Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Medijske objave’

Razgovor SLUČAJNOG BLOGERA sa redakcijom portala MEDIASFERA

OLIVERA RISTIĆ: NE MORAMO PALITI KNJIGE ILI BIBLIOTEKE DANAS, DOVOLJNO JE ISPRAZNITI UM

 

Šta smo ćakulale Gordana i ja možete pročitati na linku ovde

Mediasfera

 

 

 

 

Ćaskanje

Moć govora tela je naša moć u meri u kojoj mi tu snagu poznajemo i primenjujemo

Marko 1

Uz novu knjigu „Um je najjači afrodizijak“ Marka Burazora – podsećanje kakav je doživljaj uživo raditi sa autorom

#moć govora tela #neverbalna komunikacija #Marko Burazor  #Finesa #seminar

Šta je prvi utisak?

Na seminaru “Moć govora tela” koji je pokrenut u organizaciji Edukativnog centra Finesa i stručnjaka iz oblasti neverbalne komunikacije, Marka Burazora koji je održan u Domu omladine u Beogradu, 6. maja, osnovni moto bio je:

“Drugi put je kasno za prvi utisak”

Koliko puta u životu smo čuli: “Moj prvi utisak me nikad nije prevario?” Zatim: “Kad ponovo nisam verovala svom instinktu i prvom utisku, eh!”

Ono što smo na seminaru vrlo precizno i jasno saznali je srž prvog utiska, kako je Marko Burazor naveo:

“Prvi utisak je jedinstvena prilika da primimo sliku o nekom OBJEKTIVNO!”

Sve posle toga, kako upoznajemo osobu, njeno ime, čime se bavi , doznajemo detalje, sve dalje što se odvija u toj međusobnoj komunikaciji,  mi već racionalizujemo u glavi, uklapamo u određene naše parametre, pa i predrasude. Naše slike i sve dalje što utiče na utisak koji nam određena osoba ostavlja je posle toga SUBJEKTIVNO.

Prvi utisak je jedinstvena prilika za objektivan doživljaj!

 2.

Zašto je bitna neverbalna komunikacija?

 Mi telom komuniciramo u znatnoj većoj meri nego verbalno

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Negde, rekla bih to je kao odnos prema informacijama koje dobijamo u medijima. Radio, a sada društvene mreže, posebno twitter, web portali, su mediji preko kojih najbrže dobijamo informacije. No ipak televizija je oduvek bila najuuverljiviji mediji. Zašto? Pruža nam sliku, ton, video zapis o onomo što prati tvrdnju, informaciju, vest.

U ono što vidimo – najviše verujemo.

Zato je svaki video snažnija informacija od ostalih oblika medijskog izražavanja kada merimo uticaj na publiku i njeno poverenje u verodostojnost informacije. Slično je i sa neverbalnom komunikacijom, kada posmatramo osobu ili ona nas – više verujemo, jasnija je slika kada se vidimo, čujemo, mirišemo… Tu su dobar primer društvene mreže na primer, koje često donesu pogrešan utisak o nekom pa kada dođe do ličnog poznanstva vi dobijete drugu sliku, nekad bolju, nekad lošiju, sasvim sigurno drugačiju.

Jednako je važno da GOVOR TELA emituje OSEĆANJA

Na društvenim mrežama takođe imamo, kako se vremena i oblici komunikacije menjaju, takođe neki vid neverbalne komunikacije u verbalnom okviru. Svi mi doživljavamo kada nam na Facebook postu odgovaraju velikim slovima da se često osećamo kao da neko viče na nas. Marko Burazor, naveo je situaciju da sve češće mora da postavi priličan broj smajlija ne bi li sprečio da se neke reči pogrešno protumače a mreže daju sve više emotikona.

Dakle, zaključila bih  – emotikoni su donekle, pokušaj da se zamene ona opipljivost, emocija sagovornika uživo. Mada to je naravno nemoguće. Susret i utisak uživo su jedinstveni.

3.

Kako shvatiti neverbalnu komunikaciju?

Postoje tri tipa: proksemička, paralingvistička, kinestetička komunikacija. Međutim, šta god da primetite u ponašanju kako kod sebe, tako i kod drugih ne obavezuje stereotipno tumačenje. Važan je KONTEKST u kom se nešto dešava, čine neki pokreti, pojavljuju određeni izrazi lica. Još važnije je PRATITI PONAŠANJE. PRATITI NIZ.  Tek tada možemo sa sigurnošću tvrditi da prekrštene ruke na stomaku, stegnute šake, znače da neko oseća strah, neprijatnost a ne da ga jednostavno boli stomak, ili da prekršteni stav ruku (koju često ne preporučuju) zapravo znači da je nekome možda u tom trenutku hladno a ne da ima gard ili zatvoren stav.

Interesantno je na seminaru pomenuta proksemička komunikacija – primer  je:

Zagrljaj

Da li ste znali da je:

  • intimna razdaljina – do 60 cm

  • prijateljska zona – razmak između ljudi oko jedan metar

  • socijalna zona, poslovna zona – razmak oko dva metra

  • javna zona je veća udaljenost, od tri metra pa više

 Kolika je onda snaga bliskosti zagrljaja!

 4.

Zašto bih Vam preporučila da uložite energiju i vreme u istraživanje govora tela kao i rad na sopstvenom govoru tela?

 

otovreni stav

izvor: slucajni bloger

 

STAV, RUKOVANJE, KONTAKT OČIMA, FACIJALNA EKSPRESIJA, AKTIVNO SLUŠANJE,  sve su to ključne tačke koje su obrađene na interesantnom, interaktivnom seminaru a publika se samoinicijativno i spontano uključivala, jer to su odista teme i situacije koje nas prate od jutra, kako krenemo u dan, a ličnih iskustava je mnogo.

– Ljudi sa otvorenim stavom uspešniji su čak 80% od ljudi zatvorenog stava. Srdačni ljudi, sa stavom otvorenih ruku, šalju signal da ne kriju ništa, da se ne boje, da imaju pozitivne namere.

– Da li gledamo nekog direktno u oči, da li skrećemo pogled, nekad je od ključne važnosti

– Rukovanje je često prvi a možda i jedini kontakt koji ćemo imati sa nekim.

– Na nečijem licu kroz mikroekspresije (koje traju ¼ sekunde) često možemo otkriti da li nam neko govori istinu ili laž.

– Aktivno slušanje ne znači da na poslovnom sastanku klimate potvrdno glavom kao da radite vratne vežbe :-)!

Predavač Marko Burazor za svaku stavku dao je #preporuku najidealnijeg ponašanja.

*

I na kraju, ono što je ostavljeno kao zaključak predavanja, sasvim opravdano, i potpuno sam saglasna je primer dva poznata čoveka iz istorije. Uz jednog koji govori o sebi osećate poštovanje prema NJEMU, uz drugog koji sluša i ispituje, osećate uz njega poštovanje PREMA SEBI. On vam interesovanjem za Vas daje taj osećaj. I kako Marko Burazor zaključuje, a istorija i potvrđuje, čovek koji sluša i promatra je bio najmoćniji čovek na svetu!

Utiske sa predavanja podelila sam samo delimično (da ne otkrivamo sve). Moć govora tela je projekat koji se nastavlja i regionalno, te Vam ga od srca preporučujem.

U međuvremenu tu su i knjige Marka Burazora

“Naučite jezik kojim ceo svet govori” i “Neverbalna komunikacija (razlike među kulturama)”

Najnovija knjiga: „Um je najjači afrodizijak“

Marko 2.jpg

 

Atmosfera sa događaja, izvor Slucajni bloger

 

 

 

 

Ćaskanje

Moja fruškogorska priča ( blog izazov hotela Park, Ruma ) – Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Flasha

Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Deda je voleo kad stigne s posla da popije čašu dobrog vina. Uvek je govorio baki “Daj donesi ono iz bokala, što smo doneli sa Fruške!” Izgleda da od kada je to probao više nije menjao, ni mešao “sok” od grožđa.

Uveče, pričali smo mi uvek o zvezdama, kosmosu, ceo atlas je deda držao u glavi, prepričavao mi svoja putovanja, opisivao mesta koja nikad nisam videla. Tad još malu, verovatno zbog tog vina, vodili su me na Frušku goru, a ja se iz tog perioda sećam šume koja tanano šušti uz svog prijatelja, vetra blagosti, suncem okupanih krovova kućica, retkih stanara uz put, kamenčića sa slabo utabanih staza. I pamtim miris te svete oblasti – pomešana svežina, bilje, grožđe i trava. A zvuk, obično s početka jeseni, pamtim po krckanju grančica pod nogama dok ja trčim neravnim terenima, uzbrdo, nizbrdo…pa sve do prijatelja kod koga deda kupuje vino. Tada mi je nekako bilo tužno, kad mi je otkrio da je tu nekada bilo veliko more a ta Fruška bila je samo ostrvo u tom nestalom moru.

Panonsko more

Deda Božidar je utešio dečje oči podsetivši me na jednu Teslinu misao da je sve energija i da samo menja svoj oblik. Odista to Panonsko more je samo promenilo svoj oblik i darivalo ljudima posebno plodnu zemlju i divan pejsaž. A ostrvo je sačuvano. More mu je dalo snagu da izraste u planinu. Upravo taj sklad, dogovor među prirodom, zauvek je učinilo da za mene ta gora ima posebno značenje.

I gora je rasla, oko nje su vremenom stasavali i ljudi. Veliki pesnici. U blizini je Stražilovo, o koliko puta sam tamo pisala pesme, ležeći pored staze a šetači me neobično gledali. To su mi bili najlošiji stihovi, priznajem, jer previše je lepote. Telo upija snagu iz tla i nije sposobno da misli. Samo oseća. Pesme su nastajale nešto bolje, tek po povratku.

Pre nekoliko godina, dede već dugo nema, ali unuka popije vino za njega s vremena na vreme, odlučimo se muž i ja da posetimo manastir Grgeteg. Poželeli smo da obelodanimo pred Bogorodičinom ikonom, Trojeručicom, nekoliko naših tajnih želja. Kako volimo da pešačimo ostavili smo auto koji nas je prevezao od Beograda negde oko tri kilometara od manastira. Sada nije kao pre, asfaltirano je, obrađeno, mnogo je više stanovnika, vinograda.

Grgeteg-monastery-outside

Bio je vreo letnji dan, pomislih kako bi bilo dobro da se načas pojavi ono more da se bućnemo malo i osvežimo. Penjali smo se lagano. Onda sam legla, pala na travu, smejući se. Nekako kad kročim kao na Mesec da sam stala, ja odmah dobijem taj bleskasti osmeh, osmeh slobode, kada stupim na tlo Fruške gore. I bacam se i valjam u poluprosušenoj travi od sunca. I tako smejući se, umorna od penjanja raširih ruke, ležim i gledam u nebo. Tu smo, na pet metara od manastira, ali samo želim tren da u moje otvorene dlanove stignu šumovi Šakotinačkog, Dumbovačkog vodopada, potočića koji svoje tanano grgoljanje šalju vaseljeni a ona nam ih vraća kao mir nad Krušedolom, Hopovom, Jazakom i nama najdražim Grgetegom.

Naredili smo sebi da ne uključujemo telefone, da se manemo škljocanja foto aparatima, mi ovde nismo turisti, mi smo ovde svake godine bar jednom, kao zaljubljeni talasi onog Panonskog mora koji povremeno zapljusnu ponosnu, hrabru, planinu koja u svojoj duši čuva tajnu svog davnog rođenja, tajnu ostrva. Ovde rastemo, jačamo kao i to ostrvo. Ležeći tako osetih da mi se kosa umrsila i da ne mogu da se podignem.

Ni ne znam kako uplele se vlasi u ogroman žbun lavande. Pred manastirom ostadoh zarobljena sa divnom, ljubičastom lavandom koja je sama za sebe rasla, ni od koga mažena, ni odgajana. Našla je ona sama svoj raj u kome može biti tako snažna, dugovečna princeza lila boje.

lavanda-gaj-gt5

Posle odmora, uputili smo se u manastir. I kao da je svet stao. Nikog nema, mi lagano uđosmo. Polako smo šetali, ulazili u kapelicu. Kao i obično ja sve zidove pipam prstima i freske milujem. Pred umetnošću koja prkosi zlim vremenima ja se tako poklonim. Meni srce ume da prestane da kuca kad samo pomislim kolika je njihova večnost.

On je stajao kod ikone Trojeručice i izvadio jedan prstenčić koji je šapćući nešto onim blagodetnim njenim očima ostavio u ram. Onda sam i sama postavljala mnoštvo pitanja, dok je ikona bila mirna kao i svaki simbol bezvremene tajne. On i ja smo se pogledali u oči. I videli da su nam se pogledi promenili. Gledali smo kao u dve najotvorenije duše jedno u drugo, prodrevši dublje no ikad. Potpuno smo se sreli na najtamnijim i najiskrenijim dubinama naših duša.

trojerucica

Tu, u manastiru Grgeteg u kome nas monahinje nisu ometale. Taj trenutak, dovoljno je samo ga se setiti, kad se vratiš u bučni grad u kome ne znaš kud ćeš pre i izgubiš sopstveni identitet pa i ljubav, pa da te vrati sebi, povuče iz gužve i podseti šta je najvažnije. U čemu je snaga.

Pomislih, kako je ovde sve ispunjeno dobrotom. Verom u poštenje. Niko nas ne kontroliše, proživljavamo neku svoju unutarnju priču, strepnje, želje, nade…a oni to poštuju. Tišina koju su nam monahinje poklonile kao da je rekla da imaju poverenja u našu ljudskost. Veru u čoveka.

Tek na izlazu sačekala nas je jedna nasmejana malena sestra u crnoj haljini koja nam otpozdravi sa “draga deco” i reče da sačekamo, ima teglicu meda da nam pokloni.

A mi se setismo kako je na naše venčanje zakasnio potpuno nesvakidašnji, stari pop,( nikako nije voleo beton, džipove i grad), jer se zadržao na Fruškoj gori gde pravi med. Izuzetak su takva sveštena lica. No kako me od detinjstva prati ta fruškogorska čudotvornost nije me začudilo ni da mi venčanje bude pomereno za sat vremena zbog tog ostrva kome se more podalo ne bi li podarilo život ljudima i svetost jednoj planini.

 

Uskoro, eto nas ponovo, malo duže u tom kraju. Pomalja se letnja snaga Sunca koja zove, dok dedine bajke iz detinjstva moraju svoju glad da utole, bar jednom i u ovoj godini.

A nas dvoje smo katkad, svako ostrvo za sebe, katkad  jedna planina.

Menja se energija, vek za vekom gori i obnavlja se čovekova duša, ali bajka o Fruškoj gori ostaje.

( Blog izazov hotela PARK, Ruma )

blog izazov

fotografije manastira Grgeteg: odavde

Moji razgovori sa izdavačima – IK Urban Art

urban-art

NA AUKCIJI DUŠA SA TAMAROM KUČAN

„Izgubili smo iskrenost, skrivamo se iza maski. Problem nastaje kada maska koju nosimo sraste s licem pa ne znamo šta je maska a šta lice.“

Moji razgovori sa izdavačima – IK Dereta

logo

UTISCI IZDAVAČA – “DERETA”

Razgovor sa Dijanom Deretom o Sajmu knjiga u Beogradu, Sajmu knjiga u Nišu, jubileju IK Dereta – 35 godina postojanja.
jubilej
dijana-dereta

Dijana Dereta

 

Moji razgovori sa izdavačima – Slovopres

Ovaj put razgovarala sam, vrlo otvoreno sa Miljom Lukić, vlasnicom izdavačke kuće Slovopres o književnosti, Sajmu knjiga, kako je biti izdavač u današnje vreme, koji su novi trendovi u izdavaštvu.

Klik za ceo intervju

naslovna

milja-lukic

Milja Lukić

Moji razgovori sa izdavačima – ARHIPELAG

Prvi u nizu…

Prvo sam razgovarala sa Gojkom Božovićem, glavnim urednikom izdavačke kuće „Arhipelag“.

Više pročitajte u kompletnom intervjuu

UTISCI IZDAVAČA – “ARHIPELAG”

Bon za ton (Facebook bonton – drugi deo)

aaafb pocetni

Da sam ja neko predložila bih Zukerbergu (šećeru) da uvede bonove na tonove!

Mreža mu trpi svašta i sve. Da li je kupusarnik ili ne nije bitno – povezuje. Komuniciramo. Saznajemo. Širimo priču, kako se nekad govorilo.

No ton kojim se obraćamo jedni drugima, onako da mu damo jednu onomatopeja živahnost, ton  se baš raspustio.

Olako samo bupne neko!

Olako samo opsuje!

Olako kaže budala, idiotluk, kretenizam, primitivizam!

Olako skrene sa teme bez dileme.

Vrisne na vas.

Pa lukavi cinici i čuveno ahaha a ono smeh pun mržnje.

Jer ton.

aaaaironic

Pa se nadoveže pa pravimo pantljičare a ne diskusije.

Pa kraja nema.

Pa niko nikog ne uspeva da pročita pravilno jer u toj pantljičari prevladala je energija koja odeeeeee u tri lepe.

A svi nepobedivi, nenadjeb..vi… kompetentni, potentni…

nepobedivi

I šta onda?

Kako se držati teme.

Da li razmisliti da malo disciplinujemo taj naš tonalitet za bolji kvalitet?

Komunikacije.

Edukacije.

Koliko samo ima onih koji su na Facebook mreži da daju oduška tek samo tom svom tonu?

Kada se ugrizemo za jezik, koliko puta?

Kada nas svrbe prsti ali  ih obuzdamo i ne iskucamo na prvu loptu?

Ili da nam FB uvede bon za kulturiška ton?

Hm, šta da bude taj bon?

Sigurno bi mnoge kupio taj bon, za lovu ume da se odćuti i razmisli?!

Ovako free može nam se, šta nam teško jel?!

zzz

 

slike preuzete: 1 2 3 4

 

 

KVADRAT

soba kvadrati

Boje

 Kada je crno podloga sve svetle boje su jasnije ako želimo da ih primećujemo. Ja nisam želela, ali me je iznenada, razgovor koji se desio u sobi naterao da ih osetim. Boje su se pojavile ispred mene i ja sam pošla za njima.

Kvadrat

 Bio je to razgovor u kvadratu kome je četvoro ljudi pred­stavljalo uglove. Dogodila se prvo stranica između mene i Zorice, pa između nje i Slaviše, dijagonala između Slaviše i mene i konačno stranica između Slaviše i Srđana.

 

O svetlosti

Zorica želi svetle prostorije i jedino kad sunce zađe i priroda sama donese mrak, ona će ga prihvatiti.

– Ja ne volim reflektore i svaka svetlost koja nije iz ugla ometa me i izaziva bol u telu.

– Stvar je u tome – govori nam Slaviša, da svetlosti ima tamo gde ti je potrebna.

– Svašta, kaže Srđan – to zavisi od raspoloženja.

Sutra

Od prve do sedme cigarete u glavi se pojavljuje slika i zvuk istih slova – kvadrat. I neprestano slika… zvuk… kvadrat… slika… I konačno, pitanja.

Pitanja

Da li je sreća ne znati druge zakone sem prirodnih? Da li je slediti prirodu oko sebe gubitak osobenosti prirode u sebi?

Koje su to tačke koje tama može da prikrije? Koje su atmosfere koje ona proizvodi i kako nam time pomaže? Šta je onda moj cilj?

Da li sve što uzimamo i dajemo činimo jer imamo potrebu za tim? Da li ćemo voleti samo ono što nam je u pravom trenutku i na pravom mestu kada to poželimo?

Da li je moj svet čitav svet? Da li sam ja jedini gospodar nad nečim čemu je svako jedini gospodar ako to dovoljno želi biti?

O kvadratu

 Suviše dugo se ponavljaju iste dileme – da li ni iz čega može nastati nešto, da li se iz ne biti može desiti biti, da li nešto može postati ništa? Težnja da se da konačan odgovor već je do­voljno apsurdna, ali, ah, igara nikada dosta. Ono što nas najviše užasava i muči oko toga gradimo najluđe igre. Nije li besmrtnost ta kod koje se plašimo dosade ili je smrtnicima život sve dosadniji što je kraći? Ipak, nastavljam igru i idem do kraja. Ko je iole malo obratio pažnju na ovo što sada čita, morao je primetiti da još u delu „Kvadrat“ govorim o nečemu što i ne izgleda baš kao kvadrat. Ko mi ne veruje neka proba da nacrta ono što sam u pomenutom odeljku opisala ali ne ono što sam zamislila ili je sugerisan čitalac zamislio. Međutim, ja i dalje tvrdim da je taj kvadrat postojao.

Zašto?

Bitni su uglovi – Zorica, Slaviša, Srđan. Kada sam JA taj kvadrat zamislila on se gradio, dok god sam ga osećala on je pos­tojao a ostali uglovi nesvesno su me sledili. Ako ga samo na tren budem zaboravila, kvadrat će se raspasti i nestati. Možda sam došla na tu ideju podstaknuta samo time kako smo bili ras­poređeni u sobi? Da li je sve tako relativno i da li bi drugačiji raspored u kvadratu iscrtao drugačije dijagonale? Da li bi ona stranica koja meni nedostaje postojala?

O stranici koja nedostaje (posvećeno jednom od uglova)

 Prvo sam verovala da postojim premda sam strašno teška. Potom sam shvatila da sedim u tuđem uglu. Moja težina je rasla i sve me više obuzimala. Kada sam se vratila u svoj ugao pojavile su se boje i ja sam izašla. Više nisam mogla da verujem u to da postojim. Dok sam nestajala pretvarala sam se u matematičku formu­lu i dosadni grafikon:

sssss

 

 

 

(S – svetlost)

 Pričom o svetlosti rasvetljavaju se neke stvari… hm, ponekad, tek ponekad. I ova nepotrebno složena pričica je samo besmis­leni pokušaj da se izgubljena stranica iscrta po kvadratu koji više ne postoji i ne može ponovo da postoji.

 

Objavljeno davnog juna, 1996. godine u časopisu “Sveske”

sveske male

 

Kako je biti komarac u Srbiji

komarci 2

Moj prvi pokušaj satire

Svi znaju da si štetočina. Svi znaju vreme kad mogu da te zapraše i zaustave tvoja legla u početku  da se ne razmnožavaš i ne širiš zarazu, no nema sredstava, ni volje. Komarci izgleda imaju prijatelje u Srbiji. Oh, pa mi smo uvek bili dobrodušan narod, učtiv prema domaćim i stranim posetiocima. I vanzemaljci su nama dobrodošli. To je ta crta, Balkan, Beograd, Šumadija, južnjaci…

Komarac nije turista. Mada su se kažu pojavili neki tigrasti – turisti medju komarcima. Hit, u njih ni ne verujemo. Ta se priča odmah pretvorila u prvi mah u teoriju zavere kako to kod nas obično biva. Otkud bi pa turisti sa Nila kod nas svraćali?  Ma jok! Vidi ove što ga tupe! Bolest pasa od komaraca, nekakvi crvići,  ma gde ste to čuli? A sve više slučajeva…Samo čekam kada će tigrasti da navale da napunimo bolnice “coknuti” turističkim ujedom nekog afrikanera insekta.

Ne žalim se ja na ovu vlast. Žalim se na svaku vlast, da se razumemo. Zamišljam, 21. vek, ma još i u prošlom veku…Beograd, restorani, miris ribe, ćevapa, piva, vina, muzikica, Ada, plaža, suton, sve će vlast da uradi da uživamo, da na vreme spreči da nas ne ujedaju gladne krvopije.

 Ali izgleda su se ti insekti preselili iz šimšira, sa travnjaka u foteljice. Nakupilo se toga i onda neće svoj svoga. Uvek se nađu neka opravdanja sada je kišovito, sada je oblačno i vetar duva, sada je previše toplo. Uh, kada će ti aviončići, helikopterčići, pa ovi sa pešadijom da krenu po ulicama da spašavaju svoj narod. Nije stvar samo što ne mogu da uživam, nego što svrbi, pa kad raščešem boli, pa krvarim, pa se razbolim, pa nemam zdravstvenu knjižicu, pa neće da me prime u ordinaciju, nemam zakazano, pa se lečim sama antibioticima, pa zeznem svet jer stvaram imunitet bakterijama…! Ma idi, sve ode do đavola!

Tako to biva kada još dok se ne zapate ne obuzdaš na vreme,  pa koliko god da su maleni, brojniji pobeđuju. Uvek je tako, zar ne?

Ne znam, samo pitam jer leto je počelo.

objavljeno na www.razumno.rs

Facebook bonton

Osvrt na Facebook bonton

Nedoumica: Oglašavanje kad i gde? Gde je granica da ne preteramo, da ne postanemo napadni i dosadni?

#blog #bonton #PR #marketing

Društvene mreže i reklame koje ne plaćamo

Koliko nam je dozvoljeno?  Merimo li efekte i kontraefekte?

Ono o čemu govorim su reklame koje se plasiraju ne u odeljku za reklame, već se šire društvenim mrežama, plasiraju po grupama, stranicama koje za to nisu predviđene. Govorim o samopromociji, promociji svog proizvoda, sa otvorenom namerom da se ponudi nešto na mestu koje nije predviđeno za to. Ima li to smisla, iritira li  i da li je uopšte korisno?

Razlika između marketinga i PR

Paralela se može povući upravo u ovom polju. Ukratko, razlika između ove dve srodne ali i različite delatnosti je u tome što marketing direktno prodaje i nudi proizvod, dok PR ima ulogu da gradi imidž i reputaciju pojedinca, brenda, korporacije. O tome postoje brojni tekstovi na internetu za sve one koji nisu poslovno vezani za to i mogu vrlo lako to naučiti. Jedan od linkova:  http://organvlasti.com/zena-danas/posao/razlike-izmedju-marketinga-i-pr-a/

Ne volim da budem opširna pa ću tu razliku prikazati slikama, sa svojim komentarima i tumačenjem, koje vrlo jasno i duhovito prikazuju tu razliku, preuzetih sa linka: http://www.klix.ba/biznis/razlika-izmedju-marketinga-pr-a-oglasavanja-i-brendinga/070528142#2

1

Slika 1

Prednost : Samouveren neki tip!

Mana: Navalentan, sumnjiv neki tip!

PR blog

Slika 2

Prednost: Više verujemo kad čujemo od drugih ili od osoba koje smatramo objektivnim

Mana: Postotak poverenja nikad nije stoprocentan

3

Slika 3

Mane: Agresivno, agresivno, agresivno

Prednost: Možda kod nekog i upali?

4

Slika 4

Prednost: Ubedili smo ciljnu grupu

Mana: Strasna veza je na pomolu, nadam se da nije moj muž u pitanju!

Fejsbuk bonton

Smatram važnim da se osvrnem na ovu temu upravo zbog kulture ponašanja na društvenim mrežama. Izuzetno cenim pokušaje svih nas da u teškim vremenima razvijamo svoje zanate, blogove, biznise i da nam FB prijatelji i grupe u tome pomognu. Međutim, to zahteva odnos međusobnog poštovanja kao i u svakom poslu, kao u svakom prijateljstvu. POŠTOVANJE je načelo. Imamo svoje stranice i stranice za reklamiranje i to je u redu, puštamo svoje sličice s merom, ne 1000 puta dnevno, i to je sve ok.

Ali ne možemo bombardovati  direktnim reklamama grupe koje nisu predviđene za reklamiranje jer time ne poštujemo interesovanja i osećanja zajednice okupljene oko nje.

Mislimo samo na sebe i ne tiču nas se drugi. Gušimo, zatrpavamo sobom i svojim proizvodom bliske ljude kojima smo bili do juče jako dragi. Počinju da nas izbegavaju. Zašto? Prekršili smo Fejsbuk bonton!

PR je teži posao od oglašavanja

Zašto je PR teži posao od oglašavanja? Zato što zahteva ogromna ulaganja u komunikaciju, u kvalitetne odnose sa FB prijateljima, u izgradnju sopstvenog imidža koje se uvek najviše bazira na POVERENJU! Čak iako niste PR stručnjak, kada već ulažete energiju da bez novca proširite posao na društvenim mrežama, e tek tu vam je potrebno zasukati rukave!

Najlakše je pustiti reklamu.

Nasuprot tome – postati prijatelj sa svojim korisnicima, redovno održavati komunikaciju sa njima, interesovati se za njihove potrebe, njihovo stvaralaštvo, oduzima mnogo vremena i ULAGANJE SEBE I U DRUGE!

Ali vredi! Sve to može pokazati da radite na sebi kao i na svom imidžu OSOBE KOJOJ SE VERUJE, a samim tim će i vaš proizvod postati vredniji. Morate ceniti svoje korisnike da bi trajali i da bi na duže staze vaš brend pravio uspon. Internet ima izoštreno oko javnosti, brzo “provali”  nametljive, agresivne, nezainteresovane za bilo šta sem za “lovu” i slično. Nemojte nasesti na taj štos da je net ogroman. Ma i to je “selo malo”. Kontraefekti su sve češći a mnogi ljudi su se požalili da su morali da “otkače” neke svoje prijatelje ili su se opet ovi na njih ljutili jer ne kupuju njihovu robu ili ih ne reklamiraju dovoljno. Nema zaista potrebe da se tako nešto dešava.

Granica koja se ne sme preći

Jednostavno, ko ne želi da se nađe u grupi  otkačenih “smarača” prijatelja, šta da kažem nego da ulože još, još, još, mnogo više energije. Ništa ne sme ugroziti našu reputaciju ali ni mir naših korisnika ili FB prijatelja koji su nam dali poverenje. Granica koja se ne sme preći je kao i uvek, omiljena fraza “granica dobrog ukusa”. Srećno nam u network gužvi! Ovo je samo jedna od sirena u sred network raskrsnice koju sam pritisla kad je došlo do zakrčenja na kružnom toku! Oprostite mi na tome.

objavljeno na blogu

http://negoslava.blogspot.com/2015/04/olja-ristic-fejsbuk-bonton-ili-zasto.html

dalje objavljeno i na http://niskevesti.rs/index.php/moja-prica-1/item/2805-olja-ristic-fejsbuk-bonton-ili-zasto-nas-izbegavaju-ljudi-kojima-smo-do-juce-bili-dragi

O frazama u govoru i pisanju

 

pisaca masina

Obično gledamo da izbegnemo fraze. Ma i stvarno, dosta ih je! Međutim, postoji jedan mali problem, one se uvek vraćaju, dobace preko ulice, u autobusu, u medijima uhaha! Cirkulišu. Pomislih jake li su, žilave. Šta ih čini takvim?

Bilo da se radi o usmenoj komunikaciji ili pisanju, javnom govoru, dugo pripremanoj besedi, pa sve do facebooka i twittera fraze puste po koji listić, laticu, rascvetaju se u nekom paragrafu.

Ukratko, šta mi radimo? Mi smo jedna u nizu generacija. Rađamo se i imamo slične dileme kao i pre tri, četiri veka. Koliko god civilizacijski idemo nekud (više se ne usuđujem reći napred, razumete me i zašto), po pitanju suštinskih sadržaja i traženja smisla mi smo uvek, kako se rodimo na nekoj sličnoj polaznoj tački, oduvek. Ništa mi nismo rešili. Mi pitamo, pitamo …tražeći put…ne odgovore. I onda zapravo, svi pokušavamo da opišemo ili objasnimo iste stvari na drugačiji način, na svoj način. Bojimo slična propitivanja svojom ličnošću i tu je cvet kreativnosti. Koliko već dugo traje i iznova se rađaju ti ciklusi odgovori su se sakupili u poslovice, u tradiciju, u što bi moja baba rekla, i u fraze.

Ipak fraze imaju dve strane. Tačne su i izlizane. Poslovice i babe još su zadržale poštovanje i mudrost.

Fraze imaju i sociološku ulogu, povezuju nas, kad ih čujemo osećamo da smo na poznatom terenu. Ipak, većinom su nam već mrske. Tužne fraze 😦  Nekad ih ismejavamo. Nekad mislimo da njih u pisanju i govoru koriste ljudi manjih dometa. Tačno i nije. Političari, hajde ok. Ustvari, nije u redu ali navikli smo.

Šta kada je kreativno pisanje u pitanju? Da li je fraza virus društva i okoline od koga se pisac nije sasvim izlečio?  Možda se baš u njoj zadržala misao koja nas muči samo je već davno formulisana, jer dugo postoji ovaj svet i još se izlizala, ofucala, uh strašno!

Zapravo, kreativnost i jeste prerastanje fraza. Stvaranje ipak podrazumeva davanje, davanje novog ovom svetu, dok smo tu. Tada se oseća ushićenje ili onaj izduvni ventil, izduvani balon, pražnjenje, kako god hoćete, mada lepše mi  je reći, katarza.

Izbegavajući ih naravno, fraze ne bi smeli da zanemarimo i da se ne zapitamo zašto su tu i koja je poruka kada nam se desi da ih iskucamo, napišemo na papiru a onda nas počnu „žuljati“  i pitamo se šta ja zapravo novo imam da kažem?

I neke loše navike mogu biti dobri učitelji u pisanju, a to jesu fraze.

 

Blogroll

Šta su za mene devedesete

Moja prva zbirka pesama

Snovi i beleške, Matica Srpska

Devojački period

Olivera Vezilić – Ristićmoja prva knjiga pesama

Ćaskanje

Bazar /2013

pro pr

Marketing mreža /web portal/http://marketingmreza.rs/2014

Marketing mreza

Oblak oznaka

Živi trenutak

"Čovjek nije istkao tkanje života, on je samo nit u njemu. Što god čini tkanju, čini sam sebi." Poglavica Seattle

Dunjalučar

Magazin za filozofiju, kulturu i umjetnost

Majina igra

"Follow the rainbow over the stream, follow the fellow who follows a dream, follow the yellow brick road" :)

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelena Zagorac nešto drugačije, Jelena Zagorac Something Different(ly)

Ovde nalaze svoje mesto razni sadržaji inspirisani knjigama i decom. Different content inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!