Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Preporuke / literatura’

“Profajler”, krimi roman Tamare Kučan. Potera za hakerom se pretače u borbu protiv nasilja nad ženama

Profajler naslovnica Tamara Kucan

Sistem ne može zaštiti žrtve dovoljno. Da li ćutati, čuvati kao tajnu, da li uzeti zakon u svoje ruke, da li je osveta sloboda ili je oslobođenje tajne sloboda?

“Na nas je red da otkrijemo još jedan bag. Bag u čoveku.”

“U trinaestoj godini, pogledala sam film Dama snežne krvi , ekranizaciju istoimene mange – japanskog stripa. Postao je to moj omiljeni film. Dao mi je snagu, iznova i iznova sam ga gledala… Glavna junakinja je Juki (eng. Yuki), devojka koja živi za jedno – osvetu. Želi da se osveti ljudima koji su silovali njenu majku i ubili njoj bliske ljude. Juki je odvažna, snažna, disciplinovana, surova, lepa, zavodljiva… Ženstvena. Nosi kišobran u čijoj dršci skriva mač. Tim mačem ubija. Zamaje protivnika svojom lepotom, potom mu oduzme život. Ceo život sanjam o jednom… Da postanem kao Juki. Da budem ona.“, reči su glavne junakinje romana Marine.

Profajler - Tamara Kucan

“Profajler” je deseti roman autorke a ujedno i jubilej druženja sa svojom čitalačkom publikom. U ovom romanu sam diskurs i tok priče pokazali su jednu novu Tamaru Kučan. Ovo jeste krimi priča ali ne jednostavna i ne samo krimi priča. Drži pažnju i želju da saznate kako će se sve odvijati i rasplesti ali autorka to ne dozvoljava tako lako. Ona zapravo želi da ispriča jednu možda i donkihotovsku priču o hakeru koji se bori protiv “rupa” u sistemu društva,  kroz “rupe” u kompjuterskim sistemima.

Glavna  junakinja Marina je ušla u odeljenje za borbu protiv sajber kriminala i postala deo lova na hakera R. koji je svojim akcijama, razotkrivanjem ljudi na važnim funkcijama u svojim nelegalnim delovanjima, preusmeravanjem dečjih igračaka na adresu dece kojima su one potrebne a ne na profit koji kompanija želi da ostvari, ovaj haker dobija podršku i simpatije javnosti. Važna, poznata ličnost koja se preko medija bori protiv nasilja nad ženama, doživljava krah jer haker razotkriva, da je on zapravo nasilnik u sopstvenoj porodici i time ponovo zadobija podršku među građanima a sudbinu supruge nasilnika oslobađa. Sve to izluđuje u policiji inspektore u sajber odeljenju jer se sistem pokazuje nesposoban da reši slučaj.

Zakon – pokazuje se nesposobnost da se on sprovodi i da zaštiti žrtve od pedofila, silovatelja, nasilnika.

Društvo – pokazuje se u svoj svojoj licemernosti da zakon i funkcije protiv kriminala zapravo vode bolesni, nepošteni, nasilni ljudi koji su se pod maskama sakrili i infiltrirali u sistem. Pokazuje nemoć celog društva da se, (kako je otac glavne junakinje,  pošten i predan inspektor ponosan na to da nema u karijeri ni jedan nerešen slučaj, učio svoju ćerku), da se zakonskim putem građani izbore sa oštećenim pojavama u društvu. Otuda roman započinje rečima :

 “Dobro jutro, prljavi obrazu… Parazitu tuđe tišine. I ovog jutra dok si se umivao, pomislio si da voda pere grehe. Obrisao si lice i po ko zna koji put poverovao da rutina svakodnevice briše sekunde svega nesvakidašnjeg čemu ne možeš da odoliš.”

 Haker - Profajler

Otac junakinje Marine, koja prerano gubi majku predstavnik je možda malo krutog ali brižnog oca na svoj “inspektorski” način, slikovito izvajan kao policijac starog kova koji veruje u svoj posao. On zna dokle je je njegov domet i savetuje svoju ćerku da je posao kada započne neki slučaj da se uhapsi počinitelj i tu dalje prestaje njegov zadatak. Došla su neka druga vremena, internet komunikacija je ubrzala protok informacija, povezanost ljudi ali i dostupnije su žrtve bolesnim umovima koji ih traže, kao što su i rešenja policijskih slučajeva upravo negde u dubinama interneta.

Tako je i format romana na izvestan način prilagođen net diskursu i slika je današnjice a naslućuje i potpuno novu dimenziju komunikacije među ljudima u narednoj deceniji. Otkriva nam da ona već uveliko traje samo je mnogi nisu svesni negde u deep i dark web-u. Sve to inspirisano je stvarnim likovima i ni malo nije nestvarno i nerealno. Ipak, malo je i zastrašujuće. Autorka je kao i uvek posvećena temi koja je savremena, na koju nas navodi da obratimo pažnju.

Sa druge strane, kroz razvoj mlade devojke, Marine i negde na sredini romana rasplitanja njene duboke rane počinje iznova da nas intrigira ovaj uzbudljiv roman. Marina je uprkos željama svoga oca izabrala svoj put i uputila se kao psiholog u Holandiju gde je predano učeći postala – profajler – psiholog koji procenjuje profile osumnjičenih. Tu doživljava ljubav, duboku, prvu u kojoj sebi kažeš “znam da sam volela” ali se vraća u Srbiju jer baš kad je najlepše ta ljubav nestaje, ne ostavlja nikakav trag, gasi svoj Facebook profil i niko ne zna šta je sa njenim Edijem. Povratak je upliće u novu priču sa Nikolom koji vodi sajber odeljenje. No to nije obična ljubavna priča. To je težak udarac na njenu tajnu, na njenu profesiju, jer ona nije odmah shvatila šta se zapravo dešava. Ko je Nikola? Važno pitanje koje ona podsvesno i intuitivno sve vreme oseća i naslućuje, dobija napade mučnine, svojevrsna fizička manifestacija intuicije i podsvesti! Verovatno jedan od neuobičajenih načina, težak u svojoj ironiji, put da saznaš i iznešeš iznova zamračenu bolnu tajnu o silovanju doživljenom u mladosti, posle maturske žurke, opisan je u ovom romanu. I na to se nadovezuje samo sve veći broj silovanih mladih devojaka, devojčica a istraga traje…

Žrtve  “Nekada je i najgori košmar bolji od stvarnosti.”

Život posle – ,,Kod nastavljanja dalje nema mogu ili ne mogu – jednostavno nastaviš dalje.“

Istina“Laž može da postane istina. Istina nikada laž. “

Laž – “Beskrajne laži. Lažov se kune lažovu zbog kog je lažov postao.”

Pravda“Ona je mrtva. Pravda je iluzija. Kada ubi­ju ono što voliš, nema pravde, samo manje nepravde koja ne može da obriše rane, ali može da umiri čoveka, da ga spreči da postane nalik onima protiv kojih se bori.“

Tajne – “Svaka tajna skriva istinu, ali samo neke tajne mogu razotkriti laž”

Haker – “Obećavam da ćeš uskoro saznati sve o njima – o prevarama koje pune njihove džepove, o lažima koje im čuvaju fotelje. Ovo nije moj rat. Ovo je osnovno pravo svakog čoveka na život. Na život bez ugnjetavanja.”

