Olja Ristić

Članci označeni sa „vrt“

Priče iz Čudesnog vrta, Olivere Karan, utisci

Povratak izvoru, blagosti, toplini. Oaza za današnjeg čoveka. Ne, nije bajka!

Opusti se i živi! Zvuči lako. Zapravo većini je nemoguće. Danas smo zarobljeni, stegnuti i u tuđim kavezima, i u kavezima svog uma. Priroda jauče od sebičnih ljudskih ruku koje je satiru. Namesto vrtova imamo pustoši, buku, smrad, goli kamen, posečeno drveće, mučene životinje, čoveka koga ponovo žele pretvoriti u roba ili u mašinu.
Vrt u kome priroda slobodno diše, poštuje se i voli  naspram takvog izbora stvarnosti postaje utopija. Nekima staromodna utopija, koliko smo se otuđili od svoje planete iz koje ničemo i kojoj se vraćamo na kraju života.

Da, liči na bajku. Da, vrt je čudesan jer takvih vrtova imamo sve manje. Najprirodnije stvari postaju sve manje moguće. Time priče iz Čudesnog vrta, objavljene 2019. godine dobijaju iz godine u godinu novu dimenziju. Kao da raste njihova dragocenost. Kao da sve što nam 21. vek donosi, buku, krv, nasilje, našu ovisnost o tehniku, novac, naše uzbuđenje i čula sve više kupuju drame nasilja,  nepravde, poremećenosti, distopijske vizije koje nas usisavaju i polako nas sve više obuzimaju kao ovisnike o zlo koje nam topi one tanane osećaje za drugog, saosećajnost, sposobnost udruživanja u kome smo jači – i ostavlja nas same. A sami smo na vetrometini.

Hoćemo li tako rastrzani ikada više naći sebe i svoj mir, čoveka? I pitanje je da li ćemo uopšte želeti mir? Ili će nam to biti dosadno? Sviknutima na bol, nepravdu i rušilački svet u kome moramo da ogrubimo da bi preživeli.

Kontrast tog sveta i sveta Čudesnosnog vrta postaje simbol jaza koji je sam čovek u sebi i oko sebe stvorio. Oštrica je to kontrasta između sveta koji trenutno nema zrno zahvalnosti prema svemu što mu je Zemlja na poklon i ćutke dala a on ubija, ruši, i slova u tom svetu su natopljena mukom, znojem, strahom, krvlju. S druge strane je svet iz Čudesnog vrta u kome je još sačuvan čovek, ponos hrasta i gorostasnost oraha, lepota ruže, duša prirode, ptice, vrapčeta, psa, topla reč Blage (vlasnice vrta) kako je nazivaju stanari prelepe bašte. Vlasnica vrta sebe zove Darka baštovanka, i ponekad je ljuta, ponekad pričljiva, tužna, nežna, zabrinuta, ali njena ljubav prema njenim prijateljima iz vrta se oseća. I ona je zato od njih dobila ime Blaga. Svako drvo ima sačuvanu priču kako je dospelo u vrt, kako je rođeno, kako mu je ime dato (mala senica je slučajno ispustila seme i nasta crni dud) . Pišući veštinom nenametljive ruke, hajde da kažemo nenametljive rečenice koja opija svojim opisima, simbolima koji povezuju našu tradiciju, istoriju u jednoj nevinoj priči o ludostima u vrtu, Olivera Karan me je fascinirala svojim znanjem, svojim umećem da utopi i momente iz srpskih epskih pesama, ali i momente savremene simbolike takođe, i protka ih kroz svoje likove. Koristeći personifikaciju i gradeći pričama koje se slivaju jedna u drugu, zapravo jedinstveno svedočanstvo / za mene se sve stopilo kao u roman/ da i biljke i životinje i vetar, sve ima svoju dušu, brige, međusobno razgovaraju kruška, jorgovan, dudovi, u pomoć zovu vrapca protiv bubica, (maleni zvrk koji je uvek u provodu kad ga trebaju, ali doleti i vrati harmoniju, dovede broj bubica na meru koja je zakon prirode). Sve ukazuje da ono što je priroda stvorila ima svoju svrhu i meru koju treba očuvati.

Sve vreme autorka nam pripoveda kroz dve percepcije života: iz ugla stanara jedne bašte  koja se postepeno gradila – i brige, i strahove, i noćne nestašluke, i smeh i tuge njihove, sve se to u pomalo duhovitom, pomalo bajkovitom tonu, prirodno kao reka dok teče odvija pred nama.  / Put  Perlez – Beograd je Avenija dudova, vitez Tadija crni dud, epski je junak Senjanin Tadija, mladi beli jorgovan  je Milan, stari jorgovan  je Toza, dunja Zlatka, najstarija je u vrtu, pas Srećko gleda ružu Snešku, tu je i cvrčak koji sanja vile… i još mnogo preslatkih stanara vrta. Uživanje je učestvovati u tom njihovom svetu i toj igri pripovedanja.

Drugi ugao posmatranja je iz oka i duše vlasnice vrta koja je zapravo najmanje vlasnica, ona je deo vrta, ona je možda njihov anđeo čuvar, roditelj, dete a i oni su tu kad je njoj potrebna uteha, osmeh. Vrt uzvraća posvećenost i dobrotu. Uvek. I tako sa svim manama i vrlinama  svi oni  žive u skladu u oazi za koju se sve više pribojavam da ne postane bajka u smislu one poznate početne rečenice: Bilo jednom, u jednom carstvu…

Čudesan vrt sam prvi put čitala pre ove pošasti korone koja je stigla u naš mali grad u kosmosu – Zemlju. Tada se svakom pričom u meni stvarala neka nova energija, toplina, u meni se budila uspavana, uplašena ljubav promaljala je glavu, osećala sam se snažnije, te sam svako jutro počinjala jednom pričom. I dalje i čak još čvršće verujem – ovo su priče o svetu koji bi nas učinio srećnima. Zašto ne gradimo više takvih svetova, ne znam? Ono što znam, sada kada smo ušli u svet ograničenja, kada se priroda buni a neke počasti bujaju, kada bi čovek veštačko, želim da ova knjiga priča bude opomena a ne uspomena da je najsnažnije i najjače upravo ono što je prirodno. Sve što otmemo prirodi oteli smo sebi. Zato je u Čarobnom vrtu carstvo ljubavi, ne raj, već život sa sve svojim nemirima, ali koji je oaza sklada samo iz jednog, jednostavnog razloga – osvešćenosti da niko nije ni jači ni veći od te harmonije koja kao arhetipski dnk lanac večito u mnogim ljudima traga i žudi za umećem življenja u skladnoj povezanosti.

I na kraju, lako je rušiti, iskorišćavati i ne osećati. Potrebno je biti jak za suživot i tu moćnu harmoniju i čuvati tu moć poput čuvara vatre.

Nek nas u Čudesnom vrtu bude što više, nek se širi u nama, nek se borimo kroz njega. U njemu se čuva istina o čoveku i stvoritelju. O ljubavi na jedan drugačiji način. Ovde je ljubav način na koji dišemo. A dah je sve.

I ovo su moja deca

loza i jagodeSvet razumem tek kad se prirode ne plašim. Kad se u njoj zaprljam. Kad se u njoj pročistim. A život u gradu i betonu zahteva kiseonik. Vapi za njim. Nema tu previše objašnjavanja.

Jasna je ona  – izgradi svoj vrt.

U glavi, u duši, na terasi, u bašti, na ulici, koračaj kao vrt.

Šta ja sve ne ispričah na primer, svom cveću. Kad se setim svoje sobne palme o! Čitala ja u to vreme knjigu kako muzika utiče na cveće, i kako cveće pamti i kako može da prepozna ubicu i kako  koriste nekakve detektore kojima u sobi gde je počinjen zločin cveće prepozna krivca. Kuku! I  krenem da puštam sa jedne strane palme Mendelsona, sa druge strane Metaliku. I razdvoji mi se palma! Pobeže kod Mendelsona na jednu stranu a onaj drugi hevi deo se nagnuo tužan, pokušava da pobegne. A ja obožavam i danas Metaliku. Krenem sa baladama ne bih li je povratila u život. Jok! Onda sam je grdila: “Nemoj da ti pustim Vagnera, pa da vidiš šta je strašno!” Opet jok!  Onda sam je milovala, izvinjavala se, ujutro joj tepala uveče joj poželela laku noć, i živnu mala sobna palma.

Čudo jedno.

No nije uspela da izmeni moj muzički ukus. Ona ima svoje pravo na izbor a imam i ja.

Danas bez cveća nekako sam nedorečena. Ja obožavam cvetovima da cijučem, da ih zovem mamine lutkice, da tugujem kad se neka biljka primi pa uvene, ja stvarno padam u bedak.

Malo sam oguglala. Ali nedovoljno. Ujutro moji psi i ja onjušimo ceo vrt. Sve se ori od te buke među nama. Sitno zvecka prkos, kao slavuji pevaju ruže, šimšir zapomaže bolan je od nekog moljca i radostan je da mu milujem rane, da ga obiđemo, orah je toliko uobražen da nas gađa i zavitlava plodovima. Trava prepričava svoju noćašnju frku sa korovom. Bršnjen se ljutio sinoć što mu Nenad počupao drugara kod ograde, kaže planirali su žurku. Sve to čujemo i ja i psi. Komšija bi me udavio da i on ima taj sluh, jer on samo voli da spava i psuje.

Da nije naših lisnatih drugara, Bubika, mešanac moj slatki, koja je stara već i slepa ne bi tako lako trčkala po dvorištu. Njihovi mirisi i oblici koje oseća pod šapicama su joj prava mapa.

A meni  su svi darovi koje nam je priroda dala mapa. Ona unutarnja mapa koja ne zna za kontinente, nacije i slične sikiracije.

Peti dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Trn mi je jedan u ruci

Trn u ruci

Vrt srca je bakin vrt. Ruža puzavica se razgoropadila, da sam samo znala, kako je teška za obuzdati nikad je ne bih kupila.  Cvet i lepota iz kutije u supermaketu, ah,da imala je čudno detinjstvo u toj gondoli! Sada je oslobođena u bašti potpuno poludela.

Usađena tako ružičasta među tvoje, bakana, oranž, belu, žutu i crvenu onu tvoju majsku crvenu od koje se prave sokovi, obloge, kreme i mekoća. U prvoj smrti rekla si: “Ja sam majska ruža, dok se cvet  odvaja od grane, latice padaju, u svetlosti se kupam, čuvaj ih“. Sedela sam pored tog bolničkog kreveta i držala te za ruku, još pamtim pegice na nadlanici. To je bila klinička smrt. Onda si se vratila još jednom u svet prolaznosti.

Dve su smrti bile potrebne da te odvedu.

Da li pričam o njoj, toj darovitoj ženi, o snazi dojki, materinskih ruku, strpljenju ili mudrosti, korenima? I oni se razlikuju. Koren ruže i koren oraha.

orah koren

Ona je za mene bila svila a ja sam njena iskrojena slika u svili. Njene su bube, one koje su je isplele, bogato i snažno bile surove.

Svila je napet, jak i sitno tkan, naizgled gladak i nežan materijal. Da li sam zaista takva ispala?

Danas dok sam sekla ružu svojom rukom  sađenu, nogom ugaženu duboko u zemlju da se zakoreni, namučila me je. I to je tako razmažena puzavica, moraš je negovati inače osvoji dvorište, razvaljuje koliko raste, ne bira strane, ide gde joj se prohte…

Naspram nje je orah koji dominira, kao sa Olimpa. Zevs nas čuva ali je sam. I kad se osili može svojim korenjem počupati sve naše krhke pelcere.

Ruža je kraljica čije trnje mi se zabada u prste, sitne vene na šakama, o kako je samo teško izdržati taj prkosni rast. Inat. Orah ću pripitomiti ili iseći. Trnje mi ipak ne smeta. Ni orah, ali njegovo preširoko granje, gramzivost njegova me guši. Davi me noću. Dok sečem precvetale sitne cvetiće, ruža se raduje i uzvraća novim cvetovima. Orah kad sečem, on se ljuti. Kako si ti upravljala ovim vrtom? Ne umem.

Borim se nesanicom za tvoje snove, bakana jer kad dam reč za nju umirem da je održim.

Sada reč nije ništa i sve je to apsurd. Dok se za tvoju kćer bojim, bakana, trn mi je jedan u ruci, za drugi nisam spremna.

ruza

Oblak oznaka

Živi trenutak

"Čovjek nije istkao tkanje života, on je samo nit u njemu. Što god čini tkanju, čini sam sebi." Poglavica Seattle

Dunjalučar

Magazin za filozofiju, kulturu i umjetnost

Majina igra

"Follow the rainbow over the stream, follow the fellow who follows a dream, follow the yellow brick road" :)

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelena Zagorac nešto drugačije, Jelena Zagorac Something Different(ly)

Ovde nalaze svoje mesto razni sadržaji inspirisani knjigama i decom. Different content inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

S. P. Lončar

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Sopstveni portparol (do 2020)

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu