Ogled o sapunu

soap

Kada sam bila jako mala, otprilike, kada su mi tek iznikli prvi zubi, najveća moja tajna i strast bilo je to da jedem sapune. Tako glatki, klizavi, mirisali su na razno bilje: jorgovane, ruže, kamilicu, njihove predivne pastelne boje, nagonile su me da ih cele smažem za čas.

Plavi sapun bio je nebo koje će se preseliti u mene i mislila sam ako ga pojedem, uveče u postelji u meni će sijati Mesec, zvezde će se raspoređivati po mom telu, a zvezda padalica pašće u moj san. Tako sam znala da ću lepo sanjati.

I danas najčešće kupam sebe plavetnilom sapuna. Moje kupatilo je pretrpano njima. Tri su na lavabou, dva na kadi, još dva iznad kade, tri u polici čekaju u rezervi. Više ne jedem sapune. Njima skidam nečistoću sa sebe, koristim ih za ono za šta ih odrasli koriste. Iskorišćavam ih. Ponekad mi je žao što se potroše a nisam ni primetila njihov oblik, njihovu boju. Sapuni brzo stare i umiru. Oni su prvo novi, sjajni, tvrdi, ali u vodi lako smekšaju, rastvaraju se što i jeste njihova funkcija, njihov život. Istovremeno, što su korisniji, smisleniji, funkcionalniji, sve su bliže smrti. Kada smekšaju onda se lako krive, gnječe, lome, tope i umiru tanki, sasušeni, zapali iza kade ili korpe za prijavi  veš.

Čini mi se da postoji reakcija sapuna na čoveka, na ljud­sku dušu, izvesna vernost prema gazdi poput odanog psa. Čovekova zahvalnost plemenitoj prirodi sapuna krije se u sposobnosti ljudskog tkiva da ih učini trajnijim. Kao da, ipak sapuni nikada ne nestaju potpuno. Utrljani u kožu, ma koliko ispirani mlazevima tuševa, slanim morima, slatkim jezerima, oštrim sunđerima, svaki od njih kao da ostavlja bar mali trag urastao u naše tkivo doživotno. Tako telo još uvek čuva u barem  jed­noj svojoj pori miris,   česticu onog sapuna kojim su me okupali po prvi put u životu.

Mada, taj prvi sapun kojim su sprali s mene jedan svet, svet u majčinoj utrobi, žacne me povremeno na ramenu. Čini mi se da baš zbog njega i danas, dok se izjutra umivam, poželim da taj sapun u ruci halapljivo zagrizem.

 

photo by

joyathome-woonaccessoires-winkel.blogspot.com

 

Ogled o pranju zuba

Čaša je bela sa žutim tufnama kao oblak iz crtanih fil­mova. U oblak zabodena ružičasta četkica stoji nakrivljena kao drvo na dečijim crtežima. Jedna ruka, odmorena dugim noćnim snom uzima je iz crtanog filma, stavlja je u ustajali svet jezika poezije i zuba vremena.

Zelena boja paste beži, mimoilazi se sa belim grančicama četkice, padom u krila snežnog lavaboa, iscr­tava opominjući put kojim idu nečiste reči. Sve se potom pono­vo pokušava. Na tren, u sudaru mrzovoljni slova i ljute zelene staze rađa se zakašljali ispljuvak koji zamire s jutrom. Od gomile neizrečenih reči koje četkica šiba, muči, ne ostavlja na miru, stvara se bela pena besa. Afekte treba izvesti, odigrati, dobro protrljati. Kada se više zapeni više se ispljuje. Ribanje, čišćenje, češanje, razbuđivanje poezije i vremena rađa magično pretapanje travnato zelene u nevino belu.

Ružičasto stablo se rascve­tava u usnoj šupljini, hramu svih gutljaja, srkanja, žvakanja, stiskanja, coktanja, zviždanja, vrištanja, cviljenja, maženja, jaukanja, zapovedanja, vređanja, čuvanja tajni, zaboravljanja na vrhu jezika, zapalih sećanja u crnu rupu donje šestice levo…

Mali, privatni okean koji zgužvana šaka sručuje na hram ispira sve. Zelena staza se završava plastičnim zapušačem, ružičasto drvo se vraća u crtani film, hram svevremene poezije, prosvetljen, zatvara svoja rumena vrata.

 

photo by  amazon.com