Olja Ristić


Naslovna - Copy

“…samo na nepravdu srce jače bije. U svim ostalim situacijama kuca.”

 Uvek smo se hvalili da “naša” žena, o imali smo mi arhetip te žene – čuva dom, ognjište, muškarca, decu, očeve, majku, poreklo… Ne ide u boj ali je stub. A kada zatreba bogami ide i u boj. Ma, građevinu od doma napravi a u središtu stub – ona. No uglavnom je ćutao taj stub. Kad se sruši tek onda postane vidljiva. Ta, “arhetip” žena.

Došla neka “strašna” vremena, žene su danas i ognjište, i boj i mač,  a u Pavice Veljović pero je taj ubojiti mač koji ne ispušta, braneći ljudskost. Nikako Bog Darvinu da dokaže da je pogrešio kada smo mi ljudi u pitanju…u takvom vremenu živimo, priča nam autorka, a ono je moralo da iznedri jednu buntovničku ali i duhovitu, lucidnu sagu upravo o trenutku u kojem smo sada. Zatečeni ili kao posledica dugog procesa, većina profitira ili ćuti – naša autorka ne želi da ćuti. U samoj knjizi pronađoh i pisca:

“Neobuzdanog sam temperamenta. Divlja i svoja. Blesava sam na svoj način! Dvosmislena, trosmislena, šestomislena! Ali to sam ja. I baš to me čini srećnom, to kad znam da pripadam sebi. Nisam marioneta ni u čijim rukama! Sama svoja! Slobodna i srećna! Neukrotiva u svojoj osobenosti! Nepokolebljiva u koraku napred! Nesalomiva u borbi za pravdu! Neuhvatljiva poput vetra! Dodirljiva onima koji me razumeju srcem. Za sve ostale nedostižna i daleka”.

Pavica Veljović, poznata je do sad književnoj publici kao autor knjige aforizama “Sizife, promeni ruku” .

Novom knjigom se odlučila za mešovitu formu kratke priče, aforističkih segmenata, razgovora sa samom sobom koji je utkala u sveopšti okvir koji povezuju svu tu uskomešanost među likovima, zemljotrese u dušama, a to je romaneskna saga o Parohiji sa sve svojim klovnovima na vlasti i onih oko vlasti, sa svim komšijama koji čekaju da nekom crkne krava, sa svim onim sa ratišta povratnicima, i obespravljenim ženama, decom, psima…

invalid citati

Svom silinom na samom početku obraća se Bogu koji je sve ovo “zakuvao” i da mu je vreme da skrati pauzu i posveti se malo ljudima…Svom silinom obrušava se na vlastodršce jedne male seoske Parohije. Nadimci asociraju na današnje aktuelne političare, pa su neke promocije ove knjige možda zbog toga sprečene…nepodobne li su!? No, to je sticaj okolnosti i pitanje momenta, nije tek od skora ta Parohija ubijala ljude nepravdom niti će se Justicija izboriti sa iskušenjima uskoro, mnogo će žrtava proteći…Mnogi će se vlastodršci izmenjati… Ne bih se uzbuđivala da sam na mestu tih duša, ni bavila cenzurom jer je poruka univerzalna i vezuje se za vekovno pitanje koje je možda u korenu svake religije i sumnje: Gde je pravda?

Dileme vere u pravdu su i dileme vernika. Da ima Boga zar bi se ovoliko nepravde na nas obrušilo? A suštinski ova knjiga nam daje da preispitujemo: Bog nas je ostavio, čovek je čoveku strah i Bog, iskrenost i pravda su boginje ali ko im je stavio povez preko očiju!? Ako nam nije svejedno, ako nas boli zašto okrećemo glavu od tužnih i nesretnih, zašto nam je glava u pesku, da li smo odista nemoćni? Možda i jesmo. No najteže je kada su roditelji nemoćni da svojoj deci ostave jedan pravedniji svet a Pavica Veljović knjigu posvećuje svojoj deci, ujedno našoj budućnosti i zbog toga rizikuje ako je potrebno da izlije u svet kroz ove pisane redove sve istine, sve što je njeno pravedno srce osetilo, videlo, pokušalo, i nije se slomilo, još…se bori…Da li je to ludilo?

Suza citati

U odeljku sa likom Žuje koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i koga hoće da udave sopstveni gresi jer u njemu još ima duše i savesti nailazimo i na one druge: “Ljudima je lakše da veruju da si ti lud. Neće da shvate! Lakše im je tako nego da kažu sebi da Žuja govori istinu. Ljudi žmure istini u oči!” “Tuđom rukom si gurnut u ratove, sopstvenom moraš da se iz njih čupaš.”

Perunika i Paulina dve junakinje rekla bih u jednoj ženi. Ogledala suprotnosti koja se utapaju u jedno, jer i jesu jedno.

Perunika koja ispušta krik, urla, viče, ima mišice i otvoreno seva i grmi i u nevolji drugog spašava i strada, i veruje, i poziva pravdu i Paulina koja spava, spuštena nekim čudom među ljude, o šta su joj ljudi uradili!, snom da zaboravi, još spava…tokom romana…na silu spava… Zapravo Paulina nam prikazuje sve strahotne posledice kada je čovek čoveku vuk i kada je jedinka svojim ćutanjem sama sebe zatvorila u kavez ili su nas prisilno u getu sveli na nulu!?

Dok Paulina spava, ona “sanja” aktuelna dešavanja. Baba koja gubi dokumenta proglašena je za teroristu i pošto je već medijski sve to lepo upakovano, poslata je na onaj svet, pa nek Bog utvrđuje jeste li ili nije. Na Zemlji ona je baš dobrodošla u pravi čas da se manipulacija sprovede.

Šta je sve Paulina videla:

O narodu: “Guta narod. Ne pita se ni o kakvim poreklima bilo čega. Prokletinja smo mi! Neka je i od guje mleko samo da ne košta ništa, da je badava!. Što narod više trpa u sebe, halapljivo grabeći i otimajući jedni od drugih, to ovaj češće trlja dlanove i likuje.”

“ Projekcija života u parohiji završava se povlačenjem. Naroda. Potom užeta.”

O manipulaciji: “Zaključamo sebe u tuđa mišljenja, dozvolimo da nas zarobe manipulatori i prevrtljivci čija sebičnost i ne poznaje druge oblike života sem nametanja ropstva drugima. Okrenemo ključ u bravi misleći da se time zapravo štitimo. I dok sedimo zaključani u svom svetu njime i dalje vladaju oni koji su nas iza te brave saterali.”

O ćutanju: “Ćutanje teško kao mrak. Ćutanje snažno kao jauk i vrisak. Ćutanje do iznemoglosti, do klonuća i posrtanja. Ćutanje do same zemlje kojom su me koraci vukli ka smrti.”

O srcu: “ Kad čaša puca čuje se krh. Kad puca srce čuje se muk”

I tu dolazimo do sveprisutne dileme koja je sve više u svima nama, stanovnicima ove Parohije: tuga ili borba? Šta prevagne? Osmeh deteta…

“Nemaš ti vremena za tugu. Neka tuguju oni što nemaju šta drugo da rade! Ti si u opakoj borbi! Ako izgubiš, ne gubiš sama! Lupih sebi šamar realnosti, zavrnuh rukave, pljunuh u dlanove i krenuh u taj okršaj. Sa sobom. Sa životom. Sa teretom. Ali, za nju. Ihhh, koliko snage može da ti da jedno plavooko čupavče. I ne samo snagu, već čitav smisao života.”

Rimantas Radisauskas

Rimantas Radisauskas, slikar iz Litvanije, takođe veliki borac za pravdu, ilustracije za naslovnu stranu

Menjajući, poskakujući iz naracije u neki vid samoobraćanja, pa ulazeći u diskurs narodskog jezika, lutajući kroz priče između muža i žene, unuke i dede koji je mudrac i učitelj, do diskursa urbanog, mešajući sve one stilove kao što su u jednoj parohiji pomešani svi različiti karakteri, ovaj roman nam nudi retrospektivu te naše raznolikosti ali i pokušaja malobrojnih da se odupru posrnuću.

Kritika nasilja nad ženama, prihvatanje različitosti ako u sebi nosi dobrotu, sa jedne strane,  tradicionalistički duh ali blaga ironija na pojedine situacije u tom tradicionalnom ruhu sa druge stane. Grč. Bol u stomaku. Tuga. Težina i breme života para srce, otvara zašivene rane, kao da nas hvataju reči poput ruku za okovratnik i govore: budi se, ne beži od sebe, razumem tvoju tugu, tuguj ali ne odustaj…

Sa druge strane autorka ima takav dar prefinjene ironije i sarkazma, humora, da čitajući je ona nam stegne srce bolnim šrafom, čini mi se baš jaku ruku ima :-), a onda nas razgali dosetkom, i ironijom što na račun svojih junaka što na naš račun da se grohotom nasmejete. I tako u tom ringišpilu realnosti ona nam mami osmeh i vraća snagu da izdržimo život u kome su i pravdu umorili. A ko će oživeti Justiciju, Boga, istinu i dušu, dobrotu? Pa onaj  ko ih i uništava. Čovek.

Hrabost je ime onih koji izdrže da gledaju mozaik nepravde i slikaju bolji svet. A da bi naslikali novu sliku u Parohiji neko Justiciji mora skinuti povez s očiju. Knjiga poziva da skinemo povez, jer pravda nije negde tamo, ona je u ljudima.

Kako poručuje sama autorka:

“Dragi moji čitaoci, nemojte rešavati probleme ćuteći o njima. Razgovarajte makar sa sobom. Tada ste najsigurniji da uvek postoji bar jedna budala koja će pažljivo da vas sluša. Ostale budale nemaju vremena za nas. Pričaju same sa sobom.”

Buntovnička saga Pavice Veljović ima mnoštvo jakih slika, realističnih, misaonih, metaforičnih, duhovitih da se jednostavno ne mogu sve ni dočarati, ali se morate kasnije vraćati na njih, posebno je korisno ako vas uhvati malodušnost setiti se pojedinih delova.

I dok mediji smenjuju red laži i red istine, i više se istina ne razaznaje,  vratila se uloga knjige u kojoj se neće tako olako manipulisati istinom. To je upravo knjiga  –  “Justicijo, digni glavu”.

pravda citati

Možda je krik, onaj Munkov, možda je  Pavica Veljović samo lupila jako šakom o sto, i ko zna koliko puta će još, a možda je ovo samo nežan ali zaštitnički majčinski zagrljaj istinom sabranoj u ovoj knjizi, u amanet svojoj deci kojoj je knjiga i posvećena:

“Vidiš li kćeri, ono nebo? Treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se suviše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri.  Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš, da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera.

Obećanje ispunjeno. Mame ne smeju da lažu.”

Ako smo mi žrtve obmanjivanja, ima li više vremena za decu koja tek nevino ulaze u ovakav svet, da ćutimo, imamo li više prava da ćutimo, da lažemo? To pita Justicija, umorna koliko je i čovek već umoran, pravda koja poput đavola iskušava dok je i sama anđeo i prognana poput sotone u izvrnutom ogledalu čoveka. Čoveka koga legenda kaže Bog stvori po liku svome, koji, legenda kaže po Darvinu nastade od naprednije vrste majmuna. Pa čemu smo bliži, kako vreme odmiče…!?
Možda je jedini odgovor upravo u onome – od čega smo se to udaljili. Od sebe. Čovek je samo čovek. U njemu je i mač nepravde i žudnja za slobodom. Birajte!

“Koji tas je teži: onaj na čovekovoj ili onaj na đavoljovoj strani? Pucajte, ale bezglave, ali jedno upamtite: za ovakvo srce trebaju vam olovni meci! Jer kad moje srce na ovu zemlju padne znajte da iz njega božur niče! Pucajte! Da procvetam ponovo.”

 

Poslednja strana - Copy

Pavica Veljović, rođena je 13. 03. 1978. Uveliko poznata kao aforističar. Autor je knjige aforizama: „“Sizife, promeni ruku”. Ovo je njena druga knjiga u izdanju Književno – umetničke asocijacije Artija

Advertisements

Komentari na: "Osvrt na buntovničku sagu o parohiji Srbiji, u knjizi “Justicijo, digni glavu”, autorke Pavice Veljović" (5)

  1. Stvarno si Majstor 🙂 Tačnije, obe 🙂

    • Od Olje nisam ni očekivala ništa drugo nego da svim svojim umećem i bićem uđe knjizi u dušu.
      Majstor neprikosnoveni!

  2. Sjajan prikaz. Olja, kako reče Kevaipo majstor si pisane reči. S nestrpljenjem čekam svaki tvoj novi prikaz jer je blizak mom senzibilitetu…

  3. […] Извор: Osvrt na buntovničku sagu o parohiji Srbiji, u knjizi “Justicijo, digni glavu”, autorke Pavice … […]

  4. […] Osvrt na buntovničku sagu o parohiji Srbiji, u knjizi “Justicijo, digni glavu”, autorke Pavice&… […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Oblak oznaka

Dobrodošli...

Aleksandar Simić

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Volim da čitam ljude, još više kada oni čitaju mene.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

%d bloggers like this: