Olja Ristić

Članci označeni sa „praznina“

Slepa, nema i gluva priča

(“Mogao bih vam sebe opisati kao pčelinju košnicu koju je zahvatila trulež, jedan deo radi ovo, drugi deo radi ono, i ništa, sve se odvija uprazno i lagano, neprimetno propada”, Mihajlo Pantić)

 

Ovo je ne tonski, već video zapis o tišini koja se vidi. Ta otvorena rana je tišina a priča o njoj je i slepa i nema i gluva.

Eno ono lice u ogledalu menja izraze ćutke. U kupatilu, tu u tom ogledalu sa crvenim ramom je nastao moj prvi youtube kanal.  Sa mojim imenom.

O ćutanju koje neverica štiti od zvukova, sam htela da ćutim… ili snimim klip u kupatilu.

Htedoh da opišem muk kada se sruši nacrtana planina iz detinjstva, pa se obojeni crtež zagubi na prašnjavom tavanu a deca odrastu i počnu da se zagledaju, mere, i zaboravljaju. Kada odbace bojice i dohvate se puške.

I kad je metak imetak. A vreme suša – duša.

Priča o materijalizmu koji posiše svaku urezanu brazdu u mozgu i on se uglača i počne da liči na sjajno a ledeno ružičasto klizalište iz neke nepostojeće bajke.

Planinu je spalio požar drogiranih turista koji su izgubili kompas te tavorili u halucinacijama savremenih vrednosti beskičmenjaka.

O  belini papira koji će napuniti srce još većom prazninom, o tome je priča.

Priča koja ne boli nego je pokidala sve stare svežnjeve ključeva za vrata koja se otvaraju…

Zatvorena soba to je priča.

O jednom danu u nedelji kada je dan za bol. A i svaki drugi dan je za bol.

Nekim danima papir nije prazan i bol govori. Tog dana bol je ćutao.

Brojala sam do deset a posle više ne znam koliko puta sam uključivala pa isključivala kompjuter ne bih li ispričala tu priču.

Nadalje nisam više znala zabrojah se, isključih ponovo.

Poslednji put da otvaram beli word dokument ne bih li uspela da je izbacim napolje, neuspešno…

Ovo je ona lava iz vulkana koja će dugo i sporo, gusta koliko je dugo i stvarana, kliziti kao krv iz rane koja curi…

Ko zna koliko dugo. Ne postoji reč za nju.

Neispričana priča. Baš zato za nju smrti nema.

Nema svaka rana svoju krastu koja otpadne i ostane samo ožiljak.

Ima onih večnih.

 

Advertisements

Dok je vulkan tinjao

Dugujem li nekom svoj osmeh, svoju sreću? Dužan li sam onih neizgovorenih reči njima, njoj? Milovanje i iznenađenja? Da li sam ih poklanjao dovoljno? Ima li me uopšte onakvog kakav znam da jesam?

Milan je sedeo na krevetu, u rasparenoj pižami. Gornji deo bila je ona siva dukserica fazon, sa teget rukavima, a donji deo, bela sa plavim kockicama. Obe pižame mu je kupila ona. I sad je seo, tako rasparen, postavio sebe u gornji desni ugao sobe, između ikone Svetog Nikole i LG klima uređaja. I posmatrao se iz tog ćoška. Pitao se. Samo su ga sustizala pitanja, ma gazila, preteći da ga samelju.

Osećao je toliko toga, jasni su bili svi vullkani i svaka erupcija u njemu imala je svoj žar i gustu lavu. Voleo je majku, voleo je brata, voleo je prijatelje, voleo je dlakave svoje ljubimce, voleo je nju. A osećao je da im duguje.

Sebe. Onog iznutra.

Zna da su oni umeli da mu čitaju iz očiju i iz nekih dela koja je za njih učinio, ali, sad kada ih nema, kada se krug ispraznio a praznina zatvorila, pitao se zašto mu ruke nisu bile vrednije u milovanju, zašto mu noge nisu bile brže u trčanju u susret dragim ljudima, zašto mu je glava padala na jastuk umesto reč i suza i razgovor dok je još bilo vremena za to…da im pokaže, da ih oseti, da uživa u njima, da žive dok žive …a surovi časovnik  je tako brzo kucao. Osećao se krivim što je ćutao, što se osmehivao a ne grohotom smejao, što je bežao pred ekrane TV-a ili kompjutera umesto u kafane, restorane, na privatne žurke. Plaže i osunčane pene malih talasa reke zašto nije podelio sa njom u zagrljaju ležeći nepomično, zašto tako nikada nisu dočekali zalazak sunca? Dovoljno bi mu bilo sad samo da dišu zajedno, nepomični i da sluša kao diše. Može i da ćuti, ona može i da se ne pomeri, on nju voli.

Kažu da su Milana našli rođaci koji su došli po nasledstvo, sedeo je nepomičan, zagledan u ugao između ikone i klima uređaja, u fotelji, posle dvadeset dana. Bio je decembar, nađen je smrznut, sa isključenim telefonima i kablovima iz svih štekera, pričaju da je želeo da nestane u tišini. Napustio je konačno i sebe i ovaj svet ne rekavši nikom ništa koliko boli bilo šta.

Oblak oznaka

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Religiji, Umjetnosti, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Poštena vLajna

Prostakuša sa Pedigreom

Lana Nikolic blog

Ono što sam rekla ili ću tek da kažem

SVET SMIŠLJENO SLOŽENIH SLOVA

Sve što pišem. Sve što jesam.

Beleške iz glave

Moje misli...

Миле Радић

Бла бла бла... и тако то, и макар шта.