Olja Ristić

Članci označeni sa „kratke priče“

„Na ivici neba“, nova knjiga kratkih priča Danijele Nenadić, utisak

 

U čemu je tajna ključa za Treće nebo?

 

Мaštajuća ljubav prema nestalnosti linije koja iskače, obliku koji zavodi, detaljima koji te grle i koji se kose s kolebljivljom stvarnošću“   – citat iz uvodne priče kao da najbolje i opisuje zbirku i sve ono što nas čeka sa različitim karakterima kratkih priča autorke.

Knjiga iznenađenja i izuzetnih obrta, jezičkih bravura koje poput naleta vetra presecaju kolokvijalnu naraciju, dijaloge minimalistički a ubojito izvajanih karaktera. Teku kao u serijalu sudbine iz našeg okruženja, svakodnevice… „obične“,  pomalo u iskošenoj perspektivi sagledane ljudske priče.

 U vremenu kada nas je zauzdala brza, tehnokratska misao pred nas je autorka posle svoje prve knjige „Lubenica bez snova“, (takođe životna, blaga, prepuna opisa, zbirka),  postavila svet koji želi da sačuva od hladne stvarnosti, etiketiranih lica. Da sačuva priču stvarnog, od krvi i mesa čoveka, na koju smo poprilično zaboravili. Otkrivamo kada se osvrnemo da tek među tim poznatim i nepoznatim licima ima veoma zanimljivih, i veselih, šaljivih, ljubavnih, sociološki značajnih motiva sadašnjice. Od pitanja preživljavanja, zabave, psihičkih uspona i padova, prirode, migrantskih tema, pitanja napuštanja rodnog mesta /svi smo mi pomalo izbeglice, priča Stan 18 o migrantu naspram Ane koja se priseća svojih krava i samo bi da sačuvaju miris te svoje grudve zemlje koji su sa sobom poneli/  do  egzotike Mediterana i Grčke… Ove priče vode nas  do univerzalne poruke i univerzalne zapitanosti. Pitko, autorka podvaljujući nam kao pisac znalački lukavo, odvuče nas, ne rasplinuvši nas, (u dosta motiva i likova se možemo prepoznati), na tu tanku ivicu neba.

Ono što oduševljava na samom početku je KONCEPT same zbirke – zgrada sa 23 stana (kroz koje nam se otkrivaju čudnovate a opet tako realne, iskonski ljudske priče), sa pregršt detalja, što je već prepoznatljiv diskurs Danijele Nenadić. Ona začini različite živote stanara stavljenih ili u širi kontekst okruženja ili naprosto oslikavajući kako su se oni „nagodili“ ili ih je „zadesilo“ u ovom jednom darovanom životu, pod nebom na ivici…

Tako dobijamo konceptualnu imaginaciju stanodavca, u uvodnoj priči koji, da je znao za  čudan spoj stanara tog svog projektovanog čeda, verovatno ni jednu jedinu liniju rapidografom ne bi podvukao. Možda, a možda ipak sve krene na dobro“. Zavedeni putujemo kroz 23 stana – zapravo 23 priče. Već se tu lagano uvlači metafora u čitaočev doživljaj i provlači pitanje da je Tvorac znao kakvi smo mi ljudi, nesavršeni ali ipak zanimljivi, negde bi se moglo reći i dobri i loši, i s bolom i s osmehom, da li bi nam verovao, stvarao nas?  Ili pak, eto negde je taj ključ Trećeg neba… Negde… Na  kraju ove knjige srećemo „vlasnika“ ključa koji se pojavljuje ali i ostaje misterija a mi ljudi hodimo ivicama, na toj liniji preseka Zemlje i Neba.

Specifičnosti koje izdvajaju Nenadić je ta posebna veština da ugradi igru sa čitaočevih svih pet čula. U prvoj zbirci izdvojila ju je jedna od najređe korišćenih u književnosti, simbolička igra sa čulom ukusa. U zbirci „Na ivici neba“ snažnu ulogu imaju mirisi, na primer cimeta, koji se provlači kroz više priča koji potom u jednoj priči pravi obrt i prelazi iz izazova čula mirisa u boju cimeta, (čulo vida) gde nas pesnički gotovo očarava tim svojim darom da sagleda  ogromnu snagu u naizgled sitnicama.  Majstor detalja u opažajima i opisima – /„kikice“ su kao đevreci ili pak salčići/, suzne hladne flaše piva/ travke se beru kao note/ i niz liričnih i dovitljivih slika podarila je autorka.

Nije izostavila ni tradiciju, zaboravljene slatke igre iz detinjstva „travku voli me – ne voli me“, ni Peruna (u priči pekar bere od travke koja razume note), ni kako mi kineske kolače možemo praviti od našeg brašna, soli uz pitanje „Zašto ljudu često žele da su neko drugi“?

Neizmerno je interesantna karakterizacija likova u dve, tri toliko sažimajuće i prožimajuće rečenice, autorka ume da nas upozna sa suštinskim osobenostima junaka koje pratimo. Nekada i oznake na ulaznim vratima stanova već mnogo govore /otirač sa dve koščice, čitulja, prezime na grčkom alfabetu već su savršeni uvodi u dramski zaplet.  Verujem da je ovo jedna od vrhunskih uspeha ove knjige. Nije ni malo laka veština u kratkoj priči, ovako sočno, a precizno graditi glavne crte junaka koje nam je posle lako pratiti u naracijama, veoma čudnovatim, pa nekad i trilerovskim obrtima a da znamo da ih prepoznamo, da nam se čini sasvim prirodno da to negde njihovom duhu i pripada, što ju je izdvojilo i pokazalo kako u Danijeli Nenadić sazreva značajan pisac.

Takođe, izdvaja se jedan čudan detalj kako se likovi razlikuju prema načinu izgovora, ali u autorkinom smislu ona ih promatra kako „kidaju slogove“, da li govore sa više suglasnika ili samoglasnika i kojim tonom. Na svojstven način sve vreme istražuje jezik, a posebno je to naglašeno u veoma duhovitoj priči, prosto kabaretski kao na pozornici opisijući lektorku u priči Stan 14.

I na kraju,  mora se istaći, uvek se sudare materijalno i duhovno, poput majstora za popravke u stanu i junakinje koju on zove da proda svoju uslugu a ona… Pita se… Pita majstora… I nama ostavlja to njeno pitanje – ČIME SE POPRAVLJA DUŠA?

Čovek je u tom pozorištu zvanom život, SAM, ma koliko ljudi naizgled bilo oko njega i ima svoju ivicu neba po kojoj se lebdeći, padajući, uspinjući se, snalazi, ili ga neka stihija ili pak sudbina vode.

LJUBAV JE REČ KOJA SE NAJMANJE POMINJE U PRIČAMA A PRIČE SU ZAPRAVO LJUBAVLJU NATOPLJENE.

Neobičnosti u ovoj alegoriji svih nas pod ovim svodom ogleda se u opuštenom kombinovanju kolokvijalnih šala sa dijalozima, obrtima usred toka naracije, do kontemplativnih utisaka. Čini se svako će pronaći sebe u nekom od ovih stanova a ko će sresti vlasnika trećeg ključa?

Izbor je Vaš!

 







Tekst preneli portali:

ČULNOST KAO IMPERATIV U POEZIJI, zbirka „Ljubi me“, Snežane Ćosić

Zrelo osvešćena čulnost s jedne, te duhovnost s druge strane, učinilo je da je pred nama hrabra, otvorena i iskrena poetika Snežane Ćosić. Slobodan stih je i sloboda koja zrači i koju priziva u nama pesnikinja. Nema stida pred ljudskim čežnjama, pravom da se sneva, očekuje, pati i promišlja. Pravo na to svakom čoveku daju vera i želja da voli. U ovom dopunjenom izdanju zbirke pesama „Ljubi me“, mesto su sasvim opravdano, našle i kratke priče, naslovljene bojama – Dunkl-plava, Modro-zelena, Karmin-crvena, Puder-roza, Azurno-plava. One se svojom liričnošću, pa, moglo bi se reći i čudnovatošću, savršeno stapaju sa poezijom.

Makar da je neka kiša pala ovih dana. Da je kap jedna modro-zelena kanula na moj obraz. Tražila sam ih, prizivala, senka se smejala. Onako kako se samo senke smeju, smeh im uvek vidiš, suzu nikada. (odlomak iz priče „Modro-zelena“)

ljubi me-korica-2.jpg

Ono što izdvaja pesnikinju Ćosić je njeno književno umeće da kod čitaoca dotakne sva čula, čulo mirisa, ukusa, zvukove, dodire, što je svojevrsna odlika već iskusnih literata. Koloritne raskošne niti mešaju se, pletu, nižu i kreiraju simbolične, tanane slike, a tanano, sažeto, pročišćeno u stihu najdublje prodire u srce i misao čitaoca. Boje se pojavljuju u kratkim pričama, ali ima zelenih maslinjakaplavih dubina, ružičaste prašine i među stihovima. Ima kiše i noći, ima suza, no najviše ima osećanja. Poljubaca. Različitošću poljubaca je i simbolično predstavljena stvarnost raznolikih puteva svakog pojedinca, kao da je suštinska individualna sudbina izlivena svojstvenošću, drugačijim kvalitetom tih poljubaca, kao u pesmi s početka zbirke – „SUSRET”.

Motiv „soli” kojim je Snežana Ćosić, u svom romanu „Stanica Balkan” napravila svojstven iskorak i skok u našoj književnosti, a ovaj simbol umeća balansiranja, izdržljivosti i življenja, postao je negde i njen pečat kao stvaraoca do sada, protkao se i u poeziji u pesmi – „SO”: „Stavio si mi so u kosu i dao razlog da se ponovo rodim.”

 

SO

 Moje su usne obale.

Moji dlanovi

nose oblik tvojih leđa na sebi.

 

Moje đinđuve zveče, kao talasi,

dok pomeraš strune u mom srcu.

 

Stavio si mi so u kosu

i dao razlog da se ponovo rodim.

 

Tvoja je krv uzburkana

i reči ti imaju oblik mojih zglobova.

 

Tvoji su koraci

put do mojih obala,

dok koračaš njima budan sanjaš

snove o maslinjaku, pod gorom zelenom.

 

U času kad si mi stavio so u kosu,

ponovo si se rodio.

Šumili su maslinjaci…

Sam naziv knjige „Ljubi me”, poručuje da se od ljubavi ne odustaje, ali se metaforama upućuje da se u nju mora duboko zaroniti i iznova izranjati. Autorka Snežana Ćosić pokazala je veliko umeće da čitaoca suptilno uvuče da zaroni u njene stihove i kratke priče.

ČOVEKU

 U svom si svetu

nesvestan postojanja drugih ljudi,

plavog horizonta.

 

Nesvestan postojanja

ni izvora ni ušća,

nesvestan posledica topljenja glečera,

planinskih vrhova,

mirisa tek ubranih trešanja

u predvečerjima stisnutih između kuća.

 

U svom si svetu

zatvoren iza zidova,

osećanja su ti sakrivena

ispod krovova bez dimnjaka.

Nema cvrkuta ptica

unutar bunkera.

Ni slobode.

Nit’ ljubavi.

Nesputanosti dodira koji ostavljaju reči na koži.

Poljubaca koji donose željno očekivanu kišu.

Golih kao rosa.

Jakih kao istina.

 

U svom si svetu

nemoćan da vidiš više

od onoga što prorez

bunkera dopušta.

 

Promotivno veče zbirke Snežane Ćosić nas očekuje 13. decembra u KUĆI ĐURE JAKŠIĆA, Beograd

Plakat 3

„Bez poente“, zbirka kratkih priča, autorke Radice Milovanović, osvrt

Radica 1

Koliko god autorka želela da iskaže naslovom knjige „Bez poente“ da život nije nametanje a ni nadmetanje… Da život priča sam za sebe dok ga skromno darovani živimo i poštujemo sve što u njemu iskušava svakog čoveka… Da svi smo tu da se u njemu snalazimo i što manje ogrešimo, da se ne osilimo… ovo je ipak zbirka priča sa POENTOM da je svaki dan i svaki čovek vredan. Nenametljivost je PRIHVATANJE, poštovanje i muke i sreće ljudi oko sebe. Autorka vidi detalje svetova od intelektualaca do ljudi svih zanimanja. Njoj je prihvatljiva jedino veličina duše i slobode da se živi i dopusti drugima da žive, bez osude. U pripovetkama su i lični momenti i posveta svojim korenima do duhovitih igranja na ženske teme, neobična osvrtanja na ljubav, na svakodnevicu. No retko ko u toj meri je dotakao toliko različitih situacija a poručio nam – znam život je zeznut, razumem i kad padaš i kad se penješ, izdrži jer to je tvoj put. Svet je mnoštvo puteva koji se prepliću, spajaju, odbijaju, mimoilaze …i to je tako. Prihvati sebe i kad se grčiš od bola i kad se smeješ da sve odjekuje. Bez poente, bez opterećenja nekim hiperegom i smislom. Samo si čovek. Budi čovek. E to ako uspeš to je poenta. Velika #preporuka za životne priče bez ukrašavanja i šminkanja koje nam je podarila Radica.

U priči „Spremačica“: „Imam iskustvo više, građanin prvog reda nisam bila nikada, ali i građani drugog reda su ljudi, a to oni s visoko dignutim glavama ne vide, što je tužno. Nisam se snašla ni sa jednima ni sa drugima, bila sam i ostala svoja.“

Tako kao i kod Danila Kiša što mi je iz studentskih dana postala moto i u ovim pripovetkama nađoh poruku – „Želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom“. A svet ima pravo da postoji kako je njemu ćef, čini mi se da autorka poručuje, dok miluje svakog kog boli, pokušava da ga razveseli i podigne svakog ko se savije i padne. Koliko god vazdušasto i šaljivo ukazivala na sve komične i lepe situacije da je život za uživanje neće zaboraviti da pruži ruku onim junacima koje sistem drži na margini, poješće lako u dve rečenice sujetu svakoj sujeti. Posvećena svakodnevici ukazaće na prepoznatljive univerzalne istine. Neke će boleti neke će vas slatko zasmejati.

U jednoj od priča kaže:  „Sloboda je pozitivna stoka puštena na livadu da živi svoju prirodu jer je zajednica gušila.“

Sretnite se sa njenim prijateljem iza duge Maretom, „Prolećnim prozorima“ , „Fejsbučenjem“ , tu je „Porcija gena“ , „Polovne reči“, „Gramatičko filozofiranje“, meni najdraža „Šetamo moj klovn i ja“ i mnogim još pripovetkama.

Za kraj izdvojila bih citat:

„Tačka ne postoji dok nas ima. Sve su stavljene zbog gramatičkih pravila onih iz srca, a te priče, život traju, imaju još dve dodate, tri ukupno, i negde za nekog traju.

Imamo i one dve tačke što nabrajaju poraze, greške, sreću, mudrosti…Nema ni tu tačke.
Tačka ima pravo da stoji i označava kraj onda kad mi ili naši najmiliji odu zauvek. 
Ostalo su zarezi, uskličnici, upitnici i …“

Hvala Radica Milovanović uživanje je iščitavati tvoje igre rečima!

Radica 2.jpg

 

 

“Besani” nas bude, osvrt na zbirku kratkih priča Gorana Stojičića

static_qr_code_without_logo

QR code – samo za radoznale 🙂

Ko su “Besani”? “ Trećina srećnih, trećina nesrećnih i trećina koja o tome ni ne razmišlja. Radost, tuga, ravnodušnost, zamišljenost, nervoza, opuštenost…Zbog odlaska, povratka, rastanka, susreta, uspelih i neuspelih poslova…Uspelih i neuspelih ljubavi. Sve je izmešano. Srećom, u velikom prostoru”

(odlomak iz pripovetke “Sama”)

Povratak kratke priče među domaćim piscima osvežavajuće deluje na našoj književnoj sceni. Primat svakako već godinama i “slavu” odnosi roman, poezija se skromno čuva, više kroz uže stručnu publiku nego među čitaocima. Pisala sam i o romanima,  a nedavno su me iznenadile i obradovale dve zbirke kratkih priča “Lubenica bez snova” Danijele Nenadić kao i duhovito, lekovito osveženje, zbirka  “Da se kladimo u čokoladu” Nove KeveiPo.

Čini mi se da se čitalačka publika navikla i lakše razume roman a postavlja se ponekad pitanje kako čitati kratku priču. To je svojevremeno i bila tema – Ciklusa Narodne biblioteke “Kako čitati”.  Na jednom od tih predavanja majstor kratke priče, David Albahari održao je predavanje i sam istakao da mu je lakše odgovoriti na pitanje kako napisati, nego kako čitati kratku priču.

Kako nam autor, Goran Stojičić na samom početku daje uputstvo kako možemo (jedan od načina) da čitamo njegove priče, uz muziku, koristeći QR code čitač koji će nam otvoriti muzičku numeru iz coda u uglu, na početku svake njegove priče, mene je to odmah podsetilo na Albaharijev odgovor još 2013. godine sa tog predavanja gde se on šaljivo osvrnuo na pitanje čitanja kratke priče.

Albahari je tada rekao: “Prvo što sam pomislio kada sam čuo da je naslov tribine “Kako čitati kratku priču”, bilo je kako čitati sam taj naslov? Šta, u stvari, pita to pitanje? Da li pita koji je najudobniji način da se čita kratka priča, da li je bolje sedeti ovako kako ja sad to činim ili prekrstiti noge ili možda ležati u krevetu, ili šetati, stajati kraj prozora? Ja sam isprobao sve te položaje uz knjigu Najkraće priče na svetu i mogu vam reći da sam u svakom položaju sa velikim zadovoljstvom čitao. Tako sam, bar za sebe, razrešio prvu dilemu o pitanju najudobnijeg položaja za čitanje kratke priče. Postavlja se pitanje i o izboru mesta, odnosno, gde se čovek najbolje oseća dok čita kratku priču? Mnoge sam moje romane i priče napisao u kuhinji, sedeći preko puta moje žene, to često pominjem jer ona ceo dan provede na poslu, deca su u školi, mačka lovi vrapce, ja nešto radim po kući. Kada dođe veče i kada treba da sa suprugom provedem neko vreme, ona čita kriminalističke romane, a ja sedim preko puta i pišem kratke priče. I čitam kratke priče, naravno. Shvatio sam takođe, da na svakom mestu čitam kratke priče sa uživanjem. Dakle, svako mesto je zgodno za čitanje kratke priče. Sada bismo mogli da se pozabavimo pitanjem šta znači čitanje kratke priče uopšte? Tu mi se pojavila još jedna dilema: da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja bilo čega drugog? Da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja pesme ili od čitanja romana?”

Kada pogledam Facebook profil Gorana Stojičića gde su i prapočeci njegove zbirke, zaista sam prepoznala sa fotografija čitalaca  koje su mu slali, da se knjiga čita na toliko različitih mesta, u različitim delovima sveta, pod vodom, na plažama, da je doživela jako dobar odjek među čitaocima.

Pronašla sam i sveobuhvatnu recenziju Milice Vučković,  koju vam preporučujem od sveg srca da pročitate i u mnogo čemu bih se samo ponovila te ću se ja osvrnuti iz nekog drugog ugla a ovde možete pročitati dosta toga što bih i sama rekla a  pri tom je recenzija nenadmašna kada je ova zbirka u pitanju. Preporučila bih i emotivan osvrt Željke Zebić koja je takođe uspela da predoči suštinske prve utiske čitanja ovih kratkih priča.

           QR code još kad se pojavio, bio mi je jedno od baš prijemčivih tehničkih pomagala, i sama sam ga odmah stavila u svoj mail u kome sam učitala svoje podatke, često sam sa reklama androidom učitavala onako, dečje, zanimljivo mi je bilo, suprug koji je izrađivao bilborde nametao je klijentima uvek QR code iako to još nije dovoljno zaživelo kod nas. I mislim da i danas još uvek nije dovoljno korišćen ali da će ga neko iskoristiti u svom književnom delu da savlada prepreku štampanog izdanja i doskoči elektronskoj formi kojoj je lakše da vas usmeri u vidu linka ka youtube numeri, e to nisam očekivala! Ljubivoje Ršumović je za ovu Stojičićevu ideju na tribini u biblioteci “Milutin Bojić” rekao, parafraziraću,  dobro je uvek biti prvi u nečemu, e sad koliko je to loše ili odlično nije važno. Meni ovo nije ključno, nije ni podilaženje savremenim generacijama, jednostavno je odlična ideja da birate kako ćete čitati priče. Nekad u zamračenoj prostoriji noću, uz lampu, u tišini gde tiho ide numera sa QR coda, nekad bez muzike, pa tek na kraju odslušam i numeru…tako sam ja čitala. I usklađene su mi tematski, emocionalno priče i muzičke numere. Trud autora, možda i previše perfekcionistički za moj ukus je očigledan. I sam diskurs i rečenice su kao i priče doterane do savršene mere te mu zameram, što nije pustio neku podužu rečenicu, ili omanuo sa nekom slikom gde joj nije mesto, da se malo opustim 🙂 Sve je usklađeno i to me je na neki način činilo napetom. Pri prvom čitanju. Pri drugom čitanju samo mogu da zaključim da autor poštuje pisanu reč i da je želeo da izvuče iz svake svoje priče maksimum, da je radio na njoj, da nije olako shvatio ono što će stajati iza njegovog imena.

