Olja Ristić

Članci označeni sa „domaći pisci“

ČULNOST KAO IMPERATIV U POEZIJI, zbirka „Ljubi me“, Snežane Ćosić

Zrelo osvešćena čulnost s jedne, te duhovnost s druge strane, učinilo je da je pred nama hrabra, otvorena i iskrena poetika Snežane Ćosić. Slobodan stih je i sloboda koja zrači i koju priziva u nama pesnikinja. Nema stida pred ljudskim čežnjama, pravom da se sneva, očekuje, pati i promišlja. Pravo na to svakom čoveku daju vera i želja da voli. U ovom dopunjenom izdanju zbirke pesama „Ljubi me“, mesto su sasvim opravdano, našle i kratke priče, naslovljene bojama – Dunkl-plava, Modro-zelena, Karmin-crvena, Puder-roza, Azurno-plava. One se svojom liričnošću, pa, moglo bi se reći i čudnovatošću, savršeno stapaju sa poezijom.

Makar da je neka kiša pala ovih dana. Da je kap jedna modro-zelena kanula na moj obraz. Tražila sam ih, prizivala, senka se smejala. Onako kako se samo senke smeju, smeh im uvek vidiš, suzu nikada. (odlomak iz priče „Modro-zelena“)

ljubi me-korica-2.jpg

Ono što izdvaja pesnikinju Ćosić je njeno književno umeće da kod čitaoca dotakne sva čula, čulo mirisa, ukusa, zvukove, dodire, što je svojevrsna odlika već iskusnih literata. Koloritne raskošne niti mešaju se, pletu, nižu i kreiraju simbolične, tanane slike, a tanano, sažeto, pročišćeno u stihu najdublje prodire u srce i misao čitaoca. Boje se pojavljuju u kratkim pričama, ali ima zelenih maslinjakaplavih dubina, ružičaste prašine i među stihovima. Ima kiše i noći, ima suza, no najviše ima osećanja. Poljubaca. Različitošću poljubaca je i simbolično predstavljena stvarnost raznolikih puteva svakog pojedinca, kao da je suštinska individualna sudbina izlivena svojstvenošću, drugačijim kvalitetom tih poljubaca, kao u pesmi s početka zbirke – „SUSRET”.

Motiv „soli” kojim je Snežana Ćosić, u svom romanu „Stanica Balkan” napravila svojstven iskorak i skok u našoj književnosti, a ovaj simbol umeća balansiranja, izdržljivosti i življenja, postao je negde i njen pečat kao stvaraoca do sada, protkao se i u poeziji u pesmi – „SO”: „Stavio si mi so u kosu i dao razlog da se ponovo rodim.”

 

SO

 Moje su usne obale.

Moji dlanovi

nose oblik tvojih leđa na sebi.

 

Moje đinđuve zveče, kao talasi,

dok pomeraš strune u mom srcu.

 

Stavio si mi so u kosu

i dao razlog da se ponovo rodim.

 

Tvoja je krv uzburkana

i reči ti imaju oblik mojih zglobova.

 

Tvoji su koraci

put do mojih obala,

dok koračaš njima budan sanjaš

snove o maslinjaku, pod gorom zelenom.

 

U času kad si mi stavio so u kosu,

ponovo si se rodio.

Šumili su maslinjaci…

Sam naziv knjige „Ljubi me”, poručuje da se od ljubavi ne odustaje, ali se metaforama upućuje da se u nju mora duboko zaroniti i iznova izranjati. Autorka Snežana Ćosić pokazala je veliko umeće da čitaoca suptilno uvuče da zaroni u njene stihove i kratke priče.

ČOVEKU

 U svom si svetu

nesvestan postojanja drugih ljudi,

plavog horizonta.

 

Nesvestan postojanja

ni izvora ni ušća,

nesvestan posledica topljenja glečera,

planinskih vrhova,

mirisa tek ubranih trešanja

u predvečerjima stisnutih između kuća.

 

U svom si svetu

zatvoren iza zidova,

osećanja su ti sakrivena

ispod krovova bez dimnjaka.

Nema cvrkuta ptica

unutar bunkera.

Ni slobode.

Nit’ ljubavi.

Nesputanosti dodira koji ostavljaju reči na koži.

Poljubaca koji donose željno očekivanu kišu.

Golih kao rosa.

Jakih kao istina.

 

U svom si svetu

nemoćan da vidiš više

od onoga što prorez

bunkera dopušta.

 

Promotivno veče zbirke Snežane Ćosić nas očekuje 13. decembra u KUĆI ĐURE JAKŠIĆA, Beograd

Plakat 3

Advertisements

„Sa solju treba znati „- „Stanica Balkan”, Snežana Ćosić, prikaz romana

Stanica Balkan, Snezana Cosic.jpg

Arhiva autorke

Život je magično proputovanje, a i umešani obrok slatkim i slanim ukusima.

Priča romana nas vodi do stanice u  kojoj se suočavamo sa svojom savešću i ujedno tek otkrivamo zakonitosti ovog magičnog kosmosa i Tvorca. Moramo u jednom trenutku stati i priznati, da bi shvatili, da bi se pročistili. Naposletku – da bi mogli nastaviti dalje.

Roman otpočinje realističnom slikom i upoznaje nas sa naizgled uobičajenim, trenutnim životima, četiri junaka: doktorom, sveštenikom, advokatom i carinikom. A zatim nas lukavo autorka uvlači inverzivno u slojevitu priču njihovog putovanja kroz noć, dramaturški napeto, iskusno najavivši da nas u romanu čeka neočekivano!

Kao na nekoj pozornici likovi kreću na “imaginarno putovanje” misleći da tek idu na doček Nove godine, a kulise im menja pred očima publike režiser koji ih uvodi u sve hladniju noć, sneg sve jače pada…

 Zahvaljujući slikovitim opisima i bogatstvu spontanog, izvornog, u svoj svojoj raskoši srpskog jezika, diskursa autorke, mi kao čitaoci gotovo kao da čujemo zvuke koji najavljuju nešto jezivo. Napetost raste. U tom snegu, svaki lik priseća se suočen sa pojačanim strahom kako će stići do destinacije gde je planirao doček, u obliku bljeskova svesti ono što muči i opterećuje njegovu savest. Snežana Ćosić je pronašla izvanredan balans umeća kao narator, umeća imaginacije i koloritnog jezika.

2.jpg

Arhiva autorke

Pred nama se odvija PRVI čin u kome junaci prvo žive po inerciji, a zatim  dolazi to preplitanje dimenzija i DRUGI čin čarobne drame koja se sve vreme odigrava u romanu. Kad najmanje očekuju, junake poput opisane vejavice zatiče sudbinsko putovanje u kome ne mogu pobeći od ratova, sećanja, nastavka života posle trauma balkanskog podneblja, u kome i dalje ne zastaju. Pred nama su glavni likovi koji kompromisima svojih profesionalnih zanimanja nesvesno kaljajući svoje duše, beže na veselje novogodišnje noći ali upadaju  u duboki sneg. Sneg koji će ih zatrpati i zaustaviti, to je taj magični štapić u rukama Tvorca koji će ih usporiti da bi stigli do stanice u samima sebi! Belina snega će u toj tamnoj noći dati još jači kontrast bojama krvi i greha na njihovim rukama. Režiser, tj. autorka vodi svoje likove na put pročišćenja uvodeći na polovini romana čitaoca u napeto bajkovitu imaginaciju.

Usput provlači se poruka kroz tu simboliku “dočeka”  koliko je velika zamka –  ČEKANJE.

“Svukuda ljudi nešto čekaju. Nisu ni svesni koliko im vremena ode na čekanje. Kod nas, u kafani Vranja stena, imaju svest o tome da čekaju.”

“ Zabluda je uopšte da ljudi koji su negde zajedno čekaju isto, ni na koncertu ne čekaju svi istu pesmu. A ovi ovde, kako ko, neko čeka Novu godinu, neko Božić, neko onu drugu Novu godinu a neki Boga mi i Vaskrs.”

3.jpg

Upravo kafana Vranja stena koja će poslužiti kao SPAS od nevremena, je ta STANICA koja daje mogućnost da čovek ostane ili neosvešćen, ili da progleda i spasi svoju dušu. Maestralna alegorična kafana u kojoj sede za stolovima podeljeni ljudi Balkana, učaureni u svojim idejama: četnici, partizani, građani, seljaci i intelektualac, među koje dolaze i četira glavna junaka a njih čeka zaseban sto. I čeka ih koloritno i vedro opisana domaćica kafane koja im u toj magiji dodeljuje sto, vino, hleb i SO koji su za njih predoređeni.

Četnici i partizani vazda nešto ratuju “neprekidno usmeravaju svest ljudi ka budućnosti i tako im onemogućavaju da žive u sadašnjosti”… “Građani i seljaci veruju u svetu prošlost…” Intelektualac – “on nije ni za svetliju budućnost, ni za svetu prošlost, nije ni za sadašnjost…On dane i noći provodi u istraživanju budućnosti u prošlosti”, duhovito opisuje domaćica kafane Grozda. Poruka okupljanja na ovom, fikcijom izvajanom mestu, je “da ako im se posreći, sačekaju možda život”.

Skinuti maske, osloboditi se težine ideja, utopija, predrasuda, sledbeništva, i jednostavno živeti, vapi sa stranica romana Snežane Ćosić.

Naglašena je izvanredna simbolika tog svakodnevnog a zapravo u romanu dobija snažnu dimenziju –  sastojka – SOLI, koji dominira u romanu. Metafora veštine igre, mere, spoznaje koja je naša mera, sfera, koja je naša težina koju možemo podneti. Metafora SUDBINE slikovito, samo naizgled naivno a opet stilski uverljivo dočarana je kroz junakinju Grozdu, konobaricu čarobne kafane Vranjska stena. Kafana – gotovo u maniru folklorne fantastike, (slično čarobnoj šumi), pomalo strahotno-napeto, slikovito, sa dozom humora u pravoj meri kroz konobaricu, poput medijatora koji nam ogoljuje četiri glavna junaka, poigrava se sa njima i sa nama kao čitaocima, drži nas u neizvesnosti.

Sudbina je ta koja filtrira, izaziva i u svojim džepovima drži sa jedne strane kamenu, sa druge strane morsku SO, kao Grozda u svojim džepovima dok  ih odmerava i dosoljava.

Ona određuje kome će život kojom posoliti! A kako bi se znala slast i čar života da nije nekad život preslan ili bljutav!? Kada se savlada veština mere, prihvati čovek samog sebe i svoju prirodu, istinu,  onda se može postići pun život u sadašnjosti, nagoveštava ova metafora.

1.jpg

“SO JE ZAČIN BEZ KOGA SE NE MOŽE. ŠEĆEROM SE MOŽEŠ ZASLADITI I BEZ ŠEĆERA, SA SOLJU TREBA ZNATI.”

Roman je na samo, nešto više od sto stranica, zgusnuo bogatu simboliku, elemente folklora, pomalo fantastike, ne bi li sve zaokružio dolaskom dva gosta koja svi čekaju u kafani, Gavrila i Armena. Neverovatno kako bi mogli reći, dramaturški TREĆI čin zaokreće i uokviruje suočavanje sa anđelom i đavolom, koji dolaze da nam osvetle likove koje sve vreme pratimo na putu, putu svakog od nas, zapravo.

                “Stanica Balkan” je pažljivo i ozbiljno konstruisan roman koji se zapravo gradi na četiri jevanđelska, (Novo jevanđelje) stuba – četiri glavna lika koji se osmišljeno i sa dubokim razlogom zovu Marko, Mateja, Jovan i Luka.

Šta su spoznali glavni likovi i šta se na kraju sa njima zbilo saznaćete na samom kraju romana “Stanica Balkan”,  u novije vreme jedan od neuobičajenih,  onaj koji se izdvaja, roman zanimljivih a ozbiljno obrađenih univerzalnih tema, bez pretencioznih, megalomanskih ambicija da fascinira. No on ipak fascinira umećem pričanja, poznavanjem duše ovog podneblja isprepletane paganstvom, religijom, komunizmom, novonastalom borbom za novac i opstanak.

Moguće da je i autorkina priroda večitog putnika, i njeno poreklo iz plodne  i raskošne Župe, dionizijskog kraja, vina i tajne, učinila da duboko svojim romanom prenosi to seme života na čitaoce,  onih koji  još veruju u dušu, u sadašnjost, u radost, u novu renesansu i proleće čovečanstva.

 

 

biografija.jpg

Snežana Ćosić je rođena jedne zimske snežne noći u Aleksandrovcu Župskom. Po vokaciji je doktor veterinarske medicine a po opredeljenju pisac.

Do sada je izdala roman “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”, 2015. i zbirku pesama “Ljubi me” 2016. Član je Udruženja književnika Srbije. U pripremi je nova knjiga. Živi i radi u Beogradu.

 

blog.jpgBlog na kome takođe piše i stvara Snežana Ćosić – Pričaj mi…

 

Preneto na portalu: Mediasfera Mediasfera

“Evo zašto te volim”, Aleksandar Bećić, knjiga na dar jednog tate svojoj kćeri, osvrt

naslovna.jpg

“Evo zašto te volim” je svojevrsan oblik autobiografske ispovesti, uobličene u poruku jednog oca svojoj ćerki u amanet. Aleksandar Bećić, najviše poznat  javnosti kao novinar, upušta se tokom svog života s vremena na vreme u književne vode. Sada nam je podario realističnu, sa njemu svojstvenom dozom humora, posve emotivnu, razgolićenu,  posvetu,  jednog divnog oca svojoj kćeri.

10.jpg

Verujem da je i ovo sa socijološke strane posmatrano, ona novinarska “žica”, ponukala Aleksandra Bećića da pokaže u društvu gde postoji dominacija materinstva i gde se očevi retko opredeljuju da pišu o deci da ukaže na važnost  uloge oca u životu deteta, a takođe, emotivno ukaže kako, posebno ćerke, menjaju svoje tate i čitav svet koji su sagledavali pre nego su se suočili sa princezama, “raznežezom” kako je zove u knjizi, u svojim životima punim briga oko posla, obaveza, odnosa u braku.

Odrastanje menja dečake u muškarce. Žene ih menjaju. Posao ih menja. Društvo, prijatelji, ali roditeljstvo ovog tate, sporedno – glavnog junaka kako u knjizi tako i u životima svoje supruge i svoje kćeri je u korenu zadužilo oca na odgovornost, da na vreme, prizna i podari slike, uspomene i delom posavetuje svoju princezu kako da se kroz život snalazi. Nije to pretenciozni otac. Pisac ovih redova potpuno spontano, sa iskrenošću koja razoružava opisuje svoje odnose u braku, čudnovate hirove kako svoje, tako i svoje žene, odlaske na vantelesnu oplodnju jer se umisli da je možda kasno za prirodnu. Zatim dubina i sasvim jedna životna odmerenost kada osetiš taj trenutak da si običan čovek, koji je tokom seksa imao jedan tren za pamćenje a to je kad je prirodnim putem ipak, posle svega na svet došla devojčica koja menja svemir ovom paru.

Autor prikazuje zbunjenost dok čeka porođaj, komične scene očeva i njega samog koji telefonom slika svaku bebu koju iznesu a onda samo slika njegove bebe na kraju ispadne mutna, dok ženu u svom stresu i uzbuđenju i ne ugleda da su je pored njega odvezli u drugu sobu. Opisi, lekara dobrih, snalažljuvih, arogantnih, prijatnih, osoblja, uslova u bolnicama, sa dozom sarkazma kada je to na mestu. Opisana je i borba, u neobičnom kontekstu poslovanja gde posao nema radno vreme, gde se ljudi zagube u svojim strastima i moranjima da zadovolje poslodavce, mada i svoje ambicije. A onda, koliko smo tu za svoju decu? Koliko imamo vremena? Kako se nositi sa bremenom da obezbedite porodicu s jedne strane, i biti uz nju istovremeno. Nekad su u surovim, našim uslovima ove stvari nepomirljive i bole mnoge očeve. Razumemo li ih?

9.jpg

Opisan je i prvi susret, zaljubljivanje i kako su se dvoje ljudi našli, te iz Beograda i centra preselili na periferiju. Ukazano je na duh, dobri duh, prisnost među ljudima u manjim naseljima na periferiji velegrada što vas zauvek “kupi”, osećate neku vrstu sigurnosti u takvom okruženju. Sve to opisuje se ćerki da bi možda sve ono što se u šetnjama i posvećenosti njenom što boljem odrastanju i ne može ispričati tokom života, stalo je na stranice ove očeve priče… Da ostane za neka druga vremena uspomena i jasnija slika u kom dobu, u kakvim društvenim previranjima, uslovima su joj roditelji živeli. Odgovore koje su oni kao roditelji našli kao i pitanja na koja nemaju odgovor…jer i roditelj ima pravo da nema odgovor na sva iskušenja života.

Dominantno se ističe poruka da su roditelji ljudi od krvi i mesa i da žive najbolje što mogu, uz mnoštvo grešaka ali i zalaganja i da nisu savršeni.

Da tate obožavaju svoju decu i da pate kada nisu sa njima, da često zaborave i na svoje zdravlje od posla a onda ako ih bolest opomene upravo će princeza biti razlog da brinu i o sebi.

Da tate umeju da budu nezgodne, da ćute…

Da mame umeju da budu nezgodne, da galame…

Da nikad koliko god puta da se sumnja, ili padne, važno je ustati, kako i poručuje otac kćeri: “To je, princezo moja, strahovito važno: ustati, otresti prašinu, osmehnuti se. Posle tog osmeha, obavezno – krenuti dalje. Odmah. Dok te još gledaju svi oni koji su na tvojoj strani i (mnogo više) oni koji nisu na tvojoj strani.

Zašto?

Eh…Pa nema tu neke velike mudrosti: zbog ponosa. Zbog samopoštovanja. Zbog onih koji te vole. Jer, oni neće hteti da ostaneš na zemlji. A bolje je da sama ustaneš, nego da te neko pridiže. Kada sama ustaneš, više poštuješ sebe.”

Da li će kod vas prevladati emocije tokom čitanja ili opet sa druge strane vam se nametnuti realističan duh i svojevrsna slika jednog vremena u kome se odgaja ćerka,  ili humor, svejedno. Moguće sve skupa, prijaće vam ovaj roman iz ugla muškarca, oca koji ne krije svoja osećanja.

 Svakako ćete pred sobom imati poruku koliko duše i srca ima u jednom tati, koji sve vidi i zna i drži u sebi, i običan momak iz kraja koji odrasta i bori se i pokušava da postavi svet na nekoj realnoj osnovi pred svoju kćer.

Autora odlikuje prirodnost i nenametljivost. Posebno kada su saveti detetu u pitanju.

“Kada bi mi postavila pitanje da li da prećutiš ponekad u životu ponešto što znaš, verovatno bih ti odmah rekao “Ne, nikad”! Potom bih promenio mišljenje i rekao “Uh dobro, ipak nekad treba prećutati.” A zatim ne bih verovao onome što sam ti upravo rekao, pa bih odmahnuo rukom i autoritativno izjavio “Glupost, zaboravi! Nikad ne treba prećutati!” Pravog saveta nema.”

Na samom kraju knjige je i kratka poruka roditeljima. Jednostavno ovo je knjiga ljubavi. One najdirljivije. Najdublje. Ljubavi za koju se živi do poslednjeg atoma snage i koja nikad ne prestaje.

 

8Aleksandar Bečić je novinar, PR menadžer, pisac, publicista, pevač, ilustrator, glumac… Rođen je u Čačku. Život je proveo u mnogim gradovima zemlje koja više ne postoji. Aleksandar je pravio nekoliko izleta u druge ipak srodne profesije kao što su poslovi PR menadžera u Kraljevskom domu Karađorđevića i kompaniji Kurir (danas Adria Media). „Evo zašto te volim“ je Aleksandrov drugi roman koji je na neki način nastavak prvenca „Svi naši razvodi i ostale porodične priče“. Osim romana, Aleksandar je napisao i drame „ Sin domaćeg izdajnika“, „Telefonanisanje s predumišljajem“, kao i komedije „Partija bivših…“. Piše i poeziju i kratke priče.

 

Foto utisci sa prve samostalne promocije ovog romana u Beogradu

 

Link za zainteresovane za knjigu https://www.facebook.com/JaPisac/ – javite se autoru u inbox pa će on proslediti sve detalje i informacije

Lirika buđenja, Krug, zbirka pesama Biljane Rolović

Biljana Rolovic naslovnica

Budi kao reka.

Dalje teci.

Prostor postoji da raširiš krila,

vazduh da dišeš duboko.

Nek iza vidljivog dopire ti oko.

Rob ne budi nikad onog što si bila.

Saslušaj – pa reci.

Prepoznaj čoveka.

(* odlomak iz pesme „Savet“)

 

Poezija Biljane Rolović, neuobičajen je svet raznolikosti stiha od raskošnog jezika sačuvanog iz naše duhovne prošlosti  do minimanilističke slike savremenog doba. Mešoviti stih rime, na tren zagubljene, povučene savremenom stvarnošću u koju pesnikinja uplete i čarobnjake, zagrljaje, senke, košavu, zvuke…

Zbirka već svojim poglavljima : Nebo, Zemlja, Vatra, Voda, Krug nagoveštava suptilnu, nikad izgubljenu povezanost sa izvorom života sa kojeg svi pijemo, prirodom i ljubavlju kao večitom inspiracijom.

Slika

 Inspirisano Mikom

Zamišljam…

Zamišljam reku što kroz ravnicu teče,

sporu, lenju i mirnu.

Nad rekom zamišljam mesec što svojim srpom

žutim

preseca tiho veče.

Sve ćuti,

samo zrikavci svirnu

iz trave.

I zelene je mnogo,

i tamnoplave,

i one nekakve boje kakvom se boji mrak.

I srebra drhtavog malo

ko da je u reku palo,

il’ je to mesečev zrak

il’ zvezda koja?

Čudesna boja…

Izdvaja je raskoš jezika, zaboravljenih poetskih izraza, blagost i u oku i u stihu pesnika. Najupečatljivija je moć mnoštva slika koje stihovi dočaraju – platna koja iscrtavaju čovekovu dušu, ženu, prijateljstva, materinstva, istoriju, samoispitivanje, predele i pejsaže u kojima se prepoznaje i ogleda čovek. Skromnost čoveka svesnog moći prirode. Poštovanje stvoritelja. Padanje, posrtanje i volja da se uprkos svemu uzdignemo i  probudimo. Pravo na različititost. Čudnovatost.

Inspirisano Ršumom

 Ne daj srcu daleko iz grudi

Nek je toplo kao krilo ptice

Svašta drugo reći će ti ljudi

Tvoje srce – to je tvoje lice

Ne daj duši vrela da se hladi

Dok je vrela dotle vrela i ti

Svet je gladan, ti beži iz gladi

Pune duše i bez jela siti

Dušu čuvaj, dušom dušu traži

Dobro jeste ako i zaboli

Niko nije dobio od laži

Dobio je i ko zalud voli

Srce raste dok za ljubav bije

U iskustvu čudno blago čuči

Nije čovek ko plakao nije

Što namuči najviše nauči

Idi svetom podignuta čela

Triput meri pa pažljivo seci

Kad isečeš da ostaneš cela

Roditelj se poznaje po deci

Tvoja deca ko i tvoje reči

Tvoje reči ko ljubavi tvoje

Od radosti nek ti gora ječi

Vreme leti, radosti se broje

Lako hvali mnogo teže kudi

Krivo sedi ali pravo sudi

Čoveka će upamtiti ljudi

Ne daj srcu daleko iz grudi

 

Variranje od kratke forme do gotovo poema ova zbirka poezije poklanja bogatstvo našeg rečnika i istinsku, duboku osećajnost. Iščitavajući čitalac luta, budi se, kao da načas čuje muziku, tone, pluta, nosi ga vetar, žacne ga duša, vodi ga nebo, lično iskustvo autora prerasta u slike koje poziva čitaoca da krene u potragu za svojim iskustvima.

Psi

Hoću da rodim mir

i dešava se to,

ali ne znači

kako

u meni nema rata,

da nemam i svoje zlo

i besa vir

i da je uvek lako.

To samo znači

kako svakoga sata

odlučim

od ta dva

koga ću pustiti

da bude jači.

To su kao dva psa

koje ja učim:

Mirno je

i nežno štene

više od pola mene,

ali i onaj pas

nagao, ljut,

ima svoj put,

ima svoj glas,

i on je gajen

i voljen,

jer svako od to dvoje

svoje zna,

svoje daje

i radi svoje

 I za kraj – kratki uvodnici poglavlja su možda najbliži modernom diskursu i imaju svoje posebno značenje i snagu:

 

Uspravljam se

U ovom ledenom danu

Koji me čeka

U ovoj oštroj hladnoći

Dosta sam se sklupčavala

Kao na dlanu

Po noći

I po danu

Dosta sam spavala

Cela sam budna

Svete

I ljudi

Neka sam čudna

Ipak se budim

 

Biljana Rolovic cvPrva promocija zbirke „Krug“ očekuje nas, 23.maja u 19h u kafeu „4 Dunje“, Kneginje Ljubice 16.

Biljana rolovic.jpg

Igra tokova svesti u romanu „Tokovi snova“, autorke Draga (pseudonim)

 

Draga naslovna.jpg

„Iluzija je najopasnija onda kada ima realne elemente, mada u celini nije ono što želimo da bude.“

 

Draga, iza sebe ima već objavljene zbirke poezije,  te bih esejistički izdvojila ono što mi se nametnulo kao najupečatljivije u prvencu kada je roman u pitanju, a to je dualizam u svemu.  Iako roman pri prvom čitanju deluje kao izvesna ljubavna zagonetka samohrane majke koja s jedne strane živi realan život, odvodi ćerku u školu, upoznaje profesora Stefana, zaljubljuje se, sa druge strane junakinja sanja paralelno i u tim snovima se mešaju njene želje, strahovi, znakovi sudbine.

Nameće se neosporno pitanje šta je zapravo realnost? Onaj naš spolja vidljiv, materijalizovan oblik koji  ima svoje stanove, kuhinje, žive komunikacije, rukovanja, decu koju učimo i od kojih učimo… Ili je stvarnost ono što nam podsvest nekad budnima nekad u snu potpuno u drugom svetlu obasja ili zatamni stvarni svet u kome mislimo da obitavamo?

Tokovi snova su tokovi svesti na koje nam autorka sugeriše da obratimo pažnju. Kroz junakinju Milenu koju stavlja u vatru između činjenica i podsvesnih znakova, obraća nam se nenametljivo da preispitamo ovaj dualizam u sebi. Jedno je telo a posve drugo je DUŠA koja  govori kroz snove.

„Da, simbolika, govor tela, snovi, to su instrumenti kojima slepac traži put do istine. Ponekad pomognu, ponekad odmognu. Ali šta bi neko bespomoćan bez tih malih smernica?“

Koncept romana je neobičan i može biti nekome i zbunjujući. Vrlo je složen jer je autorka kao iskusan čitalac pokazala ambiciju da isprepliće podsvesne noći, zamućen pogled na javu od snova, i pričanje priče o svakodnevici.

Takođe, određuje proticanje vremena nižući odlomke o globalnim dešavanjima. Tok priče faktografski preseca i time nas podseća, dok smo mi zrno peska, dok se svi borimo  u svojim svetovima, šta se dešava na globalnom planu ubacujući podatke, prodrma nas kao izvesni NADnarator u kojoj tački je svet dok se mi snalazimo u vrtlozima naših, kao na primer citat:  „Te 2013. nad Sibirom je eksplodirao meteor, papu Benedikta XVI nasledio je Argentinac, nakon 77 godine Britanci su slavili pobedu na Vimbldonu, Alis Monro je dobila Nobelovu nagradu za književnost, a jedna žena je zavolela…“ I tako par godina redom ovakvim „zaustavljanjima“ u romanu predočava čitaocu vremenske periode u kojima pratimo radnju, a time vrlo jednostavno uputi na vremenski razmak između dešavanja u Mileninom životu.

  • Junakinja Milena čuva dvoje dece.

  • Milena nosi kako u romanu čitamo svest: „Gorčina na javi, gorčina u snu, a srce ne sluša…“

  • Milena ima jedan odnos sa profesorom u stvarnosti a podsvest se igra sa njom sa druge strane.

U romanu imamo jedan san gde snovača okružuju vukovi. Neminovno se traži spas, bekstvo ili suočavanja, a kada smo u tim tačkama kada ne znamo šta bi, ti momenti, dileme koje pisac lukavo provlači kroz san – desi se ČUDO. Ono daje dobar ili loš odgovor po nas ali svako rešenje iz bezizlazne situacije, ili nedovoljne naše hrabrosti da donesemo odluke, pokaže se da je bilo u sklopu nečeg višeg, iznad nas, nečeg što našu sudbinu poznaje bolje od nas i sklapa je u priču, poput filma, knjige i ona dobija svoj smisao. I to čudo nije slučajno.

Draga more.jpg

Izvanredna je i hrabra odluka da se na tokovima svesti razobliče, noći buđenja u vrelini, znoju, ogole se emocije i razdori u nama kao ljudima i uzmu kao okosnica romana.

Roman takođe krije i  veoma originalan i zanimljiv gotovo krimi zaplet, koji se tek na kraju knjige odmotava i dobija na značaju. Dualizam se krije i u ovom zapletu junaka, i tu imamo dve majke, dva ljubavna odnosa profesora koji pak ima svoje dileme. Verujem da je Draga mogla razviti u mnogo većoj meri i tu zanimljivu ljubavnu i psihološku dramu, priču opasnu po život, razrađujući  je još dublje, posebno psihološke karaktere junaka ove suštinski sudbonosne, po Milenu, priče. Čitaocima bi verujem, bilo još intrigantnije da se uđe u napetost, u iščekivanje, u dramatične scene jedne iznenada /da ne otkrivamo previše/ osobe, koja zapravo skreće potpuno iznenada fabulu u drugom smeru, i vodi neminovnom, baš takvom kraju. Ostaje mi jedino žal što tome nije posvećena veća pažnja i razrada,  jer mi se ideja i postavljanje tih likova izuzetno dopao i izuzetno je originalan da sam bila oduševljena obrtom i iznenađenjem.

Filozofske konotacije signala koji junakinji daju snovi su zajednički svima nama samo je pitanje kako ćemo se postaviti, snaći ako dopustimo da zaronimo u svoje tajne, a ivica da iskliznemo iz tokova stvarnosti u tokove snova je kao kada stojimo na litici. Rizik je i dešava se i slabim i jakima, što roman donekle sugeriše.

Ovo je priča koja vas sve vreme i „umiljato“  provocira.

O cilju:Čoveka umor stigne obično pred kraj puta, kada nazire cilj, a ne zna da li mu je ostalo dovoljno snage.“ ili „…može da se promaši cilj ako nam sunce bije direktno u oči.“

Autorka se na neki način šali i napravila je jednačinu o ljubavi: „Zašto ljubav ne funkcioniše na principima logike?

 – A želi dobru osobu koja će se posvetiti njoj.

 – B je dobra osoba.

 – C je dobra osoba koja se posvećuje osobi A.

________________________________________________

Osoba koju želi osoba A je osoba C?“

 Suštinu knjige nalazimo na samom početku kojim pisac objašnjava možda život a ne samo svoj roman uvodom: „Priča se isplela od strepnji i čežnje čije se značenje u svetu materijalizma gubi.“

To je svet svakog od nas sa sve svojim mračnim i onim strepnje, čežnje i ljubavi pun,  i svakako zanimljiviji od materijalističke trke. Verujem da je donekle motiv da uz sva iskušenja i sve rizike ne napuštamo svoje snove. A roman je oda duši u svetu bez duše.

 „Nekako mi se čini da pošten čovek danas ne može biti u isto vreme i srećan čovek.“

„Može, Miki moja, ali ako je pametan da ne dozvoli da mu sude bez zločina.”

 

 

Draga biografija.jpg

 

Dragica Majstorović, nekada Pogorelec. Rodjena 1974, živi i stvara u Zemunu. Davne 1997. debitovala je pričom “Ogledala” objavljenom u zbirci “Mamihlapinatapei”. Nakon duže pauze, 2013. godine objavila je digitalnu zbirku pesama na engleskom “To the Lost One”. Usledila je, 2015. zbirka pesama na maternjem jeziku pod nazivom “Plamen”.  Autor je brojnih članaka na srpskom i engleskom jeziku za potrebe internet sajtova, kao i na svom blogu. Po profesiji je TEFL nastavnik. Fasciniraju je strani jezici, druge kulture i destinacije, ali i domaće društveno sociološke pojave, umetnost i domaća radinost. Kaže da se pretežno psihološki roman „Tokovi snova“ napisao sam, a mi stavljamo tri tačke za nekim ko još nije rekao sve.

„Bez poente“, zbirka kratkih priča, autorke Radice Milovanović, osvrt

Radica 1

Koliko god autorka želela da iskaže naslovom knjige „Bez poente“ da život nije nametanje a ni nadmetanje… Da život priča sam za sebe dok ga skromno darovani živimo i poštujemo sve što u njemu iskušava svakog čoveka… Da svi smo tu da se u njemu snalazimo i što manje ogrešimo, da se ne osilimo… ovo je ipak zbirka priča sa POENTOM da je svaki dan i svaki čovek vredan. Nenametljivost je PRIHVATANJE, poštovanje i muke i sreće ljudi oko sebe. Autorka vidi detalje svetova od intelektualaca do ljudi svih zanimanja. Njoj je prihvatljiva jedino veličina duše i slobode da se živi i dopusti drugima da žive, bez osude. U pripovetkama su i lični momenti i posveta svojim korenima do duhovitih igranja na ženske teme, neobična osvrtanja na ljubav, na svakodnevicu. No retko ko u toj meri je dotakao toliko različitih situacija a poručio nam – znam život je zeznut, razumem i kad padaš i kad se penješ, izdrži jer to je tvoj put. Svet je mnoštvo puteva koji se prepliću, spajaju, odbijaju, mimoilaze …i to je tako. Prihvati sebe i kad se grčiš od bola i kad se smeješ da sve odjekuje. Bez poente, bez opterećenja nekim hiperegom i smislom. Samo si čovek. Budi čovek. E to ako uspeš to je poenta. Velika #preporuka za životne priče bez ukrašavanja i šminkanja koje nam je podarila Radica.

U priči „Spremačica“: „Imam iskustvo više, građanin prvog reda nisam bila nikada, ali i građani drugog reda su ljudi, a to oni s visoko dignutim glavama ne vide, što je tužno. Nisam se snašla ni sa jednima ni sa drugima, bila sam i ostala svoja.“

Tako kao i kod Danila Kiša što mi je iz studentskih dana postala moto i u ovim pripovetkama nađoh poruku – „Želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom“. A svet ima pravo da postoji kako je njemu ćef, čini mi se da autorka poručuje, dok miluje svakog kog boli, pokušava da ga razveseli i podigne svakog ko se savije i padne. Koliko god vazdušasto i šaljivo ukazivala na sve komične i lepe situacije da je život za uživanje neće zaboraviti da pruži ruku onim junacima koje sistem drži na margini, poješće lako u dve rečenice sujetu svakoj sujeti. Posvećena svakodnevici ukazaće na prepoznatljive univerzalne istine. Neke će boleti neke će vas slatko zasmejati.

U jednoj od priča kaže:  „Sloboda je pozitivna stoka puštena na livadu da živi svoju prirodu jer je zajednica gušila.“

Sretnite se sa njenim prijateljem iza duge Maretom, „Prolećnim prozorima“ , „Fejsbučenjem“ , tu je „Porcija gena“ , „Polovne reči“, „Gramatičko filozofiranje“, meni najdraža „Šetamo moj klovn i ja“ i mnogim još pripovetkama.

Za kraj izdvojila bih citat:

„Tačka ne postoji dok nas ima. Sve su stavljene zbog gramatičkih pravila onih iz srca, a te priče, život traju, imaju još dve dodate, tri ukupno, i negde za nekog traju.

Imamo i one dve tačke što nabrajaju poraze, greške, sreću, mudrosti…Nema ni tu tačke.
Tačka ima pravo da stoji i označava kraj onda kad mi ili naši najmiliji odu zauvek. 
Ostalo su zarezi, uskličnici, upitnici i …“

Hvala Radica Milovanović uživanje je iščitavati tvoje igre rečima!

Radica 2.jpg

 

 

Roman “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića, osvrt

Secivo, Mihajlo Vasiljevic

Roman  “Sečivo“ mladog romanopisca Mihajla Vasiljevića jeste štivo za mlađe generacije. Njegovo vreme tek dolazi što pokazuje trud koji ulaže u već svoj drugi roman a pamtimo ga po prvom, naslovljenom  – „U Prolazu“.
Rođen je 1997. godine u Somboru i trenutno studira Ekonomski fakultet u Subotici. Sa druge strane ekonomista ima žar ka pisanoj reči koja ga ne napušta i kako je najavio već piše svoj treći roman.

Kada govorimo o romanu „Sečivo“ možemo reći da je pisan iz ugla likova Vuka i Nevene, naizmenično, čije sudbine (dva poroka) prikazuju živote mladih ljudi, njihove prijatelje, roditelje i ljubavne drame. Pisac oslikava trenutni trend jednog dela omladine koja traga na neobičan način do sebe i do ostvarenosti sebe u sazrevanju kao i u ljubavi. Naravno, mladi čitaju Koelja, ja sam donekle bila odbijena na samom početku od romana,  jer Koelja smatram piscem koji se čita u pubertetu, i to eventualno, njegova knjiga „Alhemičar“ a dalje je vreme za kvalitetnije štivo. No, znajući da je autor pokrenuo jednu mnogo važnu i neobičnu temu zbog čega je mene zaintrigirao ovaj roman, „oprostila“ sam njegovom junaku što „guta“ Koelja i nastavila da čitam roman 🙂

Moja primedba generalno je da je Vasiljević možda ipak mogao da sažme priču i u nešto kraći roman sa manje dijaloga u pojedinim delovima. Roman bi time dobio na snazi i jačini reči kao i smislu pojedinih događaja.

Ono što me je privuklo i o čemu bi mogao da piše i kasnije kad prođe neko vreme možda kroz neki novi lik je fenomen jednog „poremećaja“ –  samopovređivanja. Ova fizička manifestacija psihičke nemoći da prebrodimo određene traume je meni najbolje ostvaren segment i srž, velika pouka u romanu. Izuzetno sam iznenađena, da se dvadesetogodišnji autor suočio u romanu sa tom temom, a donekle pored alkohola, droge, gomile bensendina i raznih tableta u dimu odrastaju u jednoj fazi svog života njegovi junaci.

Secivo, Mihajlo Vasiljevic 2

Nevena –  simbolika SAMOPOVREĐIVANJA – delovala mi je jezivo ali veoma realistično.

 – „Samopovređivanje se definiše kao nanošenje povreda sebi dovoljno ozbiljnih da dovode do oštećenja tkiva ili do tragova na koži koji ostaju vidljivi nekoliko sati. Najčešći oblik samopovređivanja je sečenje oštrim predmetima, dok su nešto ređi oblici paljenje, udaranje glavom ili grebanje. Ovo su samo neki od oblika, u praksi se sreće i udaranje ili bičevanje sebe, čupanje kose i slično. Iako može biti upadljivo i dramatično, samopovređivanje se češće odigrava u tajnosti i praćeno je osećanjem stida zbog koga osoba pokušava da što bolje sakrije sve tragove na sebi. Zbog toga tragove povreda nije uvek lako primetiti i dešava se da niko od ukućana niti bliskih prijatelja ni ne sumnja da se osoba samopovređuje.”

 – “U centru ovog problema najčešće se nalazi psihički bol koji osoba oseća i koji ne ume da ispolji niti kanališe na bilo koji drugi način osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Preplavljenost negativnim osećanjima prekida se time što se izaziva fizički bol koji u tom trenutku osoba doživljava kao spas i olakšanje. U nekim drugim slučajevima, osoba nanosi sebi povrede ne da bi se spasila prejakih osećanja, već da bi uspela da probudi bilo kakvo osećanje u sebi. Osećaj otupelosti i mrtvila može biti nepodnošljiv baš kao i osećaj preplavljenosti osećanjima, te je fizički bol i u ovom slučaju za osobu trenutni spas.”

Mene je roman ostavio zapitanu, verovatno ću mesecima istraživati ovu temu, u velikom interesovanju  koliko se samopovređujemo, ne samo fizički kao konkretno junakinja već na različite načine.

U romanu donekle imamo  naslućene razloge zašto to činimo:

  1.  “Moguće je da su osećanja prejaka!”
  2. “…osećaj otupelosti koje je često u depresivnim epizodama, kada osoba veruje da više nije sposobna za bilo kakva osećanja”
  3. “Samoprezir”.
  4. “Posebno je često kod osoba koje su imale predistoriju emotivnog fizičkog ili seksulanog zlostavljanja u detinjstvu. Žrtve zlostavljanja često sebe optužuju za ono što im se desilo što dovodi do tako jakog osećaja krivice da dobijaju potrebu za kažnjavanjem sebe.”

U svetu MASKI, nije slučajno da se u romanu odigrava i jedna žurka pod maskama, autor nas u završnoj reči upozorava:

„AKO NOSIŠ MASKU, ZAPITAJ SE, DA LI JE ONA VREDNA NOŠENJA? ŠTA AKO JE PREDUGO NOSIŠ, PA ONA PRESTANE DA BUDE MASKA, I TI SE PRETVORIŠ U NJU? ZAPITAJ SE. KADA SE MASKENBAL ZAVRŠI, MASKE SE SKINU. DA LI JE TVOJA NA PODU? DA LI TVOJ MASKENBAL JOŠ UVEK TRAJE? ILI NIKADA NIJE POČEO? ILI SE IPAK NEĆE NIKADA NI ZAVRŠITI… ALI ZAPAMTI… POD MASKOM NIKO NIKADA NIJE BIO ISTINSKI SREĆAN. IZBOR JE TVOJ.”

Junakinja je ljuta na ceo svet, kada se poseče oseti olakšanje, snagu, smanjenje stresa i kao i sva ostala sredstva – to stvara određenju vrstu ZAVISNOSTI! Do novog rešavanja pritiska neko drogom, nekom povređivanjem sebe, svojih ruku, butina dok se ne razmota klupko onog prapočetnog uzroka zašto u te zavisnosti upadamo…

Mladi Mihajlo Vasiljević ovom temom inicira na razmišljanje koji su sve naši “žileti” koja su “sečiva”od kojih smo zavisni ili neko u našoj okolini.

Roman je ispisan u žargonskom duhu u dijalozima, a vidi se i potreba da se naglase određene pouke. Donekle, tu imam malu zamerku, možda ima previše “citat” poruka, donekle je roman mogao biti sasvim potpun i bez Uvoda kao i bez “reči autora” na završetku. To se delom moglo utkati u samo telo romana a i da se ostavi čitaocu na promišljanje.

Ipak, smatram roman oštrom slikom tamne strane odrastanja sa jedne strane a ujedno je ovo priča obgrljena ljubavlju koja savladava dijagnoze, optimističan donekle, ali i svedočanstvo jedne stvarnosti koju ne otkrivamo često.

 

Mihajlo VasiljevicMihajlo Vasiljević rođen 20. maja
1997. godine u Somboru.
Završio je osnovnu školu „Ivan Goran
Kovačić“ u Stanišiću i nakon toga Srednju
ekonomsku školu u Somboru. Upisao
je Ekonomski fakultet u Subotici.
2016. godine, objavio je svoju prvu
knjigu koja nosi nazovi “U Prolazu”. Ovo
je njegova druga knjiga, a uveliko radi i na
trećoj knjizi čija je tematika za sad tajna.
Autora možete pronaći na sledećim društvenim mrežama:
www.facebook.com/vasiljevic.mihajlo1
www.instagram.com/vasiljevicmihajlo

 

Fotografije autora sa prve promocije romana „Sečivo“ u Stanišiću:

 

Oblak oznaka

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Umu i njegovim Igrama

ex. O Duhu i njegovim Moćima... Religiji, Umjetnosti, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Poštena vLajna

Prostakuša sa Pedigreom

Lana Nikolić blog

Ono što sam rekla, ili ću tek da kažem

SVET SMIŠLJENO SLOŽENIH SLOVA

Sve što pišem. Sve što jesam.

Beleške iz glave

Moje misli...

Миле Радић

Бла бла бла... и тако то, и макар шта.