Kompjuterski desktop

 Junakinja se u jednom trenutku pita da li bi ona rešila ikada slučaj i donekle olakšala sebi i priznala silovanje sa mogućnostu da je otac donekle u ključnom trenutku pomogne. Šta je sa ostalim ženama koje nemaju tu mogućnost, čiji otac nije policajac, pita se ona, i ima duboko razumevanje prema strahovima tih žena. I sama Marinina borba i borba hakera R. da se bar određeni broj žena spase novih zločina, hapšenjem silovatelja dolazi u jednom trenutku u bezizlaznu situaciju. Žrtve nasilja su tako često u bezizlaznim situacijama. Ono što je najopasnije u našem društvu je što su kazne male, dokazi se relativizuju, sumnja se u žrtvu više nego u počinitelja! Nasilnici su u svim sistemima, često mogu da utiču na zakon, a žrtva da kobno strada svojim priznanjem. Otuda je borba uvek lična, i svako se odlučuje na nju u skladu sa svojim mogućnostima. Zato u romanu imamo razumevanje prema svim onim ženama koje ćute o onome što im se dešava. Marina koja završava isprebijana u bolnici razume ženu u bolničkom krevetu pored nje koja svoje modrice objašnjava padom u kadi…ali joj ukazuje da ona nije ćutala i ostavlja joj svoj kontakt za svaki slučaj.

Jednako tužan, i bolan je osećaj da čak žrtva mora da položi svoje telo kao dokaz, da podnese jedno sumanuto hrabro ali opasno suočavanje i izazivanje nasilnika ne bi li on bio priveden pravdi! Zašto!? Pa on je pod maskom divnog, sjajnog borca protiv kriminala, on je u sistemu koji bi trebalo da sve nas čuva, on se tu sakrio. I čini nedela. Ali haker R. to zna…Don Kihot koji ne želi slavu, samo da bar u deliću svog mikrokosmosa spasi buduće moguće žrtve, a on to može jedino na ovaj način. I to je samo čestica pravde koja je ostvarena na neki način, kada je haker R. preuzeo “zakon u svoje ruke” spreman i sam da bude uhvaćen i žrtvovan ako je to potrebno. Nije to put, ali jeste roman ukazao da smo često na granici da nas do dna dovodi upravo nesprovođenje zakona, iskusno bekstvo zločinaca sistemu, korupcija i nepravda, često navode pojedinca da pomisli da nema pravde ni u pravu, ni u sudu, nigde i da pada u iskušenja da se bori svojim golim rukama i telom.

Otuda, ova savremena krimi priča rastače sistemski zarobljeno društvo i pojedinca koji se u njemu koprca i snalazi na bolne i rizične načine. Uvek postoje dve strane priče, oni koji su uspeli, mnogi koji su izgubili bitku, pa i život. Oni koji su progovorili i oni koji još uvek ćute. Oni koji su skinuli teret sa svoje duše i ponovo mogu da žive i vole i oni koji su kažnjeni…

“Profajler” je otuda svojevrsna kritika društva i podrška žrtvama nasilja da se izbore sa svojim demonima.

Ono što je vodilo junakinju, i čime se u trenucima slabosti hrabrila je moto koji je pronašla kroz svoju ljubav prema Japanu. Bušido –  kodeks ponašanja samuraja…

Ju – : hrabrost – snalažljivost, tvrdoća i hladnokrvnost.

 

 

Romani Tamare Kučan i IK Urban art očekuju Vas i na ovogodišnjem Sajmu knjiga

Tamara Kucan godina

Advertisements

Osvrt na buntovničku sagu o parohiji Srbiji, u knjizi “Justicijo, digni glavu”, autorke Pavice Veljović

Naslovna - Copy

“…samo na nepravdu srce jače bije. U svim ostalim situacijama kuca.”

 Uvek smo se hvalili da “naša” žena, o imali smo mi arhetip te žene – čuva dom, ognjište, muškarca, decu, očeve, majku, poreklo… Ne ide u boj ali je stub. A kada zatreba bogami ide i u boj. Ma, građevinu od doma napravi a u središtu stub – ona. No uglavnom je ćutao taj stub. Kad se sruši tek onda postane vidljiva. Ta, “arhetip” žena.

Došla neka “strašna” vremena, žene su danas i ognjište, i boj i mač,  a u Pavice Veljović pero je taj ubojiti mač koji ne ispušta, braneći ljudskost. Nikako Bog Darvinu da dokaže da je pogrešio kada smo mi ljudi u pitanju…u takvom vremenu živimo, priča nam autorka, a ono je moralo da iznedri jednu buntovničku ali i duhovitu, lucidnu sagu upravo o trenutku u kojem smo sada. Zatečeni ili kao posledica dugog procesa, većina profitira ili ćuti – naša autorka ne želi da ćuti. U samoj knjizi pronađoh i pisca:

“Neobuzdanog sam temperamenta. Divlja i svoja. Blesava sam na svoj način! Dvosmislena, trosmislena, šestomislena! Ali to sam ja. I baš to me čini srećnom, to kad znam da pripadam sebi. Nisam marioneta ni u čijim rukama! Sama svoja! Slobodna i srećna! Neukrotiva u svojoj osobenosti! Nepokolebljiva u koraku napred! Nesalomiva u borbi za pravdu! Neuhvatljiva poput vetra! Dodirljiva onima koji me razumeju srcem. Za sve ostale nedostižna i daleka”.

Pavica Veljović, poznata je do sad književnoj publici kao autor knjige aforizama “Sizife, promeni ruku” .

Novom knjigom se odlučila za mešovitu formu kratke priče, aforističkih segmenata, razgovora sa samom sobom koji je utkala u sveopšti okvir koji povezuju svu tu uskomešanost među likovima, zemljotrese u dušama, a to je romaneskna saga o Parohiji sa sve svojim klovnovima na vlasti i onih oko vlasti, sa svim komšijama koji čekaju da nekom crkne krava, sa svim onim sa ratišta povratnicima, i obespravljenim ženama, decom, psima…

invalid citati

Svom silinom na samom početku obraća se Bogu koji je sve ovo “zakuvao” i da mu je vreme da skrati pauzu i posveti se malo ljudima…Svom silinom obrušava se na vlastodršce jedne male seoske Parohije. Nadimci asociraju na današnje aktuelne političare, pa su neke promocije ove knjige možda zbog toga sprečene…nepodobne li su!? No, to je sticaj okolnosti i pitanje momenta, nije tek od skora ta Parohija ubijala ljude nepravdom niti će se Justicija izboriti sa iskušenjima uskoro, mnogo će žrtava proteći…Mnogi će se vlastodršci izmenjati… Ne bih se uzbuđivala da sam na mestu tih duša, ni bavila cenzurom jer je poruka univerzalna i vezuje se za vekovno pitanje koje je možda u korenu svake religije i sumnje: Gde je pravda?

Dileme vere u pravdu su i dileme vernika. Da ima Boga zar bi se ovoliko nepravde na nas obrušilo? A suštinski ova knjiga nam daje da preispitujemo: Bog nas je ostavio, čovek je čoveku strah i Bog, iskrenost i pravda su boginje ali ko im je stavio povez preko očiju!? Ako nam nije svejedno, ako nas boli zašto okrećemo glavu od tužnih i nesretnih, zašto nam je glava u pesku, da li smo odista nemoćni? Možda i jesmo. No najteže je kada su roditelji nemoćni da svojoj deci ostave jedan pravedniji svet a Pavica Veljović knjigu posvećuje svojoj deci, ujedno našoj budućnosti i zbog toga rizikuje ako je potrebno da izlije u svet kroz ove pisane redove sve istine, sve što je njeno pravedno srce osetilo, videlo, pokušalo, i nije se slomilo, još…se bori…Da li je to ludilo?

