Kako srce bolje kuca uz srčane mane
Istraživanja pokazuju da više od 50% zdrave dece ima šum na srcu i to nazivaju funkcionalnim ili fiziološkim šumom. To me nekad uteši, sa tim se znači nosimo i živimo, našli smo način. Nekada mi se čini da ne postoji čovek bez srčane mane koji hoda ovom planetom. Srce reaguje na sve, na svaku, najsuptilniju promenu spoljašneg sveta kao i na najtananije promene unutar nas. Nekada kažem: moja najveća srčana mana je moja podsvest!
Samo što mi ni ne znamo koji se sve ratovi zvezda u tom našem srcu vode!
Kada mi je poginula najbolja prijateljica, imale smo 21 godinu steglo mi se, do tada, srce zdrave mlade devojke, sportiste, one koja drži rekord na 500 metara u svojoj osnovnoj školi koji još niko nije oborio. Jednostavno prvo mi je bilo tesno u celom telu a onda se bol sakupio u grudima, levoj ruci i osetila sam blago gušenje. To je bio prvi dan. Ništa nije moglo vratiti moju drugaricu, naše dane i noći prepune ludiranja, skitanja i smeha. Problem je bio što ja nisam poverovala da smrt postoji za tako vedre, energične ljude. Problem je bio i što ni jednu suzu nisam mogla da pustim. Jedna jedina suza bi značila da je ONA stvarno otišla.
Zato je srce polako rešilo da mi pokloni znak. Krenulo je da me steže toliko da više nisam mogla da se uspravim, i trajalo je pet dana, pa još nedelju dana. Ja sam uzdisala, sve kraće udisala vazduh i na kraju se onesvestila. Našla sam se kod lekara. Probudila sam se kod maminog interniste koji je jedan od najpouzdanijih lekara u dijagnosticiranju koga sam upoznala. Sluša on mene, gleda me, pregledava žlezde, ispituje šta mi se dešava. I po prvi put čujem da on kaže da mora da se konsultuje sa doktorkom koja je iskusan kardiolog. Kaže, liči mu da imam šum na srcu ali on prosto ne veruje. Pregledavao me je godinama, bila sam dobra, srce je kucalo ono najsladje tika taka, kaže. Sećam se toga, kao da se sada dešava. Dolazi kardiolog, sluša me, par puta ponavlja postupak, i zaključuje da sam previše mršava i da mi se to ustvari čuju pluća, tj, šištanje jer sam pušač. I počinje paljba na mene pa zar sportista da se navuče na cigarete! Mož’te misliti ja među četiri zida, pušač usamljeni, među ljutim belim mantilima! Znala sam, podsvesno, oni samo brinu za mene…
I sećam se, rekla sam mom divnom doktoru možda je taj šum koji on čuje i niko više, jer me voli , a ja isti taj šum osećam, zapravo, onaj zaključani bol kada neke stvari u životu ne želiš da prihvatiš. Taj šum je značio : ne želim ni ja da živim tek tako, bez bola, bez kazne a moje drugarice nema. Ta srčana mana nosila je ime moje najbolje drugarice.
Moj život se menja a to nikad nije bezbolno. To je bio onaj prvi trenutak kada me je iz detinjastog sna probudila tek prva teška životna lekcija. Nije sve kako ja hoću! Nije sve pravedno! Da, puno puta ću se osećati ovako bespomoćno i taj bes što sam nemoćna šumeće i boleće me u grudima. Ali rešila sam da se borim. Šetnjama, laganim kako mi je doktor rekao. Duge, svakodnevne, lagane šetnje. Kiseonik, ptice, psi lutalice, šuma i ja. To su bila jutra i večeri razmišljanja, prihvatanja, neodustajanja. Šetnje sazrevanja.
Taj isti šum i ja sretali smo se mnogo puta od tada. Dogovarali smo se hoćemo li napred ili nazad.
Nekad smo spavali, da zaboravimo, nekad smo urlali da nebo čuje šta ja imam da mu kažem, nekad smo šetali i pričali sa pticama. Uvek smo učili. Na teži način. Mada lakog načina nema ako hoćeš da učiš, govorili su mi…ako hoćeš da voliš…
Srce kuca za nas kao časovnik jedne druge dimenzije vremena. Ne moramo ga uvek razumeti, ali živimo samo ako mu verujemo.
Slučajni bloger 
Skorašnji komentari