Igra tokova svesti u romanu „Tokovi snova“, autorke Draga (pseudonim)

 

„Iluzija je najopasnija onda kada ima realne elemente, mada u celini nije ono što želimo da bude.“

 

Draga, iza sebe ima već objavljene zbirke poezije,  te bih esejistički izdvojila ono što mi se nametnulo kao najupečatljivije u prvencu kada je roman u pitanju, a to je dualizam u svemu.  Iako roman pri prvom čitanju deluje kao izvesna ljubavna zagonetka samohrane majke koja s jedne strane živi realan život, odvodi ćerku u školu, upoznaje profesora Stefana, zaljubljuje se, sa druge strane junakinja sanja paralelno i u tim snovima se mešaju njene želje, strahovi, znakovi sudbine.

Nameće se neosporno pitanje šta je zapravo realnost? Onaj naš spolja vidljiv, materijalizovan oblik koji  ima svoje stanove, kuhinje, žive komunikacije, rukovanja, decu koju učimo i od kojih učimo… Ili je stvarnost ono što nam podsvest nekad budnima nekad u snu potpuno u drugom svetlu obasja ili zatamni stvarni svet u kome mislimo da obitavamo?

Tokovi snova su tokovi svesti na koje nam autorka sugeriše da obratimo pažnju. Kroz junakinju Milenu koju stavlja u vatru između činjenica i podsvesnih znakova, obraća nam se nenametljivo da preispitamo ovaj dualizam u sebi. Jedno je telo a posve drugo je DUŠA koja  govori kroz snove.

„Da, simbolika, govor tela, snovi, to su instrumenti kojima slepac traži put do istine. Ponekad pomognu, ponekad odmognu. Ali šta bi neko bespomoćan bez tih malih smernica?“

Koncept romana je neobičan i može biti nekome i zbunjujući. Vrlo je složen jer je autorka kao iskusan čitalac pokazala ambiciju da isprepliće podsvesne noći, zamućen pogled na javu od snova, i pričanje priče o svakodnevici.

Takođe, određuje proticanje vremena nižući odlomke o globalnim dešavanjima. Tok priče faktografski preseca i time nas podseća, dok smo mi zrno peska, dok se svi borimo  u svojim svetovima, šta se dešava na globalnom planu ubacujući podatke, prodrma nas kao izvesni NADnarator u kojoj tački je svet dok se mi snalazimo u vrtlozima naših, kao na primer citat:  „Te 2013. nad Sibirom je eksplodirao meteor, papu Benedikta XVI nasledio je Argentinac, nakon 77 godine Britanci su slavili pobedu na Vimbldonu, Alis Monro je dobila Nobelovu nagradu za književnost, a jedna žena je zavolela…“ I tako par godina redom ovakvim „zaustavljanjima“ u romanu predočava čitaocu vremenske periode u kojima pratimo radnju, a time vrlo jednostavno uputi na vremenski razmak između dešavanja u Mileninom životu.

• Junakinja Milena čuva dvoje dece.

• Milena nosi kako u romanu čitamo svest: „Gorčina na javi, gorčina u snu, a srce ne sluša…“

• Milena ima jedan odnos sa profesorom u stvarnosti a podsvest se igra sa njom sa druge strane.

U romanu imamo jedan san gde snovača okružuju vukovi. Neminovno se traži spas, bekstvo ili suočavanja, a kada smo u tim tačkama kada ne znamo šta bi, ti momenti, dileme koje pisac lukavo provlači kroz san – desi se ČUDO. Ono daje dobar ili loš odgovor po nas ali svako rešenje iz bezizlazne situacije, ili nedovoljne naše hrabrosti da donesemo odluke, pokaže se da je bilo u sklopu nečeg višeg, iznad nas, nečeg što našu sudbinu poznaje bolje od nas i sklapa je u priču, poput filma, knjige i ona dobija svoj smisao. I to čudo nije slučajno.

Izvanredna je i hrabra odluka da se na tokovima svesti razobliče, noći buđenja u vrelini, znoju, ogole se emocije i razdori u nama kao ljudima i uzmu kao okosnica romana.

Roman takođe krije i  veoma originalan i zanimljiv gotovo krimi zaplet, koji se tek na kraju knjige odmotava i dobija na značaju. Dualizam se krije i u ovom zapletu junaka, i tu imamo dve majke, dva ljubavna odnosa profesora koji pak ima svoje dileme. Verujem da je Draga mogla razviti u mnogo većoj meri i tu zanimljivu ljubavnu i psihološku dramu, priču opasnu po život, razrađujući  je još dublje, posebno psihološke karaktere junaka ove suštinski sudbonosne, po Milenu, priče. Čitaocima bi verujem, bilo još intrigantnije da se uđe u napetost, u iščekivanje, u dramatične scene jedne iznenada /da ne otkrivamo previše/ osobe, koja zapravo skreće potpuno iznenada fabulu u drugom smeru, i vodi neminovnom, baš takvom kraju. Ostaje mi jedino žal što tome nije posvećena veća pažnja i razrada,  jer mi se ideja i postavljanje tih likova izuzetno dopao i izuzetno je originalan da sam bila oduševljena obrtom i iznenađenjem.

Filozofske konotacije signala koji junakinji daju snovi su zajednički svima nama samo je pitanje kako ćemo se postaviti, snaći ako dopustimo da zaronimo u svoje tajne, a ivica da iskliznemo iz tokova stvarnosti u tokove snova je kao kada stojimo na litici. Rizik je i dešava se i slabim i jakima, što roman donekle sugeriše.

Ovo je priča koja vas sve vreme i „umiljato“  provocira.

O cilju: „Čoveka umor stigne obično pred kraj puta, kada nazire cilj, a ne zna da li mu je ostalo dovoljno snage.“ ili „…može da se promaši cilj ako nam sunce bije direktno u oči.“

Autorka se na neki način šali i napravila je jednačinu o ljubavi: „Zašto ljubav ne funkcioniše na principima logike?

 – A želi dobru osobu koja će se posvetiti njoj.

 – B je dobra osoba.

 – C je dobra osoba koja se posvećuje osobi A.

________________________________________________

Osoba koju želi osoba A je osoba C?“

 Suštinu knjige nalazimo na samom početku kojim pisac objašnjava možda život a ne samo svoj roman uvodom: „Priča se isplela od strepnji i čežnje čije se značenje u svetu materijalizma gubi.“

To je svet svakog od nas sa sve svojim mračnim i onim strepnje, čežnje i ljubavi pun,  i svakako zanimljiviji od materijalističke trke. Verujem da je donekle motiv da uz sva iskušenja i sve rizike ne napuštamo svoje snove. A roman je oda duši u svetu bez duše.

 „Nekako mi se čini da pošten čovek danas ne može biti u isto vreme i srećan čovek.“

„Može, Miki moja, ali ako je pametan da ne dozvoli da mu sude bez zločina.”

 

 

 

Dragica Majstorović, nekada Pogorelec. Rodjena 1974, živi i stvara u Zemunu. Davne 1997. debitovala je pričom “Ogledala” objavljenom u zbirci “Mamihlapinatapei”. Nakon duže pauze, 2013. godine objavila je digitalnu zbirku pesama na engleskom “To the Lost One”. Usledila je, 2015. zbirka pesama na maternjem jeziku pod nazivom “Plamen”.  Autor je brojnih članaka na srpskom i engleskom jeziku za potrebe internet sajtova, kao i na svom blogu. Po profesiji je TEFL nastavnik. Fasciniraju je strani jezici, druge kulture i destinacije, ali i domaće društveno sociološke pojave, umetnost i domaća radinost. Kaže da se pretežno psihološki roman „Tokovi snova“ napisao sam, a mi stavljamo tri tačke za nekim ko još nije rekao sve.

„Soba tajni“, Miljana Paunovića, osvrt na roman o virtuelnoj realnosti

„Naši životi su stavljeni, kako ti kažeš na kocku, onog dana kada smo se rodili. Niko ne može da ti garantuje ni dobar, ni loš život. Ti imaš izbor da prema nekim našim saznanjima živiš dobro, ali što je ulog veći, gubici nisu mali“.

Roman  prvenac Miljana Paunovića je priča o centrima moći naspram pojedinca, ispričan kao gotovo SF scenario jedne filmske serije koju bi sigurno voleli da pogledate. Glavni lik Milan oslikan je kao mladić koji dolazi iz malog mesta sa juga Srbije u prestonicu, Beograd, „navodno“ slučajno. Na početku romana sve izgleda uobičajeno a uvodi nas zapravo u trilerovsku isprepletanost likova sa naučnofantastičnim elementima u zapletima i obrtima radnje koja postaje sve zamršenija i zanimljivija, izazivajući želju da se što pre sazna rasplet.

Jedno od pitanja koje roman postavlja je: Da li postoji slučajnost? No ovog puta to pitanje nije postavljeno na način kroz filozofski ili religijski kontekst postojanja ili nepostojanja sudbine, determinizma ili postojanja Boga, već naprotiv – da li su ljudi iz Centra moći zapravo učinili da ništa, čak, od našeg samog rođenja pa nadalje nije slučajno? Čovek se ovde postavlja kao neko ko je izgradio centar i  kontrolor je sudbina.

Opisane su realističnim i faktografskim diskursom slike života kako u provinciji, tako i u velikom gradu. Podsetio nas je pisac na neke delove Beograda koji mogu izgledati drugačije u očima onih koji tek stupe na njegovo tlo. Takođe, delom su opisane atmosfere malog mesta ali i bogatstva naše zemlje kojih se glavni lik priseća kao što je Romulijana.

Ako posmatramo kako su postavljeni likovi čak i tu imamo APSURD, PREOKRET, NIŠTA NIJE KAKO SE NA PRVI POGLED ČINI,  koji i jesu srž fabule romana.  Glavni lik je Milan Janić, dok su ostali likovi sporedni: Nenad, Mara, Nevena, Tanja, Natalija, roditelji, baka Jana, stanodavka Milica, komšinica Maja. Upravo su svi ti sporedni likovi odlučivali o životu glavnog junaka a on je u toj njihovoj igri koju nije uvideo, mada jeste naslućivao, zapravo sporedan sa svojom moći kontrole svog života. Te u tom smislu  ovako izgrađeni likovi su dosta uspeli na interesantan način i hrabar su potez pisca svog prvog romana.

Najupečatljivije i vrhunski je dočaran lik stanodavke Milice, koji je po mom mišljenju  dobra matrica za buduće romane Miljana Paunovića, jer je tu pokazao neki svoj jedinstven pečat stvaranja situacija, izgradnje dijaloga, specifičnog humora, stava da ima osobenih životnih priča a pisac je tu da ih predstavi sve u njihovoj realnosti. Svi su ljudski i prihvatljivi, nema osude već prihvatanja različitosti.

Mane romana su već viđena idejna rešenja koja čine kostur romana: dolazak provincijalca u veliki grad, delovi sa elementima naučne fantastike su tipični, mešovitost žanra sa političkim trilerom i realističkom fabulom. Rasplet pomalo zbrzan i nedovoljno jasno predstavljen. No ipak je to roman prvenac…

Pred nama se otvara priča o ljudima koji kontrolišu naše živote, koji su sakriveni u prostorijama Centra a odluke ko će kako živeti, ko je izabrani, ko će preživeti donosi se glasanjem. Ljudi su SKENIRANI ljudi. TESTIRANI. Emocije se MERE spravama. Uvek ako postoji pojedinac koji naruši sistem Centar ima čuveni plan „B“. Iznad svih junaka je sistem a svaki čovek prolazi kroz prizme, kako se autor fantastično dosetio simbolike jednog geometrijkog tela:

Kocke.

– „Plave kocke su predstavljale rođene.“

 – „Crvene kocke su predstavljale period najveće životne snage i istraživanja. One su istovremeno određivale uloge koje jedinka igra tokom života“

 – „ Zelene kocke su davale stabilnost pojedincu“

– „Poslednje crne kocke nisu slučajno bile te boje. One su predskazivale najveće rizike, bolesti i smrt. One su takođe nakon svih analiza određivale ko može da nastavi da živi i pod kojim uslovima. Cena života bila je neprocenjiva, drugu šansu su dobijali samo oni odabrani i jedinke koje su najviše rizikovale kako bi nastavile dalje da žive. „

U jednom momentu glavni junak razmišlja kako čovek ne ostane na putu koji želi, u čemu je najbolji, već ga život odvede na neku sasvim drugu stranu a na onu početnu neprijatnost kada uđemo u taj novi svoj „drugi lik“ se ubrzo naviknemo. Pita se da li se ikada više borimo za one svoje prve želje i snove, za ono naše Ja, da li je moguće vratiti se izvornom sebi?

Zato je kroz ovaj roman traganje za „Sobom tajni“, zapravo traganje za odgovorima o sebi, položaju pojedinca i njegovoj zavisnosti / nezavisnosti od društa u koje je civilizacija izrasla. Soba tajni je traganje za odgovorima na pitanja: Ko sam ja? Jesam li ovo ja ili neko drugo moje JA? Da li idemo putem koji sami gradimo ili nam je neko već dodelio meru i uloge?

U „Sobi tajni“ se krije suočavanje sa sobom i sa svetom. Ne donosi mir. Donosi istinu. Ako ste spremni za put sa glavnim junakom kroz ovu virtuelnu realnost i na uzbudljiv način dočarana suočavanja,  onda je ovo roman za vas.

Blog Miljana Paunovića

„Soba tajni“ na FB

Roman je objavljen u izdanju:

CNP&P Izdavačka delatnost