Omaž bezuslovnoj ljubavi

Novi roman Miroslave Đušić Nedeljković , „Meni glupo bez tebe“ objavljen u izdanju izdavača Liberland. Urednik knjige je Karlo Astrahan, a moja malenkost je imala čast da bude recenzent.

Autobiografska ispovest “Meni glupo bez tebe” specifična je forma koju do sada čitalačka publika nije upoznala kroz prethodne romane Miroslave Đušić Nedeljković. Ovo je priča o dvoje ljudi koji su se sreli posle brojnih životnih iskustava i prepreka, konačno u životu pronašli jedno u drugom. Priča o iskrenoj i toploj ljubavi koja donosi mir i baš kad veruješ da zajedno možete dati punoću plemenitosti života i svojih duša, zateknu te nespremnu neke kosmičke sile i otmu ti tvoju ljubav. Dani posle toga, to suočavanje sa gubitkom, ispisali su ove stranice.

Pisac u Miroslavi smogao je snage da ispriča njihovu, gotovo nevinu i dečju ljubavnu storiju, u kojoj ćete uživati. Želja je kako i sama autorka navodi u knjizi, da se opiše šta je velika, prava ljubav i da nisu sve ljubavi iste. Koliko je povezanost bila velika, toliko je praznina veća i dublja. Ipak, ovo je i priča koja kroz dnevnike, pisma i ceduljice uspeva da izvaja lik njene ljubavi, Martina, i mi se upoznajemo sa njegovim dobrim srcem i osobenostima njegovog karaktera. Njihove međusobne prepiske dok su se upoznavali, započinjali svoju ljubav, donekle vode jednim delom ovaj autobiografski roman kroz fabulu i zaplete, kako se njihova ljubav borila. Borila za ostvarenje! Autorka je otvoreno pred nas stavila svoje i Martinove sitne ljutnje, pomirenja, iščekivanja, koje svaka prava ljubav nosi, nezavisno od godina. To daje ovim sećanjima posebnu čar i vrednost. Preplićući sećanja sa svojim trenutnim osećanjima kada je bez svog Martina ostala i koja se neminovno izlivaju otvoreno, bez zadrške, iz bola koji govori njemu svojstvenim jezikom, dobijamo ukompovani omaž jednoj bezuslovnoj ljubavi čiji večni plamen ni smrt ne može ugasiti.

Ujedno to je i poruka koja se snažno nameće, da su sve velike ljubavi srećne, uprkos surovosti života, jer sreća je voleti i biti voljen. U pesmama kojima autorka preseca delove svoje ispovesti, sadržani su sublimirani trenuci najiskrenijih emocija koje samo poezija može da ponese. I na kraju, kako nam Miroslava Đušić Nedeljković u knjizi poručuje ovaj omaž ostaje zauvek: “Možda će baš ova gomila zbrkanih mojih misli i reči bačenih na belilo papira pomoći da naša priča nikad ne umre, da je čitaju naši unuci.”

Knjiga se može naručiti kod autorke na Facebook profilu preko inboxa, pouzećem, kao i na sajtu Liberland

„Priča počinje na kraju“ – osvrt na roman Miroslave Đušić Nedeljković

Ćaskanje

Ne stoji  slučajno u samom podnaslovu knjige Miroslave Đušić Nedeljković  –  „Priča počinje na kraju“ rečenica

„HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,

HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO

I KADA SMO VOLJENI.“

Roman počinje potresnom pričom upravo izuzetno hrabre, ne žene, već devojčice koja uprkos izneverenoj ljubavi pokazuje neizmernu snagu da sačuva život koji se u njoj razvija, da rodi dete. Njena ljubav prema budućem životu koji želi da podari svojoj ćerki njoj daje snagu. Ta snaga je ćerka Nina. Snažne scene kada siromašna devojčica bez igde ikoga ostavlja svoju jedinu toplinu, dragulj, malu Ninu u sirotište je tako realna, potresna.

Odmah na početku ostanete bez daha kada majka Emilija, ta devojčica koja u sebi nosi dete kaže:

„Metak koji je

lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.

Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me

ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog

ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.“

Iako je pisan po istinitoj priči autorka je svojim blagim tonom vrsnog pripovedača romaneskno dočarala izrazite emocije i budi ih tokom čitavog romana u nama.

I prepoznajemo i zapitamo se koliko ima već puno sličnih događaja u našoj realnosti. A ima ih.

Ovo je roman o žrtvama predrasuda. Roditelji za svoga sina žele bolju suprugu. Oh koliko drevna predrasuda! Nesvesni uvek koliko tragedija tom banalnom i apsurdnom predrasudom izazivaju. Jedna majka je stradala. Jedna Nina je rasla u sirotištu pa kod roditelja, usvojena. I do kraja romana ona tek kao ostvarena žena, sa brakom i porodicom počinje da razmotava svoju priču, da osvetljava svoju prošlost koja je boli.

Bol. Sve vreme junakinja koja spoznaje zašto je majka morala ostaviti je hrabra u toj svojoj boli. Ona je karakter, simbol osobe koja ume da se suoči i sa greškama roditelja, i svojih babe i dede, koja ume da prašta.

Ona je željna majke i oca. Ona je svesna da su roditelji njenog oca zapravo naudili svom sinu. Tu je  i osvešćivanje dede, koji se u starosti kaje i svestan je što je učinio svom sinu jedincu. A baka, koja je bila „tvrd orah“ i protiv Ninine majke Emilije, ima u romanu dodeljenu kaznu romanopisca.

Zaplet ni tu nije završen, postoji karakter čiji je naizgled mali gest, sakriveno pismo, prouzrokovao  tragičnu sudbinu majke Emilije. Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj gest je u prošlosti izmenio ceo svemir, povukao još jače već zloslutnu lošu sudbinu Emilije. Sebičan potez.

Sebičnost. Predrasude.

Dok su ljudi mladi i zdravi, dok ih ne savlada starost,  osećaju se da su jako važni, da su najmudriji, da žele kontrolu nad životima svoje dece dotle da to prerasta u hladnoću pa i mržnju.  Sve to otvara na bolan način, vrlo emotivnim tonom pišući, autorka.

Ona nam daje da kroz razmišljanja  i događaje kroz koje prolazi Nina upoznajemo i neobičnog oca koji je otišao u Ameriku. Nina upoznaje sestru, devojku, suprugu svog oca. Ninini potezi prema njenoj porodici koju tek otkriva svedoče da je Emilija žrtvovala svoju sudbinu zarad Nine koja je izrasla u velikog i plemenitog čoveka. Ona svojim sjajem olakšava i kajanje grešnika u njenoj priči.

Preporučujem ovaj roman, ima u njemu puno obrta, zanimljivih, dopadljivih i autentičnih slika ali pre svega ga preporučujem zbog posebne složenosti života koji je književnica Miroslava svojom zrelošću polako razmotavala  pred nama, čitaocima, sloj po sloj, da bi polako shvatali, prihvatali život u svoj njegovoj težini ali i lepoti. Posle romana „Džem od kajsija“ kojim sam bila  oduševljena  ovaj poslednji roman je jedan od  onih kada se zrelost romanopisca prikaže u svom velikom svetlu.

 

 

 

Osvrt na roman o zločinu iz strasti -“Džem od kajsija“, Miroslava Đušić Nedeljković

“Sedela sam tu, ne znam koliko dugo. Činilo se da me i prolaznici čudno gledaju, ali nisam marila. Nisam čak osećala ni hladnoću. Bio je kraj oktobra. Miholjsko leto polako je odlazilo. Želela sam da sredim svoje misli, zato sam sedela tu, buljila u prazno. Želela sam da svi oko mene nestanu. Setila sam se devojčice, koja je pre nešto manje od dvadeset godina, veselo skakutala istom ovom stazom. Sada sam ličila na potrošenu staricu. Samo nedelju dana pre maštala sam o tome kako ću sva u belom stajati pored čoveka svog života.”

Kao što i glasi  jedan od prvih odeljaka romana autorka nam odmah oslikava “Kako je sve počelo”…

Istina je kada kažu da već na prvim stranicama knjige koju čitate možete videti da li vam taj pisac “leži” a itekako majstorstvo pisane reči.  U ovom romanu se odmah vidi koliko autorka već ima u sebi talenta da lakoćom oslikava a da ta slika bude preplavljena emocijama. Ono što je mene odmah privuklo da do ranog jutra čitam ovaj roman, ne nisam imala strpljenja da čekam sutra 🙂 je što se preda mnom našao pisac koji slika rečima. A ja to naprosto obožavam! Slike Kalemegdana, Beograda, potom kako se razvija radnja gde god da se kreće glavna junakinja Marta i koga god da sretne, to su savršene oslikane umetničke figure. Sve deluje tako lako, reči teku, opisi su puni duha, detalja, zanimljivi i imaju ritam. Da, ritam. Niti je prebrzo niti i jednog momenta dosadno. Mogla bih da se osmelim da kažem u pravom ritmu i sve sa svojom svrhom.

Puno je i dosetki i duhovitosti koju oživljaju glavni karakteri. Marta je junakinja koja puna duha, onako prvo mladalački obesno, u početku igra svoju igru sa inspektorom Marićem koja je neizmerno simpatična. Posle počinjenog zločina nad  verenikom, ona iz očajanja, zbunjenosti, iz stanja šoka u tom saslušanju doživljava jedno od svojih preobraženja. Ona od devojke koja je ipak živela u nekoj vrsti kontrole, iz porodice u kojoj je sa majkom imala hladan odnos, odnos koji joj je čitavog života nedostajao, donekle počinje da se ponaša kao ta majka, koja je uvek bila otmena, brinula o svojoj lepoti, seksualnosti, večitoj mladosti. U Marti se kao odgovor na to budi jedna reakcija u kojoj se ona iz skrhane devojke razočaranjem na saslušanju pretvara u izuzetno duhovitu, po vokaciji novinar, lucidnu žrtvu koja zavodi i ispituje i igra seksualnu igricu sa inspektorom. Ta priča saslušanja je veoma neobična i nadasve zanimljiva.

Tu se već naslućuju faze kroz koje će junakinja sve proći, od novinarke na svom zadatku, zaljubljene i srećne devojke pred venčanjem, do razočarane, povređene, spremne da ubije, da prizna, pa do potpunog psihičkog rasula, lečenja, izlečenja… Do susreta sa sobom,  posle svih faza, kada samospoznaja sve iščisti i zapravo više nema potrebe da Marta bude bilo ko drugi, kako neko drugi želi, već da bude ono što ona jeste.

“Izdali su me oni koje sam najviše volela, zgazili me kao mrava, dok je vredno sakupljao zimnicu. Možda ne kao mrava, nego kao bubamaru. Počupali su mi krila, izbrisali tufne, a po njima sam bila prepoznatljiva. Nisu mi dali da poletim i donesem goste.”

No ovaj roman sa okosnicom zločina iz strasti zapravo je roman o majci koja je nedostajala, koja je bila tu ali niste je mogli zvati mama, o nedostajanju te topline kada devojčice rastu, kada su mame uz vas dok ste još zbunjena devojčica. I onda se desi ljubav. I majka i tu ljubav na neki način otme. Oduzela joj je toplo detinjstvo, nikada nije dobila od majke ni miris domaćeg hleba, ni džem od kajsija. Uvek je to dobijala od tetka Anđe, tople žene koja je bila tu za devojčicu punu pitanja. A kao odrasloj ženi oduzela joj je ljubavnika.

I negde taj nepostojeći  most, on nije srušen, zapravo nikad nije bio ni izgrađen, između Marte i njene majke Marije Ilić je skriveni zaplet knjige. U romanu stradanje ljubavnika junakinju vodi do inspektora Marića, jer ona je spremna da prizna sve i zločin … ali nije spremna da se suoči sa majkom. Na najteži mogući način u ovom romanu gradi se most između majke i ćerke u već zrelom dobu.

Neoprostiv greh majke, nervni slom Marte, opisan vrlo uverljivo, sa jako intrigantnim i autentičnim scenama, njeno lečenje i lik doktorke vrlo blag, nova ljubav koja ne leči brzo sa inspektorom Marićem …Svi su likovi, autorki je to ja mislim, sraslo u svakoj njenoj do sada napisanoj reči, ljudi od krvi i mesa, niko nema jednostrano lice, svi imaju dubinu i neku svoju priču, a Miroslava to opisuje sa lakoćom, kroz gest, kroz način kako neko hoda, njiše kukovima…

Meni je najupečatljivija ostala urezana scena kada junakinja Marta sreće čistačicu u stanici milicije:  “Zatvorila sam oči, nažalost ovde nikoga nije bilo briga kako se ja osećam. Čula sam korake. To bi mogao biti inspektor, ali nije. Bila je tetkica. Vukla je umorno svoje noge u izlizanim teget borosanama. Lastiš na njenim isto tako izlizanim i ispranim belim čarapicama bio je vidno ispucao, cvetići po njima tek su se nazirali. Umesto da vodim svoju brigu, ja sam se u tom trenutku pitala, zašto je ta žena sebe dovela u takvo stanje. Zanimalo me je koga ima kod kuće, da li je neko čeka i ko može da čeka ovakvu spodobu. Kosa neofarbana vekovima, izgorela od kiseline i trajne. Jedino lepo na njoj bile su njene krupne oči boje badema, to nije mogla ničim da unakazi, one su bile očuvane i zabrinuto su me posmatrale. Videla sam u tim umornim očima brižan pogled, pun sažaljenja i prezira u isto vreme.”

A to je potpuna suprotnost izgledu majke glavne junakinje Marte.

“Bilo je nečeg toplog. Izgled više nije bio važan. Ovu ženu je sigurno neko čekao kod kuće, ta kuća je bila topla, bila sam sigurna u to. Obratila mi se „majčinski” sa „dete”. Moja majka nije nikada uradila ništa slično. Poželela sam da sedne pored mene, da je zagrlim, da joj stavim glavu u krilo. Poželela sam da me miluju te hrapave ruke, pune žuljeva, da osetim miris majke. Marija je mirisala na skupe parfeme, ali na majku i džem od kajsija nikada.”

Zapravo, na kraju romana kroz veoma teška stanja koja su opet ispričana kroz veoma zanimljive dijaloge koji vas i nasmeju i do suza dovedu, majka se kao i ćerka transformišu i zapravo približavaju postepeno, onom odnosu u kome će priznati svoje greške i koliko su jedna drugoj nedostajale, koliko su tokom života pogrešne vrednosti udaljavale ove dve osobe a zapravo uvek je najvažnija ta toplina, porodična iskrenost, bliskost, nebitan je svet i šta drugi kažu. Život čine sitnice poput tetka Anđinog džema od kajsija koji majka nikad nije napravila. A on je sinonim za tu bliskost i ljubav majke koju nije imala.

Ne mora uvek tako, na ovaj najteži način, i takođe, ne uspe uvek i u svakoj porodici, ali poruka je jasna, kako se i kaže u romanu: “ Dragi Bog mi je poslao poruku, da se životu treba radovati, a ne kockati se s njim besramno. Pokušala sam to da uradim, ali nije išlo, na vreme sam dobila packu, koja je zabolela i opomenula me da je to što radim pogrešno”.

Miroslava Đušić Nedeljković rođena je u Beogradu, gde živi i radi. Pisanjem se bavi još od školskih dana i do sada je objavila 6 romana. Trilogija „PROVINCIJALKA“, sa naslovima „VALJEVKA“, „BEOGRAĐANKA“ I „NATALIJA“, te roman „DŽEM OD KAJSIJA“. Ove romane je objavila izdavačka kuća „ŽIRAVAC“ iz Požege. Roman „LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA, DOGODILA SE“ objavilo je IZDAVAŠTVO PTT SRBIJA, i deo je edicije „MUZIKA DUŠE“, i nagrađen, štampanjem romana. Nedavno je objavila svoj šesti roman „DORĆOLSKE LIPE“  a očekujemo na ovogodišnjem Sajmu knjiga  2016. i najnoviji pod nazivom „PRIČA POČINJE NA KRAJU“  koji je rađen po istinitoj priči.