Iako, i poslednja priča sugeriše da su ovo priče o ljubavi, moj subjektivni doživljaj je da je ovo knjiga o pojedincu. Pojedinačno traganje žene i traganje muškarca za ljubavlju, iz usamljenih atmosfera svojih životnih priča ON i ONA se u svakoj pripoveci pomeraju jedno KA drugom ili ODLAZE jedno OD drugog ili TRAGAJU ili ŽUDE, MAŠTAJU.

Ispod sloja ljubavne površine većine priča je zapravo svakodnevica i bitisanje usamljenog čoveka koji pokušava da OPSTANE u surovom svetu, eh, malne kodiranom po meri sistema a ne pojedinca. Nedostaje “sočnosti” svetu pa nemamo likove na koje smo navikli, u klasičnom obliku, imamo NJU  i NJEGA  postavljene u različite okolnosti. E tu je ono što izdvaja ovu zbirku pripovedaka. Pisac se ne meša, on predstavlja, bez zauzimanja stava, sudbine različitih profila. Neko je samo sanjao samoubistvo zbog izgubljene ljubavi (priča Pad). Srećom, da, ali odmah pomislite iako toga nema u knjizi neko u stvarnom životu nije samo sanjao, već je to i učinio. Tu su vozovi, let avionom, tu se iz ljubavi promeni pol (priča Put), tu je hirurg, slikarka koja bojama zamenjuje celokupan život, uspešan poslovni čovek koji prazni bešiku i živi po tačnoj minutaži i tako u krug, i mnogo likova koji nas okružuju a možda ne slutimo šta se iza tih odela, iza prozora nečijih soba krije. Inventivne priče kojih se dosetio pisac da nam ispriča i neobične ideje njegovih likova jedno je od najupečatljivijih osobenosti Stojičićevog prvenca. Sa neverovatnim obrtima na kraju! Uvek vas sačeka iznenađenje. To nije naravučenije, to je pečat koji menja i dodaje još jedan smisao, nov potpuno. Svaka priča je višeslojna. Nosi vas jednostavno ispričana ka jednom smislu a onda se otvori iznenadnim obrtom na kraju još jedna perspektiva koja vam potpuno menja pogled na prvobitnu uhvaćenu sliku. Sve se dešava “po prirodi stvari” i autor to samo opisuje a onda na kraju obrtom donekle sugeriše da možda to nije slučajnost, ili čak i da je slučajnost svaka kružnica traje i mora na kraju da zatvori krug u konačni oblik.

Najsnažniji utisak na mene ostavile su četiri priče. Uvodna priča “Pad” , “Boje” “11 000” i poslednja pripovetka,  “Prošlost”.

U priči “Pad” zaustavljeno je vreme i zaustavljena je budnost. Junak sanja kako skače sa višespratnice, jer ga je njegova ljubav napustila. Dok pada vreme nije dimenzija. Pisac stvara posve književnu, filmsku, umetničku dimenziju. Dok pada on na četvrtom spratu vidi porodicu koju sreće svakodnevno i deluju kao srećan par ali dok pada unutar stana on vidi NJU kako baca burmu a on je hvata u letu. Baca je nazad u stan pravo na dete i roditelji prestaju sa svađom. Razotkriva masku nasmejanih komšija a ujedno i menja tok njihovih života. Dok sam tone. Zatim zaviruje u život najzgodnije komšinice na trećem spratu, te na drugom spratu ukršta pogled sa bakom koja je izgubila muža i duhovito se prepoznaju, po njemu koji je krenuo na “onaj svet” ona bi da svom preminulom dedi pošalje protezu, da ne šeta krezub “tamo gore”. Na prvom spratu je osoba zarobljena u sudskom sporu oko imovine, čekajući poslednje ročište a on zamišlja njeno oslobađanje iz tog “čekanja” i ropstva i pomišlja “možda  joj dođu fini ljudi i presade je u nešto lepše”. On tu osobu vidi kao biljku. Konačno se dočepati tla na koje pada nije smisao, već buđenje i povratak u realnost. San je prošetao zgradom, a stvarnost se dočepala sna i ponovila odsanjano. Obrt na kraju je upitanost: da li je realnije ono što sanjam ili je stvaran život koji živim samo tužan san?

U pripoveci “Boje” naglašena je simbolika usamljene žene, slikarke,  koja živi samo sa mačkama, ženkama bele boje a doživljava otkrivanje svojih trauma u trenutku kada joj na prag dolazi crni mačor. Kakva alegorična priča! Umesto uobičajene priče o devojčici koju je otac napustio pa na primer ide kod psihologa, ili na primer kroz nesretne ljubavi raščišćava slomljeni mozaik lika oca, što imamo u mnogim romanima, filmovima, što je razlog njene neuklopljenosti u društveni život,  nesazrevanja u ljubavi, potpunog izbegavanja muškaraca u svom životu ovde imamo posve poetičnu, lukavo smišljenu igru belih mačaka i crnog mačora koji otvara njeno ranjeno srce snažnije od milion seansi na koje idu ljudi savremenog doba. I ona kreće da se oslobađa, da crta naga muška tela, da kroz aktove  prazni sve nakupljene, duboko u sebi sakrivane boli koje se završavaju konačnim krikom.

Neizbežno je pomenuti priču “11 000” upravo zato što kroz čitavu zbirku pisac igra tu igru brojeva, do usitnjenosti koja je toliko puta zastupljena da sam joj morala pridodati neko svoje tumačenje. “Znala je da će se ovo desiti jednog dana, a svaki je brojala. Od onog prvog, od pre više od tri stotine šezdeset jednog meseca. Današnji je bio – jedanaestohiljaditi. Bilo joj je potrebno samo deset minuta da se spremi.” Priča završava: “Ovo je bilo njeno najbrže pakovanje u životu. U stvari, najbrže pakovanje bilo koje žene. Ikada.” U više pripovedaka nailazimo na detaljno izmerene dane ili minute…jer život je vredan i sekundu, i izgubi se u sekundi, a može trajati i protraćiti se u čekanju, a može se životom nazvati baš to čekanje, ali ono otkucava naše vreme. Svaki je sekund našeg života naš. Ova junakinja je dočekala svoju sreću, svesna težine čekanja, težina se brojala u hiljadama. Ali je vredela!

Završna priča “Prošlost” podsetila me je donekle na okosnicu i poruku romana Velika laž, Sonje Atanasijević, jer nas upućuje da idemo ka svetu u kome ćemo biti čipovani, osećanja ne postoje, samo misao, isprogramirane smo senke…Odlična inverzija da pripovetka “Prošlost” priča zapravo priču iz budućnosti, iz 2084. godine. I ko su onda Besani? Oni koji su osećali. Oni koji su pisali o ljubavi. Kako se završava ova saga besanosti:

“ O čemu je pisao?

  • O ljubavi
  • O ljubavi?
  • Da. Nekada se pisalo o tome. I čitalo.”

Bez želje da sudi, pisac traga za osećanjima koja ljude čine živima i šalje poruku da se ne uvlačimo u ljušture, da se ne povlačimo pred sistemom, da volimo. Danju. Noću. Da budemo budni i besani.

Goran

Goran Stojičić – fotografija: Dalibor Stanković

„Besani“,  zbirka priča, Gorana Stojičića u izdanju IK Ammonite, Beograd 2016, dočekala je drugo izdanje, prevod na engleski i u toku je prevod na slovenački jezik.

U cilju preživljavanja i oživljavanja umetnosti i novih talenata  kroz književne i umetničke večeri, Goran Stojičić najavio je projekat Besano veče čiji je urednik i moderator od septembra 2017.

Besano vece

Jevremova 25, Beograd

 

 

Izvor i preporuka tekst:  David Albahari: Kako čitati kratku priču

Kratke priče – gost na blogu Slađana Kručičan Stanić

ogledalo u oblacima

Autorka romana „Svici u tegli“  gost je na slučajnom blogeru sa jednom od omiljenih nam formi – kratkim pričama. Danas vam predstavljam njene tri kratke i životne priče.

PRAVILA

Nakon 18 godina, 7 meseci i nekoliko dana se opet dogodilo. Po navici sam obeležila datum u kalendaru. Suze su presušile, bes je utihnuo, ništa nisam osećala. Samo beznađe i ništa više od toga. Okrenula sam se ka Mirku i rekla mu

  • Nemam snage više da gledam u kalendar, nemam snage da merim bazalnu temperaturu i tražim plodne dane. Želim da odem u kafanu, da se napijem
  • Ti da se napiješ? Ali ti ne piješ
  • Misliš da ne znam? Želim da odemo s nekim društvom u kafanu, da zaboravim sve!
  • U redu, ljubavi. Napravićemo to

Udobno sam se smestila u njegovom krilu i ćutala. Samo me je mazio po kosi i pustio da sva gorčina i beda izađu iz mene.  Onda sam se povukla u svoju sobu. Kroz naše tanke zidove sam čula da poziva Mariće da izađu sa nama u kafanu, u petak.

Došao je petak. Otišli smo u kafanu. Svirali su tamburaši. Pila sam belo vino. Ponelo me je i zaista sam zaboravila na sve sem na mog Mirka. Gledala sam ga polupijana i videla otisak svoje duše.

Kada smo se vratili te noći, vodili smo ljubav divljački, kao nekada, pre plodnih i neplodnih dana, pre merenja bazalne temperature. Osetila sam se na trenutak mladom i poželjnom. Opustila sam se kako nisam ni znala da mogu. Mislila sam da ne umem.

Sutradan sam se probudila sa glavoboljom ali zadovoljna svojim izletom u život. Po neka suza bi mi se otrgla od duše ali sam rešila da ovoga puta stavim tačku na sva nadanja i probam da živim svoj život sa onim što imam. Čvrsto sam rešila da ne gledam u kalendar. Stvarno to nisam uradila tri meseca.

Nakon devet meseci rodila se moja Nada.

Od tada obilazim sva pravila u širokom luku. Radujem se životu i učim svoju Nadu da ne mora baš sve po propisu. Malo me zbog toga kritikuju psiholog i učiteljica. Mene sve to zabavlja.

*

ČETKANJE ŠAPKE

 

Vozila sam pored Skupštine grada Beograda. Ispred mene je vozio policajac na motociklu. Potkačila sam ga i oborila. On se pridigao i besno mi pokazao da vozim za njim, desno, u Bulevar. Skrenula sam uzbuđena. Srce mi je sišlo u pete.

Skinuo je kacigu i besno me pogledao. Bila sam sva ustreptala, uplašena. Nisam mogla da vidim kako izgledam. Znam samo da mi se nasmešio i rekao

  • Mogu li dobiti Vaš broj telefona?
  • Sve što treba

I sada, nakon dvadeset godina, plaćam danak u vidu pranja veša, četkam šapku, pružaM seksualnE uslugE, servisiram decu i sve što uz to ide.

Čuvajte se u saobraćaju. Opasan je i zna život da Vam preokrene.

*

SUDBINA

 

Nekada mu je bila sve na svetu. Zato je i zaprosio. Zato su se venčali. Zato su se dugo voleli.

Ljubav je prošla kao i sve drugo što prolazi. Kao što prođu jesen i zima, kao što prolaze godine, kao što prolaze mnoge ljubavi. Ostala je navika i zajedničko nasleđe.

On je u međuvremenu našao novu ljubav. Njoj su saopštili dijagnozu „Cancer“! Bilo mu je žao zbog njene dijagnoze i zato je rešio da je poštedi novina u svom životu. Jedva je čekao da se sve završi, da se ona upokoji te da može da započne svoju novu ljubavnu priču. Mislio je, napokon će oboje naći svoj mir.

Tog sunčanog jutra izašao je na ulicu sa osmehom na usnama i pomislio kako ima boga.  Sunce ga je zaslepelo. Zakoračio je na ulicu. Naleteo je kamion i odneo ga sa sobom.

Stajala je na njegovom grobu i plakala. U sebi je mislila: Jutros sam ljubavi htela da ti kažem da su mi zamenili rezultate sa nekim. Zdrava sam. Htela sam da te obradujem. Ima li te božeeee?

 

photo: odavde

Sladja

Slađana Kručičan rođena je 18. aprila 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Bavila se sportom, bila je košarkaški sudija, uređivala je školske novine, pisala je kratko za jedan nedeljnik. Radila je u Institutu „Batut“. Sada radi u Vodoprivredi. Autor je romana „Svici u tegli“ IK Urban Art.

„Priče iz moje glave i sveta oko mene“, zbirka priča Zorice Zoje Mladenović, IK Nova POETIKA, osvrt

Knjiga “Priče iz moje glave i sveta oko mene” zapravo nije zbirka kratkih priča. Sada su to ukoričene beleške. Kolekcija misli.  Sačuvani album zapažanja. Šta zapravo čini pisac ovih beleški? Kroz predmete, od lampe, tapeta ili čaša u njih unosi i reflektuje osećanja. Nema klasičnih metafora već svuda utkiva emocije kroz stvari, okoliš, ono što zapazi na ulici, na putu do posla. Sitnice iz spoljašnjeg sveta otkrivaju krupne emocije, unutarnji svet.

Ruši tabue da se pojedine reči izgovore i razotkriva ljudske mane koje potom prigrli i miluje.

Izražava bunt protivu isfoliranog sveta i licemerja.

Ton i diskurs su zaista kao roj pčela (naslovnica na to donekle asocira). Takva je i dinamika celokupne zbirke ovih zapažaja i misli.

Promišljanje života u smislu razdvajanja odista bitnog od bezbroj nametnutih pravila na koja ironijom ili podsmehom  pisac ukazuje. Uporno nam otvara oči da skinemo teret onog što se očekuje od nas i da pustimo potpunu slobodu sebi da budemo to što jesmo. Da na taj način upoznajemo sebe i korigujemo. To ne znači da smo savršeni.

Ovde se upravo nesavršenost poštuje. To je ono što je najveća vrednost, za mene, celokupne zbirke. Poštovanje prema nesavršenosti sveta, života i nas samih.

Pokrenute su mnoge teze kao na primer – neuklapanje u sistem:  “Život je korupcija… Pokušavam da ostanem dosledna. Ljudi se prodaju. Mnogi deluju normalno. Pretvaraju se. Glume… Postajem kao oni. Primećujem njihove čudne poglede ali se pravim da ih ne vidim. Svi pokušavaju da izvuku neke informacije. Postajem i ja po malo uznemirena. Krijem svoja osećanja. Gledaju me čudno, postavljaju čudna pitanja. I ja se pravim kao i oni… Pravim se da ih nisam čula, da ih nisam razumela. Vrtim se po prostoru. Ne snalazim se baš najbolje. Laganje mi nikada nije išlo od ruke. Pokušavam da promenim temu. Izbegavam kontakt očima a oni me uporno gledaju. Radoznalo me gledaju i radoznala pitanja postavljaju. Palim cigaretu za cigaretom. Sve ovo postaje stres za mene. Gledaju me sumnjičavo. Njihovi pogledi me probadaju, kao da me osuđuju. Tako bi da pobegnem negde, što dalje od njih. Od neprijatnosti koju su izazavali u meni, počinjem da se smeškam. Sve mi je neprijatnije… Laž nije za mene. Nisam sigurna da li da priznam… Briga me i ako me osude. Ne mogu da budem kao oni. Naglo ustajem, svi pogledi uprti u mene. Uzbuđeno im govorim: “ Evo, priznajem… Priznajem sve… Osudite me! Stavite na stub srama! Razapnite me! Kriva sam… Priznajem.” (priča Priznajem)

Temperament se sukobljava sa rutinom i monotonijom: “Živeo je svoju rutinu, svaki dan iste monotone radnje. Postao je čovek od navike. Godinama ništa nije menjao. Ušuškao se u svoju svakodnevnicu.” (priča Promene)

Možda se neće složiti mnogi, ja u konačnom utisku ne dobijam iz ovih priča, kako često kažu za njih, pozitivnu energiju. Ja doživljavam kroz njih na izvestan način upravo suprotno, neku setu svih tih prolazaka kroz tešku borbu sa vetrenjačama onih koji u tome žele i da istraju. I ne obećava nam niko sretan ishod.

 Duhovito i lepršavo predstavljen, a stiče se utisak i proživljen, nauk da su i tuga i radost podjednako opterećujuće i relaksirajuće u zavisnosti kad nas zadese i kako se nosimo sa njima.

Zapravo, ovde su svi glavni junaci MISLI. Ono što čovek misli predstavlja jedan paralelni svet koji nije nužno objektivno isti sa njegovim životom. Izuzetno važnu stvar učimo o tim paralelnim svetovima kojih mnogo puta nismo ni svesni. Ovde je razdvojen um od objektivne stvarnosti, predmeta, životnih tokova, ljudi, najbližih, najdaljih, prijatelja, neprijatelja, poslova, kolega, svog deteta, prolaznika, ljubavnika, sa jedne strane i sveta MISLI, sa druge strane. I ostaje pitanje: Koji je od ova dva sveta istinitiji? I na kraju, MISLI su zapravo naša DUŠA.

“Volim ja svoju samoću i trenutke svog mira. Tada se sabiram i svodim račune. Tada sam sama sa svojom slobodom. Mogu sebi da kažem sve što hoću. Stavim ogledalo ispred sebe i pričam sa onom što je vidim. Moje misli su moje vreme, koje puštam da teku neprestano svojim tokom kao reka. Dodirujem svoju dušu i gledam u svoje oči, i gledam njihov odraz u sebi. Ponekad dođem u sukob sa sobom, pogled mi tada uvene i padne dole… Padne na moje palčeve na nogama. Ispustim tada jedan duboki dah, i kažem sebi: “Biće ovo magičan dan!”. Zavirim u svoje srce i oslobodim ga svih okova, što ga pritiskaju. Borim se sa sobom… Borim i trudim da pobedim sebe. Da pobedim lošu sebe.” (priča Ogledalo)

Beleškama i knjigom autorka grupiše, želi svoje neukrotive misli da pripitomi i da sama sebe razume i objasni:  ”Pogledah kroz prozor… Duva vetar i njišu se grane… Prva misao koja mi je prošla, je da se i ja njišem… I sve u meni se njiše… I moje misli se njišu. Pokušavam da ih vratim na njihovo mesto, da malo miruju… Kao i obično, ne slušaju me. Kada bi neko nekada uspeo da ih pročita i da mi ih rastumači, kakvo olakšanje bi mi to donelo.” (priča Špijun)

Poznajući autorku  ukrotiti joj misli – to je nemoguće. Jedini način je bio, zaustaviti ih na papiru i spakovati u knjigu. Tu neće već tako lako pobeći :-). I tako je nastala zbirka, a Zorici Mladenović,  kako kaže za sebe : “Ja sam kolekcionar svojih misli…No ja moram dalje…” ostavljamo da nas iznenadi nečim novim, drugačijim, jer ko zna gde su je njene misli već odvele do sada.

Zoja yadnje korice

 

Lubenica bez snova, kratke priče Danijele Nenadić, IK Slovopres

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

 Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja koje prepoznajete i iz svojih života, a ona ih je sačuvala od zaborava, sa druge strane vas „preseče“, priča – životna ali teška sudbina, tužni motiv, istina, ponekad i do suza.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

Izdvojila bih nekoliko meni upečatljivih uvoda: „Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“ (priča „Zadržavanje strasti“). Zatim, „Jebeš ti ovaj život“, ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvesta trideset i trista osamdeset pet kilometara, on me je napuštao. Bio je to čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku“ (priča „Dorćolac“). Ova priča o ocu  se meni posebno dopala.

Dorcolac

Takođe, izdvojila bih emotivno najsnažniju pripovetku „Mleko ljubavi“, o Jeli sa Dinare. „Njene krave su blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće.“ A život nažalost nekada spali svu ljubav, zemlju, imetak, sećanja. „Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače. Jače, do neba. Jače, da javi da više živih u tom selu nema.“  

Mleko ljubavi

 O slobodi i besmislu života bez prave ljubavi protežu se poruke kroz nekoliko priča ali mi je najsnažniji lik koji nosi tu poruku „Šareni“.  U toj priči zadivljujuća je metafora sa pticama, koje su zastupljene u većini pripovedaka. „Tvrdio je da se ptičiji život nimalo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalni prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebonovine. Kad bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Nijedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.“

Sareni

Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Poseban je dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Iako je ovo prva knjiga i autorka je izabrala formu kratke priče, uočava se u novelističkom pripovedanju i formatu priče „Kako sam matičaru rekla NE“ da je autorka možda mogla sačuvati i nastaviti tu tematiku kao roman. Verujem da ćemo od nje, dočekati  i romaneskno štivo.

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

I za kraj, pored uvodne, meni jedne od omiljenih priča „Đumbir devojka“ tu je i priča o Čoli, ali te dogodovštine ostavljam čitaocima da sami otkriju. Neka nas na Čolu podseti spot na kraju teksta.

PS: Draga Danijela, izvini,  ižvrljala sam ti knjigu sa zadovoljstvom, emocijom na emociju ukrstih mačeve i olovku 🙂

cv

Oblak oznaka

Majina igra

Džaba ste krečili!

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelenine sitnice, Jelena's Stuff

Ovde nalaze svoje mesto razne sitnice inspirisane knjigama i decom. Different stuff inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!