Suza citati

U odeljku sa likom Žuje koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i koga hoće da udave sopstveni gresi jer u njemu još ima duše i savesti nailazimo i na one druge: “Ljudima je lakše da veruju da si ti lud. Neće da shvate! Lakše im je tako nego da kažu sebi da Žuja govori istinu. Ljudi žmure istini u oči!” “Tuđom rukom si gurnut u ratove, sopstvenom moraš da se iz njih čupaš.”

Perunika i Paulina dve junakinje rekla bih u jednoj ženi. Ogledala suprotnosti koja se utapaju u jedno, jer i jesu jedno.

Perunika koja ispušta krik, urla, viče, ima mišice i otvoreno seva i grmi i u nevolji drugog spašava i strada, i veruje, i poziva pravdu i Paulina koja spava, spuštena nekim čudom među ljude, o šta su joj ljudi uradili!, snom da zaboravi, još spava…tokom romana…na silu spava… Zapravo Paulina nam prikazuje sve strahotne posledice kada je čovek čoveku vuk i kada je jedinka svojim ćutanjem sama sebe zatvorila u kavez ili su nas prisilno u getu sveli na nulu!?

Dok Paulina spava, ona “sanja” aktuelna dešavanja. Baba koja gubi dokumenta proglašena je za teroristu i pošto je već medijski sve to lepo upakovano, poslata je na onaj svet, pa nek Bog utvrđuje jeste li ili nije. Na Zemlji ona je baš dobrodošla u pravi čas da se manipulacija sprovede.

Šta je sve Paulina videla:

O narodu: “Guta narod. Ne pita se ni o kakvim poreklima bilo čega. Prokletinja smo mi! Neka je i od guje mleko samo da ne košta ništa, da je badava!. Što narod više trpa u sebe, halapljivo grabeći i otimajući jedni od drugih, to ovaj češće trlja dlanove i likuje.”

“ Projekcija života u parohiji završava se povlačenjem. Naroda. Potom užeta.”

O manipulaciji: “Zaključamo sebe u tuđa mišljenja, dozvolimo da nas zarobe manipulatori i prevrtljivci čija sebičnost i ne poznaje druge oblike života sem nametanja ropstva drugima. Okrenemo ključ u bravi misleći da se time zapravo štitimo. I dok sedimo zaključani u svom svetu njime i dalje vladaju oni koji su nas iza te brave saterali.”

O ćutanju: “Ćutanje teško kao mrak. Ćutanje snažno kao jauk i vrisak. Ćutanje do iznemoglosti, do klonuća i posrtanja. Ćutanje do same zemlje kojom su me koraci vukli ka smrti.”

O srcu: “ Kad čaša puca čuje se krh. Kad puca srce čuje se muk”

I tu dolazimo do sveprisutne dileme koja je sve više u svima nama, stanovnicima ove Parohije: tuga ili borba? Šta prevagne? Osmeh deteta…

“Nemaš ti vremena za tugu. Neka tuguju oni što nemaju šta drugo da rade! Ti si u opakoj borbi! Ako izgubiš, ne gubiš sama! Lupih sebi šamar realnosti, zavrnuh rukave, pljunuh u dlanove i krenuh u taj okršaj. Sa sobom. Sa životom. Sa teretom. Ali, za nju. Ihhh, koliko snage može da ti da jedno plavooko čupavče. I ne samo snagu, već čitav smisao života.”

Rimantas Radisauskas

Rimantas Radisauskas, slikar iz Litvanije, takođe veliki borac za pravdu, ilustracije za naslovnu stranu

Menjajući, poskakujući iz naracije u neki vid samoobraćanja, pa ulazeći u diskurs narodskog jezika, lutajući kroz priče između muža i žene, unuke i dede koji je mudrac i učitelj, do diskursa urbanog, mešajući sve one stilove kao što su u jednoj parohiji pomešani svi različiti karakteri, ovaj roman nam nudi retrospektivu te naše raznolikosti ali i pokušaja malobrojnih da se odupru posrnuću.

Kritika nasilja nad ženama, prihvatanje različitosti ako u sebi nosi dobrotu, sa jedne strane,  tradicionalistički duh ali blaga ironija na pojedine situacije u tom tradicionalnom ruhu sa druge stane. Grč. Bol u stomaku. Tuga. Težina i breme života para srce, otvara zašivene rane, kao da nas hvataju reči poput ruku za okovratnik i govore: budi se, ne beži od sebe, razumem tvoju tugu, tuguj ali ne odustaj…

Sa druge strane autorka ima takav dar prefinjene ironije i sarkazma, humora, da čitajući je ona nam stegne srce bolnim šrafom, čini mi se baš jaku ruku ima :-), a onda nas razgali dosetkom, i ironijom što na račun svojih junaka što na naš račun da se grohotom nasmejete. I tako u tom ringišpilu realnosti ona nam mami osmeh i vraća snagu da izdržimo život u kome su i pravdu umorili. A ko će oživeti Justiciju, Boga, istinu i dušu, dobrotu? Pa onaj  ko ih i uništava. Čovek.

Hrabost je ime onih koji izdrže da gledaju mozaik nepravde i slikaju bolji svet. A da bi naslikali novu sliku u Parohiji neko Justiciji mora skinuti povez s očiju. Knjiga poziva da skinemo povez, jer pravda nije negde tamo, ona je u ljudima.

Kako poručuje sama autorka:

“Dragi moji čitaoci, nemojte rešavati probleme ćuteći o njima. Razgovarajte makar sa sobom. Tada ste najsigurniji da uvek postoji bar jedna budala koja će pažljivo da vas sluša. Ostale budale nemaju vremena za nas. Pričaju same sa sobom.”

Buntovnička saga Pavice Veljović ima mnoštvo jakih slika, realističnih, misaonih, metaforičnih, duhovitih da se jednostavno ne mogu sve ni dočarati, ali se morate kasnije vraćati na njih, posebno je korisno ako vas uhvati malodušnost setiti se pojedinih delova.

I dok mediji smenjuju red laži i red istine, i više se istina ne razaznaje,  vratila se uloga knjige u kojoj se neće tako olako manipulisati istinom. To je upravo knjiga  –  “Justicijo, digni glavu”.

pravda citati

Možda je krik, onaj Munkov, možda je  Pavica Veljović samo lupila jako šakom o sto, i ko zna koliko puta će još, a možda je ovo samo nežan ali zaštitnički majčinski zagrljaj istinom sabranoj u ovoj knjizi, u amanet svojoj deci kojoj je knjiga i posvećena:

“Vidiš li kćeri, ono nebo? Treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se suviše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri.  Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš, da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera.

Obećanje ispunjeno. Mame ne smeju da lažu.”

Ako smo mi žrtve obmanjivanja, ima li više vremena za decu koja tek nevino ulaze u ovakav svet, da ćutimo, imamo li više prava da ćutimo, da lažemo? To pita Justicija, umorna koliko je i čovek već umoran, pravda koja poput đavola iskušava dok je i sama anđeo i prognana poput sotone u izvrnutom ogledalu čoveka. Čoveka koga legenda kaže Bog stvori po liku svome, koji, legenda kaže po Darvinu nastade od naprednije vrste majmuna. Pa čemu smo bliži, kako vreme odmiče…!?
Možda je jedini odgovor upravo u onome – od čega smo se to udaljili. Od sebe. Čovek je samo čovek. U njemu je i mač nepravde i žudnja za slobodom. Birajte!

“Koji tas je teži: onaj na čovekovoj ili onaj na đavoljovoj strani? Pucajte, ale bezglave, ali jedno upamtite: za ovakvo srce trebaju vam olovni meci! Jer kad moje srce na ovu zemlju padne znajte da iz njega božur niče! Pucajte! Da procvetam ponovo.”

 

Poslednja strana - Copy

Pavica Veljović, rođena je 13. 03. 1978. Uveliko poznata kao aforističar. Autor je knjige aforizama: „“Sizife, promeni ruku”. Ovo je njena druga knjiga u izdanju Književno – umetničke asocijacije Artija

Princeza poji Zmaja – moj omiljen Wellness sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo

3

Volim da putujem kroz Srbiju – moj omiljen Wellness  sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo koja se nalazi na putu Petrovac -Zagubica u podnožju Homolja koje ponosno dominira i zove, izaziva mi osećaj da poletim i zagrlim, kad bih ikako mogla, taj čarobni planinski venac.

Kad god putujemo, trudimo se da ne idemo autoputevima već da se provozamo i vidimo manja mesta, kućice usput, uvek se naleti na nešto neobično, vidi se kako se živi u određenim delovima naše zemlje, koliko je koji kraj razvijen, koliko oronuo. Tako naletesmo nekih 10 km udaljeno od Grocke na čudesnog slona koji je čini mi se delo neke firme koja se bavi proizvodnjom kada od smole koje su sastavni deo i tobogana i sličnim proizvodima. Nisam imala  dovoljno vremena istražiću sledeći put podrobnije.

 

slon

Kada me pre par meseci put naveo ka Sremu kukuruz je bio malen a pšenica srednje veličine i zlatna. Sada, a slušah nešto i u vestima, zaista dosta je porastao ali slabije rodio kukuruz ali neodoljiv je osećaj protrčati kroz njega te stadosmo usput da se istrčimo kroz kukuruze. Ako me nešto asocira na Srbiju to je ta šaša koja šušti na vetru dok šetam i krijem se među stabljikama kukuruza. Nema konoplje okolo, kao nekad, kada je moj deda sadio u okolini Uba protiv korova. Ne videh niti jedno strašilo. Nekad ih je bilo na svakom koraku, to me je baš začudilo.

Kukuruyi

Iako sam mnogo puta bila u zamku podno Homolja, odmah iza Petrovca na Mlavi, nikad ne opisah svoj čaroban opuštajući osećaj kad stignem i zaronim u vreli bazen od 38 stepeni u Banji Ždrelo. Vreme je da moja koža kaže: Da ovo mi prija najviše! I moje koščice: da ovo volimo mnogo! Bazena je više. Možete birati unutrašnji koji je rashlađen i može da se odigra partija basketa, može i da se iscepa kupaći ako se pretera (a ja jesam) ponovo! spuštajući se nebrojeno puta niz tobogane. Svuda su okolo hidromasažeri i đakuzi kutak (ima ih popriličan broj) gde se može masirati kičma, butune, guza, tu su slapovi koji razbijaju stvrdla ramena.

homolje 2

Homolje i Mesec

Leti ima tri bazena napolju a zimi dva unutra jedan vreo, drugi rashlađen. Ma divota. Cena je „smešna“ ako odete na jedan dan, uzmete paket i za Spa, dobijete narukvicu oko ruke i slobodno koristite sve od bazena do saune, slane sobe koja je baš jaka i korisna, parno kupatilo, divna rimska bajka na toplim foteljama i voda koja žubori i vraća vas u neka maštanja (mene sa dvorova, samo da ne naleti Kaligula 🙂 )

O vrednosti i efektima ove termalne vode, koje sve bolesti leči, a leči odista,  pročitajte detaljnije na linku: http://www.ruczdrelo.rs/termomineralna-voda

 

Očarao me je na prvi pogled zamak a zatim scena na samom ulazu koju ja zovem Princeza poji Zmaja. 

20 devojka i ymaj

Mogu  i da se iznajme sobe te se centar sastoji od Hotela, Termi i Etno restorana.

Ja obično uživam u termama, pre neki dan sam zaspala u slanoj sobi i probudilo me sopstveno hrkanje, žao mi je devojke koje je sa mnom i mužem bila ali nama je bilo super, dremnuti tu!

Bazeni:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

SPA:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

12

OSEĆAJ SLOBODE

6

Šok burence ledene vode posle saune

Pored toga što se sva istopim u toploti dobijem neki osećaj slobode i prvo se nekako izvrištim pod slapovima a posle se potpuno umirim i Banja Ždrelo od mene načini “ukroćenu goropad”.

Tu su i dragi papagaji a i moje omiljene kuce

Sem u hotelskim sobama možete se okušati da odsednete i u ovim sobicama – bačvama.1

Etno restoran

Etno restoran ima i baštu i unutrašnji klimatizovan deo a hrana je obeležena specijalitetima kraja uz obaveznu čašu vina gratis, uz obrok.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Moram da istaknem da je atmosfera i energija ljudi sjajna. Nema uopšte namrgođenih lica. Najednom samo krene degustacija vina i stižu vam na ležaljke čaše belog ili crnog vina. Pa posle evo stiže i gospodin sa poslužavnikom, punim umešenih pita, pogačica, raznih đakonija, i dok se sušite na peškiru čujete samo “Izvolite, kuća časti”. Deca, bebe nekako nasmejane, imaju i svoj mali poseban bazen sa ljuljaškama.

Za hrabre ili iskusne tu su i lekovita blata:

41 blato 1

 

42 blato 243 blato 3

Naravno neizbežno cveće i suveniri:

 

Nastavljam da putujem Srbijom,  manastire sam davno obišla, tad nije bilo blogova, poseban je uspon Ovčar Kablar – raj u našoj zemlji, te ću te pohode morati da ponovim sad u eri neta i blogova 🙂 a i za svoju dušu. Opisaću  sigurno još divnih mesta ali ovaj moj najdraži zmajev zamak u koji najčešće idem je pridobio moje srce.

Voli devojka zmajeve, tako je to!

Nisam bila u Sokobanjskoj varijanti, sin vlasnika ovog zamka sličan aqva park je napravio i tamo.

Do sledećeg puta! Putujmo i uživajmo u prirodnoj lekovitosti koja izvire iz naše zemlje, iz dubina, možda je tamo još ona hrabrija duša ovog podneblja.

 

Fotografije: Slučajni bloger

“Besani” nas bude, osvrt na zbirku kratkih priča Gorana Stojičića

static_qr_code_without_logo

QR code – samo za radoznale 🙂

Ko su “Besani”? “ Trećina srećnih, trećina nesrećnih i trećina koja o tome ni ne razmišlja. Radost, tuga, ravnodušnost, zamišljenost, nervoza, opuštenost…Zbog odlaska, povratka, rastanka, susreta, uspelih i neuspelih poslova…Uspelih i neuspelih ljubavi. Sve je izmešano. Srećom, u velikom prostoru”

(odlomak iz pripovetke “Sama”)

Povratak kratke priče među domaćim piscima osvežavajuće deluje na našoj književnoj sceni. Primat svakako već godinama i “slavu” odnosi roman, poezija se skromno čuva, više kroz uže stručnu publiku nego među čitaocima. Pisala sam i o romanima,  a nedavno su me iznenadile i obradovale dve zbirke kratkih priča “Lubenica bez snova” Danijele Nenadić kao i duhovito, lekovito osveženje, zbirka  “Da se kladimo u čokoladu” Nove KeveiPo.

Čini mi se da se čitalačka publika navikla i lakše razume roman a postavlja se ponekad pitanje kako čitati kratku priču. To je svojevremeno i bila tema – Ciklusa Narodne biblioteke “Kako čitati”.  Na jednom od tih predavanja majstor kratke priče, David Albahari održao je predavanje i sam istakao da mu je lakše odgovoriti na pitanje kako napisati, nego kako čitati kratku priču.

Kako nam autor, Goran Stojičić na samom početku daje uputstvo kako možemo (jedan od načina) da čitamo njegove priče, uz muziku, koristeći QR code čitač koji će nam otvoriti muzičku numeru iz coda u uglu, na početku svake njegove priče, mene je to odmah podsetilo na Albaharijev odgovor još 2013. godine sa tog predavanja gde se on šaljivo osvrnuo na pitanje čitanja kratke priče.

Albahari je tada rekao: “Prvo što sam pomislio kada sam čuo da je naslov tribine “Kako čitati kratku priču”, bilo je kako čitati sam taj naslov? Šta, u stvari, pita to pitanje? Da li pita koji je najudobniji način da se čita kratka priča, da li je bolje sedeti ovako kako ja sad to činim ili prekrstiti noge ili možda ležati u krevetu, ili šetati, stajati kraj prozora? Ja sam isprobao sve te položaje uz knjigu Najkraće priče na svetu i mogu vam reći da sam u svakom položaju sa velikim zadovoljstvom čitao. Tako sam, bar za sebe, razrešio prvu dilemu o pitanju najudobnijeg položaja za čitanje kratke priče. Postavlja se pitanje i o izboru mesta, odnosno, gde se čovek najbolje oseća dok čita kratku priču? Mnoge sam moje romane i priče napisao u kuhinji, sedeći preko puta moje žene, to često pominjem jer ona ceo dan provede na poslu, deca su u školi, mačka lovi vrapce, ja nešto radim po kući. Kada dođe veče i kada treba da sa suprugom provedem neko vreme, ona čita kriminalističke romane, a ja sedim preko puta i pišem kratke priče. I čitam kratke priče, naravno. Shvatio sam takođe, da na svakom mestu čitam kratke priče sa uživanjem. Dakle, svako mesto je zgodno za čitanje kratke priče. Sada bismo mogli da se pozabavimo pitanjem šta znači čitanje kratke priče uopšte? Tu mi se pojavila još jedna dilema: da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja bilo čega drugog? Da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja pesme ili od čitanja romana?”

Kada pogledam Facebook profil Gorana Stojičića gde su i prapočeci njegove zbirke, zaista sam prepoznala sa fotografija čitalaca  koje su mu slali, da se knjiga čita na toliko različitih mesta, u različitim delovima sveta, pod vodom, na plažama, da je doživela jako dobar odjek među čitaocima.

Pronašla sam i sveobuhvatnu recenziju Milice Vučković,  koju vam preporučujem od sveg srca da pročitate i u mnogo čemu bih se samo ponovila te ću se ja osvrnuti iz nekog drugog ugla a ovde možete pročitati dosta toga što bih i sama rekla a  pri tom je recenzija nenadmašna kada je ova zbirka u pitanju. Preporučila bih i emotivan osvrt Željke Zebić koja je takođe uspela da predoči suštinske prve utiske čitanja ovih kratkih priča.

           QR code još kad se pojavio, bio mi je jedno od baš prijemčivih tehničkih pomagala, i sama sam ga odmah stavila u svoj mail u kome sam učitala svoje podatke, često sam sa reklama androidom učitavala onako, dečje, zanimljivo mi je bilo, suprug koji je izrađivao bilborde nametao je klijentima uvek QR code iako to još nije dovoljno zaživelo kod nas. I mislim da i danas još uvek nije dovoljno korišćen ali da će ga neko iskoristiti u svom književnom delu da savlada prepreku štampanog izdanja i doskoči elektronskoj formi kojoj je lakše da vas usmeri u vidu linka ka youtube numeri, e to nisam očekivala! Ljubivoje Ršumović je za ovu Stojičićevu ideju na tribini u biblioteci “Milutin Bojić” rekao, parafraziraću,  dobro je uvek biti prvi u nečemu, e sad koliko je to loše ili odlično nije važno. Meni ovo nije ključno, nije ni podilaženje savremenim generacijama, jednostavno je odlična ideja da birate kako ćete čitati priče. Nekad u zamračenoj prostoriji noću, uz lampu, u tišini gde tiho ide numera sa QR coda, nekad bez muzike, pa tek na kraju odslušam i numeru…tako sam ja čitala. I usklađene su mi tematski, emocionalno priče i muzičke numere. Trud autora, možda i previše perfekcionistički za moj ukus je očigledan. I sam diskurs i rečenice su kao i priče doterane do savršene mere te mu zameram, što nije pustio neku podužu rečenicu, ili omanuo sa nekom slikom gde joj nije mesto, da se malo opustim 🙂 Sve je usklađeno i to me je na neki način činilo napetom. Pri prvom čitanju. Pri drugom čitanju samo mogu da zaključim da autor poštuje pisanu reč i da je želeo da izvuče iz svake svoje priče maksimum, da je radio na njoj, da nije olako shvatio ono što će stajati iza njegovog imena.

Iako, i poslednja priča sugeriše da su ovo priče o ljubavi, moj subjektivni doživljaj je da je ovo knjiga o pojedincu. Pojedinačno traganje žene i traganje muškarca za ljubavlju, iz usamljenih atmosfera svojih životnih priča ON i ONA se u svakoj pripoveci pomeraju jedno KA drugom ili ODLAZE jedno OD drugog ili TRAGAJU ili ŽUDE, MAŠTAJU.

Ispod sloja ljubavne površine većine priča je zapravo svakodnevica i bitisanje usamljenog čoveka koji pokušava da OPSTANE u surovom svetu, eh, malne kodiranom po meri sistema a ne pojedinca. Nedostaje “sočnosti” svetu pa nemamo likove na koje smo navikli, u klasičnom obliku, imamo NJU  i NJEGA  postavljene u različite okolnosti. E tu je ono što izdvaja ovu zbirku pripovedaka. Pisac se ne meša, on predstavlja, bez zauzimanja stava, sudbine različitih profila. Neko je samo sanjao samoubistvo zbog izgubljene ljubavi (priča Pad). Srećom, da, ali odmah pomislite iako toga nema u knjizi neko u stvarnom životu nije samo sanjao, već je to i učinio. Tu su vozovi, let avionom, tu se iz ljubavi promeni pol (priča Put), tu je hirurg, slikarka koja bojama zamenjuje celokupan život, uspešan poslovni čovek koji prazni bešiku i živi po tačnoj minutaži i tako u krug, i mnogo likova koji nas okružuju a možda ne slutimo šta se iza tih odela, iza prozora nečijih soba krije. Inventivne priče kojih se dosetio pisac da nam ispriča i neobične ideje njegovih likova jedno je od najupečatljivijih osobenosti Stojičićevog prvenca. Sa neverovatnim obrtima na kraju! Uvek vas sačeka iznenađenje. To nije naravučenije, to je pečat koji menja i dodaje još jedan smisao, nov potpuno. Svaka priča je višeslojna. Nosi vas jednostavno ispričana ka jednom smislu a onda se otvori iznenadnim obrtom na kraju još jedna perspektiva koja vam potpuno menja pogled na prvobitnu uhvaćenu sliku. Sve se dešava “po prirodi stvari” i autor to samo opisuje a onda na kraju obrtom donekle sugeriše da možda to nije slučajnost, ili čak i da je slučajnost svaka kružnica traje i mora na kraju da zatvori krug u konačni oblik.

Najsnažniji utisak na mene ostavile su četiri priče. Uvodna priča “Pad” , “Boje” “11 000” i poslednja pripovetka,  “Prošlost”.

U priči “Pad” zaustavljeno je vreme i zaustavljena je budnost. Junak sanja kako skače sa višespratnice, jer ga je njegova ljubav napustila. Dok pada vreme nije dimenzija. Pisac stvara posve književnu, filmsku, umetničku dimenziju. Dok pada on na četvrtom spratu vidi porodicu koju sreće svakodnevno i deluju kao srećan par ali dok pada unutar stana on vidi NJU kako baca burmu a on je hvata u letu. Baca je nazad u stan pravo na dete i roditelji prestaju sa svađom. Razotkriva masku nasmejanih komšija a ujedno i menja tok njihovih života. Dok sam tone. Zatim zaviruje u život najzgodnije komšinice na trećem spratu, te na drugom spratu ukršta pogled sa bakom koja je izgubila muža i duhovito se prepoznaju, po njemu koji je krenuo na “onaj svet” ona bi da svom preminulom dedi pošalje protezu, da ne šeta krezub “tamo gore”. Na prvom spratu je osoba zarobljena u sudskom sporu oko imovine, čekajući poslednje ročište a on zamišlja njeno oslobađanje iz tog “čekanja” i ropstva i pomišlja “možda  joj dođu fini ljudi i presade je u nešto lepše”. On tu osobu vidi kao biljku. Konačno se dočepati tla na koje pada nije smisao, već buđenje i povratak u realnost. San je prošetao zgradom, a stvarnost se dočepala sna i ponovila odsanjano. Obrt na kraju je upitanost: da li je realnije ono što sanjam ili je stvaran život koji živim samo tužan san?

U pripoveci “Boje” naglašena je simbolika usamljene žene, slikarke,  koja živi samo sa mačkama, ženkama bele boje a doživljava otkrivanje svojih trauma u trenutku kada joj na prag dolazi crni mačor. Kakva alegorična priča! Umesto uobičajene priče o devojčici koju je otac napustio pa na primer ide kod psihologa, ili na primer kroz nesretne ljubavi raščišćava slomljeni mozaik lika oca, što imamo u mnogim romanima, filmovima, što je razlog njene neuklopljenosti u društveni život,  nesazrevanja u ljubavi, potpunog izbegavanja muškaraca u svom životu ovde imamo posve poetičnu, lukavo smišljenu igru belih mačaka i crnog mačora koji otvara njeno ranjeno srce snažnije od milion seansi na koje idu ljudi savremenog doba. I ona kreće da se oslobađa, da crta naga muška tela, da kroz aktove  prazni sve nakupljene, duboko u sebi sakrivane boli koje se završavaju konačnim krikom.

Neizbežno je pomenuti priču “11 000” upravo zato što kroz čitavu zbirku pisac igra tu igru brojeva, do usitnjenosti koja je toliko puta zastupljena da sam joj morala pridodati neko svoje tumačenje. “Znala je da će se ovo desiti jednog dana, a svaki je brojala. Od onog prvog, od pre više od tri stotine šezdeset jednog meseca. Današnji je bio – jedanaestohiljaditi. Bilo joj je potrebno samo deset minuta da se spremi.” Priča završava: “Ovo je bilo njeno najbrže pakovanje u životu. U stvari, najbrže pakovanje bilo koje žene. Ikada.” U više pripovedaka nailazimo na detaljno izmerene dane ili minute…jer život je vredan i sekundu, i izgubi se u sekundi, a može trajati i protraćiti se u čekanju, a može se životom nazvati baš to čekanje, ali ono otkucava naše vreme. Svaki je sekund našeg života naš. Ova junakinja je dočekala svoju sreću, svesna težine čekanja, težina se brojala u hiljadama. Ali je vredela!

Završna priča “Prošlost” podsetila me je donekle na okosnicu i poruku romana Velika laž, Sonje Atanasijević, jer nas upućuje da idemo ka svetu u kome ćemo biti čipovani, osećanja ne postoje, samo misao, isprogramirane smo senke…Odlična inverzija da pripovetka “Prošlost” priča zapravo priču iz budućnosti, iz 2084. godine. I ko su onda Besani? Oni koji su osećali. Oni koji su pisali o ljubavi. Kako se završava ova saga besanosti:

“ O čemu je pisao?

  • O ljubavi
  • O ljubavi?
  • Da. Nekada se pisalo o tome. I čitalo.”

Bez želje da sudi, pisac traga za osećanjima koja ljude čine živima i šalje poruku da se ne uvlačimo u ljušture, da se ne povlačimo pred sistemom, da volimo. Danju. Noću. Da budemo budni i besani.

Goran

Goran Stojičić – fotografija: Dalibor Stanković

„Besani“,  zbirka priča, Gorana Stojičića u izdanju IK Ammonite, Beograd 2016, dočekala je drugo izdanje, prevod na engleski i u toku je prevod na slovenački jezik.

U cilju preživljavanja i oživljavanja umetnosti i novih talenata  kroz književne i umetničke večeri, Goran Stojičić najavio je projekat Besano veče čiji je urednik i moderator od septembra 2017.

Besano vece

Jevremova 25, Beograd

 

 

Izvor i preporuka tekst:  David Albahari: Kako čitati kratku priču

„Ne veruj rečima“, roman Jelene Milenković ili knjiga samo za one koju su spremni da se probude iz kome

JMM Knjiga

„Rodiš se suviše sam, živiš sa suviše njih pa umreš sa strancem u sebi“

Neobičan format romana, donekle skup drama – minijatura  pojedinačnih likova koje na okupu drži Kolaž – skupina bogova sa slike, tek to je neobično!, da bi na kraju Epilog otkrio tajnu isprepletanih likova koji se smenjuju pred nama.

Svojevrsna igra koju je autorka stvorila, iluziju grotesknog muzeja (čitaj ovog našeg savremenog života) u kome se sa slike – kolaža oslobađaju božanstva: Artemida, Katarina Mediči, Herodot, Fil Lajnot, Endi Vorhol, Žak de Mole, Perzefona, Crvenkapa i Mika s Dorćola. Nad svima, tu je Zevs možda i meni najdraže posmatračko oko koje se vratilo među ljude i svojim čuđenjem opisuje u šta smo se pretvorili (dok je odsustvovao).

Veliki Zevs se opio, Eol ga je gađao vetrovima i vratio među smrtnike a on kaže: „Jupiii, bio sam zvezda! Šta ću sada? Opet među Ljudima. Samo što nemam nikakav zadatak, a ni ovo nije Olimp“. Posmatra grad i zaključuje: „Ravna betonska ploča izrezbarena ulicama u kojima nasukane, jedna na drugu naslonjene, stoje građevine s čudnom namenom da sakriju ljude od ljudi.“

 Neobično „društvance“ božanstava, kreiranih zapravo od ljudi, prvo začuđeni, mrtvi a živi, kroz svoju udaljenu perspektivu sagledavaju a ponekad i začinjavaju, smešne, tragične, smislene, besmislene promene koje su se desile ljudima savremenog doba, sa posebnim naglaskom na 20. i 21. vek. Kako im deluje ovo naše podneblje: „Bojim se da mi se ne dopada iznad Balkana. Previše agresivne učmalosti. Nikad nisi načisto da li pevaju ili nariču.

– Oh, vi zaboravni bivši revolucionari! Znate li šta je Balkan? Stratište. Tu žive žrtve-dželati. Ne znaju šta bi hteli. Da budu sami, ali da ih neko podržava. Kad ih podržava, da to radi iz zadovoljstva, ne iz moranja. Ako primete moranje, ne objašnjavaju ga argumentima već streme da se oslobode iako nemaju od koga, osim od sopstvenih slabosti. Ili da potčine, iako nemaju koga osim onih čija im podrška treba da bi preživeli“.

Najsnažnije priče u koje se upliću božanstva su oko likova: Ivona, Samac i Žena pod oblakom. Najjači začin je Mika s Dorćola ali to je tajna epiloga.

Ivona je i inteligentna studentkinja i kurva, maštoviti sanjar i materijalista, u procepu svojih potencijala u nemogućim uslovima za njihov razvoj a kamoli ostvarenje. U ovoj priči ljubav je upitna.

Ivona otkriva: „Nisam zaboravila da uživam u bajkama, ali nisam zaboravila ni da verujem u njih“. Lik ove junakinje je metafora procesa koji se odvija u ženi, čoveku tokom pokušaja prilagođavanja:

„Promeniš se svakog dana pomalo, čvrsto ubeđujući sebe da si isti onaj od juče. Nakon nekoliko godina, u onim finim, satenskim momentima kad podvlačiš crtu i sravnjuješ stanje, shvatiš da to više nisi ti. Ili onaj od juče više nije ti. Ustvari onaj od juče i ovaj od danas dva su različita čoveka, suprotne obale, teški rivali. Ne menjaš se već se transformišeš. Ponegde evoluiraš, ponegde kržljaš. Eto, meni je zakržljao idealizam, a evoluirao pragmatizam“, otkriva Ivona.

Samac – ostavljeni suprug, pod stare dane, sabira u Samici svoj život. Snažan da prihvati svoje greške, snažan da odgaji sina koji nije njegov, snažan da živi za samo jednom toplo izgovoreno „ćale!“, da oseti da ga je sin prihvatio kao oca. Iza njega je san o sretnom braku, raspadnut u komadiće. No taj san je zamenila privrženost malom biću koje je odgajio, biću koga je život, (majka iz inata ), suočio sa istinom da čovek koga je toliko voleo, Samac nije njegov pravi otac. Bol iz ljubavi prema detetu je potresna i ranjava i čitaoca. Nežnost tog očinstva negde nadjačava priču o promašenom braku u kome je ljubav upitna.   

Žena pod oblakom„U srećnim brakovima jedan je savršen glumac, drugi je savršena publika.“

Snovi, ljubav, strast, a onda lagano život mrvi jednu po jednu čaroliju ljubavne idile, svako se odvaja i živi po inerciji u svom oblaku, ćuti, prećutkuje, viče ili plače pod tim oblakom. Inercija kotrlja nekad vrela srca kao okovane maglom, zarobljene duše koje slede neka pravila materijalističkog okruženja, nadmeću se sa nemogućim, drugima, inate se sebi, nesvesno ali sigurno žive sve više u jednom komatoznom stanju. Ne suočavaju se sa istinom. Iznutra.

A sve je to koma Mike s Dorćola. Koma društva. Takvi odsutni, sebi daleki, od sebe otuđeni, podložni manipulaciji, agresiji, nasilju, alkoholu, drogi, savršen produkt haotičnog savremenog doba!?

 Da li je čovek u komi ipak živ? Roman nas suočava sa pitanjem da li je održavanje u životu – život?

 U romanu nema patetike ali ima tragedije i humora. Ovo je filozofsko štivo. Autorka kroz priče iz svakodnevnih događaja svojih likova sve vreme snažno sudara kontemplacije o samospoznaji sa  uličnim žamorom, dimom iz klubova, psovke i smeh, i ne dopušta nam, jer misaonom snagom kao da puca rafalima a ne rečima, da predahnemo. Baca nam u lice ogoljenu stvarnost, bol, ljubavnu patnju, traganja u mladosti, zalutale sudbine, mirenje sa sudbinom i spoznaju smisla. Raslojava višeslojno i ne propušta da doskoči i razgoliti svako licemerno lice uspeha i neuspeha, laži, potonuća vrednosti.

 Sve maske koje služe ljudima kao pomagala u prilagođavanju, ova knjiga je strgnula.

 Kao bujica koja je krenula, koja čisti, teku slike, metafore, alegorije, sentence (uvek u onom Kišovom filozofskom bolnom ogledalu života) autorka je silinom reči  zaronila u stvarnost. Bolne tačke kao da je poželela sve da sažme u korice ove jedne knjige. A čini mi se moglo je biti i nekoliko romana iz ovog jednog, ne bi bilo dovoljno. Beskompromisna je istina. Život danas  – da li je muzej ili bolnica ili ludnica? Ko ume da razume tu spregu sa božanstvima koje smo izmislili da bi sebi olakšali, a koji su kao znakovi na putu ako želiš samospoznaju, onda se možda možeš i probuditi iz te kome. Sve su to poruke koje pristižu sa stranica romana i nalaze bar malo nade i rešenja.

 

Ponovno buđenje postavljeno je kao epilog:

„Ne veruj rečima – pružio je ruku.“

„Ne verujem rečima“, pružila je i ona svoju.“

„Upoznavali su se poznati stranci“

Zašto su bogovi važni u romanu? Oni su tu da „začine ono što Ljudi sami kuvaju“. I svi koji su odmaštani idoli, koji su uticali na nečije sudbine, savremeni mitovi, samo pokazuju da će ih čovek iznova i iznova kreirati. Zevs je začin jednog vremena, Vorhol je bog pop-kulture i začin drugog vremena kao i Fil Lajnot, jedan od frontmena grupe Tin Lizi.

„Ljubav ne trpi reči jer zahteva magiju“

Na kraju, ljubav više nije upitna. Ona nije u rečima, ona je u srcu i spašava, kako nas navodi autorka gromoglasno: „ otkrij da još uvek imaš srce i vikni: „Neću,bre! svima koji su te ubedili da si bezbedan samo dok si miš!“

Na kraju, ako ste hrabri, rekla bih, volećete ovu knjigu kao i  pesmu „Jailbreak“ kojom otpočinje ova filozofska prizma naše borbe za ljudskost iz pera Jelene Milenković.

JMM

Jelena Milenković – JMM, doživela je veliki uspeh sa knjigom, „Ne veruj rečima“ u izdanju Književno-umetničke asocijacije Artija. Nastavlja da razotkriva maske na društvenim mrežama i u iščekivanju sam i trećeg izdanja ovog romana kao što i verujem da će nas uskoro iznenaditi i novom knjigom.

 

 

 

„Priče iz moje glave i sveta oko mene“, zbirka priča Zorice Zoje Mladenović, IK Nova POETIKA, osvrt

Knjiga “Priče iz moje glave i sveta oko mene” zapravo nije zbirka kratkih priča. Sada su to ukoričene beleške. Kolekcija misli.  Sačuvani album zapažanja. Šta zapravo čini pisac ovih beleški? Kroz predmete, od lampe, tapeta ili čaša u njih unosi i reflektuje osećanja. Nema klasičnih metafora već svuda utkiva emocije kroz stvari, okoliš, ono što zapazi na ulici, na putu do posla. Sitnice iz spoljašnjeg sveta otkrivaju krupne emocije, unutarnji svet.

Ruši tabue da se pojedine reči izgovore i razotkriva ljudske mane koje potom prigrli i miluje.

Izražava bunt protivu isfoliranog sveta i licemerja.

Ton i diskurs su zaista kao roj pčela (naslovnica na to donekle asocira). Takva je i dinamika celokupne zbirke ovih zapažaja i misli.

Promišljanje života u smislu razdvajanja odista bitnog od bezbroj nametnutih pravila na koja ironijom ili podsmehom  pisac ukazuje. Uporno nam otvara oči da skinemo teret onog što se očekuje od nas i da pustimo potpunu slobodu sebi da budemo to što jesmo. Da na taj način upoznajemo sebe i korigujemo. To ne znači da smo savršeni.

Ovde se upravo nesavršenost poštuje. To je ono što je najveća vrednost, za mene, celokupne zbirke. Poštovanje prema nesavršenosti sveta, života i nas samih.

Pokrenute su mnoge teze kao na primer – neuklapanje u sistem:  “Život je korupcija… Pokušavam da ostanem dosledna. Ljudi se prodaju. Mnogi deluju normalno. Pretvaraju se. Glume… Postajem kao oni. Primećujem njihove čudne poglede ali se pravim da ih ne vidim. Svi pokušavaju da izvuku neke informacije. Postajem i ja po malo uznemirena. Krijem svoja osećanja. Gledaju me čudno, postavljaju čudna pitanja. I ja se pravim kao i oni… Pravim se da ih nisam čula, da ih nisam razumela. Vrtim se po prostoru. Ne snalazim se baš najbolje. Laganje mi nikada nije išlo od ruke. Pokušavam da promenim temu. Izbegavam kontakt očima a oni me uporno gledaju. Radoznalo me gledaju i radoznala pitanja postavljaju. Palim cigaretu za cigaretom. Sve ovo postaje stres za mene. Gledaju me sumnjičavo. Njihovi pogledi me probadaju, kao da me osuđuju. Tako bi da pobegnem negde, što dalje od njih. Od neprijatnosti koju su izazavali u meni, počinjem da se smeškam. Sve mi je neprijatnije… Laž nije za mene. Nisam sigurna da li da priznam… Briga me i ako me osude. Ne mogu da budem kao oni. Naglo ustajem, svi pogledi uprti u mene. Uzbuđeno im govorim: “ Evo, priznajem… Priznajem sve… Osudite me! Stavite na stub srama! Razapnite me! Kriva sam… Priznajem.” (priča Priznajem)

Temperament se sukobljava sa rutinom i monotonijom: “Živeo je svoju rutinu, svaki dan iste monotone radnje. Postao je čovek od navike. Godinama ništa nije menjao. Ušuškao se u svoju svakodnevnicu.” (priča Promene)

Možda se neće složiti mnogi, ja u konačnom utisku ne dobijam iz ovih priča, kako često kažu za njih, pozitivnu energiju. Ja doživljavam kroz njih na izvestan način upravo suprotno, neku setu svih tih prolazaka kroz tešku borbu sa vetrenjačama onih koji u tome žele i da istraju. I ne obećava nam niko sretan ishod.

 Duhovito i lepršavo predstavljen, a stiče se utisak i proživljen, nauk da su i tuga i radost podjednako opterećujuće i relaksirajuće u zavisnosti kad nas zadese i kako se nosimo sa njima.

Zapravo, ovde su svi glavni junaci MISLI. Ono što čovek misli predstavlja jedan paralelni svet koji nije nužno objektivno isti sa njegovim životom. Izuzetno važnu stvar učimo o tim paralelnim svetovima kojih mnogo puta nismo ni svesni. Ovde je razdvojen um od objektivne stvarnosti, predmeta, životnih tokova, ljudi, najbližih, najdaljih, prijatelja, neprijatelja, poslova, kolega, svog deteta, prolaznika, ljubavnika, sa jedne strane i sveta MISLI, sa druge strane. I ostaje pitanje: Koji je od ova dva sveta istinitiji? I na kraju, MISLI su zapravo naša DUŠA.

“Volim ja svoju samoću i trenutke svog mira. Tada se sabiram i svodim račune. Tada sam sama sa svojom slobodom. Mogu sebi da kažem sve što hoću. Stavim ogledalo ispred sebe i pričam sa onom što je vidim. Moje misli su moje vreme, koje puštam da teku neprestano svojim tokom kao reka. Dodirujem svoju dušu i gledam u svoje oči, i gledam njihov odraz u sebi. Ponekad dođem u sukob sa sobom, pogled mi tada uvene i padne dole… Padne na moje palčeve na nogama. Ispustim tada jedan duboki dah, i kažem sebi: “Biće ovo magičan dan!”. Zavirim u svoje srce i oslobodim ga svih okova, što ga pritiskaju. Borim se sa sobom… Borim i trudim da pobedim sebe. Da pobedim lošu sebe.” (priča Ogledalo)

Beleškama i knjigom autorka grupiše, želi svoje neukrotive misli da pripitomi i da sama sebe razume i objasni:  ”Pogledah kroz prozor… Duva vetar i njišu se grane… Prva misao koja mi je prošla, je da se i ja njišem… I sve u meni se njiše… I moje misli se njišu. Pokušavam da ih vratim na njihovo mesto, da malo miruju… Kao i obično, ne slušaju me. Kada bi neko nekada uspeo da ih pročita i da mi ih rastumači, kakvo olakšanje bi mi to donelo.” (priča Špijun)

Poznajući autorku  ukrotiti joj misli – to je nemoguće. Jedini način je bio, zaustaviti ih na papiru i spakovati u knjigu. Tu neće već tako lako pobeći :-). I tako je nastala zbirka, a Zorici Mladenović,  kako kaže za sebe : “Ja sam kolekcionar svojih misli…No ja moram dalje…” ostavljamo da nas iznenadi nečim novim, drugačijim, jer ko zna gde su je njene misli već odvele do sada.

Zoja yadnje korice

 

Lubenica bez snova, kratke priče Danijele Nenadić, IK Slovopres

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

 Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja koje prepoznajete i iz svojih života, a ona ih je sačuvala od zaborava, sa druge strane vas „preseče“, priča – životna ali teška sudbina, tužni motiv, istina, ponekad i do suza.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

Izdvojila bih nekoliko meni upečatljivih uvoda: „Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“ (priča „Zadržavanje strasti“). Zatim, „Jebeš ti ovaj život“, ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvesta trideset i trista osamdeset pet kilometara, on me je napuštao. Bio je to čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku“ (priča „Dorćolac“). Ova priča o ocu  se meni posebno dopala.

Dorcolac

Takođe, izdvojila bih emotivno najsnažniju pripovetku „Mleko ljubavi“, o Jeli sa Dinare. „Njene krave su blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće.“ A život nažalost nekada spali svu ljubav, zemlju, imetak, sećanja. „Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače. Jače, do neba. Jače, da javi da više živih u tom selu nema.“  

Mleko ljubavi

 O slobodi i besmislu života bez prave ljubavi protežu se poruke kroz nekoliko priča ali mi je najsnažniji lik koji nosi tu poruku „Šareni“.  U toj priči zadivljujuća je metafora sa pticama, koje su zastupljene u većini pripovedaka. „Tvrdio je da se ptičiji život nimalo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalni prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebonovine. Kad bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Nijedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.“

Sareni

Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Poseban je dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Iako je ovo prva knjiga i autorka je izabrala formu kratke priče, uočava se u novelističkom pripovedanju i formatu priče „Kako sam matičaru rekla NE“ da je autorka možda mogla sačuvati i nastaviti tu tematiku kao roman. Verujem da ćemo od nje, dočekati  i romaneskno štivo.

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

I za kraj, pored uvodne, meni jedne od omiljenih priča „Đumbir devojka“ tu je i priča o Čoli, ali te dogodovštine ostavljam čitaocima da sami otkriju. Neka nas na Čolu podseti spot na kraju teksta.

PS: Draga Danijela, izvini,  ižvrljala sam ti knjigu sa zadovoljstvom, emocijom na emociju ukrstih mačeve i olovku 🙂

cv

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake