Olja Ristić

Članci označeni sa „Sunce“

Sunce ti kalajisano

1

Gošća bloger Olja Ka

Znate, ja ne psujem. Nije to zato što sad, hoću da se pravim fina, već, nemam tu naviku. Kod nas niko u porodici nije psovao. Jesu se pokatkad posvađali između sebe, braća i sestre, moji ujaci i tetke mislim, ali nikad niko nije opsovao nekog.

Doduše, dešavalo se , da najstariji ujak, a kao najstarije muško u kući, valjda se podrazumevalo da on to i sme, kad je hteo da prekine svađu između sestara, umeo je da kaže; Ajde, dosta, nemojte više da se*ete! E to je za mene bila najveća psovka. Uvek.

Mada, sve dok nisam odrasla, pitala sam se šta znači kad baba kaže; A ti jedi onda, mindžu na pirindžu! Videlo se iz aviona da je iznervirana kad joj moj brat kaže da neće to što je skuvala da jede, a ona se sirota trudila da spremi najbolje što može za nas sedmoro, koliko nas je živelo u kući.

On je, uvek, nekako izvoljevao, a onda bi baba pukla i desilo bi se da mu to kaže, posle čega bi nastao mir. Premda, upamtila sam, najgora psovka moje babe, koju često citiram je bila; Sunce ti kalajisano! Ili; Milu li ti pilulu! Šta god to onda, meni, maloj devojčici, značilo.

Ove psovke sam i sama usvojila, kasnije, pa sam, kad se naljutim znala da kažem mom sinu; Uh sunce ti kalajisano, što on danas koristi kao šalu, kad priča dogodovštine svome sinu, iz svog detinjstva. Čak je i moja ćerka, kao dvogodišnja devojčica išla kroz kuću onda govoreći, kad se naljuti na svoju lutku; Sunce kasalina!

Upravo to mi je bio znak da veoma vodim računa kako i šta govorim pred svojom decom pa su se i te moje “psovke” vremenom izgubile iz mog rečnika.

Nekako kroz život, nisam imala mnogo kontakta sa ljudima koji psuju, ili možda to nisam ni primećivala. No, ipak verujem da bih to sigurno primetila upravo zato što psovka nije bila uobičajeni žargon među svetom u kojem sam se ja kretala.

Kad sam počela da radim, u jednoj renomiranoj beogradskoj bolnici vrlo brzo sam shvatila da lekari, hirurzi, psuju kao kočijaši. Šta god to značilo, a priča se i dan danas, da su kočijaši psovali i na zvezde. Dobro je, što nisu psovali svi lekari. Ustvari, nisu psovali oni, koji za tim nisu imali potrebu, jer su umeli da se izraze bez poštapalica, posebno bez tih, kako sam ih ja zvala, sirovih, prizemnih.

Sve jedno pamtiću jedan, rekla bih, vrlo nepristojan događaj koji je kao trebalo da bude i smešan. Noćno dežurstvo, hitna služba.

Lekar sa mog odeljenja, reče dok smo pravili večernju vizitu; E znaš, dovešću jednog kolegu da ti objasni šta mu treba, a u vezi telefona, pa da vidiš može li tvoj muž nešto da mu pomogne, objasni i tako to.

Nije bila naporna noć, s obzirom da je bolnica bila dežurna. Skuvale mi kafu, bolničarka i ja, sedosmo da je popijemo, da se osvežimo, kad, eto ti njih. Dođoše oni, doktor i kolega negde oko 2h.

Taj doktor je bio mlađih godina, na stažu onda. Upoznasmo se. Vidim bulji on u moje poprsje, da ne kažem, sise. Mislim se, šta li mu to znači? Samo mi je jedno dugme bilo otvoreno na uniformi. Kad on odjednom reče; Da je umesto tog MS slovo Dr vi biste bili nešto sasvim drugo!

Na mom džepu je crvenim koncem bilo izvezeno; MS Olja! Svi smo onda, medicinske sestre, imale pod obavezno, izvezena svoja imena, sa tim prefiksom MS, ili VMS, u zavisnosti od zvanja, koji su nam vezle šnajderke u bolničkoj radionici. Tako su nam uniforme bile označene, čija je čija, znalo se ko smo, koje struke, a i bilo je jeftinije od kasnijih pločica sa punim imenom i prezimenom. 2 Ostadoh zgranuta i bez teksta. Ali, prvi put, u životu mi je došlo da nekog opsujem iz sve snage i da ga oteram u.. Ipak, ustadoh, ne izdržah i rekoh doktoru sa mog odeljenja, koji mi je bio čak drug iz detinjstva; Gde si našao ovog primitivca? Sad lepo prošetajte i neka nađe nekog ko će da mu pomogne oko problema koji ima! Na mene neka ne računa.

Ma džaba mu je bilo i to što smo kasnije konstatovali da je, taj, vrli lekar, njegov drug, išao u osnovnu školu sa mojim mužem, kad je bio školovan, a nevaspitan.

Promenih ja posao, vrlo nerado, jer sam volela da radim u bolnici. Po završetku školovanja konkurisala sam samo za rad u bolnici. Ali, život ti ponekad odredi druge staze, na koje nemaš mnogo uticaja tj. imaš, ako biraš prioritet. Meni su moja deca i želja da odrastaju sa oba roditelja, danju i noću, dok ne odrastu, bila na prvom mestu moje životne rang liste.

Počeh da radim u domu zdravlja i to na dijametralno različitom odeljenju, odeljenju stomatologije. Tu me je, vremenom, sačekalo veliko nepredviđeno iznenađenje. Shvatih da su lekari hirurzi, mala deca za stomatologe, bar što se psovanja tiče. Ipak i na svu sreću, nije tako u većini.

Meni draga osoba, sa kojom sam provela radeći skoro pola svog radnog veka u domu zdravlja, psovala je gore i od kočijaša. Najgore je bilo kad kaže; Ma boli me pi..

Rekoh joj jednom da će se gadno provesti, ako joj se to zaista i desi jer svakodnevno hrani svoju podsvest tom rečenicom i na kraju će i dobiti to što traži. Smejala se, u stilu, ma vi niste normalni, a pri tom mi je dodala da ne se*em.

Ispričah joj istinitu storiju, o svom veoma bliskom rođaku, koji je bukvalno imao uzrečicu, a da nikad nije psovao; Boli me k..

E kad mu se to i desilo, zaglavio je u bolnici više od dve nedelje sa injekcijama 2x dnevno, što bi rekli iz čista mira. Više nikad nije rekao da ga boli k..

Od onda je ona, moja draga drugarica koje više nema, govorila da je boli k.. Za svaki slučaj.

Svi su se tome smejali, posebno jedna zajednička drugarica, poznanica, koja neverovatno dobro danas gleda u zvezde, a koja čudu ne može da se načudi kako sam ja to uspevala da se nikad ne naljutim na te njene jezičke bravure od psovki, a posebno da joj, kad mi kaže; Nemojte da jedete goMna, odgovorim, u šali; Vi ćete da mi zabranite.

Vrhunac svega je bilo međusobno persiranje.

Nekako sam razumela tu njenu “potrebu” za psovkama i neko bi rekao, uličnim rečnikom. Meni ona, iako je relativno često koristila te, kako ih ja zovem, jezičke prizemne poštapalice, nikad nije delovala ni nevaspitano, ni uličarski. To je jednostavno bila ona i ja sam je kao takvu volela.

Sve u svemu, kad se osvrnem, ponekad sam bila ljubomorna na one koji umeju lako da opsuju, jer, još kako bi i meni u pojedinim momentima dobro došlo da sam mogla da “odvalim” sočnu psovku, pa da stvari dovedem na svoje mesto iz mesta.

Sad, nije da ja ne znam da psujem, čak i opsujem, ali uvek kad pričam, kako ja to volim da kažem, sa jednom pametnom ženom tj. sama sa sobom. E onda dam jeziku na volju pa kad bi me neko slušao, pas s maslom ne bi polizao te moje jezičke psovačke vratolomije.

Da me pitate zašto sam ovo danas pisala, pravi odgovor ne bih znala da vam dam.

Ustvari, iskreno, iznervirah se danas onako pošteno.

Nažuljali me fišbajni iz grudnjaka. Kupila ja neke, opet bi rekla ta moja drugarica, zvezdočatica, sisodržače, ali onako, baš dobre. Treba nama gospođama u lepim godinama ti koji lepo podignu grudi da ne može ni jedna olovka da stane ispod njih, a ne, sad već, tri komaTa.

E, al ne lezi vraže. Možeš ih prati nežno, na ruke, što bi rekli, sve jedno će da se izdrndaju i da počnu da zezaju ti fišbajni i da povremeno izvire i da bockaju, pa da onda dodaješ sa strane, u sredini, maramčice da to kao, amortizuješ, što ti nikad ne pođe baš sasvim za rukom.

Ubode mene danas onako, svojski, u levu sisu, kako bi rekla normalnim jezikom moja drugarica, zvezdočatica, dok bih ja rekla sa leve strane i ja se tako iznervirah i opsovah i rekoh; Mamicu ti mračnu, sad ću te iscepam ko račun za struju!

Mamicu ti mračnu, setih se, “lepa” psovka, još jedne koleginice s posla, koja je u leto volela da nosi šešire i izgledala, čuj, izgledala, bila je dama. 3 Ama, neću da budem dama, hoću da opsujem bar kad sam sama, ko čovek! Zašto?

Što bre ne opsujem kao čovek, a ne kao tamo neka, seka persa? Ne da mi se. A da treba, treba. Ponekad.

I eto, napisah ovo što napisah i opet ne opsovah kao čovek, tj. kao moja, pa ta drugarica, koju svako malo pomenem, a kojoj, časna reč, zavidim jer ume lepo da opsuje, kad treba.

A ume ona lepo i da piše, ta zelena, kako voli da je zovemo, tek da znate.

A možda ja volim da se pravim fina, a da to i ne znam? Odoh ja , inače ću da nastavim do sutra da se pitam.

Advertisements
Ćaskanje

Trikovi sa tortama i mačkom

blog games

( Ovo je deo igrice medju blogerima novi  nominovani  blogeri /vidi u PS/  Rada72Leon M. , egomarijagostkodgroficenaveceri , KatarinaBarbaraDarko Tadić) Moj odgovor na Radin zadatak napisati pricu od reči Torta, Sunce, ljubav, proleće, mačka.

*

Ne volim torte iz više razloga. Prvi je što ih svekrva i suprug obožavaju a ja sam lenja da ih pravim. Znači možete misliti kako je meni… Vadim se sa slanim specijalitetima kod pomenutih inače bilo bi baš zeznuto.

 Kad vidim kako divnih, kreativnih torti ima, sada su tu fondani, patuljci, zvezdice, ma mašnice,  divota jedna!,  ja se prvo divim, estetika je to, ali najrađe bih ih na sunce pa nek se tope i krive, sve bih ja to pobacala!  Pri tom, veliki sam protivnik tog veštačkog šećera u njima obilato nakrkanog da mi se i pomalo gade.

Takođe, moja mačka ne podnosi slatkiše i  zato je ona moja miljenica. Ona voli proleće, sunčan dan, i da ruši torte koje ja na silu ipak napravim iz ljubavi svom suprugu.

Ipak miljenik moje miljenice nisam JA nego Nešoni tako da većinom taj gospodin muž za mene je nedostupan. Sedne mačka u krilo kod njega – ne silazi, legne pod ćebence prede mu uz stomak  – ne mrda.

Okrenem ja drugi list.

Ok. Torte sam rešila. Naručujem ih od rođake samo Nešoniju za rođendan a ostale dane prave ih moja majka ili svekrva, ponekad moja sestra. I torta izgleda ovako kad je ja ne pravim:

torta za nesu

Za one hladnije sezone kaljeva peć je nagarena, i mačka je na njoj tako da za hladne dane sam je se rešila ne mrda od pećke, dakle imam slobodnog muža. Samo za sebe.

Problem je to proleće…hm…ni toplo ni hladno…napolju sunce, maca se zaludi u dvorištu skače sa kruške na orah, sa oraha na komšijski krov, pa nazad na naš oluk, tu lovi guštere i baca ih odozgo, valjda misli “nisu još doručkovali”.  Luda mačka. Onda padne popodnevno sunčanje na šupi, milina, sloboda!,  do uveče to je bračni vikend, čavrljanje, maženje, bistri se dnevna politika, sluša se muzika…

Ipak prolećno veče je samo njeno i Nešoni je samo njen. Mene teše dva verna psa.

Ali pronašla sam jednu mekanu tašnu, eto zašto su ženske tašne enigma uvek! meku iznutra. Sada je to njeno omiljeno mestašce za noćnu dremku.

Dakle termin od ponoći do jutra je opet moj!  

Mi smo ustvari jedna džungla od porodice …

PS Posto je ovo deo igrice koju je zapocela Rada na blogu Dnevnik slučajne domaćice i zadala nam reci Torta, Sunce, ljubav, proleće, mačka koje nase price moraju da sadrze ovo je moj odgovor na igricu.

Za sledeći krug reči su Uspeh, pauk, muva, vatra, pad  a nominujem blogere :

Rada72

Leon M.

egomarija

gostkodgroficenaveceri

KatarinaBarbara

Darko Tadić

Oblak oznaka

Dobrodošli...

Aleksandar Simić

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Volim da čitam ljude, još više kada oni čitaju mene.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom