KVADRAT

Boje

 Kada je crno podloga sve svetle boje su jasnije ako želimo da ih primećujemo. Ja nisam želela, ali me je iznenada, razgovor koji se desio u sobi naterao da ih osetim. Boje su se pojavile ispred mene i ja sam pošla za njima.

Kvadrat

 Bio je to razgovor u kvadratu kome je četvoro ljudi pred­stavljalo uglove. Dogodila se prvo stranica između mene i Zorice, pa između nje i Slaviše, dijagonala između Slaviše i mene i konačno stranica između Slaviše i Srđana.

 

O svetlosti

– Zorica želi svetle prostorije i jedino kad sunce zađe i priroda sama donese mrak, ona će ga prihvatiti.

– Ja ne volim reflektore i svaka svetlost koja nije iz ugla ometa me i izaziva bol u telu.

– Stvar je u tome – govori nam Slaviša, da svetlosti ima tamo gde ti je potrebna.

– Svašta, kaže Srđan – to zavisi od raspoloženja.

Sutra

Od prve do sedme cigarete u glavi se pojavljuje slika i zvuk istih slova – kvadrat. I neprestano slika… zvuk… kvadrat… slika… I konačno, pitanja.

Pitanja

Da li je sreća ne znati druge zakone sem prirodnih? Da li je slediti prirodu oko sebe gubitak osobenosti prirode u sebi?

Koje su to tačke koje tama može da prikrije? Koje su atmosfere koje ona proizvodi i kako nam time pomaže? Šta je onda moj cilj?

Da li sve što uzimamo i dajemo činimo jer imamo potrebu za tim? Da li ćemo voleti samo ono što nam je u pravom trenutku i na pravom mestu kada to poželimo?

Da li je moj svet čitav svet? Da li sam ja jedini gospodar nad nečim čemu je svako jedini gospodar ako to dovoljno želi biti?

O kvadratu

 Suviše dugo se ponavljaju iste dileme – da li ni iz čega može nastati nešto, da li se iz ne biti može desiti biti, da li nešto može postati ništa? Težnja da se da konačan odgovor već je do­voljno apsurdna, ali, ah, igara nikada dosta. Ono što nas najviše užasava i muči oko toga gradimo najluđe igre. Nije li besmrtnost ta kod koje se plašimo dosade ili je smrtnicima život sve dosadniji što je kraći? Ipak, nastavljam igru i idem do kraja. Ko je iole malo obratio pažnju na ovo što sada čita, morao je primetiti da još u delu „Kvadrat“ govorim o nečemu što i ne izgleda baš kao kvadrat. Ko mi ne veruje neka proba da nacrta ono što sam u pomenutom odeljku opisala ali ne ono što sam zamislila ili je sugerisan čitalac zamislio. Međutim, ja i dalje tvrdim da je taj kvadrat postojao.

Zašto?

Bitni su uglovi – Zorica, Slaviša, Srđan. Kada sam JA taj kvadrat zamislila on se gradio, dok god sam ga osećala on je pos­tojao a ostali uglovi nesvesno su me sledili. Ako ga samo na tren budem zaboravila, kvadrat će se raspasti i nestati. Možda sam došla na tu ideju podstaknuta samo time kako smo bili ras­poređeni u sobi? Da li je sve tako relativno i da li bi drugačiji raspored u kvadratu iscrtao drugačije dijagonale? Da li bi ona stranica koja meni nedostaje postojala?

O stranici koja nedostaje (posvećeno jednom od uglova)

 Prvo sam verovala da postojim premda sam strašno teška. Potom sam shvatila da sedim u tuđem uglu. Moja težina je rasla i sve me više obuzimala. Kada sam se vratila u svoj ugao pojavile su se boje i ja sam izašla. Više nisam mogla da verujem u to da postojim. Dok sam nestajala pretvarala sam se u matematičku formu­lu i dosadni grafikon:

 

 

 

(S – svetlost)

 Pričom o svetlosti rasvetljavaju se neke stvari… hm, ponekad, tek ponekad. I ova nepotrebno složena pričica je samo besmis­leni pokušaj da se izgubljena stranica iscrta po kvadratu koji više ne postoji i ne može ponovo da postoji.

 

Objavljeno davnog juna, 1996. godine u časopisu “Sveske”