Olja Ristić

Članci označeni sa „knjiga“

Osvrt na roman “Velika laž“ Sonje Atanasijević – da li smo pred eutanazijom empatije?

„Samo prihvatiš. Potpis. Pečat. Onda sVelika laztigne i velika laž koja te usisa, stisne, te nastaviš život u njenom oklopu, kao delić grandioznog mehanizma kojim upravlja ko zna ko i ko zna odakle, neki veliki brat a duša ti sve tešnja.“

„Velika laž“ je do sada čini se najangažovaniji roman Sonje Atanasijević. Iako je radnja nalik bliskoj budućnosti, kao subjektivni čitalac spremna sam da tvrdim da je ovo knjiga sadašnjeg trenutka. Realnosti. Čist prezent! Junakinja Jelena pridodaje i jasnu, tamnu viziju gde čovečanstvo može stići, a delimično je već i stiglo, nastavi li putem jedinog cilja – prosperiteta, gazeći preko svih ljudskih, humanih, kulturoloških, socioloških vrednosti pa i tradicionalnih.

Negde nam autorka nagoveštava taj sumrak civilizacije jednom fino izvajanom slikom iz detinjstva svoje junakinje Jelene:

„Jelena je, čak, dok je bila mala, u sumrak znala da sedne u svoju stoličicu na terasi i kroz metalnu ogradu posmatra pod sobom park koji postaje sve mračniji, i trotoar, i trava, i drveće, čekajući da se tama konačno spusti, želela je da bude svedok trenutka kada sve postane crno i nestane, znajući da će to biti varka…“

„I kasnije kao odraslu, Jelenu će opsedati sumračna svetlost, čak među malobrojnim pesmama koje će napisati, bar desetak za glavni motiv imaće sumrak. Bila je, zapravo, fascinirana brzinom kojom svet naizgled nestaje tonući u mrak, ubeđena da se i u ljudima događa nešto slično, da se svakodnevno menjaju mnogo više nego što su toga svesni, da postoji sumrak duše, kada biće previđa mnogo toga, puštajući da se taloži u nepristupačne kutke i pretvara u crni prah koji se nosi kao neobjašnjivi teret.“

 Roman u kome u drugom delu junakinja posustaje i pristaje da primi eksperimentalnu „vakcinu“ koja pomaže da se manje uznemirava ali uz obećanje doktora da neće izgubiti emocije, niti najdublja osećanja zvuči strašno, zar ne? Vakcina pomaže da ne bude empatična tamo gde je to suvišno. Na poslu, znamo svi već, emocijama nema mesta. U kompanijama je potrebna lojalnost. Racionalne odluke…

Ona na to pristaje tek kada strah od konstantnog pritiska od otkaza  vremenom iscrpi Jelenu, a izabrana je baš ona kao jedna od jačih, onih koji duže pružaju otpor da budu lojalni, da se ulizuju, da izdaju ili „prodaju“ kolegu, upravo ti jači su meta. Meta ljudi u agenciji Morning i eksperimentu Ministarstva prosperiteta, da im se slomi borbeni duh, etičnost, poštovanje truda, da ih vakciniše protiv suvišne empatije!

Pipke korporacija pušta preko suptilnih tehnika nagoveštaja zastrašivanja do direktnog zastrašivanja pa i ucenjivanja, preko licemernih, ulizivačkih karaktera kao što je Čamagić, lojalan direktorki Kiki, natanane mrvi deo po deo inadžijskog i zdravog sveta Jelene, prodire i u njenu porodicu. Prosperitet direktno udara na jedinku ali i na porodicu te jedinke ne bi li srušila ono što joj daje utočište i snagu. Mladi bračni par sa dvoje dece, od ljubavne, strasne i skladne porodice upada u paniku da li će suprugu srušiti radnju, Jelena da li će ostati bez posla, strah od siromaštva izaziva najstrašnije vizije da će završiti na ulici, deca u domu, stvara međusobna preispitivanja, zahlađenje odnosa, kao što i svaki strah od materijalnog propadanja ume da izazove. Mnoštvo porodica danas se može prepoznati u ovoj autorkinoj priči.

U jednom odeljku bračni par Luka i Jelena sede i razgovaraju o tome šta su mogli a nisu ostvarili u životu. Ti trenuci priznavanja sebi svedoči o njihovoj bliskosti i hrabrosti da se suoče i preispituju i sopstvenu odgovornost iako je krivica zapravo u sistemu koji „jede“ jedinku 21. veka.

„Ja sam kukavica, Luka, reče Jelena. Zaskoči me manijak, ukenjam se od straha i odustanem od životnog cilja.“

Takođe, slušajući je Luka priznaje: „Ja sam još veće govno, poče Luka svoju ispovest. Umesto da te razuverim, da pokažem da sam muško, da ti mogu biti nekakav oslonac, ja, pizda, Jeco, priznajem, oduvek sam bio pizda, i oduvek u tvojoj senci, istog časa te podržim u toj ludosti. Debil. Imaš muža debila!“

Ipak, iskrenost, ljubav prema deci i uvek lekovit i strasan seks ovu porodicu dugo ne može da razjedini. Otvorenost spašava njihove duše i oni istrajavaju. A kada ih mehanizam straha od siromaštva umori,  produbi njihovu ranjivost,  pojača sumnju da su krivi jer se nisu uklopili u ravnodušni svet kao većina dolazi i do zahlađenja u toj porodici.

„Da li se to udaljavamo, srećo, ili su zevnula vrata onog tvog podruma, gde nikada nisam bila? Doduše, jedan takav posedujem i ja. Svi ljudi, zapravo. Zato što se rodiš sam. I umreš sam. Možda se dobije s rođenjem. Prilikom izgradnje bića. Kao crna kutija u avionu. U njemu nema ničeg drugog osim gustog kosmičkog mraka s važnim podacima o tebi samom. Koji su nedostupni do samog kraja. Kada zaduva neki vetar, onaj unutarnji, pa malo tog mraka iscuri, eto sumraka duše. I onda se krišom pitaš, ko sam ustvari? Krišom, zato što se bojiš i samog pitanja, a kamoli odgovora.“

Autorka više puta u romanu pominje pojam rasula. Period pre, za vreme rasula. Jasno je da uskomešanost i poremećaj vrednosti dovodi u pitanje kako se uopšte prilagoditi i uklopiti u svet u kome smo se zatekli. Pojedinac se preispituje i slama pred korporacijom, ustrojstvom sveta gde je čovek samo broj,  gde su plave boje mora, i vesela letovanja u Grčkoj ili Španiji sa roditeljima,  samo davno izbledele uspomene iz prošlosti nekad sretnih porodica. Budućnost deluje kao sumrak. Glavna junakinja vidi zloslutnu budućnost: „Videla je ogromno polje računara, televizora, tableta, „pametnih“ telefona, svakojakih proizvoda visoke tehnologije, kao groblje koje se širi sve dalje, do horizonta, osetila je da je to početak, a možda i kraj rata tehnike protiv čoveka, svog tvorca, kome je najpre oduzela osnovne veštine, ko još sabira, množi i deli u glavi, ko još to radi…“

Njena vizija ide još dalje: „Neki um, koga će proglasiti genijalnim, izvešće naučnu studiju o štetnosti seksa sa stanovišta energije i vremena, srazmerno kratkotrajnom zadovoljstvu, još ako za rezultat ima začeće, onda je to nedopustiva količina slučajnosti koja će opredeliti vrstu i kvalitet novog ljudskog prozvoda, odnosno, bića, koje će zauzimati deo planete, ravnopravno s postojećom populacijom. Neverovatan luksuz koji civilizacija ne može sebi više da priušti…“     

 I na kraju, namerno, vratimo se početku romana. Prolog maestralno autorka predaje embrionu broj 365 koji je svevideće, sveznajuće biće koje ima svest i prozor u svet koji živi njegova majka u čijem telu se razvija. Taj embrion sa početka romana, s vremena na vreme obrati nam se tokom romana, i kao glas razuma ili kao rezime izvesne situacije podseti nas na svoju odluku zašto je odbio da se rodi. Odlučuje da se ne rodi. Ima pravo odluke. Da, da! Iako istraživanja sumnjaju da je majka izgubila plod zbog vakcine zapravo je embrion posmatravši svet iz tela svoje majke pokazao svoj stav prema njemu, odlukom da mu se ne pridruži. I kao što je nekada postojao takozvani Deus ex machina u antičkim tragedijama koji se iznenada pojavljuje i rešava zaplet, embrion stavlja odlučujuću tačku – na život. Život u kome „dve trećine ljudi smrdi od zla, a ona preostala trećina, s dobrotom u srcu, pristaje da taj vonj udiše…“

Iako na Jelenu nije delovala vakcina, jer njeno dejstvo je moguće samo ako već ima pogodno seme zla u njoj samoj. Iako na ovom svetu postoje ljudi kao ona gde eksperiment i manupulacija ne mogu istrgnuti sjaj u očima jednom delu čovečanstva. Iako bi Jelena imala snage da rodi svoje neplanirano dete…naš nežni, tužni embrion svojom odlukom osuđuje ovakav svet. Njegova odluka je bunt da dobrota ojača, da se borba za budućnost gde se neće rađati deca koja bi postajali samo nečiji brojevi i eksperimenti mora nastaviti. Zlo se može primiti samo na plodno tlo za njega. Zato zasejmo dobrotu. Empatiju. Sitnicama kao što je majušno i seme.

Da nas deca ne osude i pre nego se rode.

Sonja - Velika laz

Sonja Atanasijević

Prisutna je na književnoj sceni od sredine devedesetih godina. Objavila je šest romana i zbirku priča Krilata tuga. Za roman Vazdušni ljudi, (2013) dobila je nagradu Branko Ćopić. Ovaj roman kao i roman Bekstvo iz akvarijuma (2003) bili su u užem izboru za Ninovu nagradu. Proza joj je prevođena na engleski, bugarski, makedonski i rumunski jezik. Živi i radi u Beogradu. Velika laž je njen najnoviji roman (IK Plato)

Ćaskanje

„Priča počinje na kraju“ – osvrt na roman Miroslave Đušić Nedeljković

prica-naslovna

Ne stoji  slučajno u samom podnaslovu knjige Miroslave Đušić Nedeljković  –  „Priča počinje na kraju“ rečenica

„HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,

HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO

I KADA SMO VOLJENI.“

Roman počinje potresnom pričom upravo izuzetno hrabre, ne žene, već devojčice koja uprkos izneverenoj ljubavi pokazuje neizmernu snagu da sačuva život koji se u njoj razvija, da rodi dete. Njena ljubav prema budućem životu koji želi da podari svojoj ćerki njoj daje snagu. Ta snaga je ćerka Nina. Snažne scene kada siromašna devojčica bez igde ikoga ostavlja svoju jedinu toplinu, dragulj, malu Ninu u sirotište je tako realna, potresna.

Odmah na početku ostanete bez daha kada majka Emilija, ta devojčica koja u sebi nosi dete kaže:

„Metak koji je

lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.

Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me

ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog

ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.“

Iako je pisan po istinitoj priči autorka je svojim blagim tonom vrsnog pripovedača romaneskno dočarala izrazite emocije i budi ih tokom čitavog romana u nama.

I prepoznajemo i zapitamo se koliko ima već puno sličnih događaja u našoj realnosti. A ima ih.

Ovo je roman o žrtvama predrasuda. Roditelji za svoga sina žele bolju suprugu. Oh koliko drevna predrasuda! Nesvesni uvek koliko tragedija tom banalnom i apsurdnom predrasudom izazivaju. Jedna majka je stradala. Jedna Nina je rasla u sirotištu pa kod roditelja, usvojena. I do kraja romana ona tek kao ostvarena žena, sa brakom i porodicom počinje da razmotava svoju priču, da osvetljava svoju prošlost koja je boli.

Bol. Sve vreme junakinja koja spoznaje zašto je majka morala ostaviti je hrabra u toj svojoj boli. Ona je karakter, simbol osobe koja ume da se suoči i sa greškama roditelja, i svojih babe i dede, koja ume da prašta.

Ona je željna majke i oca. Ona je svesna da su roditelji njenog oca zapravo naudili svom sinu. Tu je  i osvešćivanje dede, koji se u starosti kaje i svestan je što je učinio svom sinu jedincu. A baka, koja je bila „tvrd orah“ i protiv Ninine majke Emilije, ima u romanu dodeljenu kaznu romanopisca.

Zaplet ni tu nije završen, postoji karakter čiji je naizgled mali gest, sakriveno pismo, prouzrokovao  tragičnu sudbinu majke Emilije. Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj gest je u prošlosti izmenio ceo svemir, povukao još jače već zloslutnu lošu sudbinu Emilije. Sebičan potez.

Sebičnost. Predrasude.

Dok su ljudi mladi i zdravi, dok ih ne savlada starost,  osećaju se da su jako važni, da su najmudriji, da žele kontrolu nad životima svoje dece dotle da to prerasta u hladnoću pa i mržnju.  Sve to otvara na bolan način, vrlo emotivnim tonom pišući, autorka.

Ona nam daje da kroz razmišljanja  i događaje kroz koje prolazi Nina upoznajemo i neobičnog oca koji je otišao u Ameriku. Nina upoznaje sestru, devojku, suprugu svog oca. Ninini potezi prema njenoj porodici koju tek otkriva svedoče da je Emilija žrtvovala svoju sudbinu zarad Nine koja je izrasla u velikog i plemenitog čoveka. Ona svojim sjajem olakšava i kajanje grešnika u njenoj priči.

Preporučujem ovaj roman, ima u njemu puno obrta, zanimljivih, dopadljivih i autentičnih slika ali pre svega ga preporučujem zbog posebne složenosti života koji je književnica Miroslava svojom zrelošću polako razmotavala  pred nama, čitaocima, sloj po sloj, da bi polako shvatali, prihvatali život u svoj njegovoj težini ali i lepoti. Posle romana „Džem od kajsija“ kojim sam bila  oduševljena  ovaj poslednji roman je jedan od  onih kada se zrelost romanopisca prikaže u svom velikom svetlu.

 

prica-poyadina

 

 

Moji razgovori sa izdavačima – Slovopres

Ovaj put razgovarala sam, vrlo otvoreno sa Miljom Lukić, vlasnicom izdavačke kuće Slovopres o književnosti, Sajmu knjiga, kako je biti izdavač u današnje vreme, koji su novi trendovi u izdavaštvu.

Klik za ceo intervju

naslovna

milja-lukic

Milja Lukić

Moje subjektivno čitanje romana „U krugu sedmice“, spisateljice Vere Uzelac

Vera

Pokušaću da, dok mi ne izmakne, zapišem svoj prvi utisak, svoja prva osećanja posle pročitanog romana.

Spisateljica  je izabrala pisanje romana iz ugla glavne junakinje, Sofije, prilagodivši diskurs  jednom maštovitom i nežnom  svetu mlade devojke,  sa svim njenim dečijim ljubomorama, nevinostima, zanosima, zaluđivanjima, greškama. Posebno u prvom delom romana. Postoji ta divna nežnost i milost prema mladosti, naivnosti, pubertskom zaljubljivanju koje može zauvek promeniti život. Inat, o tako poznat svima nama koje smo bile devojčice, a posle kajanje donekle, o!, kako smo surovi prema svojim divnim roditeljima, na trenutak mora nas podsetiti na naše devojačke dane, ispunjene više likovima iz knjiga, srećnim „hepi endovima“ nego iskustvom. Svakako, pomislih, zapitah se,   eh, kako je ta junakinja baš toliko naivna! No taj blagi odnos autora prema junakinji me je smilostivio da saosećam  – pa ona je samo devojčurak.

Sa druge strane, spisateljica, Vera Uzelac,  je itekako, mada vrlo suptilno, u malim dozama, dodavala postepeno osvrt same junakinje, nešto starije Sofije na samu sebe tako mladu,  (pa može se reći i izgubljenu u brzom i ludom svetu). Na mah sa vremenske distance, progovori u tom periodu kada je sve prošlo, kada je sve to promenilo njen životni put, Sofija. Kao da se njen uzdah nad svojom situacijom iz mladosti poklopi sa mojim, kao čitaoca.  U malim odeljcima, ili tek rečenicom jednom, ona starija Sofija začudi se nad svojom naivnošču, ispituje se zašto je trpela, otkud toliko samozavaravanja.  Na tren se proverava koliko je ljubav prema tom kobnom, mističnom mladiću, Zoranu („opasnom momku“ ),  jača od sopstvenog identiteta. Moram priznati, ponekad me je ljutila koliko se „pravila luda“ ta Sofija,  i dok je uživala i dok je trpela i praštala. Zatekla sam sebe da kao neka stroga majka pitam  – a šta!,  kao nije joj odgovaralo, šta!, nije ugađala sebi živeći u raskoši,  šta! poneke batine koje dobije zaboravljala je kao zbog ljubavi?

Da, spisateljica me je naterala da se naljutim, da se iznerviram. To je do mene, ja tako čitam knjige.

Onda se roman približio neminovnom raskolu, kraju svake bajke. A mene je valjda istovremeno oduševljala i ljutila ta bajka. U zemlji Srbiji, zemlji siromaha. Diskurs se promenio. Ušli smo Sofija i ja u sudnice, na ulice, među mafijaške obračune i teška isledništva u policiji. Tu je dominiralo znanje same spisateljice koja je „pomogla“ svojoj junakinji da opiše jednim realističnim jezikom,  profile naših specijalaca, islednika. Osvrt na njihovu surovost ali i na težinu njihovih života. No, težina ne prestaje već raste i ulazimo u sudnice gde se prelamaju korupcije svih porušenih sistema jedne gotove bespravne države, sprege političkih podobnih kriminalaca, nemoć ili potkupljivost tužilaštva. Devojčurak Sofija  – iz bajke  upada u ružan san a svet realnosti – PRAVDE u našem okruženju. Ispovest advokata i njegov lik u samoj knjizi odbranio je čast advokature na jedan način, a sa druge strane kroz lik advokata Tomislava, koji pomaže Sofiji dobili smo sliku sa čim se sve moraju boriti i njihove duše, upitanost koliko možeš ostati čist, moralan u svim tim delatnostima  – advokatura, policija, sudija, običan građanin? Da li se može oguglati posle godina rada, pomirenja sa nepravdom, smrću, opasnošću…

„Valjda je tragedija uvek lična; u punoj meri je doživljava (proživljava) samo onaj, koga je zadesila. Ne deli se bol…“

E tu sam odlutala…dan, dva nisam nastavila da čitam knjigu jer je iz mene pokuljalo sve ono što je oko mene, pa i u mom životu, što bridi, a ponešto i boli a sve stane u jednu tužnu rečenicu – pravo nije uvek pravda. Sud ne osigurava da će pravda pobediti. I tužna slika medija, politikanstva,  kiča i utrke za senzacijom koja je ušla i u tužilaštvo – „dovoljna je krivična prijava i da si odmah kriv“ . Umesto obrnuto. Sud je nekad sakupljao dokaze da je neko kriv, a u međuvremenu dok se ne dokaže pretpostavlja se da si nevin! Danas je sve zastupljenije da si prvo kriv a dokazi ako se skupe dobro je, ako se i ne dokaže opet nikom ništa.. .Mediji su zaradili, politikanti ostvarili neke svoje ciljeve, neko je sakupio poene.

Draga autorka, draga Vera,  nije mi bilo dobro dan, dva jer ta trula, gnjila Srbija o kojoj si pisala, od koje i ja na neki način, kao i tvoja junakinja Sofija želim da pobegnem, prosto me ponovo kroz redove romana udarila u glavu. I srce mi je preskakalo. Ma, nemoć sam osetila… i onda nastavila  da čitam kako se Sofija snašla dalje…
Priznajem,  Sofija je ostavljena kao lik  koji ima snažno iskustvo sreće, ljubavi, i tragedije i to sve do svoje 23. godine. Na mah, mi je delovalo da je suviše pasivna, ali kada dobro razmislim kad se zaljubiš tada sve juri brzo, kao ta krv koja šiklja u venama, i tada sve živiš u magnovenju,  shvatam da je autor upravo i prikazao pravu meru, ne ugrađujući u junakinju ono što ona ne može biti.

„Izgleda da je velika nevolja što se sa problemima i traumama čovek srodi, što se na njih navikne. Pa se onda i ne buni, pasivan, paralisan, čeka šta će dalje biti.“

Osvešćivanje, zrelost, odluke, priznanja samoj sebi, suočavanje sa samom sobom dolaze na kraju.  Kad  toliko mlad moraš da odlučiš da li ćeš nastaviti dalje ili te neće ni biti. A taj kraj je Sofijin novi početak, nešto svesnije, nešto iskrenije, pre svega prema samoj sebi. Težina teških vremena kroz koji je Srbija prolazila od devedesetih  godina prelama se i kroz život jedne obične, skromne devojke  zavedene „faustovski“  poljupcima do gorke stvarnosti, do buđenja.

Na kraju ipak Sofija nosi ime mudrosti a ugovor sa đavolom nije potpisala. Duša se vratila čistoti, samo sada osvešćena.  Odlukom. Ona stiče jedan kritički pogled na svet koji  više nije nepoznat. Oseća vrednosti svog porekla, svojih korena. A mudrost je „zarađena“ bolom. I na kraju, ironija kao satiričan odnos prema novom veku i civilizaciji upućuje da je glavna junakinja izrasla u svesnu osobu pred kojom je čovek, njegove mane i vrline, potpuno ogoljen.

Osvrt (ironičan) junakinje na novu tekovinu – psihoanalizu, kao najnoviji pokušaj da očistimo svoju savest i dušu uspeo je da me iskreno oduševi, pa i nasmeje:

„Psihoanaliza je najveće dostignuće, koje je nauka uspela da ostvari, još od doba neandertalaca! Kakav točak, kakva parna mašina, kakav automobil, penicilin, nuklearna fisija, kloniranje, letilica koja je prošla pored Jupitera, poslala stotine dragocenih snimaka i otišla u drugu galaksiju?! Sve je to sitan doživljaj! 

Ja uđem u ordinaciju, recimo kao lažov, varalica, pijanica, oportunista, sebičnjak, gubitnik, agresivni manijak, možda čak i ubica…Onda se izležavam na kauču i brbljam do iznemoglosti, koliko god dugo mogu da plaćam, bitno je samo da govorim o sebi…I kao rezultat svega toga proizađe na kraju, da to, ustvari, nisam bila ja! Bila je to moja podsvest, moj ID, koji ne mogu kontrolisati  i koji radi šta hoće; neka sasvim druga ličnost, ni nalik pravoj meni. Istraumirao me je neki događaj u detinjstvu, recimo, mama me je izlupala varjačom zato što sam joj počupala tek zasađeno cveće, dakle, šok takvog tipa stvorio je monstruma u meni, koji sada radi ono što on želi. Pa smo, onda, tim silnim pričanjem ušli tom monstrumu u trag, identifikovali ga, spoznali, prepoznali i ja ga isteram! Nakon što platim račun, odem kući laka kao pero, nevina i čista! Skoro, pa egzorcizam…“

Na žalost gorak ukus  slike  stvarnosti me ne napušta,  jer  Vera Uzelac  je duboko „potkačila“ najbolnije tačke naše realnosti, koja je još uvek vrlo slična kao i u romanu. Ako istoriju pišu pobednici, onda pisci čuvaju istinu i duh vremena ma koliko se služili fiktivnim likovima. Uvek sam tako posmatrala književnost a i ovaj roman me je u to uverio. Čuva realnu istoriju jednog vremena, a boli  jer je to naše vreme. Suočavanja nisu samo za hrabre, nekada su neminovnost, poruka je koju sam ja odlučila da čujem „U krugu sedmice“ .

Blog Vere Uzelac In Medias Res

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet