač koji će nam otvoriti muzičku numeru iz coda u uglu, na početku svake njegove priče, mene je to odmah podsetilo na Albaharijev odgovor još 2013. godine sa tog predavanja gde se on šaljivo osvrnuo na pitanje čitanja kratke priče.

Albahari je tada rekao: “Prvo što sam pomislio kada sam čuo da je naslov tribine “Kako čitati kratku priču”, bilo je kako čitati sam taj naslov? Šta, u stvari, pita to pitanje? Da li pita koji je najudobniji način da se čita kratka priča, da li je bolje sedeti ovako kako ja sad to činim ili prekrstiti noge ili možda ležati u krevetu, ili šetati, stajati kraj prozora? Ja sam isprobao sve te položaje uz knjigu Najkraće priče na svetu i mogu vam reći da sam u svakom položaju sa velikim zadovoljstvom čitao. Tako sam, bar za sebe, razrešio prvu dilemu o pitanju najudobnijeg položaja za čitanje kratke priče. Postavlja se pitanje i o izboru mesta, odnosno, gde se čovek najbolje oseća dok čita kratku priču? Mnoge sam moje romane i priče napisao u kuhinji, sedeći preko puta moje žene, to često pominjem jer ona ceo dan provede na poslu, deca su u školi, mačka lovi vrapce, ja nešto radim po kući. Kada dođe veče i kada treba da sa suprugom provedem neko vreme, ona čita kriminalističke romane, a ja sedim preko puta i pišem kratke priče. I čitam kratke priče, naravno. Shvatio sam takođe, da na svakom mestu čitam kratke priče sa uživanjem. Dakle, svako mesto je zgodno za čitanje kratke priče. Sada bismo mogli da se pozabavimo pitanjem šta znači čitanje kratke priče uopšte? Tu mi se pojavila još jedna dilema: da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja bilo čega drugog? Da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja pesme ili od čitanja romana?”

Kada pogledam Facebook profil Gorana Stojičića gde su i prapočeci njegove zbirke, zaista sam prepoznala sa fotografija čitalaca  koje su mu slali, da se knjiga čita na toliko različitih mesta, u različitim delovima sveta, pod vodom, na plažama, da je doživela jako dobar odjek među čitaocima.

Pronašla sam i sveobuhvatnu recenziju Milice Vučković,  koju vam preporučujem od sveg srca da pročitate i u mnogo čemu bih se samo ponovila te ću se ja osvrnuti iz nekog drugog ugla a ovde možete pročitati dosta toga što bih i sama rekla a  pri tom je recenzija nenadmašna kada je ova zbirka u pitanju. Preporučila bih i emotivan osvrt Željke Zebić koja je takođe uspela da predoči suštinske prve utiske čitanja ovih kratkih priča.

           QR code još kad se pojavio, bio mi je jedno od baš prijemčivih tehničkih pomagala, i sama sam ga odmah stavila u svoj mail u kome sam učitala svoje podatke, često sam sa reklama androidom učitavala onako, dečje, zanimljivo mi je bilo, suprug koji je izrađivao bilborde nametao je klijentima uvek QR code iako to još nije dovoljno zaživelo kod nas. I mislim da i danas još uvek nije dovoljno korišćen ali da će ga neko iskoristiti u svom književnom delu da savlada prepreku štampanog izdanja i doskoči elektronskoj formi kojoj je lakše da vas usmeri u vidu linka ka youtube numeri, e to nisam očekivala! Ljubivoje Ršumović je za ovu Stojičićevu ideju na tribini u biblioteci “Milutin Bojić” rekao, parafraziraću,  dobro je uvek biti prvi u nečemu, e sad koliko je to loše ili odlično nije važno. Meni ovo nije ključno, nije ni podilaženje savremenim generacijama, jednostavno je odlična ideja da birate kako ćete čitati priče. Nekad u zamračenoj prostoriji noću, uz lampu, u tišini gde tiho ide numera sa QR coda, nekad bez muzike, pa tek na kraju odslušam i numeru…tako sam ja čitala. I usklađene su mi tematski, emocionalno priče i muzičke numere. Trud autora, možda i previše perfekcionistički za moj ukus je očigledan. I sam diskurs i rečenice su kao i priče doterane do savršene mere te mu zameram, što nije pustio neku podužu rečenicu, ili omanuo sa nekom slikom gde joj nije mesto, da se malo opustim 🙂 Sve je usklađeno i to me je na neki način činilo napetom. Pri prvom čitanju. Pri drugom čitanju samo mogu da zaključim da autor poštuje pisanu reč i da je želeo da izvuče iz svake svoje priče maksimum, da je radio na njoj, da nije olako shvatio ono što će stajati iza njegovog imena.

Iako, i poslednja priča sugeriše da su ovo priče o ljubavi, moj subjektivni doživljaj je da je ovo knjiga o pojedincu. Pojedinačno traganje žene i traganje muškarca za ljubavlju, iz usamljenih atmosfera svojih životnih priča ON i ONA se u svakoj pripoveci pomeraju jedno KA drugom ili ODLAZE jedno OD drugog ili TRAGAJU ili ŽUDE, MAŠTAJU.

Ispod sloja ljubavne površine većine priča je zapravo svakodnevica i bitisanje usamljenog čoveka koji pokušava da OPSTANE u surovom svetu, eh, malne kodiranom po meri sistema a ne pojedinca. Nedostaje “sočnosti” svetu pa nemamo likove na koje smo navikli, u klasičnom obliku, imamo NJU  i NJEGA  postavljene u različite okolnosti. E tu je ono što izdvaja ovu zbirku pripovedaka. Pisac se ne meša, on predstavlja, bez zauzimanja stava, sudbine različitih profila. Neko je samo sanjao samoubistvo zbog izgubljene ljubavi (priča Pad). Srećom, da, ali odmah pomislite iako toga nema u knjizi neko u stvarnom životu nije samo sanjao, već je to i učinio. Tu su vozovi, let avionom, tu se iz ljubavi promeni pol (priča Put), tu je hirurg, slikarka koja bojama zamenjuje celokupan život, uspešan poslovni čovek koji prazni bešiku i živi po tačnoj minutaži i tako u krug, i mnogo likova koji nas okružuju a možda ne slutimo šta se iza tih odela, iza prozora nečijih soba krije. Inventivne priče kojih se dosetio pisac da nam ispriča i neobične ideje njegovih likova jedno je od najupečatljivijih osobenosti Stojičićevog prvenca. Sa neverovatnim obrtima na kraju! Uvek vas sačeka iznenađenje. To nije naravučenije, to je pečat koji menja i dodaje još jedan smisao, nov potpuno. Svaka priča je višeslojna. Nosi vas jednostavno ispričana ka jednom smislu a onda se otvori iznenadnim obrtom na kraju još jedna perspektiva koja vam potpuno menja pogled na prvobitnu uhvaćenu sliku. Sve se dešava “po prirodi stvari” i autor to samo opisuje a onda na kraju obrtom donekle sugeriše da možda to nije slučajnost, ili čak i da je slučajnost svaka kružnica traje i mora na kraju da zatvori krug u konačni oblik.

Najsnažniji utisak na mene ostavile su četiri priče. Uvodna priča “Pad” , “Boje” “11 000” i poslednja pripovetka,  “Prošlost”.

U priči “Pad” zaustavljeno je vreme i zaustavljena je budnost. Junak sanja kako skače sa višespratnice, jer ga je njegova ljubav napustila. Dok pada vreme nije dimenzija. Pisac stvara posve književnu, filmsku, umetničku dimenziju. Dok pada on na četvrtom spratu vidi porodicu koju sreće svakodnevno i deluju kao srećan par ali dok pada unutar stana on vidi NJU kako baca burmu a on je hvata u letu. Baca je nazad u stan pravo na dete i roditelji prestaju sa svađom. Razotkriva masku nasmejanih komšija a ujedno i menja tok njihovih života. Dok sam tone. Zatim zaviruje u život najzgodnije komšinice na trećem spratu, te na drugom spratu ukršta pogled sa bakom koja je izgubila muža i duhovito se prepoznaju, po njemu koji je krenuo na “onaj svet” ona bi da svom preminulom dedi pošalje protezu, da ne šeta krezub “tamo gore”. Na prvom spratu je osoba zarobljena u sudskom sporu oko imovine, čekajući poslednje ročište a on zamišlja njeno oslobađanje iz tog “čekanja” i ropstva i pomišlja “možda  joj dođu fini ljudi i presade je u nešto lepše”. On tu osobu vidi kao biljku. Konačno se dočepati tla na koje pada nije smisao, već buđenje i povratak u realnost. San je prošetao zgradom, a stvarnost se dočepala sna i ponovila odsanjano. Obrt na kraju je upitanost: da li je realnije ono što sanjam ili je stvaran život koji živim samo tužan san?

U pripoveci “Boje” naglašena je simbolika usamljene žene, slikarke,  koja živi samo sa mačkama, ženkama bele boje a doživljava otkrivanje svojih trauma u trenutku kada joj na prag dolazi crni mačor. Kakva alegorična priča! Umesto uobičajene priče o devojčici koju je otac napustio pa na primer ide kod psihologa, ili na primer kroz nesretne ljubavi raščišćava slomljeni mozaik lika oca, što imamo u mnogim romanima, filmovima, što je razlog njene neuklopljenosti u društveni život,  nesazrevanja u ljubavi, potpunog izbegavanja muškaraca u svom životu ovde imamo posve poetičnu, lukavo smišljenu igru belih mačaka i crnog mačora koji otvara njeno ranjeno srce snažnije od milion seansi na koje idu ljudi savremenog doba. I ona kreće da se oslobađa, da crta naga muška tela, da kroz aktove  prazni sve nakupljene, duboko u sebi sakrivane boli koje se završavaju konačnim krikom.

Neizbežno je pomenuti priču “11 000” upravo zato što kroz čitavu zbirku pisac igra tu igru brojeva, do usitnjenosti koja je toliko puta zastupljena da sam joj morala pridodati neko svoje tumačenje. “Znala je da će se ovo desiti jednog dana, a svaki je brojala. Od onog prvog, od pre više od tri stotine šezdeset jednog meseca. Današnji je bio – jedanaestohiljaditi. Bilo joj je potrebno samo deset minuta da se spremi.” Priča završava: “Ovo je bilo njeno najbrže pakovanje u životu. U stvari, najbrže pakovanje bilo koje žene. Ikada.” U više pripovedaka nailazimo na detaljno izmerene dane ili minute…jer život je vredan i sekundu, i izgubi se u sekundi, a može trajati i protraćiti se u čekanju, a može se životom nazvati baš to čekanje, ali ono otkucava naše vreme. Svaki je sekund našeg života naš. Ova junakinja je dočekala svoju sreću, svesna težine čekanja, težina se brojala u hiljadama. Ali je vredela!

Završna priča “Prošlost” podsetila me je donekle na okosnicu i poruku romana Velika laž, Sonje Atanasijević, jer nas upućuje da idemo ka svetu u kome ćemo biti čipovani, osećanja ne postoje, samo misao, isprogramirane smo senke…Odlična inverzija da pripovetka “Prošlost” priča zapravo priču iz budućnosti, iz 2084. godine. I ko su onda Besani? Oni koji su osećali. Oni koji su pisali o ljubavi. Kako se završava ova saga besanosti:

“ O čemu je pisao?

  • O ljubavi
  • O ljubavi?
  • Da. Nekada se pisalo o tome. I čitalo.”

Bez želje da sudi, pisac traga za osećanjima koja ljude čine živima i šalje poruku da se ne uvlačimo u ljušture, da se ne povlačimo pred sistemom, da volimo. Danju. Noću. Da budemo budni i besani.

Goran

Goran Stojičić – fotografija: Dalibor Stanković

„Besani“,  zbirka priča, Gorana Stojičića u izdanju IK Ammonite, Beograd 2016, dočekala je drugo izdanje, prevod na engleski i u toku je prevod na slovenački jezik.

U cilju preživljavanja i oživljavanja umetnosti i novih talenata  kroz književne i umetničke večeri, Goran Stojičić najavio je projekat Besano veče čiji je urednik i moderator od septembra 2017.

Besano vece

Jevremova 25, Beograd

 

 

Izvor i preporuka tekst:  David Albahari: Kako čitati kratku priču

„Ne veruj rečima“, roman Jelene Milenković ili knjiga samo za one koju su spremni da se probude iz kome

JMM Knjiga

„Rodiš se suviše sam, živiš sa suviše njih pa umreš sa strancem u sebi“

Neobičan format romana, donekle skup drama – minijatura  pojedinačnih likova koje na okupu drži Kolaž – skupina bogova sa slike, tek to je neobično!, da bi na kraju Epilog otkrio tajnu isprepletanih likova koji se smenjuju pred nama.

Svojevrsna igra koju je autorka stvorila, iluziju grotesknog muzeja (čitaj ovog našeg savremenog života) u kome se sa slike – kolaža oslobađaju božanstva: Artemida, Katarina Mediči, Herodot, Fil Lajnot, Endi Vorhol, Žak de Mole, Perzefona, Crvenkapa i Mika s Dorćola. Nad svima, tu je Zevs možda i meni najdraže posmatračko oko koje se vratilo među ljude i svojim čuđenjem opisuje u šta smo se pretvorili (dok je odsustvovao).

Veliki Zevs se opio, Eol ga je gađao vetrovima i vratio među smrtnike a on kaže: „Jupiii, bio sam zvezda! Šta ću sada? Opet među Ljudima. Samo što nemam nikakav zadatak, a ni ovo nije Olimp“. Posmatra grad i zaključuje: „Ravna betonska ploča izrezbarena ulicama u kojima nasukane, jedna na drugu naslonjene, stoje građevine s čudnom namenom da sakriju ljude od ljudi.“

 Neobično „društvance“ božanstava, kreiranih zapravo od ljudi, prvo začuđeni, mrtvi a živi, kroz svoju udaljenu perspektivu sagledavaju a ponekad i začinjavaju, smešne, tragične, smislene, besmislene promene koje su se desile ljudima savremenog doba, sa posebnim naglaskom na 20. i 21. vek. Kako im deluje ovo naše podneblje: „Bojim se da mi se ne dopada iznad Balkana. Previše agresivne učmalosti. Nikad nisi načisto da li pevaju ili nariču.

– Oh, vi zaboravni bivši revolucionari! Znate li šta je Balkan? Stratište. Tu žive žrtve-dželati. Ne znaju šta bi hteli. Da budu sami, ali da ih neko podržava. Kad ih podržava, da to radi iz zadovoljstva, ne iz moranja. Ako primete moranje, ne objašnjavaju ga argumentima već streme da se oslobode iako nemaju od koga, osim od sopstvenih slabosti. Ili da potčine, iako nemaju koga osim onih čija im podrška treba da bi preživeli“.

Najsnažnije priče u koje se upliću božanstva su oko likova: Ivona, Samac i Žena pod oblakom. Najjači začin je Mika s Dorćola ali to je tajna epiloga.

Ivona je i inteligentna studentkinja i kurva, maštoviti sanjar i materijalista, u procepu svojih potencijala u nemogućim uslovima za njihov razvoj a kamoli ostvarenje. U ovoj priči ljubav je upitna.

Ivona otkriva: „Nisam zaboravila da uživam u bajkama, ali nisam zaboravila ni da verujem u njih“. Lik ove junakinje je metafora procesa koji se odvija u ženi, čoveku tokom pokušaja prilagođavanja:

„Promeniš se svakog dana pomalo, čvrsto ubeđujući sebe da si isti onaj od juče. Nakon nekoliko godina, u onim finim, satenskim momentima kad podvlačiš crtu i sravnjuješ stanje, shvatiš da to više nisi ti. Ili onaj od juče više nije ti. Ustvari onaj od juče i ovaj od danas dva su različita čoveka, suprotne obale, teški rivali. Ne menjaš se već se transformišeš. Ponegde evoluiraš, ponegde kržljaš. Eto, meni je zakržljao idealizam, a evoluirao pragmatizam“, otkriva Ivona.

Samac – ostavljeni suprug, pod stare dane, sabira u Samici svoj život. Snažan da prihvati svoje greške, snažan da odgaji sina koji nije njegov, snažan da živi za samo jednom toplo izgovoreno „ćale!“, da oseti da ga je sin prihvatio kao oca. Iza njega je san o sretnom braku, raspadnut u komadiće. No taj san je zamenila privrženost malom biću koje je odgajio, biću koga je život, (majka iz inata ), suočio sa istinom da čovek koga je toliko voleo, Samac nije njegov pravi otac. Bol iz ljubavi prema detetu je potresna i ranjava i čitaoca. Nežnost tog očinstva negde nadjačava priču o promašenom braku u kome je ljubav upitna.   

Žena pod oblakom„U srećnim brakovima jedan je savršen glumac, drugi je savršena publika.“

Snovi, ljubav, strast, a onda lagano život mrvi jednu po jednu čaroliju ljubavne idile, svako se odvaja i živi po inerciji u svom oblaku, ćuti, prećutkuje, viče ili plače pod tim oblakom. Inercija kotrlja nekad vrela srca kao okovane maglom, zarobljene duše koje slede neka pravila materijalističkog okruženja, nadmeću se sa nemogućim, drugima, inate se sebi, nesvesno ali sigurno žive sve više u jednom komatoznom stanju. Ne suočavaju se sa istinom. Iznutra.

A sve je to koma Mike s Dorćola. Koma društva. Takvi odsutni, sebi daleki, od sebe otuđeni, podložni manipulaciji, agresiji, nasilju, alkoholu, drogi, savršen produkt haotičnog savremenog doba!?

 Da li je čovek u komi ipak živ? Roman nas suočava sa pitanjem da li je održavanje u životu – život?

 U romanu nema patetike ali ima tragedije i humora. Ovo je filozofsko štivo. Autorka kroz priče iz svakodnevnih događaja svojih likova sve vreme snažno sudara kontemplacije o samospoznaji sa  uličnim žamorom, dimom iz klubova, psovke i smeh, i ne dopušta nam, jer misaonom snagom kao da puca rafalima a ne rečima, da predahnemo. Baca nam u lice ogoljenu stvarnost, bol, ljubavnu patnju, traganja u mladosti, zalutale sudbine, mirenje sa sudbinom i spoznaju smisla. Raslojava višeslojno i ne propušta da doskoči i razgoliti svako licemerno lice uspeha i neuspeha, laži, potonuća vrednosti.

 Sve maske koje služe ljudima kao pomagala u prilagođavanju, ova knjiga je strgnula.

 Kao bujica koja je krenula, koja čisti, teku slike, metafore, alegorije, sentence (uvek u onom Kišovom filozofskom bolnom ogledalu života) autorka je silinom reči  zaronila u stvarnost. Bolne tačke kao da je poželela sve da sažme u korice ove jedne knjige. A čini mi se moglo je biti i nekoliko romana iz ovog jednog, ne bi bilo dovoljno. Beskompromisna je istina. Život danas  – da li je muzej ili bolnica ili ludnica? Ko ume da razume tu spregu sa božanstvima koje smo izmislili da bi sebi olakšali, a koji su kao znakovi na putu ako želiš samospoznaju, onda se možda možeš i probuditi iz te kome. Sve su to poruke koje pristižu sa stranica romana i nalaze bar malo nade i rešenja.

 

Ponovno buđenje postavljeno je kao epilog:

„Ne veruj rečima – pružio je ruku.“

„Ne verujem rečima“, pružila je i ona svoju.“

„Upoznavali su se poznati stranci“

Zašto su bogovi važni u romanu? Oni su tu da „začine ono što Ljudi sami kuvaju“. I svi koji su odmaštani idoli, koji su uticali na nečije sudbine, savremeni mitovi, samo pokazuju da će ih čovek iznova i iznova kreirati. Zevs je začin jednog vremena, Vorhol je bog pop-kulture i začin drugog vremena kao i Fil Lajnot, jedan od frontmena grupe Tin Lizi.

„Ljubav ne trpi reči jer zahteva magiju“

Na kraju, ljubav više nije upitna. Ona nije u rečima, ona je u srcu i spašava, kako nas navodi autorka gromoglasno: „ otkrij da još uvek imaš srce i vikni: „Neću,bre! svima koji su te ubedili da si bezbedan samo dok si miš!“

Na kraju, ako ste hrabri, rekla bih, volećete ovu knjigu kao i  pesmu „Jailbreak“ kojom otpočinje ova filozofska prizma naše borbe za ljudskost iz pera Jelene Milenković.

JMM

Jelena Milenković – JMM, doživela je veliki uspeh sa knjigom, „Ne veruj rečima“ u izdanju Književno-umetničke asocijacije Artija. Nastavlja da razotkriva maske na društvenim mrežama i u iščekivanju sam i trećeg izdanja ovog romana kao što i verujem da će nas uskoro iznenaditi i novom knjigom.

 

 

 

„Priče iz moje glave i sveta oko mene“, zbirka priča Zorice Zoje Mladenović, IK Nova POETIKA, osvrt

Knjiga “Priče iz moje glave i sveta oko mene” zapravo nije zbirka kratkih priča. Sada su to ukoričene beleške. Kolekcija misli.  Sačuvani album zapažanja. Šta zapravo čini pisac ovih beleški? Kroz predmete, od lampe, tapeta ili čaša u njih unosi i reflektuje osećanja. Nema klasičnih metafora već svuda utkiva emocije kroz stvari, okoliš, ono što zapazi na ulici, na putu do posla. Sitnice iz spoljašnjeg sveta otkrivaju krupne emocije, unutarnji svet.

Ruši tabue da se pojedine reči izgovore i razotkriva ljudske mane koje potom prigrli i miluje.

Izražava bunt protivu isfoliranog sveta i licemerja.

Ton i diskurs su zaista kao roj pčela (naslovnica na to donekle asocira). Takva je i dinamika celokupne zbirke ovih zapažaja i misli.

Promišljanje života u smislu razdvajanja odista bitnog od bezbroj nametnutih pravila na koja ironijom ili podsmehom  pisac ukazuje. Uporno nam otvara oči da skinemo teret onog što se očekuje od nas i da pustimo potpunu slobodu sebi da budemo to što jesmo. Da na taj način upoznajemo sebe i korigujemo. To ne znači da smo savršeni.

Ovde se upravo nesavršenost poštuje. To je ono što je najveća vrednost, za mene, celokupne zbirke. Poštovanje prema nesavršenosti sveta, života i nas samih.

Pokrenute su mnoge teze kao na primer – neuklapanje u sistem:  “Život je korupcija… Pokušavam da ostanem dosledna. Ljudi se prodaju. Mnogi deluju normalno. Pretvaraju se. Glume… Postajem kao oni. Primećujem njihove čudne poglede ali se pravim da ih ne vidim. Svi pokušavaju da izvuku neke informacije. Postajem i ja po malo uznemirena. Krijem svoja osećanja. Gledaju me čudno, postavljaju čudna pitanja. I ja se pravim kao i oni… Pravim se da ih nisam čula, da ih nisam razumela. Vrtim se po prostoru. Ne snalazim se baš najbolje. Laganje mi nikada nije išlo od ruke. Pokušavam da promenim temu. Izbegavam kontakt očima a oni me uporno gledaju. Radoznalo me gledaju i radoznala pitanja postavljaju. Palim cigaretu za cigaretom. Sve ovo postaje stres za mene. Gledaju me sumnjičavo. Njihovi pogledi me probadaju, kao da me osuđuju. Tako bi da pobegnem negde, što dalje od njih. Od neprijatnosti koju su izazavali u meni, počinjem da se smeškam. Sve mi je neprijatnije… Laž nije za mene. Nisam sigurna da li da priznam… Briga me i ako me osude. Ne mogu da budem kao oni. Naglo ustajem, svi pogledi uprti u mene. Uzbuđeno im govorim: “ Evo, priznajem… Priznajem sve… Osudite me! Stavite na stub srama! Razapnite me! Kriva sam… Priznajem.” (priča Priznajem)

Temperament se sukobljava sa rutinom i monotonijom: “Živeo je svoju rutinu, svaki dan iste monotone radnje. Postao je čovek od navike. Godinama ništa nije menjao. Ušuškao se u svoju svakodnevnicu.” (priča Promene)

Možda se neće složiti mnogi, ja u konačnom utisku ne dobijam iz ovih priča, kako često kažu za njih, pozitivnu energiju. Ja doživljavam kroz njih na izvestan način upravo suprotno, neku setu svih tih prolazaka kroz tešku borbu sa vetrenjačama onih koji u tome žele i da istraju. I ne obećava nam niko sretan ishod.

 Duhovito i lepršavo predstavljen, a stiče se utisak i proživljen, nauk da su i tuga i radost podjednako opterećujuće i relaksirajuće u zavisnosti kad nas zadese i kako se nosimo sa njima.

Zapravo, ovde su svi glavni junaci MISLI. Ono što čovek misli predstavlja jedan paralelni svet koji nije nužno objektivno isti sa njegovim životom. Izuzetno važnu stvar učimo o tim paralelnim svetovima kojih mnogo puta nismo ni svesni. Ovde je razdvojen um od objektivne stvarnosti, predmeta, životnih tokova, ljudi, najbližih, najdaljih, prijatelja, neprijatelja, poslova, kolega, svog deteta, prolaznika, ljubavnika, sa jedne strane i sveta MISLI, sa druge strane. I ostaje pitanje: Koji je od ova dva sveta istinitiji? I na kraju, MISLI su zapravo naša DUŠA.

“Volim ja svoju samoću i trenutke svog mira. Tada se sabiram i svodim račune. Tada sam sama sa svojom slobodom. Mogu sebi da kažem sve što hoću. Stavim ogledalo ispred sebe i pričam sa onom što je vidim. Moje misli su moje vreme, koje puštam da teku neprestano svojim tokom kao reka. Dodirujem svoju dušu i gledam u svoje oči, i gledam njihov odraz u sebi. Ponekad dođem u sukob sa sobom, pogled mi tada uvene i padne dole… Padne na moje palčeve na nogama. Ispustim tada jedan duboki dah, i kažem sebi: “Biće ovo magičan dan!”. Zavirim u svoje srce i oslobodim ga svih okova, što ga pritiskaju. Borim se sa sobom… Borim i trudim da pobedim sebe. Da pobedim lošu sebe.” (priča Ogledalo)

Beleškama i knjigom autorka grupiše, želi svoje neukrotive misli da pripitomi i da sama sebe razume i objasni:  ”Pogledah kroz prozor… Duva vetar i njišu se grane… Prva misao koja mi je prošla, je da se i ja njišem… I sve u meni se njiše… I moje misli se njišu. Pokušavam da ih vratim na njihovo mesto, da malo miruju… Kao i obično, ne slušaju me. Kada bi neko nekada uspeo da ih pročita i da mi ih rastumači, kakvo olakšanje bi mi to donelo.” (priča Špijun)

Poznajući autorku  ukrotiti joj misli – to je nemoguće. Jedini način je bio, zaustaviti ih na papiru i spakovati u knjigu. Tu neće već tako lako pobeći :-). I tako je nastala zbirka, a Zorici Mladenović,  kako kaže za sebe : “Ja sam kolekcionar svojih misli…No ja moram dalje…” ostavljamo da nas iznenadi nečim novim, drugačijim, jer ko zna gde su je njene misli već odvele do sada.

Zoja yadnje korice

 

Lubenica bez snova, kratke priče Danijele Nenadić, IK Slovopres

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

 Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja koje prepoznajete i iz svojih života, a ona ih je sačuvala od zaborava, sa druge strane vas „preseče“, priča – životna ali teška sudbina, tužni motiv, istina, ponekad i do suza.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

Izdvojila bih nekoliko meni upečatljivih uvoda: „Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“ (priča „Zadržavanje strasti“). Zatim, „Jebeš ti ovaj život“, ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvesta trideset i trista osamdeset pet kilometara, on me je napuštao. Bio je to čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku“ (priča „Dorćolac“). Ova priča o ocu  se meni posebno dopala.

Dorcolac

Takođe, izdvojila bih emotivno najsnažniju pripovetku „Mleko ljubavi“, o Jeli sa Dinare. „Njene krave su blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće.“ A život nažalost nekada spali svu ljubav, zemlju, imetak, sećanja. „Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače. Jače, do neba. Jače, da javi da više živih u tom selu nema.“  

Mleko ljubavi

 O slobodi i besmislu života bez prave ljubavi protežu se poruke kroz nekoliko priča ali mi je najsnažniji lik koji nosi tu poruku „Šareni“.  U toj priči zadivljujuća je metafora sa pticama, koje su zastupljene u većini pripovedaka. „Tvrdio je da se ptičiji život nimalo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalni prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebonovine. Kad bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Nijedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.“

Sareni

Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Poseban je dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Iako je ovo prva knjiga i autorka je izabrala formu kratke priče, uočava se u novelističkom pripovedanju i formatu priče „Kako sam matičaru rekla NE“ da je autorka možda mogla sačuvati i nastaviti tu tematiku kao roman. Verujem da ćemo od nje, dočekati  i romaneskno štivo.

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

I za kraj, pored uvodne, meni jedne od omiljenih priča „Đumbir devojka“ tu je i priča o Čoli, ali te dogodovštine ostavljam čitaocima da sami otkriju. Neka nas na Čolu podseti spot na kraju teksta.

PS: Draga Danijela, izvini,  ižvrljala sam ti knjigu sa zadovoljstvom, emocijom na emociju ukrstih mačeve i olovku 🙂

cv

Kratak osvrt na roman „Bulevar greha“ Zorana Petrovića, autora romana istorijske fantastike „Praznik zveri“, u nastavcima

Bulevar greha

„Da l’ pita neko mene za moje komade života…”

 Iako je sada veoma aktuelan serijal romana “Praznik zveri”, Zorana Petrovića, odlučih se da pročitam njegov, prvi, moglo bi se reći, roman o urbanim ljubavima i urbanom životu iz pespektive vremena kome i sama pripadam. Verovatno sam ga shvatila prilično subjektivno, jer mi u srcu stoji nostalgija za takvim šmekerima, koji se u vrtlogu onog doba pogube u svim zavrzlama traganja za samima sobom, kroz stvaranje imidža, kroz uticaj društva, kroz alkohol, redovno opijanje i zezanje u kafićima, uz obavezne “pljuge”, muške priče navodno, gluvarenje…

Možda ponekad kao i junak samog romana kome je autor dao svoje ime Zoran, smatramo da su to i trenuci u kojima smo gubili vreme, ali iz perspektive kasnijih godina to gluvarenje nekad sadrži najbolje delove nas samih.

Tu je naravno potraga za ljubavlju, od banalnog seksa u pijanom stanju, žena čijih se imena ni ne sećaju junaci, sve je igra urbanih momaka…

Dok ne naiđe, Ana, koja zadesi junaka. Ana – simbol opasne ljubavi. Simbol komplikovane ljubavi, grešne, pune laži koje junak oprašta, raskida, povrataka, odlazaka. Zoran u određenom delu romana čak i halucinira jer u toj ljubavnoj priči ostao je onaj bitni deo njega koji na kraju romana shvatićemo, nedostaje, zauvek.

Možda nam imena pojedinih poglavlja romana najbolje opisuju tokove ove grešne strasti: Ljubav, Dupli život, Šokovi 1,2,3, Raskid, Koncert zajedničkog života, Uvod u ludilo, Raskid 2, Ludilo, Emotivni ćorsokak.

Muško pero ipak traži od svoj junaka da se otrgne patnji za izgubljenom ljubavi:

“Nikada se nisam kajao zbog svojih dela, retko sam žalio za bilo čime, iako svako delo ima svoje posledice, svaka akcija reakciju. Uvek sam bio spreman na sve, ali me život i posle četrdeset godina na ovo nije spremao. Kao otvoreni tetrapak i tuga ima rok trajanja, i posle nekog vremena ili je konzumirate i postane večno deo Vašeg genetskog zapisa ili morate da je bacite u đubre”  

 U odeljku Ludilo šok koji osoba preživi nakon što je posle velike ljubavi ostavljena opisan je u romanu kroz metaforu:

“Naša duša počne da liči na malu kucu koju je nemarni vlasnik odbacio od sebe, ostavio samu, na milost i nemilost snegu i vetru. Dok hladnoća prodire do kostiju, ona molećivo cvili, tražeći samo trunku nekadašnje pažnje, toplote i ljubavi. Gorko plače, sve dok joj se, zavejanoj, poslednja suzica slije niz sleđenu, mrtvu njuškicu.”

 U odeljku Šarenilo duše junak je opisan kroz fantastično davanje uloga u njegovoj svesti, pa je tako na Centralnoj dvorani mesto zauzela Opsesija, Optimizam je skakutao u ritmu njenih reči, Strast se “mangupski smeška Požudi”, Sreća i Zadovojstvo se šepure, Ljutnja i njen stariji brat Bes sede za istim stolom i igraju karte. Tuga, Strah i njihova ćerka Nesigurnost i sin Nemir ne snalaze se u takvom okruženju i povlače se. Malo po strani sede Poštenje, Dobrota i Empatija. Pored same ivice glavnog podijuma smestila se Hrabrost koja tapše Opsesiji.

Možda je kroz ovu igru zapravo autor najbolje sažeo pred čitaocem svu istinu o glavnom junaku koga kroz najraznovrsnija dešavanja pratimo tokom radnje romana.

Autor je pisao većinom žargonskim jezikom, dijalozi prate diskurs vremena koje dočarava. Čak i u segmentima kontemplacije osećamo jednog s ljubavlju vaspitavanog momka koji na ulicama grada proživljava poroke ali u svojoj biti ostaje onaj tragač dubljeg, višeg smisla. Ne želi da se vrti u kolotečini i u kružnici koja ne vodi nikud, a opet kao da kroz gotovo krimi zaplet nagazi na minu od ljubavi.

Duh vremena koje autor želi da dočara, kao i glavnog lika najbolje opisuje deo iz odeljka 40. godišnjica:

“Onda stadoh i počeh glasno da se smejem a zajedno sa mnom i celo predsoblje, plakari. Kuros na polici, veliko ogledalo, starke na podu, sve se treslo u ritmu mog glasa. Smejao sam se svom prvom poljupcu u WC-u 14. beogradske gimnazije u petnaestoj godini života i već najavljenom gubitku nevinosti, smejao sam se večerima u kojima je nas nekoliko opčinjenih klinaca, gledalo starije ribe iz kraja kako prolaze Hadži Ruvimovu, naš poznati “parkić” i odlaze u noćni život, Taš, Amadeus, Dugu, smejao sam se eksperimentima sa lepkom u Dadovu i prvom džointu na Akademiji, prvom jakom pijanstvu u vojsci…”

 Ako ste spremni na jednu ludu vožnju onda vam preporučujem svakako ovaj roman.

bulevar i praznik

Autor se posle ovog romana okrenuo sasvim drugačijoj viziji i posvetio istorijskoj fantastici te sada već imamo serijal romana “Praznik zveri”. Iako posve različiti, roman “Bulevar greha” i kasniji fantastični romani, mora se zaključiti da Zoran Petrović spada u autore čija dela su idealna za ekranizaciju.

Praynik yveri greh alijanse

Tačno pet meseci nakon izlaska prvog romana multižanrovskog serijala, Praznik zveri – Žeteoci, stiže nastavak, Praznik zveri – Grehovi alijanse. Pre nego što se nađe u knjižarama, roman će moći da se kupi na promociji, čiji će datum i mesto održavanja biti objavljeni uskoro.

Zoran Petrovic profilna

Zoran Petrović rođen je 1968. u Beogradu. Od 1984 – 1986. aktivno se bavio muzikom, bio vokalni solista u “Bukowski band”. Od 1987 – 1990. vokal je projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih, završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, online gaming-om kojim se kao hobijem bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova” dobija 2012. 2009. godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije “Ženi koju volim” a 2010. poezija je sabrana u zbirku “Hvala što postojiš”. “Bulevar greha” je njegov prvi roman.

Ćaskanje

Sjaj renesanse – italijanska bajka u Muzeju grada Beograda

#izložba #renesansa #dvorovi #Italijanski institut za kulturu u Beogradu

naslovna

Svečano je otvorena očaravajuća postavka od preko 30 eksponata! Organizatori izložbe su Asocijacija “Invito a Corte” Fausta Fornazarija i Italijanski institut za kulturu u Beogradu.

Projekat je nastao u Mantovi  i vrlo brzo postao “izložba – ambasadorka Italije” u svetu. Posle prvih predstavljanja u palatama toga grada i sve većeg uspeha kod publike i kod medija, izložba je obišla mnoge italijanske i evropske gradove kao i Severnu i Južnu Ameriku i Aziju gde je predstavljena u više od 40 gradova.

Kostimi su rekonstruisani zahvaljujući proučavanju renesansnih slika. Oni su izloženi na postoljima a pored njih nalaze se fotografije renesansnih slika koje su poslužile kao inspiracija.

Izloženi komadi odeće plod su dugogodišnjih istraživanja i rada na materijalima i tehnikama, i doprinosa brojnih istoričara, ilustratora, krojača, vezilja i zanatlija.

9

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Čarolija je uvek u detaljima. Mene su zadivili detalji nakita i rukavi ženskih kraljevskih haljina

Posebno blago su skupocene tkanine renesanse i baroka, odišu mekoćom, kvalitetom i otmenošću.

t2

t4

Prava remek-dela italijanskih krojačkih i zanatskih kuća!

 

U centralnom delu dominira “Vladareva gozba”,  scena koja dočarava salu renesansne palate dekorisane kao za doček gostiju na gozbi. Impozantna tkanina kao zidna dekoracija, trpeza na kojoj su postavljeni keramika i ukrasni predmeti i polica sa dekorativnim tanjirima glavni su elementi ovog dela izložbe. Rekonstruisani detalji sa trpeze nose duh tog vremena, neobični su i plene lepotom u detaljima.

trpeza

Detalji sa trpeze koji nose neobične ideje, maštu i umetnost renesansnog doba i otmenosti dvora

 

tr13

trp14

 

tr15

trp10

trp11

 

Keramika

keram1

ker2

Sve vreme, kako je na otvaranju i najavio Fausto Fornazari poseban užitak, prati vas muzika koja pojačava potpuno preseljenje u dvorsku bajku. Na snimku možete pogledati i čuti deo tog doživljaja.

 

Izložba u Muzeju grada Beograda (Resavska 40b), traje od 7. do 30. juna. Ulaz je besplatan.

 

Još malo atmosfere sa svečanog otvaranja

 

 

 

photo: slucajni bloger

Hotel Park Ruma – vikend u zagrljaju Fruške gore

Jezero najlepsa

#HotelParkRuma#ZavičajnimuzejRuma #IkonstasUrošaPredića #EtnoseloVrdnik #NacionalniParkFruška gora #manastir Ravanica #manastirGrgeteg #Perkovsalaš

 

Nisam ni slutila šta Ruma, obrgljena svetom Fruškom gorom u sebi krije. Zahvaljajući pozivu Hotela Park u Rumi koji odiše otmenošću i stilom kao posetilac iz Beograda doživela sam par emotivnih udara na sva čula, umetnošću koja je sakrivena u kutku Zavičajnog muzeja Ruma kao i u Sabornoj crkvi gde naprosto nisam želela da napustim energiju koju sa ikonostasa šalje Uroš Predić.

No, počnimo od  topline sremačke. Dočekani smo kao prijatelji doma, u Hotelu Park. Bliski i srdačni marketing menadžer Nikola, vlasnik Srba Ilić, ljubazan, opušten, koji se tek vratio sa džoginga po trim stazi Borkovca, svojom spontanošću, odmah su nas osvojili. Vikend paket u hotelu je inače, gledajući cene u tom gradu, najpovoljniji a luksuzan. Hotel je idealan za poslovni svet koji se usput može u divnom okolišu (a sve je nekako blizu) i fino opustiti. Bilo je dosta stranaca, gosti iz Mađarske uvek veseli, slavila se i matura, svirali su i tamburaši. Čim sam ušla u sobu i ugledala vino u ledu i voće koje nas je čekalo u sobi, u meni se probudio Dionis i hedonistički svemir me je odmah inspirisao. Vikend paket prvog dana obuhvata večeru koju možete iskoristiti i ranije ako ste ogladneli jer osoblje se prilagođava željama svojih gostiju. Kuvaru sam “ukrala” ideju za domaću supu a lepše grilovano povrće uz piletinu davno nisam probala.

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Hotel Park Ruma

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pri obilasku grada potpuno otkriće bilo je u Sabornoj crkvi,  koju su kako kažu, podigli grčki cincari, u toku je renoviranje, sa čuvenim ali možda nedovoljno isticanim ikonostasom Uroša Predića kome ću se sigurno vraćati.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Prvi grb Rume

Grb Rume

 

U Zavičajnom muzeju Ruma u toku je bila izložba i promocija kineskog čaja. Oh, kakav miris istoka u divnim šoljicama i miris čaja koji se još uvek širio prostorijom.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Potom, fascinantne slike iz faze kubizma a i kasnije “neformalne” faze, slikara Lazara Vozarevića koji je od spravljanja i korišćenja posebne zlatne boje i posledica njenih isparenja i otrova prerano preminuo. Ali strast umetnika je takva, ide preko granica života za umetnošću.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Muzej u svom Arheološkom odeljenju čuva retke primerke iz doba neolita, gvozdenog doba, rimskog perioda, doba velike seobe naroda  kao i iz srednjeg veka u Sremu.

arhe1

Posebna u svojoj lepoti je, kako je zovu “Hrvatska kuća” i zaista se nadam da će biti u skorije vreme obnovljena jer je prava lepotica.

 

Parkovi u Rumi takođe, nose neki mir kao i miris prošlosti, a čitav grad iako u njemu kao u svakom gradu ima mešavina novog doba, nove gradnje, nesklada, čuvaju kulturu gajenja cveća.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

U blizini je Izletište Borkovac a tu, kako mi reče meštanin “baci tu cigaretu i prošetaj stazom zdravlja!” zaista imate simbiozu listopadnog drveća i četinara da vam se svaka pora pročisti, a za one koji vole da vežbaju tu su i sprave za trening. Na kraju staze čeka restoran za odmor a veliki Olimpijski bazen se uskoro u letnjoj sezoni otvara za ceo taj okoliš Rume.

iyletiste borkovac

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Staza nas je odvela do Borkovačkog jezera gde su se bajkovito prelamale svetlosti sunčevih zraka, obrisi oblačića u glatkoj vodi koju okružuje bogato tamno zeleno drveće.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Spa&Wellness užitak u hotelu Park ostavili smo za veče i poneli poklonjeno belo vino koje smo čuvali za naš omiljeni užitak. Kao neko ko je ljubitelj Spa a obišla sam ih dosta kao i gotovo sve centre sa termalnim lekovitim vodama, kako ih koristim i u svom gradu radi lečenja sinusa, i opuštanja, prijalo mi je da je termin odvojen samo za nas dvoje, supruga i mene, i da imamo potpuno intimni mir. Saune, parno kupatilo đakuzi…

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Drugi dan sam ispijala kafu i okasnila sa doručkom, a konobar mi je rekao ručkaj kad možeš ništa ne brini. Sve osoblje, direktorka Ana, recepcionari, svi koje smo već upoznali, učinili su da smo se drugi dan već osećali kao kod kuće, i šalili smo se da vedro počnemo dan.

Zaputili smo se ka etno selu Vrdnička kula gde ja, koja kad vidi trkačke konje postane konj! ha,ha, (možda to ima veze sa mojim horoskopskim znakom Strelcem), meni koja sam provela godine kladeći se sad na već potpuno uništenom Beogradskom hipodromu, obožavajući nekadašnje careve staze Gilgameša i Karolinu, baš naletim na goste na ulazu u Vrdničku kulu koji su čak iz Hrtkovaca došli sa trkačkim, rasnim konjima. Potpuno sam dečje odlepila, ispričala se sa njima a dok smo pili kafu, jahači – kauboji su sa predivnim pastuvima divljali malo oko nas na padinama etno sela i to mi je bio onaj doživljaj koji se NIKAD ne zaboravlja.

 

Vrdnička kula

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Baš na praznik Sveta Trojica došli smo u manastir Ravanicu gde su sestre i mati tople i nežne. Pod je bio posut u tri trake travom i cvećem i pleli su se venčići koji se nose kući i zovu se čuvarkuće do sledeće godine i praznika. Plela sam venčić, a onda su me zamolile pojedine žene da i njima ispletem, te sam kao nekad, onako devojački plela čuvarkuće sa radošću.

 

Milica srpkinja

MILICA SRPKINJA

Manastir Ravanica

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj – poseta mom najdražem manastiru Grgeteg – koji uz stazu ima svoj red dudinja, sa tog drveća smo ih malo jeli, već ima sazrelih…Zadužbina Zmaja Ognjenog Vuka Brankovića je uređena i ovog puta bila je puna posetilaca. Sedeli smo pred Bogorodicom Trojeručicom ali sam sa mati popričala o stopi Bogorodice za koju mi je rekla da je prati priča da je 1240. u Rusiji u vreme suše ta stopa pokrenula i vratila vodu stanovnicima.

bogorodicina stopa

Stopa Bogorodice (mala Ravanica)

Manastir Grgeteg

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Šta se sve može… za 24 sata! Uskoro ću ponovo da se vratim u Hotel Park Ruma i da skitam i da ovog puta zakažem mesto u Perkovom salašu, jer kažu imali smo sreće da smo našli mesta pred povratak.  Domaća hrana, sok od višanja i zove, preukusni juneći gulaš…predivno zelenilo i pregršt dece i kučića koji leže zajedno na ćebićima i opušteni roditelji…još uvek su mi svi pred očima.

per1

Kakva sloboda i mir u Perkovom salašu.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Jedva čekam kad ćemo ponovo! U toplinu i slobodu!

mi

 

Ćaskanje

Moć govora tela je naša moć u meri u kojoj mi tu snagu poznajemo i primenjujemo

Marko 1

Uz novu knjigu „Um je najjači afrodizijak“ Marka Burazora – podsećanje kakav je doživljaj uživo raditi sa autorom

#moć govora tela #neverbalna komunikacija #Marko Burazor  #Finesa #seminar

Šta je prvi utisak?

Na seminaru “Moć govora tela” koji je pokrenut u organizaciji Edukativnog centra Finesa i stručnjaka iz oblasti neverbalne komunikacije, Marka Burazora koji je održan u Domu omladine u Beogradu, 6. maja, osnovni moto bio je:

“Drugi put je kasno za prvi utisak”

Koliko puta u životu smo čuli: “Moj prvi utisak me nikad nije prevario?” Zatim: “Kad ponovo nisam verovala svom instinktu i prvom utisku, eh!”

Ono što smo na seminaru vrlo precizno i jasno saznali je srž prvog utiska, kako je Marko Burazor naveo:

“Prvi utisak je jedinstvena prilika da primimo sliku o nekom OBJEKTIVNO!”

Sve posle toga, kako upoznajemo osobu, njeno ime, čime se bavi , doznajemo detalje, sve dalje što se odvija u toj međusobnoj komunikaciji,  mi već racionalizujemo u glavi, uklapamo u određene naše parametre, pa i predrasude. Naše slike i sve dalje što utiče na utisak koji nam određena osoba ostavlja je posle toga SUBJEKTIVNO.

Prvi utisak je jedinstvena prilika za objektivan doživljaj!

 2.

Zašto je bitna neverbalna komunikacija?

 Mi telom komuniciramo u znatnoj većoj meri nego verbalno

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Negde, rekla bih to je kao odnos prema informacijama koje dobijamo u medijima. Radio, a sada društvene mreže, posebno twitter, web portali, su mediji preko kojih najbrže dobijamo informacije. No ipak televizija je oduvek bila najuuverljiviji mediji. Zašto? Pruža nam sliku, ton, video zapis o onomo što prati tvrdnju, informaciju, vest.

U ono što vidimo – najviše verujemo.

Zato je svaki video snažnija informacija od ostalih oblika medijskog izražavanja kada merimo uticaj na publiku i njeno poverenje u verodostojnost informacije. Slično je i sa neverbalnom komunikacijom, kada posmatramo osobu ili ona nas – više verujemo, jasnija je slika kada se vidimo, čujemo, mirišemo… Tu su dobar primer društvene mreže na primer, koje često donesu pogrešan utisak o nekom pa kada dođe do ličnog poznanstva vi dobijete drugu sliku, nekad bolju, nekad lošiju, sasvim sigurno drugačiju.

Jednako je važno da GOVOR TELA emituje OSEĆANJA

Na društvenim mrežama takođe imamo, kako se vremena i oblici komunikacije menjaju, takođe neki vid neverbalne komunikacije u verbalnom okviru. Svi mi doživljavamo kada nam na Facebook postu odgovaraju velikim slovima da se često osećamo kao da neko viče na nas. Marko Burazor, naveo je situaciju da sve češće mora da postavi priličan broj smajlija ne bi li sprečio da se neke reči pogrešno protumače a mreže daju sve više emotikona.

Dakle, zaključila bih  – emotikoni su donekle, pokušaj da se zamene ona opipljivost, emocija sagovornika uživo. Mada to je naravno nemoguće. Susret i utisak uživo su jedinstveni.

3.

Kako shvatiti neverbalnu komunikaciju?

Postoje tri tipa: proksemička, paralingvistička, kinestetička komunikacija. Međutim, šta god da primetite u ponašanju kako kod sebe, tako i kod drugih ne obavezuje stereotipno tumačenje. Važan je KONTEKST u kom se nešto dešava, čine neki pokreti, pojavljuju određeni izrazi lica. Još važnije je PRATITI PONAŠANJE. PRATITI NIZ.  Tek tada možemo sa sigurnošću tvrditi da prekrštene ruke na stomaku, stegnute šake, znače da neko oseća strah, neprijatnost a ne da ga jednostavno boli stomak, ili da prekršteni stav ruku (koju često ne preporučuju) zapravo znači da je nekome možda u tom trenutku hladno a ne da ima gard ili zatvoren stav.

Interesantno je na seminaru pomenuta proksemička komunikacija – primer  je:

Zagrljaj

Da li ste znali da je:

  • intimna razdaljina – do 60 cm

  • prijateljska zona – razmak između ljudi oko jedan metar

  • socijalna zona, poslovna zona – razmak oko dva metra

  • javna zona je veća udaljenost, od tri metra pa više

 Kolika je onda snaga bliskosti zagrljaja!

 4.

Zašto bih Vam preporučila da uložite energiju i vreme u istraživanje govora tela kao i rad na sopstvenom govoru tela?

 

otovreni stav

izvor: slucajni bloger

 

STAV, RUKOVANJE, KONTAKT OČIMA, FACIJALNA EKSPRESIJA, AKTIVNO SLUŠANJE,  sve su to ključne tačke koje su obrađene na interesantnom, interaktivnom seminaru a publika se samoinicijativno i spontano uključivala, jer to su odista teme i situacije koje nas prate od jutra, kako krenemo u dan, a ličnih iskustava je mnogo.

– Ljudi sa otvorenim stavom uspešniji su čak 80% od ljudi zatvorenog stava. Srdačni ljudi, sa stavom otvorenih ruku, šalju signal da ne kriju ništa, da se ne boje, da imaju pozitivne namere.

– Da li gledamo nekog direktno u oči, da li skrećemo pogled, nekad je od ključne važnosti

– Rukovanje je često prvi a možda i jedini kontakt koji ćemo imati sa nekim.

– Na nečijem licu kroz mikroekspresije (koje traju ¼ sekunde) često možemo otkriti da li nam neko govori istinu ili laž.

– Aktivno slušanje ne znači da na poslovnom sastanku klimate potvrdno glavom kao da radite vratne vežbe :-)!

Predavač Marko Burazor za svaku stavku dao je #preporuku najidealnijeg ponašanja.

*

I na kraju, ono što je ostavljeno kao zaključak predavanja, sasvim opravdano, i potpuno sam saglasna je primer dva poznata čoveka iz istorije. Uz jednog koji govori o sebi osećate poštovanje prema NJEMU, uz drugog koji sluša i ispituje, osećate uz njega poštovanje PREMA SEBI. On vam interesovanjem za Vas daje taj osećaj. I kako Marko Burazor zaključuje, a istorija i potvrđuje, čovek koji sluša i promatra je bio najmoćniji čovek na svetu!

Utiske sa predavanja podelila sam samo delimično (da ne otkrivamo sve). Moć govora tela je projekat koji se nastavlja i regionalno, te Vam ga od srca preporučujem.

U međuvremenu tu su i knjige Marka Burazora

“Naučite jezik kojim ceo svet govori” i “Neverbalna komunikacija (razlike među kulturama)”

Najnovija knjiga: „Um je najjači afrodizijak“

Marko 2.jpg

 

Atmosfera sa događaja, izvor Slucajni bloger

 

 

 

 

Ćaskanje

Moja fruškogorska priča ( blog izazov hotela Park, Ruma ) – Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Flasha

Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Deda je voleo kad stigne s posla da popije čašu dobrog vina. Uvek je govorio baki “Daj donesi ono iz bokala, što smo doneli sa Fruške!” Izgleda da od kada je to probao više nije menjao, ni mešao “sok” od grožđa.

Uveče, pričali smo mi uvek o zvezdama, kosmosu, ceo atlas je deda držao u glavi, prepričavao mi svoja putovanja, opisivao mesta koja nikad nisam videla. Tad još malu, verovatno zbog tog vina, vodili su me na Frušku goru, a ja se iz tog perioda sećam šume koja tanano šušti uz svog prijatelja, vetra blagosti, suncem okupanih krovova kućica, retkih stanara uz put, kamenčića sa slabo utabanih staza. I pamtim miris te svete oblasti – pomešana svežina, bilje, grožđe i trava. A zvuk, obično s početka jeseni, pamtim po krckanju grančica pod nogama dok ja trčim neravnim terenima, uzbrdo, nizbrdo…pa sve do prijatelja kod koga deda kupuje vino. Tada mi je nekako bilo tužno, kad mi je otkrio da je tu nekada bilo veliko more a ta Fruška bila je samo ostrvo u tom nestalom moru.

Panonsko more

Deda Božidar je utešio dečje oči podsetivši me na jednu Teslinu misao da je sve energija i da samo menja svoj oblik. Odista to Panonsko more je samo promenilo svoj oblik i darivalo ljudima posebno plodnu zemlju i divan pejsaž. A ostrvo je sačuvano. More mu je dalo snagu da izraste u planinu. Upravo taj sklad, dogovor među prirodom, zauvek je učinilo da za mene ta gora ima posebno značenje.

I gora je rasla, oko nje su vremenom stasavali i ljudi. Veliki pesnici. U blizini je Stražilovo, o koliko puta sam tamo pisala pesme, ležeći pored staze a šetači me neobično gledali. To su mi bili najlošiji stihovi, priznajem, jer previše je lepote. Telo upija snagu iz tla i nije sposobno da misli. Samo oseća. Pesme su nastajale nešto bolje, tek po povratku.

Pre nekoliko godina, dede već dugo nema, ali unuka popije vino za njega s vremena na vreme, odlučimo se muž i ja da posetimo manastir Grgeteg. Poželeli smo da obelodanimo pred Bogorodičinom ikonom, Trojeručicom, nekoliko naših tajnih želja. Kako volimo da pešačimo ostavili smo auto koji nas je prevezao od Beograda negde oko tri kilometara od manastira. Sada nije kao pre, asfaltirano je, obrađeno, mnogo je više stanovnika, vinograda.

Grgeteg-monastery-outside

Bio je vreo letnji dan, pomislih kako bi bilo dobro da se načas pojavi ono more da se bućnemo malo i osvežimo. Penjali smo se lagano. Onda sam legla, pala na travu, smejući se. Nekako kad kročim kao na Mesec da sam stala, ja odmah dobijem taj bleskasti osmeh, osmeh slobode, kada stupim na tlo Fruške gore. I bacam se i valjam u poluprosušenoj travi od sunca. I tako smejući se, umorna od penjanja raširih ruke, ležim i gledam u nebo. Tu smo, na pet metara od manastira, ali samo želim tren da u moje otvorene dlanove stignu šumovi Šakotinačkog, Dumbovačkog vodopada, potočića koji svoje tanano grgoljanje šalju vaseljeni a ona nam ih vraća kao mir nad Krušedolom, Hopovom, Jazakom i nama najdražim Grgetegom.

Naredili smo sebi da ne uključujemo telefone, da se manemo škljocanja foto aparatima, mi ovde nismo turisti, mi smo ovde svake godine bar jednom, kao zaljubljeni talasi onog Panonskog mora koji povremeno zapljusnu ponosnu, hrabru, planinu koja u svojoj duši čuva tajnu svog davnog rođenja, tajnu ostrva. Ovde rastemo, jačamo kao i to ostrvo. Ležeći tako osetih da mi se kosa umrsila i da ne mogu da se podignem.

Ni ne znam kako uplele se vlasi u ogroman žbun lavande. Pred manastirom ostadoh zarobljena sa divnom, ljubičastom lavandom koja je sama za sebe rasla, ni od koga mažena, ni odgajana. Našla je ona sama svoj raj u kome može biti tako snažna, dugovečna princeza lila boje.

lavanda-gaj-gt5

Posle odmora, uputili smo se u manastir. I kao da je svet stao. Nikog nema, mi lagano uđosmo. Polako smo šetali, ulazili u kapelicu. Kao i obično ja sve zidove pipam prstima i freske milujem. Pred umetnošću koja prkosi zlim vremenima ja se tako poklonim. Meni srce ume da prestane da kuca kad samo pomislim kolika je njihova večnost.

On je stajao kod ikone Trojeručice i izvadio jedan prstenčić koji je šapćući nešto onim blagodetnim njenim očima ostavio u ram. Onda sam i sama postavljala mnoštvo pitanja, dok je ikona bila mirna kao i svaki simbol bezvremene tajne. On i ja smo se pogledali u oči. I videli da su nam se pogledi promenili. Gledali smo kao u dve najotvorenije duše jedno u drugo, prodrevši dublje no ikad. Potpuno smo se sreli na najtamnijim i najiskrenijim dubinama naših duša.

trojerucica

Tu, u manastiru Grgeteg u kome nas monahinje nisu ometale. Taj trenutak, dovoljno je samo ga se setiti, kad se vratiš u bučni grad u kome ne znaš kud ćeš pre i izgubiš sopstveni identitet pa i ljubav, pa da te vrati sebi, povuče iz gužve i podseti šta je najvažnije. U čemu je snaga.

Pomislih, kako je ovde sve ispunjeno dobrotom. Verom u poštenje. Niko nas ne kontroliše, proživljavamo neku svoju unutarnju priču, strepnje, želje, nade…a oni to poštuju. Tišina koju su nam monahinje poklonile kao da je rekla da imaju poverenja u našu ljudskost. Veru u čoveka.

Tek na izlazu sačekala nas je jedna nasmejana malena sestra u crnoj haljini koja nam otpozdravi sa “draga deco” i reče da sačekamo, ima teglicu meda da nam pokloni.

A mi se setismo kako je na naše venčanje zakasnio potpuno nesvakidašnji, stari pop,( nikako nije voleo beton, džipove i grad), jer se zadržao na Fruškoj gori gde pravi med. Izuzetak su takva sveštena lica. No kako me od detinjstva prati ta fruškogorska čudotvornost nije me začudilo ni da mi venčanje bude pomereno za sat vremena zbog tog ostrva kome se more podalo ne bi li podarilo život ljudima i svetost jednoj planini.

 

Uskoro, eto nas ponovo, malo duže u tom kraju. Pomalja se letnja snaga Sunca koja zove, dok dedine bajke iz detinjstva moraju svoju glad da utole, bar jednom i u ovoj godini.

A nas dvoje smo katkad, svako ostrvo za sebe, katkad  jedna planina.

Menja se energija, vek za vekom gori i obnavlja se čovekova duša, ali bajka o Fruškoj gori ostaje.

( Blog izazov hotela PARK, Ruma )

blog izazov

fotografije manastira Grgeteg: odavde

Osvrt na roman “Velika laž“ Sonje Atanasijević – da li smo pred eutanazijom empatije?

„Samo prihvatiš. Potpis. Pečat. Onda sVelika laztigne i velika laž koja te usisa, stisne, te nastaviš život u njenom oklopu, kao delić grandioznog mehanizma kojim upravlja ko zna ko i ko zna odakle, neki veliki brat a duša ti sve tešnja.“

„Velika laž“ je do sada čini se najangažovaniji roman Sonje Atanasijević. Iako je radnja nalik bliskoj budućnosti, kao subjektivni čitalac spremna sam da tvrdim da je ovo knjiga sadašnjeg trenutka. Realnosti. Čist prezent! Junakinja Jelena pridodaje i jasnu, tamnu viziju gde čovečanstvo može stići, a delimično je već i stiglo, nastavi li putem jedinog cilja – prosperiteta, gazeći preko svih ljudskih, humanih, kulturoloških, socioloških vrednosti pa i tradicionalnih.

Negde nam autorka nagoveštava taj sumrak civilizacije jednom fino izvajanom slikom iz detinjstva svoje junakinje Jelene:

„Jelena je, čak, dok je bila mala, u sumrak znala da sedne u svoju stoličicu na terasi i kroz metalnu ogradu posmatra pod sobom park koji postaje sve mračniji, i trotoar, i trava, i drveće, čekajući da se tama konačno spusti, želela je da bude svedok trenutka kada sve postane crno i nestane, znajući da će to biti varka…“

„I kasnije kao odraslu, Jelenu će opsedati sumračna svetlost, čak među malobrojnim pesmama koje će napisati, bar desetak za glavni motiv imaće sumrak. Bila je, zapravo, fascinirana brzinom kojom svet naizgled nestaje tonući u mrak, ubeđena da se i u ljudima događa nešto slično, da se svakodnevno menjaju mnogo više nego što su toga svesni, da postoji sumrak duše, kada biće previđa mnogo toga, puštajući da se taloži u nepristupačne kutke i pretvara u crni prah koji se nosi kao neobjašnjivi teret.“

 Roman u kome u drugom delu junakinja posustaje i pristaje da primi eksperimentalnu „vakcinu“ koja pomaže da se manje uznemirava ali uz obećanje doktora da neće izgubiti emocije, niti najdublja osećanja zvuči strašno, zar ne? Vakcina pomaže da ne bude empatična tamo gde je to suvišno. Na poslu, znamo svi već, emocijama nema mesta. U kompanijama je potrebna lojalnost. Racionalne odluke…

Ona na to pristaje tek kada strah od konstantnog pritiska od otkaza  vremenom iscrpi Jelenu, a izabrana je baš ona kao jedna od jačih, onih koji duže pružaju otpor da budu lojalni, da se ulizuju, da izdaju ili „prodaju“ kolegu, upravo ti jači su meta. Meta ljudi u agenciji Morning i eksperimentu Ministarstva prosperiteta, da im se slomi borbeni duh, etičnost, poštovanje truda, da ih vakciniše protiv suvišne empatije!

Pipke korporacija pušta preko suptilnih tehnika nagoveštaja zastrašivanja do direktnog zastrašivanja pa i ucenjivanja, preko licemernih, ulizivačkih karaktera kao što je Čamagić, lojalan direktorki Kiki, natanane mrvi deo po deo inadžijskog i zdravog sveta Jelene, prodire i u njenu porodicu. Prosperitet direktno udara na jedinku ali i na porodicu te jedinke ne bi li srušila ono što joj daje utočište i snagu. Mladi bračni par sa dvoje dece, od ljubavne, strasne i skladne porodice upada u paniku da li će suprugu srušiti radnju, Jelena da li će ostati bez posla, strah od siromaštva izaziva najstrašnije vizije da će završiti na ulici, deca u domu, stvara međusobna preispitivanja, zahlađenje odnosa, kao što i svaki strah od materijalnog propadanja ume da izazove. Mnoštvo porodica danas se može prepoznati u ovoj autorkinoj priči.

U jednom odeljku bračni par Luka i Jelena sede i razgovaraju o tome šta su mogli a nisu ostvarili u životu. Ti trenuci priznavanja sebi svedoči o njihovoj bliskosti i hrabrosti da se suoče i preispituju i sopstvenu odgovornost iako je krivica zapravo u sistemu koji „jede“ jedinku 21. veka.

„Ja sam kukavica, Luka, reče Jelena. Zaskoči me manijak, ukenjam se od straha i odustanem od životnog cilja.“

Takođe, slušajući je Luka priznaje: „Ja sam još veće govno, poče Luka svoju ispovest. Umesto da te razuverim, da pokažem da sam muško, da ti mogu biti nekakav oslonac, ja, pizda, Jeco, priznajem, oduvek sam bio pizda, i oduvek u tvojoj senci, istog časa te podržim u toj ludosti. Debil. Imaš muža debila!“

Ipak, iskrenost, ljubav prema deci i uvek lekovit i strasan seks ovu porodicu dugo ne može da razjedini. Otvorenost spašava njihove duše i oni istrajavaju. A kada ih mehanizam straha od siromaštva umori,  produbi njihovu ranjivost,  pojača sumnju da su krivi jer se nisu uklopili u ravnodušni svet kao većina dolazi i do zahlađenja u toj porodici.

„Da li se to udaljavamo, srećo, ili su zevnula vrata onog tvog podruma, gde nikada nisam bila? Doduše, jedan takav posedujem i ja. Svi ljudi, zapravo. Zato što se rodiš sam. I umreš sam. Možda se dobije s rođenjem. Prilikom izgradnje bića. Kao crna kutija u avionu. U njemu nema ničeg drugog osim gustog kosmičkog mraka s važnim podacima o tebi samom. Koji su nedostupni do samog kraja. Kada zaduva neki vetar, onaj unutarnji, pa malo tog mraka iscuri, eto sumraka duše. I onda se krišom pitaš, ko sam ustvari? Krišom, zato što se bojiš i samog pitanja, a kamoli odgovora.“

Autorka više puta u romanu pominje pojam rasula. Period pre, za vreme rasula. Jasno je da uskomešanost i poremećaj vrednosti dovodi u pitanje kako se uopšte prilagoditi i uklopiti u svet u kome smo se zatekli. Pojedinac se preispituje i slama pred korporacijom, ustrojstvom sveta gde je čovek samo broj,  gde su plave boje mora, i vesela letovanja u Grčkoj ili Španiji sa roditeljima,  samo davno izbledele uspomene iz prošlosti nekad sretnih porodica. Budućnost deluje kao sumrak. Glavna junakinja vidi zloslutnu budućnost: „Videla je ogromno polje računara, televizora, tableta, „pametnih“ telefona, svakojakih proizvoda visoke tehnologije, kao groblje koje se širi sve dalje, do horizonta, osetila je da je to početak, a možda i kraj rata tehnike protiv čoveka, svog tvorca, kome je najpre oduzela osnovne veštine, ko još sabira, množi i deli u glavi, ko još to radi…“

Njena vizija ide još dalje: „Neki um, koga će proglasiti genijalnim, izvešće naučnu studiju o štetnosti seksa sa stanovišta energije i vremena, srazmerno kratkotrajnom zadovoljstvu, još ako za rezultat ima začeće, onda je to nedopustiva količina slučajnosti koja će opredeliti vrstu i kvalitet novog ljudskog prozvoda, odnosno, bića, koje će zauzimati deo planete, ravnopravno s postojećom populacijom. Neverovatan luksuz koji civilizacija ne može sebi više da priušti…“     

 I na kraju, namerno, vratimo se početku romana. Prolog maestralno autorka predaje embrionu broj 365 koji je svevideće, sveznajuće biće koje ima svest i prozor u svet koji živi njegova majka u čijem telu se razvija. Taj embrion sa početka romana, s vremena na vreme obrati nam se tokom romana, i kao glas razuma ili kao rezime izvesne situacije podseti nas na svoju odluku zašto je odbio da se rodi. Odlučuje da se ne rodi. Ima pravo odluke. Da, da! Iako istraživanja sumnjaju da je majka izgubila plod zbog vakcine zapravo je embrion posmatravši svet iz tela svoje majke pokazao svoj stav prema njemu, odlukom da mu se ne pridruži. I kao što je nekada postojao takozvani Deus ex machina u antičkim tragedijama koji se iznenada pojavljuje i rešava zaplet, embrion stavlja odlučujuću tačku – na život. Život u kome „dve trećine ljudi smrdi od zla, a ona preostala trećina, s dobrotom u srcu, pristaje da taj vonj udiše…“

Iako na Jelenu nije delovala vakcina, jer njeno dejstvo je moguće samo ako već ima pogodno seme zla u njoj samoj. Iako na ovom svetu postoje ljudi kao ona gde eksperiment i manupulacija ne mogu istrgnuti sjaj u očima jednom delu čovečanstva. Iako bi Jelena imala snage da rodi svoje neplanirano dete…naš nežni, tužni embrion svojom odlukom osuđuje ovakav svet. Njegova odluka je bunt da dobrota ojača, da se borba za budućnost gde se neće rađati deca koja bi postajali samo nečiji brojevi i eksperimenti mora nastaviti. Zlo se može primiti samo na plodno tlo za njega. Zato zasejmo dobrotu. Empatiju. Sitnicama kao što je majušno i seme.

Da nas deca ne osude i pre nego se rode.

Sonja - Velika laz

Sonja Atanasijević

Prisutna je na književnoj sceni od sredine devedesetih godina. Objavila je šest romana i zbirku priča Krilata tuga. Za roman Vazdušni ljudi, (2013) dobila je nagradu Branko Ćopić. Ovaj roman kao i roman Bekstvo iz akvarijuma (2003) bili su u užem izboru za Ninovu nagradu. Proza joj je prevođena na engleski, bugarski, makedonski i rumunski jezik. Živi i radi u Beogradu. Velika laž je njen najnoviji roman (IK Plato)

 

 

 

 

 

Osvrt na zbirku priča – “Da se kladimo u čokoladu”, autorke Keva iPo

Da se kladimo u cokoladu

“Moraš voleti život, pošto je smrt dosadna” Frenk Sinatra.

 Ovom rečenicom nas uvodi u poslednje poglavlje kratkih priča autorka koja se odlučila da se potpiše pod pseudonimom Keva iPo.

Dobro znamo da se iza tog imena krije jedna Lela. No to i nije bitno. A ova rečenica nije slučajno na vratima poslednjeg poglavlja. Čitajući, krećući se od jedne do druge priče, koje su po nečemu i  slične ali i zasebne sve više se punite određenom energijom, i sami dolazite kroz kratke sekvence iz života do sličnog zaključka. Voleti život. Spisateljica je duhovita, zapaža “svoje” detalje u pričama i sudbinama, hrani tužne sudbine, uplašene oči, prevarene žene, prevarene muževe svojom ljubavlju prema životu. Na koji način?

Smejaćete se, često i zakikotati. Prepoznaćete mnoge situacije. I zapitati mogu li tako? Najsnažniji pečat koji objedinjuje sve u jednu celinu je namera da se ostvari utisak da je moguća lakoća postojanja u nepodnošljivim uslovima.

  “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga detalja.

Teško da je moguće bilo šta prepričati. Autorka koja nas uvodi u različite stanove, na trgove, pijace,  u bračne zavrzlame, intime, svetove gde muškarci varaju svoje žene, žene svoje muževe, a brakovi u svemu tome nekako ne gube –  ta autorka je svojevrsni glumac koji menja svoje uloge i igra različite role u filmovima svojih kratkih priča. Svaka pripovetka je po jedan čin predstave sa beskonačnim brojem činova koja se zove običan život koji se živi prihvatanjem.

 Priče su nam ispričane iz ženskog ugla, pa iz muškog ugla, pa kao prijateljica koja posmatra sa strane…

Muškarac će reći u priči “Pampur” : “A s njom sam nekako odjednom počeo da se osećam slobodno, kao da sam bio zapušen sa sto strana i odjednom mi svi pampuri poiskakali.”

Ili u pripovetki “Sitna crevca” on će razmišljati: “Pretpostavlja se čak i da postoje paralelni univerzumi,  možda su svetovi naših duša baš u njima smešteni, a da ih nismo svesni? Možda bi se time mogli objasniti univerzumi jednog Dostojevskog, Hesea, Murakamija…? Ko zna koliko mi u sebi univerzuma imamo? Ali verujem da bismo, ako se jako koncentrišemo, mogli da ih u sebi pronađemo i osetimo, pa čak i da se njima dodirnemo…?”

Žena će reći još na samim koricama knjige: “Nisam-bog-zna-kako lepa ni zgodna, ali sam žena sa stilom. Imam vrlo elegantan, oproban metod: kad god vidim da mu se neka cica približi, ja se sprijateljim s njom. Gotovo da postanemo najbolje drugarice. Logično: svaka normalna žena bi se povukla – malo zbog solidarnosti, a malo više zbog straha od blama. I, vrlo je bitno da se reaguje brzo – dok se među njima ne razvije nešto ozbiljnije, posle se šanse  za druženje smanjuju. Posle beže kao žiške!”

 Prijateljica koja posmatra svoju drugaricu viknuće: “Ma daj… iz kog si ti ženo filma?? Život je, bre, dokumentarac, a ne ljubavna limunada!

 Tematski najistaknutiji je okvir intimnog, bračnog života ljudi srednje dobi. To je nit koja se sve vreme izdvaja i ukazuje na svet te možda, kobne sredine života. Sa jedne strane naginje se ka mladosti: “Ma idi bre. Živ me blam pojeo, nisam baš u godinama kad je u redu rasplakati se nasred ulice.” (priča “Srebrni ram”). Na to se nadovezuje ta ista nit: ”…jeste, patetična sam, ali kad pređeš četrdesetu, upravo ti patetika nedostaje…” (priča “Celofan”). No, srednje doba, brak sa sve svojim krizama donosi jedan vid opuštenosti.

U tom dobu, lakše je prihvatiti sebe i nasmejati se i na svoj i na tuđ račun, na račun života, pa i smrti. Autorka ne nameće stav, ama niti jednoj trenutka, ona se igra rečima, doskočicama, slikama, odista širokim dijapazonom situacija koje lakoćom pred čitaoca iznosi.  

 “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga situacija.  

Pravi umetnički dar zapažanja zakona uzrok – posledica u svakodnevici. Oko i pero u rukama pronicljivog posmatrača.

Ljudi i život  prihvataju se onakvi kakvi jesu a  ova zbirka priča je svojevrsna slikovita i duhovita oda čoveku i životu. Signal ljubavi prema ljudima i svim mogućim smešnim i tužnim situacijama koje ih mogu zadesiti.

Stilski, iako su posve drugačije, na izvestan način, kratke priče Keve iPo podsete me na tren na Zen priče.  Nagli obrt, na kraju, često u samo jednoj rečenici, menja sve i vrati vas da promislite iznova ono što ste pročitali. Iznenađenje na kraju ima vrednost naravučenija koje vas ostavi zatečene, nasmeje, fascinira, zamisli, opusti, nekad gotovo psihoterapeutski nesvesno “otpustite” nešto što je bilo u podsvesti.

“Valjda naiđe faza u životu kad shvatiš da ne moraš baš svih pravila da se pridržavaš…pravila je ionako napravio neko drugi, mene nisu pitali da li se slažem! ( priča “Šećerna vuna”)

Kladim se u čokoladu, kladim se u nenametljivu mudrost Keve iPo da ćete uživati u čitanju!

Lela 2

Lela Saković – Keva iPo

“Izgleda kako zamislimo.

Godina – taman.

Oslobođena predrasuda.

Ne osuđuje i ne prosuđuje.

Prihvata različitost svake vrste.

Čvrsto veruje da će Sunce da svane i ako se plan ne ostvari.

Ubeđena je da se sve dešava baš onda kad treba.

Piše ne bi li izazvala jaka osećanja – smeh ili tugu,

da osetimo da smo živi.”

Ćaskanje

Novogodišnja čestitka – Čitalište lepote i slobode

Ćaskanje

„Priča počinje na kraju“ – osvrt na roman Miroslave Đušić Nedeljković

prica-naslovna

Ne stoji  slučajno u samom podnaslovu knjige Miroslave Đušić Nedeljković  –  „Priča počinje na kraju“ rečenica

„HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,

HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO

I KADA SMO VOLJENI.“

Roman počinje potresnom pričom upravo izuzetno hrabre, ne žene, već devojčice koja uprkos izneverenoj ljubavi pokazuje neizmernu snagu da sačuva život koji se u njoj razvija, da rodi dete. Njena ljubav prema budućem životu koji želi da podari svojoj ćerki njoj daje snagu. Ta snaga je ćerka Nina. Snažne scene kada siromašna devojčica bez igde ikoga ostavlja svoju jedinu toplinu, dragulj, malu Ninu u sirotište je tako realna, potresna.

Odmah na početku ostanete bez daha kada majka Emilija, ta devojčica koja u sebi nosi dete kaže:

„Metak koji je

lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.

Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me

ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog

ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.“

Iako je pisan po istinitoj priči autorka je svojim blagim tonom vrsnog pripovedača romaneskno dočarala izrazite emocije i budi ih tokom čitavog romana u nama.

I prepoznajemo i zapitamo se koliko ima već puno sličnih događaja u našoj realnosti. A ima ih.

Ovo je roman o žrtvama predrasuda. Roditelji za svoga sina žele bolju suprugu. Oh koliko drevna predrasuda! Nesvesni uvek koliko tragedija tom banalnom i apsurdnom predrasudom izazivaju. Jedna majka je stradala. Jedna Nina je rasla u sirotištu pa kod roditelja, usvojena. I do kraja romana ona tek kao ostvarena žena, sa brakom i porodicom počinje da razmotava svoju priču, da osvetljava svoju prošlost koja je boli.

Bol. Sve vreme junakinja koja spoznaje zašto je majka morala ostaviti je hrabra u toj svojoj boli. Ona je karakter, simbol osobe koja ume da se suoči i sa greškama roditelja, i svojih babe i dede, koja ume da prašta.

Ona je željna majke i oca. Ona je svesna da su roditelji njenog oca zapravo naudili svom sinu. Tu je  i osvešćivanje dede, koji se u starosti kaje i svestan je što je učinio svom sinu jedincu. A baka, koja je bila „tvrd orah“ i protiv Ninine majke Emilije, ima u romanu dodeljenu kaznu romanopisca.

Zaplet ni tu nije završen, postoji karakter čiji je naizgled mali gest, sakriveno pismo, prouzrokovao  tragičnu sudbinu majke Emilije. Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj gest je u prošlosti izmenio ceo svemir, povukao još jače već zloslutnu lošu sudbinu Emilije. Sebičan potez.

Sebičnost. Predrasude.

Dok su ljudi mladi i zdravi, dok ih ne savlada starost,  osećaju se da su jako važni, da su najmudriji, da žele kontrolu nad životima svoje dece dotle da to prerasta u hladnoću pa i mržnju.  Sve to otvara na bolan način, vrlo emotivnim tonom pišući, autorka.

Ona nam daje da kroz razmišljanja  i događaje kroz koje prolazi Nina upoznajemo i neobičnog oca koji je otišao u Ameriku. Nina upoznaje sestru, devojku, suprugu svog oca. Ninini potezi prema njenoj porodici koju tek otkriva svedoče da je Emilija žrtvovala svoju sudbinu zarad Nine koja je izrasla u velikog i plemenitog čoveka. Ona svojim sjajem olakšava i kajanje grešnika u njenoj priči.

Preporučujem ovaj roman, ima u njemu puno obrta, zanimljivih, dopadljivih i autentičnih slika ali pre svega ga preporučujem zbog posebne složenosti života koji je književnica Miroslava svojom zrelošću polako razmotavala  pred nama, čitaocima, sloj po sloj, da bi polako shvatali, prihvatali život u svoj njegovoj težini ali i lepoti. Posle romana „Džem od kajsija“ kojim sam bila  oduševljena  ovaj poslednji roman je jedan od  onih kada se zrelost romanopisca prikaže u svom velikom svetlu.

 

prica-poyadina

 

 

Ćaskanje

Belgrade Art Show proslavio dve godine postojanja

naslovna-3

Danny Kovacevic Design & Nomen

Bila je to svojevrsna interakcija različitih umetnosti kao i strukture publike, klupske atmosfere, opuštenosti i iznenađenja koja samo ulete na pozornicu i preusmere vam pažnju na ono što niste ni znali da postoji, da se stvara i raste i mašta tu negde oko nas. Saznala sam da krijemo “bombu” kreativnih  mladih i onih starijih ljudi a da je nastup uživo i komunikacija sa gostima nezamenljiva a reakcija kreativcima itekako vidljivija i snažnija.

„Počeli smo u Jazz baru Sinatra, na Dorćolu.. a onda se PR aktivnost Belgrade Art Show-a poput delte Nila razgranala do kulturnog centra Nea Pangea, Galerije Štab, Witch Bara, KC Grad-a, Habbibi Sahara,” rekao je organizator Pavle Knežević. XV Belgrade Art Show, koji je ujedno bio  rođendan klupskog umetničkog šou programa koji sasvim sigurno po obimu posećenosti i sadržajima prerasta u značajan festival i zahteva sve veći i veći prostor, održao se na novoj lokaciji u klubu Ben Akiba, sedmog decembra.

S obzirom na broj izvođača i publike izgleda će biti potrebno, sledeći put, obezbediti još veći prostor i uzdignutu binu da bi gostima sve bilo dostupno. Možda je bilo bučnije jer je bila zaista velika gužva, nije bilo mesta ni za stajanje! Odlična atmosfera za performanse i modne revije, malo je teže bilo čuti čitanje proze i poezije ali ko je želeo mogao se probiti u prve redove.

anastasija-gavrilovic-trbusna-plesacica

Anastasija Gavrilović, trbušna plesačica

Ima čari u tom okupljanju različite publike kluba u kome se uz piće za stolom iznad tebe smenjuju slike na ciglenom zidu kao originalni video bim.

video-bim

Pred tobom se prepliću nastupi plesa, drame, muzički perfomansi, čitanje poezije, kratke proze, dim, muzika, smeh, neko ćaska, neko pije, neko se ljubi,  pa buka, aplauzi i modne revije originalnih kreatora koji su ovaj put zaista oduševili. Tu su i i izložbe fotografije kao i izložba rekonstrukcije srednjovekovnih i renesansnih kapa studenata Visoke tekstilne strukovne škole za DTM.

Nastup  “Playback Beograd” teatra koji je svojevrsna psihodrama zatražio je od učesnika da ispričaju neki svoj san, događaj, situaciju i vrlo brzo ih je kroz glumu i emociju i suštinsku mimiku predočio pred nama, što je na izvestan način moj favorit večeri.

Modne revije su apsolutno dominirale i ostavljale bez daha usklađenošću. Svaka kolekcija je imala tematiku i beskrajno je inovativna, teško je izdvojiti bilo koga.

danny-kovacevic-design-sa-brendom-aksesoara-nomen

Danny Kovacevic Design & Nomen

stevan-certic-modnog-brenda

Kolekcija dizajnera Stefana Ćertića

Nastupio je veliki broj pisaca i pesnika koji su se smenjivali između performansa.

milosava-pusara

Milosava Pušara

jana-jelasic

Jana Jelesić

katarina-papic

Katarina Papić

miroslava-nedeljkovic-djusic

Miroslava Đušić Nedeljković

Nezaboravno veče sa porukom da stvaralaštvo i kreativnost ništa ne može zaustaviti.

Svici u tegli – prvenac Slađane Kručičan, IK Urban Art, osvrt

 

svici-u-tegli-knjiga

Naglasiću odmah na početku da je roman „Svici u tegli“ prvenac autorke Slađane Kručičan a pri tom ne ostavlja taj utisak jer sa lakoćom je postavila svog junaka u okolnosti njegove životne priče u kojoj se dešava veliki preokret. On pred čitaocima, polemiše sa sobom. Sve vreme imam osećaj kao da neko iskreno, otvoreno preda mnom razgovara sam sa sobom. Niko ne zna a ja, mi, čitaoci znamo o čemu razmišlja, kako te naizgled obične stvari promišlja u sebi. Dušan je junak koji se kreće kroz život ali mnogo toga o čemu misli, ne izgovori. Mi smo ti tajni slušaoci onoga što se u njemu događa.

„Bože, samo mi maštu ne diraj. Ne bih preživeo bez toga. Bez mašte bih se osećao stvarno kao matori odrpanac. Sa njom sam sve mogao. Da otputujem gde poželim, da imam svaku ženu koju poželim. Bez mašte nisam mogao ništa.“

svici-u-tegli

Pred nama spisateljica opisuje mnoge situacije u životu pravnika, koji je donekle vodio isprazan život, zapao u rutinsko odlaženje na posao, prihvatajući ekipu sa posla, običaj da se svrati u kafanu i zalije, odtetura do kuće i tako svaki dan dok vreme prolazi…i ne čeka. U romanu je potpuno dočarana ona atmosfera ugnježdenih kancelarija državnih firmi, kolega i koleginica koji se malo „muvaju“, malo druže, malo su prijatelji, malo ogovaraju… Vrlo plastično je prikazano, te ko je prošao kroz to oduševiće ga kako je verno oslikano „društvo“ u kancelarijama, a zanimljivo. Već u toj firmi ima puno likova.

Ono što je dar književnice je da usputne likove ubacuje po malo ali da ne gubi kontinuitet i svako je tu jer je potreban u priči da nešto oslika i predoči, a brojnost usputnih likova je velika i odajem priznanje koliko su precizno ubačeni u roman i svrsishodni a daju zanimljivost priči i dinamiku.

No Dušan jeste drugačiji. On ima saosećanja, njegova duša nije još sasvim utrnula u toj rutini i neostvarenosti. U srednjim godinama ima zrelost i stalni posao ali nema sreće. Zagubio je cilj, možda i nadu ali ima u njemu dubokih osećanja za sve ljude i njihove sudbine.

„Voleo sam da se pravim gluplji no što jesam. Tako sam im bio bliži. Činio sam da se bolje osećaju, a ja sam voleo da se ljudi dobro osećaju u mom društvu. Oni su u svojim glavama bivali veći, a i ja u svojoj.“

On ima to pronicljivo oko, zapažanja ali i stav da svako ima pravo na svoju različitost. U parku, tokom šetnje sreće staricu i seda pored nje na klupu. Spontanost. Kod oboje. Život je to. I šetnje i noć, i sloboda da se popriča. Iako u otuđenom svetu on nesvesno predstavlja osobu sa kojom drugi lako komuniciraju, često i otvaraju dušu. Prijemčiv je. Ume da sluša i da ne osuđuje. Starica na klupi komentariše koliko se vreme promenilo u odnosu na njenu mladost a Dušan, čovek srednjih godina je u drugačijoj poziciji od nje. Ona je živela punim životom jedno vreme posve različito i sad je mirna samo primećuje ogromne promene, ali ispunjen život je čini smirenom. On, zna i za ono nekad i prihvata sve što je u međuvremenu posve preokrenuto, devojke sve liče jedna na drugu, grad nije bezbedan i siguran, vole se slobodno parovi istog pola…On pripada generaciji koja je oslobađala i rušila tabue i morala da se prilagođava brzim promenama vrednosti. Neke od njih i nisu baš pozitivne jer krenuvši kući Dušan dobija udarac u glavu, biva opljačkan i završava u bolnici…

Nekada je potrebno da nam se loše stvari dese da bi nam se život preokrenuo. U bolnici saznaje da ima tumor na hipofizi ali naš junak je poseban. Kako on reaguje na tu činjenicu. Plaši se za svoju ličnost, da je ne izmeni operacija, on ipak voli sebe takvog kakav je.

„Još i taj tumor. Šta s tim? Ako mi i to uklone, šta će da ostane? Možda umrem. Ne dam da mi sklone to. Ne dam. Neće meni niko da prčka po glavi. Tu je haos, ali moj haos, i ja se u njemu snalazim!  

Kada je Dušan promenio okolnosti i u bolnici se susreo sa drugačijim ljudima, njihovim sudbinama, život je pokazao nove kontraste. Svako završi u bolnici zbog nekog nesklada u svom životu. Bankar je lik koji je previše radio, davao sebe u poslu i nedostajao ženi i porodici. I on je tu, u maloj bolničkoj sobi spoznao kako može da dovede svoj život u ravnotežu. Dušan spoznaje da ekipa na poslu zapravo jeste ekipa koja mu je odgovarala a i on njoj samo dok je pijan. Njegov prijatelj Zoki je tu, pomaže mu, negde se izdvaja samo jedan prijatelj, koliko toliko, od čitave ekipe, kad je čovek u nedaći.

A onda dolazi ljubav. Mlada, sjajna kao zvezda. Zaljubljenost pomera sve i najveći je skretničar u našim životima. Dušan se spontano, prepušta. Oslobađa. Ne pije. Uživa ali je razlika u godinama između njega i njegove lepe Zvezde, kako je u svojim introspektivnim razgovorima naziva, ono što ga muči. I onda jedan dan, pun predivnih trenutaka on želi da sačuva, da ih pamti upoređujući ih sa onim „svicima u tegli“  koje je nekad kao dete sakupljao. Ti maleni, prolazni trenuci koji su nas činili srećnim, ta svetlost koju pokušavamo zadržati stavljajući je u teglu. Ali to je nemoguće. Ipak, ostaje samo u našem sećanju.

„Svitac – Lampyris Noctiluca

(„onaj koji svetli“, „zvezdana buba“) -insekt,

pojavljuje se i leti, u poljima, kada žito zri.

Živi samo dva meseca.“

Naš glavni junak je našao svoj smisao, uklopio se negde u stereotipnu priču na kraju. Mada mogao je i posve drugačije završiti. Autorka mu je namenila umerenu sreću ali trajniju.

Videćemo šta će nekim novim junacima udahnuti, u iščekivanju njene sledeće knjige…

 

sladja-krucican

 

Slađana Kručičan rođena je 18. aprila 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Bavila se sportom, bila je košarkaški sudija, uređivala je školske novine, pisala je kratko za jedan nedeljnik. Radila je u Institutu „Batut“. Sada radi u Vodoprivredi. Iako je oduvek volela pisanu reč, do sada nije našla vremena da se posveti pisanju. Ovo je njen prvi roman.

 

 

 

fotografije iz kolekcije autorke romana i odavde

Osvrt na roman o zločinu iz strasti -“Džem od kajsija“, Miroslava Đušić Nedeljković

knjiga

“Sedela sam tu, ne znam koliko dugo. Činilo se da me i prolaznici čudno gledaju, ali nisam marila. Nisam čak osećala ni hladnoću. Bio je kraj oktobra. Miholjsko leto polako je odlazilo. Želela sam da sredim svoje misli, zato sam sedela tu, buljila u prazno. Želela sam da svi oko mene nestanu. Setila sam se devojčice, koja je pre nešto manje od dvadeset godina, veselo skakutala istom ovom stazom. Sada sam ličila na potrošenu staricu. Samo nedelju dana pre maštala sam o tome kako ću sva u belom stajati pored čoveka svog života.”

Kao što i glasi  jedan od prvih odeljaka romana autorka nam odmah oslikava “Kako je sve počelo”…

Istina je kada kažu da već na prvim stranicama knjige koju čitate možete videti da li vam taj pisac “leži” a itekako majstorstvo pisane reči.  U ovom romanu se odmah vidi koliko autorka već ima u sebi talenta da lakoćom oslikava a da ta slika bude preplavljena emocijama. Ono što je mene odmah privuklo da do ranog jutra čitam ovaj roman, ne nisam imala strpljenja da čekam sutra 🙂 je što se preda mnom našao pisac koji slika rečima. A ja to naprosto obožavam! Slike Kalemegdana, Beograda, potom kako se razvija radnja gde god da se kreće glavna junakinja Marta i koga god da sretne, to su savršene oslikane umetničke figure. Sve deluje tako lako, reči teku, opisi su puni duha, detalja, zanimljivi i imaju ritam. Da, ritam. Niti je prebrzo niti i jednog momenta dosadno. Mogla bih da se osmelim da kažem u pravom ritmu i sve sa svojom svrhom.

Puno je i dosetki i duhovitosti koju oživljaju glavni karakteri. Marta je junakinja koja puna duha, onako prvo mladalački obesno, u početku igra svoju igru sa inspektorom Marićem koja je neizmerno simpatična. Posle počinjenog zločina nad  verenikom, ona iz očajanja, zbunjenosti, iz stanja šoka u tom saslušanju doživljava jedno od svojih preobraženja. Ona od devojke koja je ipak živela u nekoj vrsti kontrole, iz porodice u kojoj je sa majkom imala hladan odnos, odnos koji joj je čitavog života nedostajao, donekle počinje da se ponaša kao ta majka, koja je uvek bila otmena, brinula o svojoj lepoti, seksualnosti, večitoj mladosti. U Marti se kao odgovor na to budi jedna reakcija u kojoj se ona iz skrhane devojke razočaranjem na saslušanju pretvara u izuzetno duhovitu, po vokaciji novinar, lucidnu žrtvu koja zavodi i ispituje i igra seksualnu igricu sa inspektorom. Ta priča saslušanja je veoma neobična i nadasve zanimljiva.

Tu se već naslućuju faze kroz koje će junakinja sve proći, od novinarke na svom zadatku, zaljubljene i srećne devojke pred venčanjem, do razočarane, povređene, spremne da ubije, da prizna, pa do potpunog psihičkog rasula, lečenja, izlečenja… Do susreta sa sobom,  posle svih faza, kada samospoznaja sve iščisti i zapravo više nema potrebe da Marta bude bilo ko drugi, kako neko drugi želi, već da bude ono što ona jeste.

“Izdali su me oni koje sam najviše volela, zgazili me kao mrava, dok je vredno sakupljao zimnicu. Možda ne kao mrava, nego kao bubamaru. Počupali su mi krila, izbrisali tufne, a po njima sam bila prepoznatljiva. Nisu mi dali da poletim i donesem goste.”

No ovaj roman sa okosnicom zločina iz strasti zapravo je roman o majci koja je nedostajala, koja je bila tu ali niste je mogli zvati mama, o nedostajanju te topline kada devojčice rastu, kada su mame uz vas dok ste još zbunjena devojčica. I onda se desi ljubav. I majka i tu ljubav na neki način otme. Oduzela joj je toplo detinjstvo, nikada nije dobila od majke ni miris domaćeg hleba, ni džem od kajsija. Uvek je to dobijala od tetka Anđe, tople žene koja je bila tu za devojčicu punu pitanja. A kao odrasloj ženi oduzela joj je ljubavnika.

I negde taj nepostojeći  most, on nije srušen, zapravo nikad nije bio ni izgrađen, između Marte i njene majke Marije Ilić je skriveni zaplet knjige. U romanu stradanje ljubavnika junakinju vodi do inspektora Marića, jer ona je spremna da prizna sve i zločin … ali nije spremna da se suoči sa majkom. Na najteži mogući način u ovom romanu gradi se most između majke i ćerke u već zrelom dobu.

Neoprostiv greh majke, nervni slom Marte, opisan vrlo uverljivo, sa jako intrigantnim i autentičnim scenama, njeno lečenje i lik doktorke vrlo blag, nova ljubav koja ne leči brzo sa inspektorom Marićem …Svi su likovi, autorki je to ja mislim, sraslo u svakoj njenoj do sada napisanoj reči, ljudi od krvi i mesa, niko nema jednostrano lice, svi imaju dubinu i neku svoju priču, a Miroslava to opisuje sa lakoćom, kroz gest, kroz način kako neko hoda, njiše kukovima…

Meni je najupečatljivija ostala urezana scena kada junakinja Marta sreće čistačicu u stanici milicije:  “Zatvorila sam oči, nažalost ovde nikoga nije bilo briga kako se ja osećam. Čula sam korake. To bi mogao biti inspektor, ali nije. Bila je tetkica. Vukla je umorno svoje noge u izlizanim teget borosanama. Lastiš na njenim isto tako izlizanim i ispranim belim čarapicama bio je vidno ispucao, cvetići po njima tek su se nazirali. Umesto da vodim svoju brigu, ja sam se u tom trenutku pitala, zašto je ta žena sebe dovela u takvo stanje. Zanimalo me je koga ima kod kuće, da li je neko čeka i ko može da čeka ovakvu spodobu. Kosa neofarbana vekovima, izgorela od kiseline i trajne. Jedino lepo na njoj bile su njene krupne oči boje badema, to nije mogla ničim da unakazi, one su bile očuvane i zabrinuto su me posmatrale. Videla sam u tim umornim očima brižan pogled, pun sažaljenja i prezira u isto vreme.”

A to je potpuna suprotnost izgledu majke glavne junakinje Marte.

“Bilo je nečeg toplog. Izgled više nije bio važan. Ovu ženu je sigurno neko čekao kod kuće, ta kuća je bila topla, bila sam sigurna u to. Obratila mi se „majčinski” sa „dete”. Moja majka nije nikada uradila ništa slično. Poželela sam da sedne pored mene, da je zagrlim, da joj stavim glavu u krilo. Poželela sam da me miluju te hrapave ruke, pune žuljeva, da osetim miris majke. Marija je mirisala na skupe parfeme, ali na majku i džem od kajsija nikada.”

Zapravo, na kraju romana kroz veoma teška stanja koja su opet ispričana kroz veoma zanimljive dijaloge koji vas i nasmeju i do suza dovedu, majka se kao i ćerka transformišu i zapravo približavaju postepeno, onom odnosu u kome će priznati svoje greške i koliko su jedna drugoj nedostajale, koliko su tokom života pogrešne vrednosti udaljavale ove dve osobe a zapravo uvek je najvažnija ta toplina, porodična iskrenost, bliskost, nebitan je svet i šta drugi kažu. Život čine sitnice poput tetka Anđinog džema od kajsija koji majka nikad nije napravila. A on je sinonim za tu bliskost i ljubav majke koju nije imala.

Ne mora uvek tako, na ovaj najteži način, i takođe, ne uspe uvek i u svakoj porodici, ali poruka je jasna, kako se i kaže u romanu: “ Dragi Bog mi je poslao poruku, da se životu treba radovati, a ne kockati se s njim besramno. Pokušala sam to da uradim, ali nije išlo, na vreme sam dobila packu, koja je zabolela i opomenula me da je to što radim pogrešno”.

miroslava

Miroslava Đušić Nedeljković rođena je u Beogradu, gde živi i radi. Pisanjem se bavi još od školskih dana i do sada je objavila 6 romana. Trilogija „PROVINCIJALKA“, sa naslovima „VALJEVKA“, „BEOGRAĐANKA“ I „NATALIJA“, te roman „DŽEM OD KAJSIJA“. Ove romane je objavila izdavačka kuća „ŽIRAVAC“ iz Požege. Roman „LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA, DOGODILA SE“ objavilo je IZDAVAŠTVO PTT SRBIJA, i deo je edicije „MUZIKA DUŠE“, i nagrađen, štampanjem romana. Nedavno je objavila svoj šesti roman „DORĆOLSKE LIPE“  a očekujemo na ovogodišnjem Sajmu knjiga  2016. i najnoviji pod nazivom „PRIČA POČINJE NA KRAJU“  koji je rađen po istinitoj priči.

Osvrt na roman “Indigo” – Tamara Kučan , IK Urban Art

indigo-2

Kako đavo uđe u vaš život? Kao naivko koji te u prolazu očeše o rame ali se vrati kasnije da te podseti na sve tvoje tajne, samoobmane, igra se tvojim strahovima, potajnim neostvarenim željama, dosadama, nepriznatim lažima. Pa ko nas čuva? Oštra iskrenost prema sebi i samopouzdanje. To je to božanstvo. Čuvajte se. Volite sebe. Ovo je bila moja prva pomisao posle sklopljenih stranica romana „Indigo”, Tamare Kučan.

Roman čija je okosnica priča o žrtvama satanističkih sekti izazvala je razna očekivanja. U najmanju ruku ja sam već videla neke scene iz serija TV Fox produkcije, nešto poput The Walking Dead, Strain i slično. Autorka je izbegla još jednom uspešno, zamku da roman bude pun “specijalnih efekata”  koji nadomešćuju trud, što se često dešava u savremenoj književnosti.

Tamara Kučan, ostala je verna svom stilu iz prethodnih romana, čak nam je donela poznatu junakinju Saru i ostala dosledna tome da nam dočara realnu, vrlo emotivnu priču. Bez nepotrebnih ustupaka senzacionalizmu. Otuda njena priča počinje vrlo blago da nas uvodi u svet bračnog para koji je u “krizi” što se može sresti često u realnosti. Ali iza te krize ne slutimo šta stoji. Uvek sumnjamo na ono što NIJE. Ono što je bitno, za mene, je što je na ovaj način, autorka predočila da svako ima svoje probleme, da svakome može da se “desi”, da dobro ispitamo te “obične” situacije u našim životima, i da tajne među partnerima, prijateljima mogu nekad biti kobne.

Šta još može biti kobno? Sve vreme se to pitah na neki način posle čitanja romana. Pa naše želje – neispunjene. Naše ambicije – neostvarene. Naše želje i ambicije NEREALNE.

Šta još može biti kobno? Bol. Bol koji krijemo u duši. Strah koji smo potisnuli. Prošlost koju krijemo u podsvesti. Pa nas sretne u obliku Džona, lika iz romana koji je na čas, otelotvorenje svega neispunjenog, neostvarenog. Da nam ushićenje. Magiju. Daje sve što volimo. A uzima nam na kraju dušu. Kako kaže autor: “Đavo ti neće naplatiti ulaz, ali će ti uvek naplatiti izlaz. Makar će pokušati. Zapravo, on je nepopravljivi optimi­sta! Možeš da mu okreneš leđa. On tebi neće nikada. Stalno će te posećivati, svraćati na čaj, da vidi da li si se predomislio, da li si možda slab da ponovo poveruješ u njegovu istinu”

Šta još može biti kobno? Neznanje i mašta. I nesigurnost. Faustovsku dilemu u romanu „Indigo“ nalazim u citatu:

„Jasno ti je kakve posledice može imati mašta?“

„Ne toliko strašne kao znanje.“

„Zar ne misliš da maštu biraju kukavice, nesposobne da se suoče sa onim što istinski jeste?“

,,Zar ne misliš da znanje biraju kukavice nesposobne da se suoče sa onim što istinski žele?“

I dok nas roman upliće u ljubavnu priču zapravo nas vodi do svih likova koji ni malo slučajno nisu oko glavnih junaka, i ništa nije kao što izgleda. Sve je dobro isplanirano uplivalo u njihove živote.  U romanu “Indigo” vidi se i veliki napredak u izgradnji karaktera, posebno sporednih, kao što je lik Nenada, suprugovog brata koji se meni izuzetno dopao. Izdvojila bih još jednom tu veštinu da se dočara odnos Sare i Nenada kao izuzetno dubok i nežan, da autorka podrži njegovu homoseksualnu vezu i time i u ovom romanu naglasi slobodu ljubavnog izbora u modernom društvu. Za mene su sporedni i značajni likovi i zeka i mačka u ovom romanu.

Odnosi glavnih likova, Sare i Džona su strastveni, ledeni pa vreli susreti, potpuno drugačiji od odnosa sa Filipom, suprugom, gde ima zasićenosti, pa nostalgije za starim vremenima, pa odustajanja, razočaranja, ponovnog truda da sve bude u redu. Autorka je uspela tu kompleksnu situaciju u koju je dovela junakinju Saru, podeljenu, raspolućenu, uspešno da održi kroz emocionalnu sliku te različitosti i da nas prebacuje iz jedne slike odnosa u drugu.

Takođe, zanimljiva je simbolika naslova knjige. Šta je sve zapravo Indigo u ovom romanu? Meni je višeznačan ali i objašnjava mnogo toga.

