Put na Jupiter 5

izvor: Slučajni bloger

Tako je – kako je

 

Kako me nervira

 

Svakog jutra, da li mora baš svakog jutra, odvrnem obe ručke na slavini i uvek hladna voda. I onda besno odvrćem vrelu jer kasni i opečem se. Kako me nervira ta slavina. Ma svaka slavina. I kad odem u goste isto mi se dešava. A ne bih oprala ruku na hladnoj vodi sem da je planinski izvor u pitanju. Imam razmaženu kožu. Sve joj smeta. Te nažuljam se malo, eto bubuljica, uvrne se dlaka, te dugo traje zima ona se sva peruta, ni u maslinovom ulju da spavam ne bih se omastila.

Kad mi donesu vodu u limenom lončetu ili šolji ja počnem nekako da drhtim. Voda nije voda dok nije iz stakla. Staklo i voda, jedino me umiruju i utole žeđ. Nervira me i to malo limeno lonče sa narandžastim cvetićima. Uvek se podmetne negde kad ožednim!

A tek prašina što mi ide na živce. Pada non stop. Ona kiša je vaspitana. Pada s vremena na vreme i opere i pročisti. Ova razmažena prašina stalno pada i još zanoveta, pocrni, pa mi se onako cinično iz kutaka ceri u lice, prosto je  čujem: „lenčugo, lenčugo mrzovoljna“. Pakost čista.

Kako je kod mojih baba sve bilo glanc čisto. A kod mene uvek neki haos. I kad sve uglancam, za dva dana kao da smo pravili žurke svako veče.

I nervira me kad je sve uredno i novo. I obožavam nov nameštaj, onaj miris drveta, i miris tek ofarbanih prozora, i drogirana durlinom volim kad mi donesu kao da je nov tepih sa pranja, a onda kad prođe taj zanos, nedostaje mi ona starinarnica u kojoj me nešto, TO nešto grejalo.

 

Kako me nervira što kontriram samoj sebi kad god mogu. Nekako najlakše sebi nego drugom. Sama sa sobom mogu da prestanem kad god hoću, sa drugima može da se otme kontroli.

Kao kad imaš neke prijatelje koji kad dođu, zasednu, ne znaju kad je red i da krenu, pa gledaš da češće ti kod njih svratiš, jer znaš da će kraće trajati.

Sve to ja pričam mom bratu Bokiju a on me je kao slušao, i na sve to me pita:

– Kako ti se zove ona drugarica sa sinoćne žurke što je došla u onim pepito pantalonama?

Ne znam da li da ga ošamarim.

– Hajde da pravimo ponovo žurku ali sad ću ja da budem DJ, već on planira nešto svoje.

– Pravi bre, ko ti brani.

Iz žurke u žurku, prođoše i pepito, i na tufne i polivene zavese crvenim vinom, sve dok se nije pojavila Josipa. Sa njom se zaključao u sobu gde je bila garderoba svih gostiju, i dok oni nisu otključali, niko nije mogao da mrdne. I kako se osećala Josipa što su svi znali da se oni krešu među gomilom kaputa, ne znam.

Kako god, kada su otključali sobu ona je razbarušena, sa onim krupnim plavim očima razdelila kaputiće, svi su zavitlavali, ona se samo smeškala. Brat Boki me odvukao u kupatilo, da mi pokaže svoja krvava kolena, i jebao mi je sve po spisku što sam kupila taj novi ljubičasti itison.

– Kao četku da si kupila. Koji ti idiotski ukus imaš nekad Ana!, vidi mi kolena, daj neki alkohol, vikao je na mene.

I dok sam se cerekala znala sam da je još ona bezbrižna godina, pred rat, i da je među njima počela tajna veza na najjavniji mogući način.

 

 

Put na Jupiter

 

Dan četvrti

 

– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću

-Kako, a? Nije valjda?

– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi

– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…

– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa

– Ma kakav roman, jel ona normalna!?

– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno

– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?

-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!

– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?

– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam

– Ma kapiram, kad je danas poseta?

– Od dva

– Vidimo se i idemo negde da sednemo Igore, važi?

– Važi, ćao