Verujem da sam muškarac

Ćaskanje

 

Jin Jang

 

Verujem da sam muškarac. Onaj iz veka kad mu nisu dopuštali da plače.

Nego tako TO leži. Hajde što leži, nego pritiska. I bubnji negde levom stranom od žile kucavice pa sve niz ruku. Dok trnu prsti leve ruke, oko traži zelenu krošnju da se kroz oko opusti. Da se od zenice preko pogleda na svet zaustavi ta muška suza u jednoj ženi.

A nekad je divno isplakati se. Kao i izvrištati negde sam na poljani. Od sreće. Od bola. Svejedno.

Kao fitnes za dušu. Kao joga koja sjedinjuje sve čakre i sve polove u vrisak. U plakanje, ama cmizdrenje ako treba!

Jauk je pola zdravlja.

Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.

Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.

Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.

Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom.  A osećanja su kao Prometej na steni.

Stena.

Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.

Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!

To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.

Spajaj se!

Vežbaj da zaplačeš kao beba.

 

Photo: link

Treći dan izazova – Vrbopuc da nekog obradujem

hodaj bosa

Sve može da mi se surva na glavu. I da strahujem za zdravlje najbližih. Ono kad roditelji stare a ti ne možeš baš previše.  I sam se razboliš. I obaveze te pritisnu. “I nemaš love za skupe provode…nananana…”

I sve neke zle veštice i namćor pastuvi zvrndaju mi oko glave.

Jorgan mi težak koliko i tanka letnja suknja.

A ja, neko bi rekao kao tužna sova. Ja bih rekla kao besna svraka. Besna na život.

Ali oduvek u tim trenucima mene niotkud zadesi vrbopuc. No ne onaj za seksom. Taj me strefi obično u neka čudna doba, obično kad mu baš i nije vreme.

Uhvati me potreba da nekom učinim što vidim da niko ne želi, a u očima, u glasu osećam da im je neophodno. Nekad kao neki  glas da me odvodi baš na put tim ljudima. Nečim me privuku da se baš zadesim blizu njih, da ih se baš setim  i da imam ono što im je potrebno. I dajući im neopisivo dobijam. Onu sreću kad znaš da smo ipak nečim čudnim povezani i da nas neka ruka spaja, kao slučajno. A u stvari intuicija vuče, vuče, da se osmehnemo onako zajednički, “naravski” kao da se ta srećna okolnost podrazumeva .

Takva sam bila odmalena.

Nekad su mi govorili da je to glupo. Poneko je poverovao da ću biti uvek tu i da ću samo davati. Neko je želeo da se žrtvujem. Nekad sam ispala i ovca. Da, zbog tog vrbopuca. No, nije meni žao. Sve je to mene radovalo.

Ne znam sa godinama, olenji se taj vrbopuc.  Ako to izgubim neću više imati čime da se vratim sebi.

Sve bez toga je čista sebičnost. Otuđenost. Nepovezanost sa prirodom i ljudima. Kao kad nekog žulja da bos hoda po malo grbavom travnjaku jer se previše navikao na cipelice.

Bose princeze, ni bosi prinčevi više nisu u modi, što jest, jest.

 

*

Treći dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

photo: odavde