U jednom odlomku romana nailazimo na razmišljanje: “Iz izlizane aktentašne, vadila sam čiste bele papire i indigo pa­pir. Bilo je dovoljno da povučem jednu liniju olovkom – na pa­pir ispod, precrtala bi se ista linija. Za naivno dete, bila je to vrhunska magija. Nekada bi se papir pomerio te preslikavanje ne bi uspelo. Nekada ne bih dovoljno jako pritisnula olovku. Nikada se nisam divila svom crtežu, niti onom precrtanom. Divila sam se indigo papiru. Načinu na koji umnožava lini­je, a mene pretvara u čarobnjaka.”

Indigo je čarolija koja privlači. Nije čak važno ni šta će nam dati. Ona nas začara i mi je sledimo. Osetimo moć i tu smo pobeđeni. Magija je oduvek jako delovala na ljude i niko nije imun. To je jedno od značenja.

Dalje odmah u nastavku sledi rečenica: “Razmišljala sam… Satima. Danima. Da li je Džon zaista takav ili sam ga preslikala kao nekada linije? Da li sam preslikala njega ili sebe? Sebe, kakva sebi nedostajem? Ko je preslikavao? Život ili moja prevelika želja? Ne, nije do želje.

Junakinja se samoispituje a autorka nam daje do znanja ono što je suština. Sve što nam kod nas samih manjka podložno je manipulaciji. Sve ono što nam nedostaje kod nas samih projektujemo u druge i dajemo im i ono što zapravo i nemaju, ulepšavamo ih, da nam ispune potrebu, za nama samima drugačijima i boljima. Preslikavamo neispunjenost kao indigom i osećamo se kao čarobnjaci. Jedno vreme. Da, jedno vreme dok ne shvatimo da smo žrtve. U sektama nema pobednika pa ni u ovom romanu nema pobednika. Ljubav između Nenada i Stivena je čarobna, pa tragična, kao i između Sare i Džona čarobna pa opasna…

Svi junaci romana “Indigo” su žrtve.  Da li su žrtve sekti ili sopstvenih lavirinata? Svako neka da svoj odgovor posle čitanja romana.

Donekle nas čuva iskrenost prema sebi samima, iskrenost sa prijateljima i najbližima. No, nekad ni to nije dovoljno. Dođu ti momenti slabosti u životima i najsamouverenijih. Uzbudljiv roman je pred nama koji opominje: “Da li vam se nekada ostvarila želja? Ona, veća od vas samih, želja? Da li ste ikada poverovali u slučajnost? Ja nisam. Mada, dugo sam nekim stvarima tepala tako. Lagala sam sebe. Verovala sam da je moj put jasan. Verovala sam da je dovoljno da odlučiš da koračaš pravo, da paziš da se ne spo­takneš. Nekada, ma koliko gledao kuda ideš i gde gaziš, pazio da se ne sapleteš o neki kamen… Udariš u granu koja se ni od kuda stvorila.”

Ljubavni zanos traje tek trenutak. Ljubavni jadi traju čitav život

56.Oktobarski salon u Muzeju grada Beograda – najveća manifestacija savremene umetnosti u Srbiji, 23. septembar – 6. novembar 2016

prijateljstvo

“Ljubavni zanos traje tek trenutak. Ljubavni jadi traju čitav život”  Žan Pol Egid Martini

Ove godine uokvireno nazivom “Ljubavni zanos”  izloženi su radovi brojnih umetnika  koji nemaju još uvek pristup međunarodnim platformama i to rame uz rame s delima renomiranih umetnika. Selektor, kustos  56. Oktobarskog salona Dejvid Eliot iz Velike Britanije naveo je da je “ovogodišnja manifestacija posvećena ulozi emocije u savremenoj umetnosti i načinima na koje se ona može dočarati, a da to ne bude niti banalno niti kič”.

Ako se vratimo u prošla vremena koja su insipirisala ovakve manifestacije setimo se da je prvi Jesenji salon (Salon d’Automne) održan  u Parizu 1903. godine u nastojanju da se omogući izlaganje umetnicima koji nisu imali gde da prikazuju svoje radove, što je predstavljavalo odgovor odsustvu sluha vladajućeg umetničkog sloja tog vremena. Bile su izložene slike do tada još neafirmisanih umetnika: Pjer Bonara, Anrija Matisa, Fransoa Pikabije, Pola Gogena i mnogih drugih.

Na ovom 56. Oktobarskom salonu Dejvid Eliot želeo je da napravi omaž toj slavnoj prošlosti.

Pesmu “Ljubavni zanos”   (Plasir d’Amour) komponovao je 1784. godine Žan Pol Egid Martini, ljubavnu pesmu zasnovanu na poemi  Žan Pjer Klarisa de Florijana  (1755 – 1794).  Florijan je poput nebrojenih žrtava terora Francuske revolucije, umro 1794. godine. “ Ipak, reči njegove pesme odzvanjaju kroz vekove, te i danas prenose poruku, istovremeno i večnu i prolaznu“, rekao je Dejvid Eliot.

U spletu emocija, krhkosti savremenog čoveka, traženja vazduha i prostora u savremenom životu, umetnici su predstavili iskorak u manifestaciji stvarnosti kroz svoje koncepte, performanse, slike. Salon pruža mogućnost da u fantastičnom prostoru  cigli, stubova i zidina koji odišu na hram umetnosti, (Muzeja grada Beograda),  koračajući iz prostorije u prostoriju ušetate u svetove  67 umetnika od kojih je 19 iz Srbije.

U okviru After Work Party magazina „Lepota i zdravlje“  7. oktobra  uz vanredno raspoložene kustose i vodiče kroz magične sobe umetnosti doživljaj je bio  kao da smo najednom ušli u vremeplov emocija stvaralaca. Senzibiliteti umetnika a i publike se uvek razlikuju. Jedinstven je izraz čoveka sadašnjosti koji se umetničkim sadržajem osvrće na pitanje slobode i zabrana, na emotivne krhosti modernog čoveka, na pitanja emigranata i krize u Evropi, na odnos među ljudima, ljubavne odnose, svet životinja i ekologiju, seksualnost, pitanja roditeljstva.

Izdvojila  bih ono što je na mene ostavilo najsnažniji utisak. Na Oktobarskom salonu pletenice i kosa provociraju pitanja položaja žena danas, i traže snagu žene u kosi.

snaga-yene-je-u-kosi

Ambijentalna instalacija među stablima života na ćilimima na kojima subjekti leže simbolizuju njihovu potpunu ogoljenost prema pogledima posetilaca. Ogoljenost čoveka pred publikom, medijima, čovek današnjice izložen je mnogo više javnosti. Intima koja je jaka u ovom perfomansu suočena je sa razotkrivanjem i postavlja mnoštvo pitanja. Da li je moguće sačuvati mir? Intimu? Sebe u tolikoj komunikacijskoj otvorenosti modernog čoveka? instalacija-na-cilimima

Najjači utisak na mene ostavila je Mariana Vasileva (1964), umetnica iz Bugarske sa svojom  instalacijom  “Blago je posvuda”  gde je čovek u tamnoj senci u svom pokušaju pokreta, dosezanja sjaja života ali je svetlost ta, malena težnja i izvan je njega.

svetlost

Mariana Vasileva

Priču o ljubavi ova umetnica ispričala je kroz impresivnu instalaciju tri para šibica. Šibice govore o zaljubljivanju, sukobima i ponovnom pomirenju.

sibice

Mariana Vasileva

Uz zvuke ZOO  vrta postavka stabla u koje su zavojima umotani ponovni izdanci zelenila samo po sebi govori da se sa odbačenog, golog stabla, ranjenog, borimo za nove izdanke prirode, za povratak zakonima planeti, jedna bolna a jednostavna ekološka instalacija i poruka umetnice Dženet Lorens (1947), Sidnej, Australija.

drvo

A onda sam ušla u sobu “U dubokim vodama”  triptih Biljane Đurđević ispunio je prostoriju  i podsetio nas na izlazak iz sigurnog detinjsta u nepoznat svet.

triptih

A za kraj dva video klipa koja govore više od bilo koje moje reči:

“Tango za okretanje stranica” , Vilijam Kentridž (1955) južnoafrički savremeni  umetnik

Grad Šangaj 2002 – urban life u pokretnim slikama. Fragment i samo deo performansa.

Ako ste i propustili ima još vremena da posetite izuzetno neobičnu manifestaciju koja otvara sva  čula.

photo i video by Olja Ristić

pokrovitelj događaja: Vinarija Tikveš

 

preneto na portalu: bogihttp://www.beograd.news/kultura/ljubavni-zanos-56-oktobarskog-salona-u-beogradu/

“Peščani sat“ i „Oduvek“ (Tamara Kučan) – romani suočavanja

pescani-sat-2

“Peščani sat“ i „Oduvek“ – romani generacije koja nosi teret onog na šta često samo odmahujemo rukom, zatvaramo oči, što možemo duže odlažemo da mislimo o tome verujući da se to dešava negde nekom drugom, ne našim prijateljima, ne mojoj, našoj deci. Priznajemo, znamo sve tračeve po gradu i dok ih čitamo kao da već sve to znamo ali… Osetih grižu savesti. Odmahivala sam rukom. Obično se gnušamo na određene pojave u našem društvu, verujemo da je manje prisutna takva stvarnost ako je umanjujemo, postavimo negde da bitiše sa strane. E pa tu sam pljusnuta u lice, dobih dva šamara od dva romana, Tamare Kučan.

 

„Peščani sat“, objavljen 2013.  nazivan je šokantnim, provokativnim, doneo je autorki veliki broj čitalaca i različitih prikaza i kritika. Za mene ovo nije šokantan roman, ovo je itekako realističan roman, sa dobro izgrađenim okvirom i vrlo jasno i proračunato postavljenim likovima. I zvuči vam poznata površina te priče, a autorka je izuzetan talenat da vas vodi, da vas povuče u radnju, majstorski menja scene da na trenutak verujem da bi to bio odličan film, da je već skoro čist scenario.

Autorka voli da se igra pa knjigu zapravo piše Jovan „pisac bez inspiracije  – bednik“ a na kraju knjige dobiće i intervju, taj „bednik“, kada nam ispiše sudbinu Sare. Druga kapija lavirinta romana je da se Sara, glavna junakinja pojavljuje na početku u sceni koja je zapravo i kraj romana, posle raspleta. Pošto autorka vlada veštinom dijaloga ulazite kroz njih, u petoj brzini u likove prijateljice Sonje, Petra koji je „glavna faca“ u našem filmskom svetu i traži glumicu za film, u zaplitanje i preplitanje mladosti, ambicija, naivnosti, dečjih igrica, putovanja, ludih matoraca, promiskuitetnih stranaca i političara.  Studentkinja fizike upada u svet eskort dama, pateći zbog prave ljubavi koja je čudna, promenljiva, prepuna Petrovih tajni, a kad se izlet u taj svet završi padom i strahom u prelepom Dubaiju, suočava se i sa tragedijom i razočaranjem u sve što je verovala.

Nije mi namera da otkrivam radnju, već je dovoljno pisano o šokantnosti sveta elitne prostitucije. Ovde je meni suština, dočarana realnost, ne znam može li otvorenije a da ne bude neukusno, a nije, i naprosto vas zabole sudbine svih tih izgubljenih likova u ovom surovom svetu bez duše. Ako zatvorite knjigu na čas, shvatite da mi živimo u tom perverznom svetu, mladići i devojke, studenti upadaju u te priče lako. O da čitam, pa ja čitam stvarnost! I to ono na šta sam odmahivala rukom dok se sa njom ne suočim.  Ne mogu da kažem da autorka traži razumevanje za svoje likove. Ona priča otvoreno, jezikom tog sveta, priču. Mlađim generacijama ovo može biti nauk, vodič, mogu se uplašiti mogu se „primiti“, mogu se sačuvati a mogu baš uplivati u te vode. Zavisi od njih. Neki nešto stariji čitaoci, srednje dobi, a ima i njih među likovima mogu da se prepoznaju u meri u kojoj su prisutni ili u meri u kojoj su stavljali glavu u pesak dok se i sada urušavaju sve vrednosti pred našim očima. A mi nemoćni pred silinom nadolazećeg talasa bluda, nemorala, besmisla svega što nije novac. I otuda je hrabar pisac koji o tome progovori na ovaj način. Ne da bi zaintrigirao, već da bi nam golu istinu servirao na sto.

„Peščani sat“ je roman koji će trajati. Dok se ne pročistimo. Svedok vremena kada su ljudi izmenili oblik,  koje najbolje opisuje citat iz romana: „ Zmije puze. Zmije čitavog života puze, Saro. Zmije spadaju u najopasnije životinje, iako samo puze. Čovek hoda uspravno, ali život je takav da te često natera da puziš. Kod čoveka je drugačije. Čoveka koji puzi zgazi čovek koji hoda. Zmiju se niko ne usudi da zgazi, nikada“ .

Okrećete li peščani sat kad iscuri vreme, ljubav, bol? Zašto se roman zove tako ipak ostavljam čitaocu da otkrije.

*

oduvek

Roman „Oduvek“ objavljen 2015.  je kraj sage o Jani i Stevanu, junacima prethodnih romana Tamare Kučan (Zauvek i Beogradske trilogije). Obična ljubavna pesma…obična ljubavna priča. Reklo bi se. Donekle i jeste. Roman se može čitati i odvojeno, od prethodnih.  Pozadina našeg ponašanja u vezama, pak deo je obrazaca koje nosimo iz svojih porodica, a glavna junakinja je imala teške okolnosti u svom detinjstvu. Kako su se oni projektovali u ljubavnim vezama mlade devojke? U sasvim umerenoj i dovoljnoj dozi u romanu  je zastupljen i lik psihijatra koji pomaže junakinji.

Autorkina veština  kreiranja zapleta i pričanja priče, ne manjka. Ovde je možda mana da je Stevanovoj i Janinoj priči, pošto je poslednji roman o njima, roman raspleta, data većina prostora a opet donekle je poenta da nas na kraju ipak čeka Premija (kako se i zove jedan od bitnih muških likova). Negde u sredini romana nailazimo na blagu stagnaciju radnje sa puno emocija između Stevana i Jane. Patetika je deo svake lude ljubavi kroz koju ako ne prođete niste ni sazreli. Bez patosa ne postoji umetnost. Donekle smo možda mogli kao čitaoci biti na početku više emotivno upleteni u blago i sveprisutno postojanje muškarca Premije, da nam se više uvuče pod kožu, da ga poželimo glavnoj junakinji. Stevanov brak, karakter i Janine emocije su u jednom trenutku zasićene, istrošene. Posle teških iskustava sazrevanja kroz sumanutu, polu – patološku vezu, junakinja uspeva da prepozna svog partnera. Da ga konačno vidi onakvim kakav on jeste. Bez projekcija sebe u tome. Proces odrastanja može dugo da traje i da ima svoj razlog i poentu. Kako kaže junakinja : „Ovo je priča bez poente. Nekada davno, jedna poenta je od mene napravila čudovište. Iako ni dan danas nisam sigurna da li sam srećno čudovište ili sam čudovište koje je imalo sreće…Hvala ti poento! Makar nikada nisam bila kamen.“

Nekom osvešćivanje donese sreću. Nekome mir. Nekome prazninu. Ne može se mir dostići ako živiš u staklenom zvonu ili ti je srce tvrdo kao kamen. Svako od junaka romana isklesao je sebi sudbinu prema svom karakteru. Autorka je insistirala i na spletu okolnosti i neobičnim slučajnostima, ali možda to i nije bilo neophodno u toj meri, u nameri da ukaže da naše akcije pokreću ali da i život sam po sebi donosi neobične obrte i iznenađenja. Vrlo je jasno, nagovešteno kroz razgovor junakinje sa psihologom, koliko je nedostajanje figure oca, strahovanja majke i lik očuha presudan u ostvarivanju devojčice, kasnije, kao odrasle žene.

Po autorkinom diskursu, koji je meni prijao, romane sa slengom urbanog i mladalačkog kao što i jeste na našim ulicama, na žurkama i u kafićima ovog trenutka, sačuvana je duša jedne urbane ljubavne priče, bez pretenzija da se nameće autor, njegove kontemplacije. Ponekad iskrsnu kroz reči junaka, nenametljivo ali deluju snažno. Kao što autorka i završava roman: „Nije stvar kraja, stvar je priče. I, priznaćete, nikada se ne sećamo trenutka kada smo sišli sa ringišpila. Vožnja je ta koju pamtimo.“

*

Očekujući  uskoro posve drugačiji roman od Tamare Kučan, pod nazivom  „Indigo“,  najavljen za predstojeći Sajam knjiga u oktobru, u Beogradu,  izdvojila bih citat  iz romana „Oduvek“ koji možda najbolje opisuje njena dosadašnja ostvarenja, zatim sazrevanje nje kao pisca koji se izborio za svoje mesto među svojim čitaocima zasluženo, kao što i najavljuje šta sve od autorke još možemo da očekujemo:

„Ova vožnja počela je kao klinački san. Trajala je osam godina. Za mene, kao književnicu, za vas koji ste godinama uz ove junake. Bila je to, zaista, luda vožnja…Ringišpil više ne radi, ali luna park je i dalje tu. Kada biste samo znali kakva je vrteška stigla u grad, kako se okreće, šta sve ljudima ispada iz džepova! Ne biste verovali kada bih vam rekla…“

 

Tamara Kučan, biografija

slika-tamara-kucan

Tamara Kučan (1989)  jedan je od najmlađih pisaca proze u Srbiji. Prvi roman objavila je u sedamnaestoj godini. 2007. objavljuje roman Beograđanka. Tamarin prvi roman  izašao je u izdanju izdavačke kuće ArsLibri.  Naredna izdanja romana, objavlje izdavačka kuća Urban Art. 2008. objavljuje roman Made in Beograd.  2010. Tamara Kučan postaje najmlađa članica u istoriji Udruženja književnika Srbije. Iste godine, objavljuje roman Kocka. Kocka donosi šokantnu i realističnu priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, različitost i homofobija, neke su od pojava sa kojima se junaci ovog romana suočavaju. 2012. na insistiranje čitalačke publike, Tamara objavljuje, roman Zauvek.  Ljubav Jane i Stevana, još jednom se nalazi na testu. Iste godine, Tamara objavljuje roman Kocka 2, u elektronskom obliku koji se može besplatno preuzeti na sajtu. Kocka 2, nastavak romana Kocka, nastaje u znak zahvalnosti ljudima koji prate njen rad i koji su poželeli da saznaju šta se dogodilo sa Miom, Jelenom, Nebojšom i Anom. 2013. objavljuje roman Peščani sat. Tamarin najčitaniji i najšokantniji roman. 2014. izlazi roman Kapija.  U ovom romanu, Tamara kroz živote svojih junaka priča priču o strasti, ljubavi, bežanju i snovima. Iako se Kapija može posmatrati kao ljubavni roman, glavna tema ovog romana je imigracija. Roman Kapija zasnovan je na istinitim pričama koje je Tamara slušala razgovarajući sa imigrantima na ulicama Atine. U najavi, ove godine je roman Indigo.

preneto na portalu: Pescani sat

David Bowie

Bowie

Na današnji dan jedan iscrpan tekst o legendarnom muzičaru #preporuka

Pratite link: http://exxxperiment.net/2014/11/28/david-bowie-je-vanzemaljac/

Slobodno reci šta misliš al čik ako smeš

Kad budem imao para biću srećan. Kad budem imao stabilnu vezu biću ispunjen. Kad budem imao dobar posao biću spokojan.Tako naopako misle krivo nasađeni mozgovi jer nam retko ko i retko kad govori istine kao što su: kad prvo budeš bio srećan u nemaštini, posle ćeš imati i para, kad budeš bio ispunjen u svojoj samoći, posle ćeš imati i vezu, kad budeš bio spokojan u svojoj neizvesnosti, posle ćeš imati i posao.

Svi mislimo da prvo moramo imati da bismo bili u stanju da budemo. Srećni, ispunjeni, voljeni, zaljubljeni, bogati, lepi… A zapravo je obrnuto. Prvo moramo biti. Iskreni, dosledni, dobronamerni, humani, saosećajni. A imanje samo po sebi dođe posle.

I tako u toj jurnjavi za sticanjem i imanjem neprimetno postajemo robovi kapitalizma. Skinuli smo srednjovekovne bukagije, ne bežimo više od Udbe, ne bojimo se crkve, imamo veštački serviranu slobodu na kapitalističkim pozlaćenim tanjirima koja nam kaže – vrediš…

View original post 340 more words

Moje subjektivno čitanje romana „U krugu sedmice“, spisateljice Vere Uzelac

Vera

Pokušaću da, dok mi ne izmakne, zapišem svoj prvi utisak, svoja prva osećanja posle pročitanog romana.

Spisateljica  je izabrala pisanje romana iz ugla glavne junakinje, Sofije, prilagodivši diskurs  jednom maštovitom i nežnom  svetu mlade devojke,  sa svim njenim dečijim ljubomorama, nevinostima, zanosima, zaluđivanjima, greškama. Posebno u prvom delom romana. Postoji ta divna nežnost i milost prema mladosti, naivnosti, pubertskom zaljubljivanju koje može zauvek promeniti život. Inat, o tako poznat svima nama koje smo bile devojčice, a posle kajanje donekle, o!, kako smo surovi prema svojim divnim roditeljima, na trenutak mora nas podsetiti na naše devojačke dane, ispunjene više likovima iz knjiga, srećnim „hepi endovima“ nego iskustvom. Svakako, pomislih, zapitah se,   eh, kako je ta junakinja baš toliko naivna! No taj blagi odnos autora prema junakinji me je smilostivio da saosećam  – pa ona je samo devojčurak.

Sa druge strane, spisateljica, Vera Uzelac,  je itekako, mada vrlo suptilno, u malim dozama, dodavala postepeno osvrt same junakinje, nešto starije Sofije na samu sebe tako mladu,  (pa može se reći i izgubljenu u brzom i ludom svetu). Na mah sa vremenske distance, progovori u tom periodu kada je sve prošlo, kada je sve to promenilo njen životni put, Sofija. Kao da se njen uzdah nad svojom situacijom iz mladosti poklopi sa mojim, kao čitaoca.  U malim odeljcima, ili tek rečenicom jednom, ona starija Sofija začudi se nad svojom naivnošču, ispituje se zašto je trpela, otkud toliko samozavaravanja.  Na tren se proverava koliko je ljubav prema tom kobnom, mističnom mladiću, Zoranu („opasnom momku“ ),  jača od sopstvenog identiteta. Moram priznati, ponekad me je ljutila koliko se „pravila luda“ ta Sofija,  i dok je uživala i dok je trpela i praštala. Zatekla sam sebe da kao neka stroga majka pitam  – a šta!,  kao nije joj odgovaralo, šta!, nije ugađala sebi živeći u raskoši,  šta! poneke batine koje dobije zaboravljala je kao zbog ljubavi?

Da, spisateljica me je naterala da se naljutim, da se iznerviram. To je do mene, ja tako čitam knjige.

Onda se roman približio neminovnom raskolu, kraju svake bajke. A mene je valjda istovremeno oduševljala i ljutila ta bajka. U zemlji Srbiji, zemlji siromaha. Diskurs se promenio. Ušli smo Sofija i ja u sudnice, na ulice, među mafijaške obračune i teška isledništva u policiji. Tu je dominiralo znanje same spisateljice koja je „pomogla“ svojoj junakinji da opiše jednim realističnim jezikom,  profile naših specijalaca, islednika. Osvrt na njihovu surovost ali i na težinu njihovih života. No, težina ne prestaje već raste i ulazimo u sudnice gde se prelamaju korupcije svih porušenih sistema jedne gotove bespravne države, sprege političkih podobnih kriminalaca, nemoć ili potkupljivost tužilaštva. Devojčurak Sofija  – iz bajke  upada u ružan san a svet realnosti – PRAVDE u našem okruženju. Ispovest advokata i njegov lik u samoj knjizi odbranio je čast advokature na jedan način, a sa druge strane kroz lik advokata Tomislava, koji pomaže Sofiji dobili smo sliku sa čim se sve moraju boriti i njihove duše, upitanost koliko možeš ostati čist, moralan u svim tim delatnostima  – advokatura, policija, sudija, običan građanin? Da li se može oguglati posle godina rada, pomirenja sa nepravdom, smrću, opasnošću…

„Valjda je tragedija uvek lična; u punoj meri je doživljava (proživljava) samo onaj, koga je zadesila. Ne deli se bol…“

E tu sam odlutala…dan, dva nisam nastavila da čitam knjigu jer je iz mene pokuljalo sve ono što je oko mene, pa i u mom životu, što bridi, a ponešto i boli a sve stane u jednu tužnu rečenicu – pravo nije uvek pravda. Sud ne osigurava da će pravda pobediti. I tužna slika medija, politikanstva,  kiča i utrke za senzacijom koja je ušla i u tužilaštvo – „dovoljna je krivična prijava i da si odmah kriv“ . Umesto obrnuto. Sud je nekad sakupljao dokaze da je neko kriv, a u međuvremenu dok se ne dokaže pretpostavlja se da si nevin! Danas je sve zastupljenije da si prvo kriv a dokazi ako se skupe dobro je, ako se i ne dokaže opet nikom ništa.. .Mediji su zaradili, politikanti ostvarili neke svoje ciljeve, neko je sakupio poene.

Draga autorka, draga Vera,  nije mi bilo dobro dan, dva jer ta trula, gnjila Srbija o kojoj si pisala, od koje i ja na neki način, kao i tvoja junakinja Sofija želim da pobegnem, prosto me ponovo kroz redove romana udarila u glavu. I srce mi je preskakalo. Ma, nemoć sam osetila… i onda nastavila  da čitam kako se Sofija snašla dalje…
Priznajem,  Sofija je ostavljena kao lik  koji ima snažno iskustvo sreće, ljubavi, i tragedije i to sve do svoje 23. godine. Na mah, mi je delovalo da je suviše pasivna, ali kada dobro razmislim kad se zaljubiš tada sve juri brzo, kao ta krv koja šiklja u venama, i tada sve živiš u magnovenju,  shvatam da je autor upravo i prikazao pravu meru, ne ugrađujući u junakinju ono što ona ne može biti.

„Izgleda da je velika nevolja što se sa problemima i traumama čovek srodi, što se na njih navikne. Pa se onda i ne buni, pasivan, paralisan, čeka šta će dalje biti.“

Osvešćivanje, zrelost, odluke, priznanja samoj sebi, suočavanje sa samom sobom dolaze na kraju.  Kad  toliko mlad moraš da odlučiš da li ćeš nastaviti dalje ili te neće ni biti. A taj kraj je Sofijin novi početak, nešto svesnije, nešto iskrenije, pre svega prema samoj sebi. Težina teških vremena kroz koji je Srbija prolazila od devedesetih  godina prelama se i kroz život jedne obične, skromne devojke  zavedene „faustovski“  poljupcima do gorke stvarnosti, do buđenja.

Na kraju ipak Sofija nosi ime mudrosti a ugovor sa đavolom nije potpisala. Duša se vratila čistoti, samo sada osvešćena.  Odlukom. Ona stiče jedan kritički pogled na svet koji  više nije nepoznat. Oseća vrednosti svog porekla, svojih korena. A mudrost je „zarađena“ bolom. I na kraju, ironija kao satiričan odnos prema novom veku i civilizaciji upućuje da je glavna junakinja izrasla u svesnu osobu pred kojom je čovek, njegove mane i vrline, potpuno ogoljen.

Osvrt (ironičan) junakinje na novu tekovinu – psihoanalizu, kao najnoviji pokušaj da očistimo svoju savest i dušu uspeo je da me iskreno oduševi, pa i nasmeje:

„Psihoanaliza je najveće dostignuće, koje je nauka uspela da ostvari, još od doba neandertalaca! Kakav točak, kakva parna mašina, kakav automobil, penicilin, nuklearna fisija, kloniranje, letilica koja je prošla pored Jupitera, poslala stotine dragocenih snimaka i otišla u drugu galaksiju?! Sve je to sitan doživljaj! 

Ja uđem u ordinaciju, recimo kao lažov, varalica, pijanica, oportunista, sebičnjak, gubitnik, agresivni manijak, možda čak i ubica…Onda se izležavam na kauču i brbljam do iznemoglosti, koliko god dugo mogu da plaćam, bitno je samo da govorim o sebi…I kao rezultat svega toga proizađe na kraju, da to, ustvari, nisam bila ja! Bila je to moja podsvest, moj ID, koji ne mogu kontrolisati  i koji radi šta hoće; neka sasvim druga ličnost, ni nalik pravoj meni. Istraumirao me je neki događaj u detinjstvu, recimo, mama me je izlupala varjačom zato što sam joj počupala tek zasađeno cveće, dakle, šok takvog tipa stvorio je monstruma u meni, koji sada radi ono što on želi. Pa smo, onda, tim silnim pričanjem ušli tom monstrumu u trag, identifikovali ga, spoznali, prepoznali i ja ga isteram! Nakon što platim račun, odem kući laka kao pero, nevina i čista! Skoro, pa egzorcizam…“

Na žalost gorak ukus  slike  stvarnosti me ne napušta,  jer  Vera Uzelac  je duboko „potkačila“ najbolnije tačke naše realnosti, koja je još uvek vrlo slična kao i u romanu. Ako istoriju pišu pobednici, onda pisci čuvaju istinu i duh vremena ma koliko se služili fiktivnim likovima. Uvek sam tako posmatrala književnost a i ovaj roman me je u to uverio. Čuva realnu istoriju jednog vremena, a boli  jer je to naše vreme. Suočavanja nisu samo za hrabre, nekada su neminovnost, poruka je koju sam ja odlučila da čujem „U krugu sedmice“ .

Blog Vere Uzelac In Medias Res

Ćaskanje

#Pozivnica pridružite nam se!

https://www.facebook.com/groups/1548845408734982/?fref=ts

Čitalište lepote i slobode

citaliste

Grupa je osmišljena da podelimo međusobno utiske o knjigama koje su na nas ostavile utisak, dopušteni su zapisi o umetničkim delima iz sfere slikarstva, muzike, filma, o ličnostima iz sveta umetnosti. Preporuke za čitanje, poslednje što ste čitali, gledali… Takođe, vaši poetski i prozni zapisi su dobrodošli. Ovo je čitalište lepote i slobode.

Ćaskanje

PISANJE ZA BLOG – LINKOVANJE TEKSTOVA

Lakša komunikacija vašeg bloga sa javnošću – dobri saveti

Ćaskanje

Pozivnica -Čitalište

https://www.facebook.com/groups/1548845408734982/

 

Pridružite se podelite utiske o omiljenim momentima sa umaapozivnicaetnošću sa nama!

b(L)ogdan

#bloger #preporuka #blogdan

Da li biti bloger nužno znači samo drsko komentarisati život oko sebe a ne smelo ga živeti, ili su blogeri naprotiv ljudi koji drsko žive život i imaju stav o tome? I muda da sa drugima podele. I život i stav. Da li pisati blog znači samoživo iznositi svoj stav bez mogućnosti na nečiji demant ili mišljenje oprečno svom, ili je pisati blog samo hobi koji ubija vreme? Nije mi namera da postavljam pitanja u nedogled, već da na poneka dam i odgovor. Prvenstveno sebi, a možda nekome pomognem da lakše dođe do svojih odgovora.

Pre nego što sam odlučio da pišem blog razmišljao sam o čemu će biti, koje su to teme koje bih pokrenuo, koji su moji motivi. Došao sam u ćorsokak. Pišem ga zato što mislim da imam šta da kažem. Pisaću o stvarima i mišljenjima koja želim da delim sa drugima. Pisaću o svemu, svakome i…

View original post 48 more words

TOP 10 skrivenih mesta u Beogradu – TOP10 secret places in Belgrade

Da li znate za ova energetska mesta u Beogradu? Sjajna prica Blogdana

Ćaskanje

Nekad padnem u sevdah

https://www.youtube.com/watch?v=rhcGroIbHiI

Miladin Šobić, legenda

Ćaskanje

Mali noćni razgovori, Nevena Čović, poezija #preporuka #promocija

Poezija nastajala četvrt veka života one koja ne odustaje od ljubavi i strasti i kad se voli uzaludno. Dok čitate imate osećaj kao da ste je isto i vi napisali jer u ljubavi svi ličimo. Svaka objavljena knjiga poezije koja je čitana danas je borba za život poezije u ovoj hi tek civilizaciji.

NEVENA

Ćaskanje

Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Borislav Pekić

pekic

Ćaskanje

Na Ivici, eseji, Svetislav Basara

Rani eseji Svetislava Basare #izuzetni # preporuka

Na-ivici-23354

http://www.knjizara.com/Na-ivici-Svetislav-Basara-112917

Ćaskanje

Bele gluperde, Majkl Mur

Bele-gluperde-8541

http://www.knjizara.com/Bele-gluperde-Majkl-Mur-94301

Ćaskanje

Autostoperski vodič kroz galaksiju

Setih se, ima 15 godina od kada sam je čitala #preporuka

Može se uvrstiti u #SF #filosofiju #kosmicki triler

http://www.vulkani.rs/1a47b1f6-a196-4dfc-a94d-2f0972aa934e/AUTOSTOPERSKI-VODIC-KROZ-GALAKSIJU.aspx#.U_p0A8V_tl8

Click to access daglas-adams-autostoperski-vodic-kroz-galaksiju.pdf

autost

Srećan put kroz galaksiju

Princ Đorđe, Borisav Jovanović

Zanimljivo i uzbudljivo , u ničeanskom uzbuđenju pisan roman o srpskom princu Đorđu Karađorđeviću. Intrigantna tema srpske istorije – da li je princ zaista bio lud ili ga je brat Aleksandar proglasio ludim radi prestola. U istorijskim spisima postoje dokazi za odbranu i jednog i drugog princa. Ali ovo je priča o ljudskom dostojanstvu u najstrašnijim igrama oko prestola . Na net forumima i dalje traje rasprava šta je istina princa Đorđa. Nisu nam potrebne intrige turskih dvorova u serijama. Imamo knjige o našim prinčevima. Knjiga za svaku preporuku. Izdavač „Dosije“, autor Borisav Jovanović

Oblak oznaka

Živi trenutak

"Čovjek nije istkao tkanje života, on je samo nit u njemu. Što god čini tkanju, čini sam sebi." Poglavica Seattle

Dunjalučar

Magazin za filozofiju, kulturu i umjetnost

Majina igra

follow the yellow brick road

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelena Zagorac nešto drugačije, Jelena Zagorac Something Different(ly)

Ovde nalaze svoje mesto razni sadržaji inspirisani knjigama i decom. Different content inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!