„Soba tajni“, Miljana Paunovića, osvrt na roman o virtuelnoj realnosti

„Naši životi su stavljeni, kako ti kažeš na kocku, onog dana kada smo se rodili. Niko ne može da ti garantuje ni dobar, ni loš život. Ti imaš izbor da prema nekim našim saznanjima živiš dobro, ali što je ulog veći, gubici nisu mali“.

Roman  prvenac Miljana Paunovića je priča o centrima moći naspram pojedinca, ispričan kao gotovo SF scenario jedne filmske serije koju bi sigurno voleli da pogledate. Glavni lik Milan oslikan je kao mladić koji dolazi iz malog mesta sa juga Srbije u prestonicu, Beograd, „navodno“ slučajno. Na početku romana sve izgleda uobičajeno a uvodi nas zapravo u trilerovsku isprepletanost likova sa naučnofantastičnim elementima u zapletima i obrtima radnje koja postaje sve zamršenija i zanimljivija, izazivajući želju da se što pre sazna rasplet.

Jedno od pitanja koje roman postavlja je: Da li postoji slučajnost? No ovog puta to pitanje nije postavljeno na način kroz filozofski ili religijski kontekst postojanja ili nepostojanja sudbine, determinizma ili postojanja Boga, već naprotiv – da li su ljudi iz Centra moći zapravo učinili da ništa, čak, od našeg samog rođenja pa nadalje nije slučajno? Čovek se ovde postavlja kao neko ko je izgradio centar i  kontrolor je sudbina.

Opisane su realističnim i faktografskim diskursom slike života kako u provinciji, tako i u velikom gradu. Podsetio nas je pisac na neke delove Beograda koji mogu izgledati drugačije u očima onih koji tek stupe na njegovo tlo. Takođe, delom su opisane atmosfere malog mesta ali i bogatstva naše zemlje kojih se glavni lik priseća kao što je Romulijana.

Ako posmatramo kako su postavljeni likovi čak i tu imamo APSURD, PREOKRET, NIŠTA NIJE KAKO SE NA PRVI POGLED ČINI,  koji i jesu srž fabule romana.  Glavni lik je Milan Janić, dok su ostali likovi sporedni: Nenad, Mara, Nevena, Tanja, Natalija, roditelji, baka Jana, stanodavka Milica, komšinica Maja. Upravo su svi ti sporedni likovi odlučivali o životu glavnog junaka a on je u toj njihovoj igri koju nije uvideo, mada jeste naslućivao, zapravo sporedan sa svojom moći kontrole svog života. Te u tom smislu  ovako izgrađeni likovi su dosta uspeli na interesantan način i hrabar su potez pisca svog prvog romana.

Najupečatljivije i vrhunski je dočaran lik stanodavke Milice, koji je po mom mišljenju  dobra matrica za buduće romane Miljana Paunovića, jer je tu pokazao neki svoj jedinstven pečat stvaranja situacija, izgradnje dijaloga, specifičnog humora, stava da ima osobenih životnih priča a pisac je tu da ih predstavi sve u njihovoj realnosti. Svi su ljudski i prihvatljivi, nema osude već prihvatanja različitosti.

Mane romana su već viđena idejna rešenja koja čine kostur romana: dolazak provincijalca u veliki grad, delovi sa elementima naučne fantastike su tipični, mešovitost žanra sa političkim trilerom i realističkom fabulom. Rasplet pomalo zbrzan i nedovoljno jasno predstavljen. No ipak je to roman prvenac…

Pred nama se otvara priča o ljudima koji kontrolišu naše živote, koji su sakriveni u prostorijama Centra a odluke ko će kako živeti, ko je izabrani, ko će preživeti donosi se glasanjem. Ljudi su SKENIRANI ljudi. TESTIRANI. Emocije se MERE spravama. Uvek ako postoji pojedinac koji naruši sistem Centar ima čuveni plan „B“. Iznad svih junaka je sistem a svaki čovek prolazi kroz prizme, kako se autor fantastično dosetio simbolike jednog geometrijkog tela:

Kocke.

– „Plave kocke su predstavljale rođene.“

 – „Crvene kocke su predstavljale period najveće životne snage i istraživanja. One su istovremeno određivale uloge koje jedinka igra tokom života“

 – „ Zelene kocke su davale stabilnost pojedincu“

– „Poslednje crne kocke nisu slučajno bile te boje. One su predskazivale najveće rizike, bolesti i smrt. One su takođe nakon svih analiza određivale ko može da nastavi da živi i pod kojim uslovima. Cena života bila je neprocenjiva, drugu šansu su dobijali samo oni odabrani i jedinke koje su najviše rizikovale kako bi nastavile dalje da žive. „

U jednom momentu glavni junak razmišlja kako čovek ne ostane na putu koji želi, u čemu je najbolji, već ga život odvede na neku sasvim drugu stranu a na onu početnu neprijatnost kada uđemo u taj novi svoj „drugi lik“ se ubrzo naviknemo. Pita se da li se ikada više borimo za one svoje prve želje i snove, za ono naše Ja, da li je moguće vratiti se izvornom sebi?

Zato je kroz ovaj roman traganje za „Sobom tajni“, zapravo traganje za odgovorima o sebi, položaju pojedinca i njegovoj zavisnosti / nezavisnosti od društa u koje je civilizacija izrasla. Soba tajni je traganje za odgovorima na pitanja: Ko sam ja? Jesam li ovo ja ili neko drugo moje JA? Da li idemo putem koji sami gradimo ili nam je neko već dodelio meru i uloge?

U „Sobi tajni“ se krije suočavanje sa sobom i sa svetom. Ne donosi mir. Donosi istinu. Ako ste spremni za put sa glavnim junakom kroz ovu virtuelnu realnost i na uzbudljiv način dočarana suočavanja,  onda je ovo roman za vas.

Blog Miljana Paunovića

„Soba tajni“ na FB

Roman je objavljen u izdanju:

CNP&P Izdavačka delatnost

Duša živi kao pesma

Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku  istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.

Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.

Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.

Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?

Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…

Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.

Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši  nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče,  ima i ono svoju dušicu“.

Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.

Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.

Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.

Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.

Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …

Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.

Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.

Kada sam sama u slutnjama ili mašti  – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.

Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?

Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.

I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”

Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…

Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.

Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…

Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”

kao u pesmi duša

“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”,  Cacadou Look