Oznake


trp14

Dan četvrti

– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću

-Kako, a? Nije valjda?

– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi

– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…

– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa

– Ma kakav roman, jel ona normalna!?

– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno

– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?

-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!

– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?

– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam

– Ma kapiram, kad je danas poseta?

– Od dva

– Vidimo se i idemo negde da sednemo, važi?

– Važi, ćao

*

U kafiću Simke izvadi iz torbice neke lekove i reče konobaru još pri sedanju: “Daj odmah čašu vode, nije mi dobro, posle ću ostalo”, i sav malo ulevo nekako nakrenut, jedva utrefi stolicu.

– Bože Igore, ovo što sam video u sobi, Ana onako priključena, hajde da je slučajno, ali ne, ne mogu da verujem ustvari ni da je smela sama, ni da je ovo namerno uradila. Šta je rekla policija, ma ne štima meni ovo nikako, ne ide uz nju? A  i da se ne uvrediš, mislim da je kukavica za tako nešto.

– Ma bila je policija, čuj video si pismo, pominje neki krš od auta, možda je i tako davala sebi oduška, sanjarila da će da skače namerno pod neki starinski auto. Istina je da je pala pod prilično novu Mazdu. To se ne slaže sa njenim namerama, ali šta znam. Oni su uzeli, zajedno sa psihologom, ispitivali su slučaj, to pismo im je potvrdilo da je imala namere, ostali podaci, da vozač nije kriv. Ma mislim, čovek se isprepadao, nego srećom on nju uopšte nije ni udario. Izveštaj kaže, kopiju imam – vozila rolere i izletela na ulicu, saplela se, pala između točkova. Vozač je ukočio, ona je raširenih ruku onesvešćeno ležala pod haubom. Nema povreda od udarca vozila, već od pada. Odvežena je i na lečenju je u bolnici. Eto, ukratko tako nekako stoji u izveštaju.

– Roleri?

– Da.

– Pa nađena je sa rolerima na nogama, o kakvom samoubistvu mi onda pričamo?, pita Simke

– Tražio sam im te rolere, mislim sramota, žena mi a ja koliko znam ona nema godinama rolere, oni stari su joj mali. Javili su da će ih posle ispitivanja, ne znam rok je mesec, dva vratiti meni.

– Znači nije ih ni imala, ne znaš da ih je kupila? Siguran si?

– Čuj nije baš nešto krišom radila takve stvari, jeste mi ostavljala čokoladne baninice pod brisače auta, ili pisma u jastučnicu da me nažuljaju, pa ja otkopčavam dugmiće i čitam dok ona hrče, ali krila je uvek samo lepe stvari. Ko šta kupuje, gde šta trošimo znali smo oboje. Ako ih nije iznajmila? Nego sa jedne strane je moguće, jer je poludela koliko je u kući, mnogo se usedela, počeli smo da idemo na bazen, ona je trčala uveče, moguće da je od nekog uzela dok sam bio na poslu…ali iskreno o vožnji rolera nije bilo naznaka…

-Ne razumem, ništa, majke mi, mrlja Simke

–  Sa rolerima ili bez, ja se još dvoumim, iskreno. Bila je besna, pa se najednom ućutala, čemu ja nisam baš  nešto pridavao značaj, ali još pre imala je ona neke ludačke ideje. Nije da nije. I sam sam se bre plašio da stvarno ne zvekne nekog i prokocka svoj život.

– Koga bre, hahah

– Afekti su čudo, Simke

– Pa da ali afekat kratko traje

– Da je htela da ubije nepravdu i ološ htela je, pošto nije mogla …sumnjičav sam

Mislim mogla je nego …

– A šta ako je baš rekla, ma tako je, kako je, idem, živim svoj život, i napičila se u te rolere, ko zna, pošto ih nije dugo vozila kako se ona u njima snašla, i slučajno pala. A oni odmah napisali – pokušaj samoubistva, a Igore?

– Ma to je zbog pisma, njenog

– Pa pisci nekad slute ili pišu, baš ono što nikad neće učiniti, jer sve je proživljeno i ostalo je tu na papiru. Hartija je spas, mesto zločina, mesto pročišćenja, početak i kraj. Tanak list, kad ga staviš na vagu ne možeš mu takoreći izmeriti težinu. Ali reči na tom listu hartije nekad mogu biti nemerljive težine. Kako za koga. Ostaviš skinuto breme u pismo i kreneš na trening, zašto da ne?

– A to što mi je ostavila roman kod te Jelene, ne znam ni ko je ni šta je, dakle planirala je da ne bude na neki način tu, Simke, samo ni ja ne mogu sve da povežem. Ustvari, sve nekako mislim, kad se probudi objasniće mi…

– Pa da, a ja te još više ubedačio, sad shvatam, pravdao se Simke

-Jedeš li ti ovih dana, jesi li svestan koliko si siv u licu, Igore? Hajde izdelovali su mi ovi lekovi da pojedemo nešto lagano, pa idemo, umoran si. Spavaš li?

– Spavam po malo gde stignem, u nepredviđenim situacijama, tako bi se moglo reći. Srećom, uzeo sam deo odmora, ne idem na posao, još.

– Ja idem posle do kancelarije, a večeras ću da vidim ta njena pisanija, e tuga, užas bre. U samo par sati sve može u životu čoveka da se promeni, pa u životima onih oko njega, pa se nastavi niz… nekada nižeš lepe perle i stvaraš ogrlicu, nekad se pokida končić i perla za perlom pada i poskakuje po tlu dok se konačno ne zaustavi.

Advertisements