Olja Ristić

Članci označeni sa „Slovopres“

Priče iz Čudesnog vrta, Olivere Karan, utisci

Povratak izvoru, blagosti, toplini. Oaza za današnjeg čoveka. Ne, nije bajka!

Opusti se i živi! Zvuči lako. Zapravo većini je nemoguće. Danas smo zarobljeni, stegnuti i u tuđim kavezima, i u kavezima svog uma. Priroda jauče od sebičnih ljudskih ruku koje je satiru. Namesto vrtova imamo pustoši, buku, smrad, goli kamen, posečeno drveće, mučene životinje, čoveka koga ponovo žele pretvoriti u roba ili u mašinu.
Vrt u kome priroda slobodno diše, poštuje se i voli  naspram takvog izbora stvarnosti postaje utopija. Nekima staromodna utopija, koliko smo se otuđili od svoje planete iz koje ničemo i kojoj se vraćamo na kraju života.

Da, liči na bajku. Da, vrt je čudesan jer takvih vrtova imamo sve manje. Najprirodnije stvari postaju sve manje moguće. Time priče iz Čudesnog vrta, objavljene 2019. godine dobijaju iz godine u godinu novu dimenziju. Kao da raste njihova dragocenost. Kao da sve što nam 21. vek donosi, buku, krv, nasilje, našu ovisnost o tehniku, novac, naše uzbuđenje i čula sve više kupuju drame nasilja,  nepravde, poremećenosti, distopijske vizije koje nas usisavaju i polako nas sve više obuzimaju kao ovisnike o zlo koje nam topi one tanane osećaje za drugog, saosećajnost, sposobnost udruživanja u kome smo jači – i ostavlja nas same. A sami smo na vetrometini.

Hoćemo li tako rastrzani ikada više naći sebe i svoj mir, čoveka? I pitanje je da li ćemo uopšte želeti mir? Ili će nam to biti dosadno? Sviknutima na bol, nepravdu i rušilački svet u kome moramo da ogrubimo da bi preživeli.

Kontrast tog sveta i sveta Čudesnosnog vrta postaje simbol jaza koji je sam čovek u sebi i oko sebe stvorio. Oštrica je to kontrasta između sveta koji trenutno nema zrno zahvalnosti prema svemu što mu je Zemlja na poklon i ćutke dala a on ubija, ruši, i slova u tom svetu su natopljena mukom, znojem, strahom, krvlju. S druge strane je svet iz Čudesnog vrta u kome je još sačuvan čovek, ponos hrasta i gorostasnost oraha, lepota ruže, duša prirode, ptice, vrapčeta, psa, topla reč Blage (vlasnice vrta) kako je nazivaju stanari prelepe bašte. Vlasnica vrta sebe zove Darka baštovanka, i ponekad je ljuta, ponekad pričljiva, tužna, nežna, zabrinuta, ali njena ljubav prema njenim prijateljima iz vrta se oseća. I ona je zato od njih dobila ime Blaga. Svako drvo ima sačuvanu priču kako je dospelo u vrt, kako je rođeno, kako mu je ime dato (mala senica je slučajno ispustila seme i nasta crni dud) . Pišući veštinom nenametljive ruke, hajde da kažemo nenametljive rečenice koja opija svojim opisima, simbolima koji povezuju našu tradiciju, istoriju u jednoj nevinoj priči o ludostima u vrtu, Olivera Karan me je fascinirala svojim znanjem, svojim umećem da utopi i momente iz srpskih epskih pesama, ali i momente savremene simbolike takođe, i protka ih kroz svoje likove. Koristeći personifikaciju i gradeći pričama koje se slivaju jedna u drugu, zapravo jedinstveno svedočanstvo / za mene se sve stopilo kao u roman/ da i biljke i životinje i vetar, sve ima svoju dušu, brige, međusobno razgovaraju kruška, jorgovan, dudovi, u pomoć zovu vrapca protiv bubica, (maleni zvrk koji je uvek u provodu kad ga trebaju, ali doleti i vrati harmoniju, dovede broj bubica na meru koja je zakon prirode). Sve ukazuje da ono što je priroda stvorila ima svoju svrhu i meru koju treba očuvati.

Sve vreme autorka nam pripoveda kroz dve percepcije života: iz ugla stanara jedne bašte  koja se postepeno gradila – i brige, i strahove, i noćne nestašluke, i smeh i tuge njihove, sve se to u pomalo duhovitom, pomalo bajkovitom tonu, prirodno kao reka dok teče odvija pred nama.  / Put  Perlez – Beograd je Avenija dudova, vitez Tadija crni dud, epski je junak Senjanin Tadija, mladi beli jorgovan  je Milan, stari jorgovan  je Toza, dunja Zlatka, najstarija je u vrtu, pas Srećko gleda ružu Snešku, tu je i cvrčak koji sanja vile… i još mnogo preslatkih stanara vrta. Uživanje je učestvovati u tom njihovom svetu i toj igri pripovedanja.

Drugi ugao posmatranja je iz oka i duše vlasnice vrta koja je zapravo najmanje vlasnica, ona je deo vrta, ona je možda njihov anđeo čuvar, roditelj, dete a i oni su tu kad je njoj potrebna uteha, osmeh. Vrt uzvraća posvećenost i dobrotu. Uvek. I tako sa svim manama i vrlinama  svi oni  žive u skladu u oazi za koju se sve više pribojavam da ne postane bajka u smislu one poznate početne rečenice: Bilo jednom, u jednom carstvu…

Čudesan vrt sam prvi put čitala pre ove pošasti korone koja je stigla u naš mali grad u kosmosu – Zemlju. Tada se svakom pričom u meni stvarala neka nova energija, toplina, u meni se budila uspavana, uplašena ljubav promaljala je glavu, osećala sam se snažnije, te sam svako jutro počinjala jednom pričom. I dalje i čak još čvršće verujem – ovo su priče o svetu koji bi nas učinio srećnima. Zašto ne gradimo više takvih svetova, ne znam? Ono što znam, sada kada smo ušli u svet ograničenja, kada se priroda buni a neke počasti bujaju, kada bi čovek veštačko, želim da ova knjiga priča bude opomena a ne uspomena da je najsnažnije i najjače upravo ono što je prirodno. Sve što otmemo prirodi oteli smo sebi. Zato je u Čarobnom vrtu carstvo ljubavi, ne raj, već život sa sve svojim nemirima, ali koji je oaza sklada samo iz jednog, jednostavnog razloga – osvešćenosti da niko nije ni jači ni veći od te harmonije koja kao arhetipski dnk lanac večito u mnogim ljudima traga i žudi za umećem življenja u skladnoj povezanosti.

I na kraju, lako je rušiti, iskorišćavati i ne osećati. Potrebno je biti jak za suživot i tu moćnu harmoniju i čuvati tu moć poput čuvara vatre.

Nek nas u Čudesnom vrtu bude što više, nek se širi u nama, nek se borimo kroz njega. U njemu se čuva istina o čoveku i stvoritelju. O ljubavi na jedan drugačiji način. Ovde je ljubav način na koji dišemo. A dah je sve.

Lubenica bez snova, kratke priče Danijele Nenadić, IK Slovopres

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

 Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja koje prepoznajete i iz svojih života, a ona ih je sačuvala od zaborava, sa druge strane vas „preseče“, priča – životna ali teška sudbina, tužni motiv, istina, ponekad i do suza.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

Izdvojila bih nekoliko meni upečatljivih uvoda: „Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“ (priča „Zadržavanje strasti“). Zatim, „Jebeš ti ovaj život“, ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvesta trideset i trista osamdeset pet kilometara, on me je napuštao. Bio je to čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku“ (priča „Dorćolac“). Ova priča o ocu  se meni posebno dopala.

Dorcolac

Takođe, izdvojila bih emotivno najsnažniju pripovetku „Mleko ljubavi“, o Jeli sa Dinare. „Njene krave su blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće.“ A život nažalost nekada spali svu ljubav, zemlju, imetak, sećanja. „Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače. Jače, do neba. Jače, da javi da više živih u tom selu nema.“  

Mleko ljubavi

 O slobodi i besmislu života bez prave ljubavi protežu se poruke kroz nekoliko priča ali mi je najsnažniji lik koji nosi tu poruku „Šareni“.  U toj priči zadivljujuća je metafora sa pticama, koje su zastupljene u većini pripovedaka. „Tvrdio je da se ptičiji život nimalo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalni prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebonovine. Kad bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Nijedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.“

Sareni

Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Poseban je dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Iako je ovo prva knjiga i autorka je izabrala formu kratke priče, uočava se u novelističkom pripovedanju i formatu priče „Kako sam matičaru rekla NE“ da je autorka možda mogla sačuvati i nastaviti tu tematiku kao roman. Verujem da ćemo od nje, dočekati  i romaneskno štivo.

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

I za kraj, pored uvodne, meni jedne od omiljenih priča „Đumbir devojka“ tu je i priča o Čoli, ali te dogodovštine ostavljam čitaocima da sami otkriju. Neka nas na Čolu podseti spot na kraju teksta.

PS: Draga Danijela, izvini,  ižvrljala sam ti knjigu sa zadovoljstvom, emocijom na emociju ukrstih mačeve i olovku 🙂

cv

Moji razgovori sa izdavačima – Slovopres

Ovaj put razgovarala sam, vrlo otvoreno sa Miljom Lukić, vlasnicom izdavačke kuće Slovopres o književnosti, Sajmu knjiga, kako je biti izdavač u današnje vreme, koji su novi trendovi u izdavaštvu.

Klik za ceo intervju

naslovna

milja-lukic

Milja Lukić

Oblak oznaka

Živi trenutak

"Čovjek nije istkao tkanje života, on je samo nit u njemu. Što god čini tkanju, čini sam sebi." Poglavica Seattle

Dunjalučar

Magazin za filozofiju, kulturu i umjetnost

Majina igra

"Follow the rainbow over the stream, follow the fellow who follows a dream, follow the yellow brick road" :)

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelena Zagorac nešto drugačije, Jelena Zagorac Something Different(ly)

Ovde nalaze svoje mesto razni sadržaji inspirisani knjigama i decom. Different content inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

S. P. Lončar

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Sopstveni portparol (do 2020)

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu