“Bivirgata” ili razbijeno ogledalo narcisa, osvrt na roman Tamare Kučan

„Tako je to s ludilom. U početku – sve je normalno“

Tamara Kučan je književnica koja voli da prepliće svoje junake iz prethodnih romana u naredne, te kada govorimo o romanu „Bivirgata“  tu su najsnažniji likovi iz prethodnog romana „Profajler“ (više o njemu sam pisala ranije) a upliću se na moje veliko iznenađenje i Sara i Filip iz romana „Indigo“ (više o romanu ovde) . Da bi se doživela najčistija katarza kroz poruku, subjektivno bih preporučila da se prvo pročita „Profajler“, izvanredan triler o hakeru sa uvodom u priču o fizičkom nasilju nad ženama. Odmah nakon toga sledi jedanaesti roman Tamare Kučan, „Bivirgata“, roman o psihičkom zlostavljanju. Sve je podvedeno pod žanrovski format u ova dva romana uokviren hakerskim svetom u koji nas uvodi autorka prvo u romanu „Profajler“, a nastavlja se savremenim problemom, opet hakerske, internet, opasne, posebno po decu, igrice – Bivirgata.

Kao i svi njeni romani ovo jeste roman za mlađe generacije, pisan je kolokvijalnim jezikom glavnih junaka Arsenija i Marine, smenjuju se njihovi uglovi posmatranja i kroz to se priča priča, gde se fantastično odslikava kako dvoje u vezi, jedan isti dan, postupak, pogled, osmeh, sagledavaju drugačije. Iako, često svako od nas govori da svako ima svoju istinu, ovde vešto pisac izborom načina naracije to i demonstrira! Možda taj prvi deo preplitanja deluje predugo, pa i patetično u nekim momentima, i moglo se sažeti na manje strana a naglasiti one najsnažnije razlike, osobenosti koje čine Arsenija i koji čine Marinu. No, hrabrost je otvoriti ta ušuškana vrata. Ogoljeno. Jezikom koji krijemo svi između zaključanih vrata svojih domova. Isceljujemo likove, sebe, pisca i čitaoca. Koliko energije se zapravo zaludno potroši, baci je pouka prvih slika kako se raspada veza dvoje ljudi.

Najsnažnija slika sa samog početka romana, počinje na groblju gde Marina posećuje preminulog oca: odmah poput smernice, objašnjenja ali i krika odzvoni rečenica grobara Mileta: „Sve je to posao dok ne zakopaš nekog svog.“

Nije slučajno da je ovo jedina rečinica koja se PONAVLJA i pred kraj romana kada pročišćavanje od mučne veze sa osobom sa poremećajem pritajene narcisoidnosti kulminira. Kada u borbi sa bolom i ludilom, junakinja se dugim procesom mora dovesti u stanje da nije kriva, glupa, kukavica, već da je izmanipulisana. To nije lako. Nije ni brzo i na to će nam ukazati ovaj roman. Potrebna su priznanja, pražnjenja, osuđivanja samog sebe i praštanja sebi da bi se izašlo iz začaranog kruga gde je empatičnost u ljubavnoj vezi maksimalno poslužila kao alatka narcisoidnom junaku. I, lako je reći – prekini, izađi iz tog kruga. Lako je, kad se događa nekom drugom, nekom ko to sve posmatra sa strane. Samoj žrtvi psihičkog zlostavljanja nije lako – ona treba da sahrani nekog svog. Nekog koga je volela. Sebe koju je volela takvu sa njim. Iluzije, maštu, planove.

Istovremeno, junakinja Marina, profajler, dobija nov poslovni zadatak a to je da reši ko stoji iza igrice koja decom manipuliše, i dovodi ih u stanje depresija, anksioznosti, odvlači ih od škole, roditelja, sve je podređeno vrhovnoj Kraljici zmiji u dečjim srcima. Kraljica ih potom koristi da se sveti svojim neprijateljima, deca se samopovređuju ili povređuju ljude koje im Kraljica odredi.

U savremenom vremenu, i ovaj roman je takođe kao društveno odgovorna literatura poželjan i za roditelje,  koji će im olakšati da kad primete neobična stanja ili ne razumeju svoju decu, kruti su, ili jednostavno nemaju znanje o jednoj vrsti sajber kriminala ili opasnosti, da se lakše obrate stručnim licima i pomognu svojoj deci.

Sa jedne strane imamo vezu između žene koja voli i muškarca za koga je ona objekat bez prava na ljudske osobine koje ne doprinose zadovoljenju njegovih potreba, i koji će se igrati, isisati i poslednji atom energije iz žene koju zapravo, ne može da voli.  Narcis se ogleda u drugima gradeći  samom sebi idealan svet i lik, i zahteva savršenu sliku sebe u tom ogledalu. Ako žrtva to više ne može da ispuni počinju da se pokreću silazne stepenice gde se njegove maske tope, gde napukne ogledalo gde žrtva nekad shvati nekad ne, šta se zapravo dešava. Pouka je da je nekad psihičko nasilje i teže od fizičkog, upravo otuda što se ne prepoznaje lako, što oduzima dušu polako, lukavo, duboko zadirući posebno kod požrtvanih i empatičnih ljudi.

 Sa druge strane imamo igricu „Bivirgatu“  u kojoj erotomanija prouzrokuje da osoba manipuliše i uhodi onog koga voli otelotvorena kroz ženu. Zmiju. Zapravo i u jednoj i u drugoj priči je poremećaj, otrov koji „ …ili te otruje ili te izleči, važno je samo koja se slučajnost prva dogodi“.  

Izlazak iz igrice, izlazak iz traume

Postoji veza između igrice i priče o Marini i Arseniju. Zakonitost igre je slična. Izlazak iz igrice i izlazak iz traume je jednako komplikovan.  Kako u romanu junakinja Viona kaže Marini: “Nova trauma često zna da restartuje staru. Mislim da to nije tvoj slučaj, ali moramo da budemo oprezne. Naredni potez je da ukloniš sve okidače traume. Kao kod Bivirgate, one tvoje opasne igrice. Igrač je deinstalira, a ona se sama od sebe ponovo instalira. To se dešava i s traumom.“

U samom romanu postoji preispitivanje i same Marine, samokritičnost da li je ona možda narcisoidna, njeno izučavanje knjiga u kojima se opisuju neke osobine PSTP (posttraumatski stresni poremećaj), kao i osobine zdrave narciosidnosti, simptoma poremećaja narcizma (otvorenog ili pritajenog). Roman sugeriše čitaoca na preispitivanje.

Spas

Uvek je poenta autorke da spase ili ukaže na put novih mogućnosti i izbavljenja: „ – život ide dalje! Život teče! Život je gužva koja se kreće. Ako zastaneš, ne zaustavljaš vreme, zaustavljaš samo sebe.“

 „Pobeda je korak posle prvog koraka. U stvarnosti, koja je sve samo ne sećanje, dešava se život. Smrt ne biraš, ali život, život je odluka. Odluka posle koje shvatiš – neke noći su jutra. Neka jutra vrede 700 noći. Kraj je uvek na početku. A početak, on je na kraju. On je uvek – na kraju.“

 Pojedina iskustva su lekcije i ojačaju nas. Mnogo je iskušenja pred čoveka postavljeno. Sve je više manipulativnih mamaca dostupno svima, posebno deci i mladima. Svako može doći u zabludu, iluziju pa i opasnost. Ali je suština dati i sebi ljubavi a ne, osećati konstantnu krivicu u sebi. Vratiti se i razgovarati, kao u romanu, sa sobom i reći ovog puta svom ogledalu istine. Otići od narcisa, njegovo ogledalo koje mu se daje na privremenu pozajmicu razbiti… On uvek nalazi lako nove OBJEKTE, plen. Pronađoh u romanu fantastičnu metaforu, kako to izgleda odstraniti  traume zlostavljača iz svog života,  što nije lako, bacivši  ih kao : “Stotinu kablova zamršenih kao sećanja.“

Dva su ogledala, dve priče o igrici i o ljubavnoj vezi…Narcis vidi samo svoj odraz i hrani ga tuđim energijama i osobinama, leči traume detinjstva. Drugo ogledalo je suočavanje žrtve narcisa sa svim svojim greškama i uspravljanje na noge, posle pada, prevazilaženje potrošenog, spoznatog.

„Prema brojnoj mitologiji, zmija je simbol mudrosti. Zmija ubija, simbol je smrti, isto tako simbol je ponovnog rađanja. Ona odbacuje svoju istrošenu kožu.“

Srećan vam put dragi čitaoci kroz „Bivirgatu“ – to je putovanje kroz sve otrove i ujede u našim životima i preispitivanje kako smo ih savladali. No, da ne zaboravimo i od najootrovnije zmije čovek spravlja lek. To je arhetipska psiha. Večito iskušavanje čoveka.

Biografija autorke:

Beograđanka (2007) prvi je roman Tamare Kučan. Predstavlja priču o mladima u Beogradu, njihovom odrastanju i životu posle ponoći. Roman Made in Beograd (2008) nastavak je sage o Beogradu, mladima, junacima koji su osvojili srca čitalačke publike u romanu Beograđanka – Jani i Stevanu. Roman Kocka (2010) donosi priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, razlike, seksualnost i homofobija neke su od tema koje autorka obrađuje u ovom romanu. Romanom Zauvek (2012) autorka završava beogradsku trilogiju čija su prva dva dela Beograđanka i Made in Beograd. Kocka 2 (2012), nastavak romana Kocka, objavljen je u elektronskom izdanju i može se besplatno preuzeti sa sajta www.tamarakucan.com. Roman Peščani sat (2013) uvodi čitaoca u svet prostitucije na Balkanu, u kome se prepliću priče o ljubavi, prijateljstvu, opsesiji. Roman Kapija (2014) jedan je od retkih romana na temu moderne imigracije na Balkanu. Amitu i Jorgosa spojiće neobičan splet okolnosti. Kulturne razlike i tajne iz prošlosti staviće njihovu ljubav na test. „Često sanjam snove veće od života“ vodeća je misao ovog romana. Roman Oduvek (2015) dugo je očekivani nastavak romana Zauvek i beogradske trilogije. Ovim romanom autorka stavlja tačku na priču o Jani i Stevanu, kojom je zakoračila u svet pisane reči. Indigo (2016), autorkin najčitaniji roman, govori o svetu najdublje tame i zla, bola, slabosti ljudske duše i snage samospoznaje. Indigo je roman o žrtvama i onima koji su se spasili iz kandži satanističkih sekti. Profajler (2017), autorkin deseti roman, vodi nas u lavirint tajni, obmana, straha, dubokog mraka – ljudske duše i interneta. Hakeri, deep i dark web, samo su uvod u snažnu priču o borbi za pravdu žena – žrtava seksualnog nasilja. Bivirgata (2018), autorkin jedanaesti roman, nastavak je romana Profajler i zasebna priča o mraku ljudske duše, sajber zločinu u svetu gejminga, o postavljanju i prevazilaženju sopstvenih granica. Tamara Kučan je diplomirana komunikološkinja i jedna od najmlađih članica Udruženja književnika Srbije. Osnivač je i direktor izdavačke kuće Urban Art. Pisanjem se bavi od sedamnaeste godine.