Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘GOSTI na blogu’

Narod je kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste

moji-novi-crtezi-21758226

Gost na mom blogu je Suzana Bogdanović. Poslušajte njenu priču, a mnogi će  u njoj i prepoznati, protekle sudbine, našu prošlost, kao i sadašnjost koju živimo i želimo da budemo ti koji onim lošim stvarima neće dopustiti da se ponove.

 

*

Čika Ivica, divan čovek, bio je drug mog oca iz armije. Poreklom iz Hrvatske, iz malog, takođe divnog mesta. Svoje druženje u kasarni, nakon završetka vojničkih dana, nastavili su na veliko obostrano zadovoljstvo i kasnije. Vrlo brzo su formirali porodice, tako da pamtim da sam od malena jednom godišnje išla u Hrvatsku. Uglavnom smo odlazili preko leta.

Bio je to dug put, ali nama je cilj bio bitan, tako da nam nije teško padalo putovanje autom marke Reno 4, za to vreme,udobnim vozilom. Kad nekog želiš da vidiš, kad nekog u srcu nosiš, ne postoji nesavladiva prepreka. Tamo su nas uvek dočekivala nasmejana lica domaćina, njihovi divni prijatelji, rođaci, komšije. Pamtim te odlaske po divnoj domaćoj hrani, po prijatnim prijateljskim razgovorima, po veseljima na kojima se slušala naša, a i njihova muzika, na kojima je igrao svako sa svakim bez razlike, bez zluradih pogleda ispod oka i po smehu, zdravom i iz samog srca. Zima je bila godišnje doba, kada smo mi njima uzvraćali gostoprimstvo, oberučke ih prihvatali, kako mi, tako i ostali iz nase familije. Negde krajem januara, dok je sneg nemilice padao, jer zime su ranije bile takve, kretali su oni ka nama, takođe puni radosti zbog skorašnjeg susreta. Sedeli smo svi za istim stolom, na kom je gorela slavska sveća. Slavili smo Sv. Jovana, a nasi dragi gosti su, bez ikakvih predrasuda poštovali svaki nas običaj.

Onda je došao rat. U stvari, još i nije zvanicno počeo, a u vazduhu se osećala ona napetost i ja sam kao dete znala da neke stvari nisu više iste. Neke stvari, ali ne i one koje su vezivale naše dve porodice. Poslednji put kad sam sa roditeljima i sestrom odlazila od njih, čika Ivica je čvrsto zagrlio mog oca i nisam verovala svojim očima da sam videla da je pustio suzu. Mada, znala sam i osecala da se nesto strašno sprema. Od tog dana prošlo je dvadeset i više godina. U međuvremenu, rat koji je besneo obeležio je moje detinjstvo. Generacije su odrasle uz dnevnike od sat ipo u kojima su nas obaveštavali o broju mrtvih, bodrili na mržnju, trovali užasnim slikama. Otac je u početku pokušavao da dobije njihov broj, veze su bile u prekidu, onda je odustao, pa su prošle godine i godine i više ne znam, valjda preko nekih ljudi, saznao je da je čika Ivičina porodica dobro i na broju. Ubrzo su se čuli. Radost vam ne mogu opisati, jer osećanja nisu reči. Povremeno su se čuli, želeli da se ponovo vide, ali postajao je strah sa obe strane, strah usadjen mržnjom kojom su nam punili glave.

Međutim, želja je bila jača od straha.

Čika Ivica je prvi prelomio i došao. Posle dvadeset godina…Ponovo na našu krsnu slavu, ponovo rasterećen svih predrasuda, mržnje, divan, pametan čovek, sa najboljim prijateljskim namerama. Ne mogu vam opisati taj osećaj, kad si u iščekivanju, kad ne znaš kako će sve izgledati, kad ne znaš da li i dalje postoji i veže vas sve ono kao ranije. Trema, kao pred nastup pred milionima. A onda susret i shvatamo svi da nastavljamo tamo gde se stalo zbog tuđih ludosti, da smo svi oni prepoznatljivi, sa istim razmišljanjima i istom ljubavlju u srcu. Suze njegove i mog oca, ovog puta radosnice, pamtiću celog zivota. Drago mi je, najvise zbog oca, što mu se tako velika želja ispunila. Usledila su još dva susreta, jedan kod njih, mada nisam išla i ja i jedan kod nas. Jednog dana, dve godine nakon tog susreta, javljeno nam je da je čika Ivica stradao. Neću vam pisati koliko je bilo to teško za sve nas. Evo i sada je. S njegovom porodicom smo ostali u kontaktu, ali eto, postoji ta praznina, deo koji nedostaje.

Ovih dana sve češće čujem pozive na mržnju, zatim jezive izjave kako se ponovo zvecka oružjem , pa se pitam ima li tome kraja. Da li svi treba da budemo isključivo Srbi ili isključivo Hrvati? Da li je to uopšte bitno ako si čovek, dobar, pošten, vredan, koristan ovom svetu po dobrim delima? Ima ljudi, koji su u ovom ratu izgubili sve svoje, koji su ostali bez doma, svog jastuka, svoje lipe u dvorištu, svog života. Ima ljudi koji su ostali bez oka, bez ruke, bez duše, roditelja, dece. Oni lutaju i dan danas po svetu, ne pronalazeći sebe, jer je to njihovo JA ostalo tamo gde i početak. Žive u tišini svoje nove živote, muče se sa strahovima, tugama, slikama. Imaju ih za dva života. I oni su nekad imali prijatelje Hrvate, Srbe, bez predrasuda. A onda su došli oni treći, što mute vodu, što žive da bi mrzeli, što kroje tuđe živote.

Narod je narod, kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste.

Na kraju ove priče, koja može izazvati više različitih mišljenja, želim da kažem da sam raskrstila u svojoj glavi da neću provesti život kao crna ili bela, ova ili ona. Znam ko sam, odakle potičem, ništa ne negiram i ničeg se ne stidim, ali na kraju svega, ja sam ljudsko biće, satkano od tela i osećanja. Želim da provedem život množeći dobra dela i dobre prijatelje.

Suzana Bogdanović

photo: odavde

Šta bi rekli čitaocima a da Vas nisam pitala?

intervjuIntervju sa Nevenom Milošević

  1. Šta bi mogli da izdvojite da vam je na prvom mestu u životu (prvih pet na primer)

Porodica jer kad su oni dobro i ja sam.

Fakultet jer sam to ja i od nečega moram da živim.

Ljubav jer je to nešto što me pokreće I nešto u šta verujem bez obzira na sve.

Prijateljstvo, mada sam imala velika razočarenja. Sigurno će ih kroz život biti još, ali verujem da taj krug ljudi treba biti odabran i mali. Smatram da je važno imati prijatelje, ali da nikome ne treba verovati više nego sebi.

I na peto mesto bih nekako stavila novac, jer ga smatram neophodnim kao sredstvo za život. Ništa više.

 

  1. Kako vidite sebe kad ste bili dete i sad, a kako u bliskoj budućnosti?

 

Ja ću večito biti dete. I volim tu moju stranu. Kao baš mala bila sam hiperaktivno dete sa neverovatnom moći zapažanja za osećanja drugih ljudi. Uvek sam znala koji je čika dobar a koja je teta baksuz. Hehe. Taj osećaj sam razvila vremenom i zahvalna sam na tom daru, verovatno mi je pomogao pri donošenju nekih odluka. U bliskoj budućnosti se vidim kao vesela supruga koja je razmazila  svog muža, kako ustajem pre njega, kuvam nam kafu i pravimo planove zajedno. Volela bih da imam srećan brak poput braka mojih roditelja.

 

  1. Šta činite da ostvarite svoje snove i ciljeve?

 

Verujem u sebe. Pratim svoje unutrašnje osećaje. Mislim da je to ključno.

 

  1. Da li cilj opravdava sredstvo?

 

Ne. Nikada nisam bila za to da se gazi po drugima. Jer, čak i kada je neko morao zbog mene i minimalno da ispašta ja sam se osećala loše. Šta će mi takav uspeh kad ne mogu mirno da spavam? Sreća koja se gradi na tuđoj nesreći I nije sreća, složićete se.

 

  1. Da li ste i zašto na društvenim mrežama i net formama ?

 

O, da ! Ne znam na kojoj društvenoj mreži nisam. Hehe. Na nekima sam više na nekima manje aktivna. Negde imam otvoren nalog tek onako, verovatno sam želela da vidim šta neka društvena mreža meni može da ponudi. Ostala sam verna Facebook-u a volim jako i Instagram. Pružaju mi mogućnost da promovišem svoje pisanje, da upoznajem nove ljude i budem u kontaktu sa prijateljima iz realnog života.

 

  1. Koje su vam aplikacije na mrežama najinteresantnije?

 

Već sam donekle odgovorila na ovo pitanje u prethodnom odgovoru. Ali dodala bih, možda, sajtove kao što su Goodreads na kojem možete beležiti knjige koje trenutno čitate, dokle ste stigli, šta biste želeli da čitate, možete videti  šta vaši prijatelji čitaju i slično. Dobar sajt za one koji vole da čitaju, sa sve onim virtualnim policama… Predivno! Takođe, sajt sa kojeg preuzimam slike za svoje postove pod nazivom Pinterest. Sjajno iskustvo za mene. Preporučujem.

 

  1. Šta ste najlepše a šta najneprijatnije doživeli na netu?

 

Hmm, najlepše je to što sam saznala na koje sve načine mogu da promivišem svoj rad, objavila sam knjigu u vidu online izdanja i naravno, napravila svoj blog!  Najneprijatnija stvar je bila ta da je moj blog prozvan erotskim sajtom a ja vešticom. Hehe. Ne pitajte me, jer ne znam ni sama razlog. Ali to mi je nekako bilo potresno jer nisam mogla da verujem da su ljudi toliko uskogrudi. No, čovek se uči dok je živ.

 

  1. Koliko sati dnevno posvećujete pisanju a koliko čitanju?

 

Sada, kada je raspust trudim se da čitam što više literaturu koja nije vezana za fakultet. Kada počnu predavanja jedva balansiram. Pišem kad god osetim potrebu, ne forsiram se jer samo tada budem zadovoljna. Ali, kada govorimo o vremenu neka to bude po dva sata za oba. Stvarno ne mogu da procenim.

 

  1. Šta bi rekli čitaocima a da Vas nisam pitala?

 

Ljudi, život je tako lep! I ništa nije crno ili belo. Istina, siva boja ne stoji svima, ali postoje tempere, voštane boje, flomasteri…  Obojite sat po sat, dan po dan, život se sastoji i iz minuta kao što se put sastoji iz sitnih koraka!

Nenena Milosevic

BLOG

FB STRANICA

 

*

photo: odavde

Ne daj se Ines, nije stih, to je stvarnost

Iz 1.jpg

Nijedan veliki umetnik ne vidi stvari onakvim kakve one stvarno jesu. Ukoliko bi bilo tako on bi prestao da bude umetnik. Oscar Wilde

Ovo je priča o Zoki. Tek početak. Ja ću je započeti u ovom virtuelnom svetu dok se i ona ne pridruži nama jer radi na svom novom blogu.  A na prvom mestu ovo je priča o kreativnosti koja je najveća ljudska snaga. Ima li potrebe da pričam da je Zoka živela burno, da je borbena devojka sa neiscrpnom energijom? Nema. Da je radoznala i naivna kao mačka ponekad. Da nije lukava ali ipak je mačka, ma riba i po! Da je majka troje toliko lepe dece da ne znam na koga su 🙂 Prelepi. Nije ta mašina i žurka sa trojkom mangupa ni malo lagana. I traži energiju.  I sve to nije lako kako kod nje izgleda. Ona ustaje rano i uvek ima neke čudne ideje i čudna pitanja, smeje se često i sve je zanima, aman ženo kad sve to stigneš?! I eno je na jogi, eno je na planini, eno sašila kaput, onako usput! Nije baš usput, lažem, iz ljubavi.

Kaput 1kaput 2

Ali kako sam i pisala u tekstu  Zašto je važno razvijati svoje stvaralačke moći  ona ne ume da poklekne jer je stvaralaštvo čuva. Od minđušica od glinamola koje je pravila a i mene je zarazila još u pubertetsko doba, od naših hipi sukanja i marama i izgradnje posebnog stajlinga, do oblačenja nekoliko crnih grilonki, pa jedno šest komada najmanje natakne na sebe!,  jer tada nije bilo ovih sjajnih helanki!, ma kakve su to cake i fore samo bile!

Došli smo do žene koja stiže da radi kao profesor književnosti sa decom, da je tu za svoju decu i da sada već ozbiljno krene putem koji smo i svi mi koji je jako dugo poznajemo i očekivali od nje. Ono što mene oduševljava je što sve što uradi je prezicno, uredno, ne sme da ima grešaka, uklopljeno da bude i praktično od izbora materijala, prijatnosti i udobnosti,  do lepote dizajna, a  tu je i poklapanje sa ličnošću onog koji će to nositi i koristiti. U tome mi je ispunila sve moje kriterijume. Nema šale. Deca i drugarice su zavapile za torbama raznih obllika i Zoka je opustila ruku…

Ljubav je rock & roll pa nije zaboravila da mogu da se sašiju i futrole za gitaru, evo jedne a možete i luđe imati, sve je dozvoljeno…

gitara

Pa neobične torbe višestruke primene:

I kako bih ja nazvala teenage torbice a moglo bi se reći  i tehno torbice jer idu tu one sluške u busu, dok džogirate, dok ignorišite okolinu i slično…

I za kraj ove početne priče o mojoj Zoki evo malo detalja sa izložbe Inside art na temu „Šta žene hoće“ održane 25.11.2015 u KC Oktobar u Beogradu, na kojoj je izlagala:

iy 2

Ćeraćemo se još…kreiraćemo još…čujem njen glas dok ovo pišem…

Dok njen blog ne ugleda svetlo dana možete je kontaktirati preko njene FB stranice.

 FB stranica : Zorica Smiljanić  zorica

 

Zavodljiva retorika: možemo li joj se odupreti?

Hofmanaginica

Elokvencija je najstarija od svih veština. tako, da bi postao govornikom, ni učitelji, ni pravila, ni svakodnevna vežbanja nisu dovoljna. – Ciceron

Ono što je Platon zahtevao od pravog prijatelja mudrosti i nauke, da naime voli svaku nauku, a nijednu vrstu znanja i obrazovanosti da ne odbacuje, to je imao Ciceron. Njegova besednička slava traje i danas, pored svih promena koje su se pojavile u besedništvu. Ciceron se od mladosti bio predao advokatskom radu i nije se do slave penjao polagano, nego je odmah zablistao slavom te je na rimskom forumu važio kao najugledniji branilac.Ciceron je za besednike čija se veština sastojala u vikanju umeo  podrugljivo govoriti da zbog svoje nesposobnosti uzjahuje na viku kao hromi na konja. Kolikou današnje vreme imamo ovakvih “ besednika “ koji viču i pričaju svi u isti mah, paralelno, ne slušajući jedan drugoga.

U vreme kad se Ciceron bavio politikom primetio je da zanatlije koje se…

View original post 823 more words

IZLOG

Danas sa vrlo zanimljivom temom gost bloga je Tanja Taubner
TANJA T

Bez foliranja – izlozi su neprolazni izazov. Nema žene, a počesto i muškarca, koji ne zastane ispred izloga sa cipelama, galerijskih izloga, onih sa odećom ili sa knjigama… Još ako su atraktivno uređeni, još ako su svetlo, boje, raspored robe usklađeni sa istom – nema da omane.

Čudesno zanimljiva činjenica, bar za mene, jeste ta da je savremeni izlog izmislio niko drugi do Frenk Baum, autor čuvenog romana za decu „Čarobnjak iz Oza“. Nije ni čudo kada se uzme u obzir da je Baumu u mladosti pozorište bilo velika strast. Njegov osećaj za teatralnost naveo ga je da sam počne da se bavi trgovinom. Da li je Baum, budući da je bio iz poprilično imućne porodice, ovim tek zadovoljavao svoju potrebu za igrom? Vrlo moguće. Akcenat je stavio na vizuelni aranžman svoje radnje, tačnije – na izlog, i u tome je bio inovator. Naravno da bi njegovi koncepti danas delovali zastarelo, naivno čak, ali su tada zaista predstavljali nešto novo. Baumovi izlozi bili su puni mehaničkih leptirova, lutki za odeću koje misteriozno nestaju, svetlucavih lampi, zvezda koje se vrte i točkova koji se okreću. Kakogod – privlačili su pažnju i izazivali da se u radnju uđe.

     Vremenom je počeo da se rađa marketing u današnjem smislu te reči. Jedan od pionira bio je prof. Filip Kotler koji je 70-ih godina prošlog veka izumeo atmospherics tj. veštine, metode kako da se ljudi navedu da kupuju. Prva od njih bila je mjuzek – usklađivanje muzike sa robom, kako bi se ona uspešnije prodavala. Mjuzek navodi, i on je neprimetan. Deluje, ali ga gotovo ne čujemo. Kasnije se čitava priča upotpunjavala nizom atmospherics trikova poput naročitog raspoređivanja robe, posebnim sistemima prolaza pod čudnovatim uglovima, svakako dobro osmišljenih iako je reč o organizovanom neredu…

     Ne bi li tako trebalo da bude i sa našim izlozima? Uzmimo da u njima držimo tekstove koje objavljujemo na blogu, u časopisima…. Naravno da nam je stalo da čitaoci kroče unutra, da ih pročitaju i da ponešto od izloženog postane i njihovo.

Ima raznih izlagača, i raznih izloga. Ipak, dve kategorije dominiraju nad svim našim različitostima: ili uređujemo, svesno i marljivo, svoje izloge, ili izlozi uređuju sami sebe. Protiv drugog jesam, za prvo glasam uvek. Zato što tekst koji je tek izašao iz nas, iz onog prvog hinta i početnog nadahnuća, ne može biti dovoljno snažan ukoliko se ne uglača, poravna, sabere i dotera, dakle – ukoliko se ipak strateški ne isplanira. Da, ma kako grubo da zvuči, tekstovi jesu roba u izlogu.

Pa tako, ima izloga haotičnih, ima sumornih, kitnjastih, bezukusnih, preukusnih, otmenih, krajnje originalnih, nadobudnih, duhovitih, anemičnih, koleričnih ili potpuno praznih. Da, izlozi mogu da budu i prazni ali se uvek nađu oni koji i takve vole.

Sa izlozima je kao sa bilo kojim fenomenom na ovome svetu: svakog nađe njegova publika. Ali, o ukusima se ne raspravlja, niti se tuđi kriterijumi smeju kritikovati. Osim kada obezvređuju nas. Pa ni tad, kad malo bolje razmislim. Dovoljno je da dosledno sledimo sebe i da nam je u tome lepo. I da stojimo iza svih domina, šuma, durbina, praporaca, pustinja, ludila i svega što namerni i slučajni prolaznici u našem izlogu mogu da vide.

PS

Želim da napomenem da je „IZLOG“ bila jedna od tema na Kreativnoj radionici STREAM koju već duže vreme vodim. Obrađena lekcija o istoriji robnih kuća, mjuzeka i ostalog, bila je polazište za praktični rad kasnije to veče.

Tanja Taubner –   Kreativna radionica STREAM

Blogovanje nije nauka, samo počnite da pišete

naslovna

Gostovanje: Negoslava Stanojević

Naučila sam u životu da radim svašta. Od poljoprivrednih poslova ne umem jedino da kosim i da žanjem. U kuhinji slabije stojim sa pripremanjem ribljih specijaliteta i razvlačenjem kora za pitu, a tek da ih sučem ne umem. Od ručnih radova jedino toledo i necovanje nisam probala (ako se ne računa nekoliko poteza povezivanja iskidanog konca u kvadratiće jednog necovanog kineskog stolnjaka koji je postao zavesa), kanim se da se oprobam u dekupažu. Šijem kao osrednja šnajderka (dobro, dok šiveni predmet ne dobije traženu formu biva zavrljačen u najdalji ćošak sobe bar jedno sedam puta). Od rekreativnih aktivnosti probala sam aerobik, teretanu i jogu… ali od svih aktivnosti koje se mogu smatrati i radom i hobijem, moja najveća strast je- blogovanje.

Za mene, to nije samo lični dnevnik u elektronskoj formi, kako se vrlo često naziva ovaj sve popularniji oblik izražavanja, ličnog i profesionalnog. Niti je to samo usputna stanica za oprobavanje sopstvenih sposobnosti, niti mera istrajnosti na nečemu što je ličilo samo na jednu od mnogobrojnih aktivnosti za prekovremeno upošljavanje mozga i ruku. Najmanje prilika da pokažem da i ja imam nešto da kažem, jer tu priliku imam više od tri decenije na mnogo profesionalniji način.

Neizmerno zahvalna i svima onima koji su me, posle podužeg ubeđivanja, bukvalno naterali da pokrenem to nešto o čemu baš ništa nisam znala niti me je iole zanimalo, vrlo brzo sam napisala- hvala Bogu i hvala blogu. I to mislim i danas.

Hvala Bogu i hvala blogu

Jedni kažu da se era blogovanja polako okončava, drugi tvrde da ova aktivnost tek uzima maha i da vreme blogova-nja tek počinje, a ja na sve to mogu samo da ponovim- imaću blog sve dok traje-m.

Postoje ljudi kojima su već na rođenju sva vrata širom otvorena i njihovo je samo da koračaju, dovoljno dugačkim korakom da na vreme stignu da prođu kroz sva. Postoje i oni kojima bar nešto negde zapne, pa im u pomoć priskoče roditelji, familija, prijatelji, ljubavnici, sponzori… neko od njih, nekoliko njih ili, često, svi oni zajedno. Postoje oni koji su navikli da im baš sve obave drugi, dok puštaju da im sive ćelije odumiru zbog neaktivnosti, bildujući samo svoj ego ili svoje mišiće . I postoje oni koji bi sve da urade sami. Nezavisno  od toga da li oko sebe imaju ljude spremne da im se nađu… kao pomoć, podrška, savet ili samo leđa, zlu ne trebalo.

Sebe pronalazim u poslednjoj grupi. Tvrdoglavo nosim sve svoje terete, manje ili više teške, odbijajući  svaku pomisao na, ne traženje, već I na prihvatanje tuđe pomoći- sve dok ne shvatim da postoje I one stvari koje su mi se, jednostavno, otele. Tako se kaže u mom kraju za ono što- ne uspeš ili ne umeš. U mom slučaju, to je bilo koji iskorak iz okvira najosnovnije kompjuterske pismenosti. Koja je takođe relativan pojam, pa neću ni da ga rasčlanjujem, u nameri da se totalno ne obrukam.

Net zajednica je najpredusretljivija zajednica za koju znam

Na svu sreću da je tako, pa sam mnoge probleme vezane za funkcionisanje mašine koja mi trenutno služi kao pisaća i svih onih njenih programa koje kako-tako uspevam da koristim, uvek uspevala da rešim zahvaljujući divnim ljudima, mahom samo virtuelnim znancima.Ponešto od gradiva sam u međuvremenu uspela i da savladam, a zanimljivo mi je i to da  sam konačno shvatila zašto neke žene ne mogu da nauče, recimo, da heklaju ili muškarci da poprave kola- jednostavno, ne zanima ih.

Stvarno, mnogo mi je lakše da napišem ili sredim 15 tekstova, nego da savladavam kompjuterske programe i sve one začkoljice koje te čekaju kad se upustiš u surfovanje po njima.

ideas

 

Meni je, valjda, suđeno da pišem

Mada sam bila matematički smer u gimnaziji, više su mi išle društvene nauke. Pa sam želela da studiram književnost ili novinarstvo, ali sam bila u prilici da biram jedino između, tada jedinih, osam niških fakulteta. I onda, mada sam završila ekonomiju, obreh se ipak u – novinarstvu. Život je bolji režiser i od nas samih – vrti te, vrti, pa te na kraju ipak spusti tamo gde si i sam želeo. Ili to, zapravo, treba najpre da zaslužiš?

Čak i onda kada sam digla ruke od pisanja, već zahvalih upornima na ubeđivanju, vratih mu se na najlepši i po mene najcelishodniji način. Od bloga, preko prve knjige… I sledećih, ako ne budem lenja.

Blog je, to sam više puta ponovila, ujedno i  poligon  za samoispitivanje i samopotvrđivanje.

Mogu drugi da te hvale, lajkuju, dižu u nebesa- sve je to lepo i jako godi, ali, ako sam nisi zadovoljan, ako ne osetiš ushićenje i dok pišeš i dok gledaš to svoje pisanje na ekranu, dok taj blog ne postane sastavni deo tebe i neodvojivi deo tvoje ličnosti, to još nije to.

Ne kradi, ne laži, proveravaj činjenice

A da bi sve zaista bilo TO, bloger, onaj pravi koji voli i da piše i da bude čitan,  mora da bude iskren, najpre prema sebi samom, a onda,  jednako, iskren i prema čitaocima. Da se ne prenemaže, ne izmišlja toplu vodu, ne prežvakava stoput sažvakano, ne krade… namerno koristim ovu reč, da, da ne krade tuđe tekstove, ideje, misli, jer… u laži i krađi, posebno od kad je interneta, su jako kratke noge. Uhvatiće vas pre nego ste rekli- klik.istina

Čitanost, publika

Isto kao i onda kada, u želji da što pre osvojite neke zacrtane pozicije, koristite metode žute štampe. “Navučete” čitaoce naslovom, fotografijom, najavom,  čitanost vas izbaci na neke vodeće pozicije platformi na kojima ste, a onda se svi oni koji shvate da su prevareni nikada više ne vrate na vaš blog. Dešava se, češće nego što mislite.

pisanje

Retko kad pišem tekst iz više “cugova”. Uglavnom napišem u jednom dahu ono što želim da kažem, pogledam, sredim ili mislim da sam sredila i – objavim. Ovaj tekst sam počela da pišem pre jedno mesec dana, namenjen gostovanju kod Olje. Pa sam gostovala s nekom drugom pričom a ovaj je ostao da čeka da bude završen.

Ne, nema ovde pauze u smislu – šta sam ono ‘tela da kažeeeeeeeeeeeeem…

Samo su se u međuvremenu izdešavale neke stvari koje su moje misli skrenule u nekom drugom pravcu i koje su, čini mi se, trenutno važnije za pominjanje. I mislim da će onima koji tek ulaze u blogovske vode mnogo više pomoći nego elaboriranje mojih ličnih iskustava.

Ima na internet nebu mnogo tekstova sa savetima vezanim za blogovanje

Obrađena je bezmalo svaka stavka ove zanimacije i priznajem da sam isčitala sve ono što mi je došlo na ekran. Ne smatram izgubljenim ni ono vreme provedeno nad beskorisnim pisanijima – naravno da ima i takvih,  jer sam ponekad baš njima zahvaljujući došla do korisnih linkova.

Dakle, ako ste već tu negde, ako vam jutro umesto listanja naslovnih strana medija sa  crnim hronikama, krvavim rukama i noževima,  zapravo počinje čitanjem blogova, pa ako još i volite da komentarišete, da kažete svoj stav, vi ste već – bloger u nagoveštaju. Neka vas ne zbunjuje nabrajanje veština u kojima sam neuspešna s početka ovog teksta – spremam ja i ribu, ponekad umesim domaću pitu, uzmem i kosu i srp u ruke kad imam prilike za to.

Pa šta ako nisam baš sjajna u tim veštinama?

Ostale tekstove autorke možete pročitati na blogovima: http://negoslava.blogspot.com/ ,  https://negoslava.wordpress.com/

Sunce ti kalajisano

1

Gošća bloger Olja Ka

Znate, ja ne psujem. Nije to zato što sad, hoću da se pravim fina, već, nemam tu naviku. Kod nas niko u porodici nije psovao. Jesu se pokatkad posvađali između sebe, braća i sestre, moji ujaci i tetke mislim, ali nikad niko nije opsovao nekog.

Doduše, dešavalo se , da najstariji ujak, a kao najstarije muško u kući, valjda se podrazumevalo da on to i sme, kad je hteo da prekine svađu između sestara, umeo je da kaže; Ajde, dosta, nemojte više da se*ete! E to je za mene bila najveća psovka. Uvek.

Mada, sve dok nisam odrasla, pitala sam se šta znači kad baba kaže; A ti jedi onda, mindžu na pirindžu! Videlo se iz aviona da je iznervirana kad joj moj brat kaže da neće to što je skuvala da jede, a ona se sirota trudila da spremi najbolje što može za nas sedmoro, koliko nas je živelo u kući.

On je, uvek, nekako izvoljevao, a onda bi baba pukla i desilo bi se da mu to kaže, posle čega bi nastao mir. Premda, upamtila sam, najgora psovka moje babe, koju često citiram je bila; Sunce ti kalajisano! Ili; Milu li ti pilulu! Šta god to onda, meni, maloj devojčici, značilo.

Ove psovke sam i sama usvojila, kasnije, pa sam, kad se naljutim znala da kažem mom sinu; Uh sunce ti kalajisano, što on danas koristi kao šalu, kad priča dogodovštine svome sinu, iz svog detinjstva. Čak je i moja ćerka, kao dvogodišnja devojčica išla kroz kuću onda govoreći, kad se naljuti na svoju lutku; Sunce kasalina!

Upravo to mi je bio znak da veoma vodim računa kako i šta govorim pred svojom decom pa su se i te moje “psovke” vremenom izgubile iz mog rečnika.

Nekako kroz život, nisam imala mnogo kontakta sa ljudima koji psuju, ili možda to nisam ni primećivala. No, ipak verujem da bih to sigurno primetila upravo zato što psovka nije bila uobičajeni žargon među svetom u kojem sam se ja kretala.

Kad sam počela da radim, u jednoj renomiranoj beogradskoj bolnici vrlo brzo sam shvatila da lekari, hirurzi, psuju kao kočijaši. Šta god to značilo, a priča se i dan danas, da su kočijaši psovali i na zvezde. Dobro je, što nisu psovali svi lekari. Ustvari, nisu psovali oni, koji za tim nisu imali potrebu, jer su umeli da se izraze bez poštapalica, posebno bez tih, kako sam ih ja zvala, sirovih, prizemnih.

Sve jedno pamtiću jedan, rekla bih, vrlo nepristojan događaj koji je kao trebalo da bude i smešan. Noćno dežurstvo, hitna služba.

Lekar sa mog odeljenja, reče dok smo pravili večernju vizitu; E znaš, dovešću jednog kolegu da ti objasni šta mu treba, a u vezi telefona, pa da vidiš može li tvoj muž nešto da mu pomogne, objasni i tako to.

Nije bila naporna noć, s obzirom da je bolnica bila dežurna. Skuvale mi kafu, bolničarka i ja, sedosmo da je popijemo, da se osvežimo, kad, eto ti njih. Dođoše oni, doktor i kolega negde oko 2h.

Taj doktor je bio mlađih godina, na stažu onda. Upoznasmo se. Vidim bulji on u moje poprsje, da ne kažem, sise. Mislim se, šta li mu to znači? Samo mi je jedno dugme bilo otvoreno na uniformi. Kad on odjednom reče; Da je umesto tog MS slovo Dr vi biste bili nešto sasvim drugo!

Na mom džepu je crvenim koncem bilo izvezeno; MS Olja! Svi smo onda, medicinske sestre, imale pod obavezno, izvezena svoja imena, sa tim prefiksom MS, ili VMS, u zavisnosti od zvanja, koji su nam vezle šnajderke u bolničkoj radionici. Tako su nam uniforme bile označene, čija je čija, znalo se ko smo, koje struke, a i bilo je jeftinije od kasnijih pločica sa punim imenom i prezimenom. 2 Ostadoh zgranuta i bez teksta. Ali, prvi put, u životu mi je došlo da nekog opsujem iz sve snage i da ga oteram u.. Ipak, ustadoh, ne izdržah i rekoh doktoru sa mog odeljenja, koji mi je bio čak drug iz detinjstva; Gde si našao ovog primitivca? Sad lepo prošetajte i neka nađe nekog ko će da mu pomogne oko problema koji ima! Na mene neka ne računa.

Ma džaba mu je bilo i to što smo kasnije konstatovali da je, taj, vrli lekar, njegov drug, išao u osnovnu školu sa mojim mužem, kad je bio školovan, a nevaspitan.

Promenih ja posao, vrlo nerado, jer sam volela da radim u bolnici. Po završetku školovanja konkurisala sam samo za rad u bolnici. Ali, život ti ponekad odredi druge staze, na koje nemaš mnogo uticaja tj. imaš, ako biraš prioritet. Meni su moja deca i želja da odrastaju sa oba roditelja, danju i noću, dok ne odrastu, bila na prvom mestu moje životne rang liste.

Počeh da radim u domu zdravlja i to na dijametralno različitom odeljenju, odeljenju stomatologije. Tu me je, vremenom, sačekalo veliko nepredviđeno iznenađenje. Shvatih da su lekari hirurzi, mala deca za stomatologe, bar što se psovanja tiče. Ipak i na svu sreću, nije tako u većini.

Meni draga osoba, sa kojom sam provela radeći skoro pola svog radnog veka u domu zdravlja, psovala je gore i od kočijaša. Najgore je bilo kad kaže; Ma boli me pi..

Rekoh joj jednom da će se gadno provesti, ako joj se to zaista i desi jer svakodnevno hrani svoju podsvest tom rečenicom i na kraju će i dobiti to što traži. Smejala se, u stilu, ma vi niste normalni, a pri tom mi je dodala da ne se*em.

Ispričah joj istinitu storiju, o svom veoma bliskom rođaku, koji je bukvalno imao uzrečicu, a da nikad nije psovao; Boli me k..

E kad mu se to i desilo, zaglavio je u bolnici više od dve nedelje sa injekcijama 2x dnevno, što bi rekli iz čista mira. Više nikad nije rekao da ga boli k..

Od onda je ona, moja draga drugarica koje više nema, govorila da je boli k.. Za svaki slučaj.

Svi su se tome smejali, posebno jedna zajednička drugarica, poznanica, koja neverovatno dobro danas gleda u zvezde, a koja čudu ne može da se načudi kako sam ja to uspevala da se nikad ne naljutim na te njene jezičke bravure od psovki, a posebno da joj, kad mi kaže; Nemojte da jedete goMna, odgovorim, u šali; Vi ćete da mi zabranite.

Vrhunac svega je bilo međusobno persiranje.

Nekako sam razumela tu njenu “potrebu” za psovkama i neko bi rekao, uličnim rečnikom. Meni ona, iako je relativno često koristila te, kako ih ja zovem, jezičke prizemne poštapalice, nikad nije delovala ni nevaspitano, ni uličarski. To je jednostavno bila ona i ja sam je kao takvu volela.

Sve u svemu, kad se osvrnem, ponekad sam bila ljubomorna na one koji umeju lako da opsuju, jer, još kako bi i meni u pojedinim momentima dobro došlo da sam mogla da “odvalim” sočnu psovku, pa da stvari dovedem na svoje mesto iz mesta.

Sad, nije da ja ne znam da psujem, čak i opsujem, ali uvek kad pričam, kako ja to volim da kažem, sa jednom pametnom ženom tj. sama sa sobom. E onda dam jeziku na volju pa kad bi me neko slušao, pas s maslom ne bi polizao te moje jezičke psovačke vratolomije.

Da me pitate zašto sam ovo danas pisala, pravi odgovor ne bih znala da vam dam.

Ustvari, iskreno, iznervirah se danas onako pošteno.

Nažuljali me fišbajni iz grudnjaka. Kupila ja neke, opet bi rekla ta moja drugarica, zvezdočatica, sisodržače, ali onako, baš dobre. Treba nama gospođama u lepim godinama ti koji lepo podignu grudi da ne može ni jedna olovka da stane ispod njih, a ne, sad već, tri komaTa.

E, al ne lezi vraže. Možeš ih prati nežno, na ruke, što bi rekli, sve jedno će da se izdrndaju i da počnu da zezaju ti fišbajni i da povremeno izvire i da bockaju, pa da onda dodaješ sa strane, u sredini, maramčice da to kao, amortizuješ, što ti nikad ne pođe baš sasvim za rukom.

Ubode mene danas onako, svojski, u levu sisu, kako bi rekla normalnim jezikom moja drugarica, zvezdočatica, dok bih ja rekla sa leve strane i ja se tako iznervirah i opsovah i rekoh; Mamicu ti mračnu, sad ću te iscepam ko račun za struju!

Mamicu ti mračnu, setih se, “lepa” psovka, još jedne koleginice s posla, koja je u leto volela da nosi šešire i izgledala, čuj, izgledala, bila je dama. 3 Ama, neću da budem dama, hoću da opsujem bar kad sam sama, ko čovek! Zašto?

Što bre ne opsujem kao čovek, a ne kao tamo neka, seka persa? Ne da mi se. A da treba, treba. Ponekad.

I eto, napisah ovo što napisah i opet ne opsovah kao čovek, tj. kao moja, pa ta drugarica, koju svako malo pomenem, a kojoj, časna reč, zavidim jer ume lepo da opsuje, kad treba.

A ume ona lepo i da piše, ta zelena, kako voli da je zovemo, tek da znate.

A možda ja volim da se pravim fina, a da to i ne znam? Odoh ja , inače ću da nastavim do sutra da se pitam.

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet