(“Mogao bih vam sebe opisati kao pčelinju košnicu koju je zahvatila trulež, jedan deo radi ovo, drugi deo radi ono, i ništa, sve se odvija uprazno i lagano, neprimetno propada”, Mihajlo Pantić)
Ovo je ne tonski, već video zapis o tišini koja se vidi. Ta otvorena rana je tišina a priča o njoj je i slepa i nema i gluva.
Eno ono lice u ogledalu menja izraze ćutke. U kupatilu, tu u tom ogledalu sa crvenim ramom je nastao moj prvi youtube kanal. Sa mojim imenom.
O ćutanju koje neverica štiti od zvukova, sam htela da ćutim… ili snimim klip u kupatilu.
Htedoh da opišem muk kada se sruši nacrtana planina iz detinjstva, pa se obojeni crtež zagubi na prašnjavom tavanu a deca odrastu i počnu da se zagledaju, mere, i zaboravljaju. Kada odbace bojice i dohvate se puške.
I kad je metak imetak. A vreme suša – duša.
Priča o materijalizmu koji posiše svaku urezanu brazdu u mozgu i on se uglača i počne da liči na sjajno a ledeno ružičasto klizalište iz neke nepostojeće bajke.
Planinu je spalio požar drogiranih turista koji su izgubili kompas te tavorili u halucinacijama savremenih vrednosti beskičmenjaka.
O belini papira koji će napuniti srce još većom prazninom, o tome je priča.
Priča koja ne boli nego je pokidala sve stare svežnjeve ključeva za vrata koja se otvaraju…
Zatvorena soba to je priča.
O jednom danu u nedelji kada je dan za bol. A i svaki drugi dan je za bol.
Nekim danima papir nije prazan i bol govori. Tog dana bol je ćutao.
Brojala sam do deset a posle više ne znam koliko puta sam uključivala pa isključivala kompjuter ne bih li ispričala tu priču.
Nadalje nisam više znala zabrojah se, isključih ponovo.
Poslednji put da otvaram beli word dokument ne bih li uspela da je izbacim napolje, neuspešno…
Ovo je ona lava iz vulkana koja će dugo i sporo, gusta koliko je dugo i stvarana, kliziti kao krv iz rane koja curi…
Ko zna koliko dugo. Ne postoji reč za nju.
Neispričana priča. Baš zato za nju smrti nema.
Nema svaka rana svoju krastu koja otpadne i ostane samo ožiljak.
Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.
Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.
Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.
Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?
Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…
Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.
Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče, ima i ono svoju dušicu“.
Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.
Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.
Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.
Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.
Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …
Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.
Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.
Kada sam sama u slutnjama ili mašti – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.
Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?
Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.
I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”
Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…
Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.
Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…
Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”
kao u pesmi duša
“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”, Cacadou Look
The terrible things in a humorous way - I've always been such a girl and who hears and smiles are signs that he fell and got up without a problem.
O uzasnim stvarima na duhovit nacin - pa ko cuje i nasmeje se znaci da je pao i ustao bez problema.
Slučajni bloger 
Skorašnji komentari