Olja Ristić

Članci označeni sa „kupatilo“

Esej o klozetskoj šolji

wc solja

I nije nekim ljudima mesto u toj šolji.

A nekima baš jeste.

Razlikuju se oni koji su toliko sranjce / deminutiv je da pristojnije zvuči inače je nepravilno u ovom slučaju, ali pošto su prilike takve napravićemo izuzetak/  da dva puta moraš da puštaš vodu za njima. Najskuplji osveživač ne može dugo da ih izbriše iz tvog života.

Nekad stavljam mirišljave kreme u nos, ali jok, još su tu. Jbg, kad su baš zasrali.

Ima i onih koji su mala govanca, onako često a po malko, ne znaš da li da im daš posip za mace ili ipak zaslužuju pravu ljudsku klozetsku šolju.

Jer nije taj porcelan, italijanski dizajn baš za svačije dupe.

Ima ta šolja šta da ispriča. Kakve su tu sve gozbe završile, a kad bi još i tračeve sa svih tih bahanalija mogla da ispriča, pola grada bi zaratilo.

Nego zezaju ove nove tehnologije.  Dok se to negde iza drveta đubrilo rastao ili korov ili ruža. Potom kad su uveli stolice tu je bio onaj  stari VIM majstor spirao to onako po narodski. Nekako smo se nosili. Onda se zaoštrilo to sa fekalijama i bacila se nauka na jačanje borbe, pa se rodili MR Proper, Bref, Domestos.

Sve neka zvučna imena protiv normalnih ljudskih potreba.

U tu je tek došlo do prevrata u civilizacijskom razvoju klozetske šolje!

Kako kaže moja Slaki: „slušaj je kako priča kao da serucka cvetiće!“  E tako nekako ta narodska se pretvorila u redovno stanje. Svi su doterani, ulickani, mirišljavi, niti prde, niti im se piški, nekad im se mokri a ono drugo, to kao da sruši svaki mit o boginji ženi i apolonu muškarcu. Klozetska ustvari postade bašta, da ne veruješ!

Svi bi mi da nam ono ispod miriše, pa tu su plave Ocean i Lemon kuglice i stvarno ja više ne znam da li piškim izgleda limunadu a recikliram direktno u okean iako je miljama daleko.

Klozetska me upozorila da smo neviđeni foliranti.

Ne znam kako vi ali ja sam skroz zbunjena.

Jedino mi je sad jasnije zašto onaj kotlić onoliko šišti, tek je njemu svega dosta!

 

photo: wc-solje-i-pisoari-iz-najludih-snova

 

preneto na portalu: http://niskevesti.rs/moja-prica-1/item/12629-esej-o-klozetskoj-soljiniske-vesti

Advertisements

Ogled o sapunu

sapuni

soap

Kada sam bila jako mala, otprilike, kada su mi tek iznikli prvi zubi, najveća moja tajna i strast bilo je to da jedem sapune. Tako glatki, klizavi, mirisali su na razno bilje: jorgovane, ruže, kamilicu, njihove predivne pastelne boje, nagonile su me da ih cele smažem za čas.

Plavi sapun bio je nebo koje će se preseliti u mene i mislila sam ako ga pojedem, uveče u postelji u meni će sijati Mesec, zvezde će se raspoređivati po mom telu, a zvezda padalica pašće u moj san. Tako sam znala da ću lepo sanjati.

I danas najčešće kupam sebe plavetnilom sapuna. Moje kupatilo je pretrpano njima. Tri su na lavabou, dva na kadi, još dva iznad kade, tri u polici čekaju u rezervi. Više ne jedem sapune. Njima skidam nečistoću sa sebe, koristim ih za ono za šta ih odrasli koriste. Iskorišćavam ih. Ponekad mi je žao što se potroše a nisam ni primetila njihov oblik, njihovu boju. Sapuni brzo stare i umiru. Oni su prvo novi, sjajni, tvrdi, ali u vodi lako smekšaju, rastvaraju se što i jeste njihova funkcija, njihov život. Istovremeno, što su korisniji, smisleniji, funkcionalniji, sve su bliže smrti. Kada smekšaju onda se lako krive, gnječe, lome, tope i umiru tanki, sasušeni, zapali iza kade ili korpe za prijavi  veš.

Čini mi se da postoji reakcija sapuna na čoveka, na ljud­sku dušu, izvesna vernost prema gazdi poput odanog psa. Čovekova zahvalnost plemenitoj prirodi sapuna krije se u sposobnosti ljudskog tkiva da ih učini trajnijim. Kao da, ipak sapuni nikada ne nestaju potpuno. Utrljani u kožu, ma koliko ispirani mlazevima tuševa, slanim morima, slatkim jezerima, oštrim sunđerima, svaki od njih kao da ostavlja bar mali trag urastao u naše tkivo doživotno. Tako telo još uvek čuva u barem  jed­noj svojoj pori miris,   česticu onog sapuna kojim su me okupali po prvi put u životu.

Mada, taj prvi sapun kojim su sprali s mene jedan svet, svet u majčinoj utrobi, žacne me povremeno na ramenu. Čini mi se da baš zbog njega i danas, dok se izjutra umivam, poželim da taj sapun u ruci halapljivo zagrizem.

 

photo by

 

Ogled o pranju zuba

usne2

Čaša je bela sa žutim tufnama kao oblak iz crtanih fil­mova. U oblak zabodena ružičasta četkica stoji nakrivljena kao drvo na dečijim crtežima. Jedna ruka, odmorena dugim noćnim snom uzima je iz crtanog filma, stavlja je u ustajali svet jezika poezije i zuba vremena.

Zelena boja paste beži, mimoilazi se sa belim grančicama četkice, padom u krila snežnog lavaboa, iscr­tava opominjući put kojim idu nečiste reči. Sve se potom pono­vo pokušava. Na tren, u sudaru mrzovoljni slova i ljute zelene staze rađa se zakašljali ispljuvak koji zamire s jutrom. Od gomile neizrečenih reči koje četkica šiba, muči, ne ostavlja na miru, stvara se bela pena besa. Afekte treba izvesti, odigrati, dobro protrljati. Kada se više zapeni više se ispljuje. Ribanje, čišćenje, češanje, razbuđivanje poezije i vremena rađa magično pretapanje travnato zelene u nevino belu.

Ružičasto stablo se rascve­tava u usnoj šupljini, hramu svih gutljaja, srkanja, žvakanja, stiskanja, coktanja, zviždanja, vrištanja, cviljenja, maženja, jaukanja, zapovedanja, vređanja, čuvanja tajni, zaboravljanja na vrhu jezika, zapalih sećanja u crnu rupu donje šestice levo…

Mali, privatni okean koji zgužvana šaka sručuje na hram ispira sve. Zelena staza se završava plastičnim zapušačem, ružičasto drvo se vraća u crtani film, hram svevremene poezije, prosvetljen, zatvara svoja rumena vrata.

 

photo by  amazon.com

 

Ogled o plavom zidu

pitanja u oblacima

Kupatilo je najmanja prostorija u stanu. Tačna mera iznosi dva kvadratna metra. To je ipak, dovoljno da otac, majka, ćerka, mačka i mačor, svakodnevno, po nekoliko puta, tu obav­ljaju svoje fiziološke potrebe. Takođe, pruža mogućnost neograničenog kupanja, umivanja, češljanja, gledanja u ogleda­lo, pranja veša u veš-mašini, šminkanja, razmišljanja dok se vrši velika nužda, tihog razgovora sa samim sobom. Pruža utisak zaštićenosti, skrovišta, odvojenosti od prometnog sveta pred­soblja. Kupatilo je čudan spoj skučenosti i slobode.

Kada je nešto skučeno izaziva potrebu za stvaranjem iluzije. Tako je otac došao na ideju da zid u kupatilu prekreči plavom bojom. S njim se složila ćerka dok je majka bila sum­njičava prema efektu te vrste. Ipak, zid i plafon više nisu beli. Stvorena je iluzija nebeskog prostranstva. Šta je potrebno da bi iluzija postojala? Zašto je otac i ćerka imaju? Zašto im je majka ipak dopušta?

Potrebna je plava boja,  kreč, četka za  mazanje, merdevine. Zatim, potrebna je volja, mašta, upornost, verovanje u iluziju. Ako postoji svest da je iluzija samo iluzija ona time gubi svoju čaroliju, dosadna je, nebitna. Ako, pak, sednem na WC-šolju i gledajući u plavi zid imam utisak da pišam pod vedrim nebom, onda je moja iluzija pravi užitak. Majka mi kaže da su to sve same gluposti kojima su skloni oni koji se suviše dosađuju.

Ipak, mislim da ni ona ne može da odoli plavom zidu, kada ugleda svog muža, posle dvadeset godina braka, kako se zaljubljeno naslanja na nebo, kada vidi da samo u njenom kupatilu mačke grebu vasionu, kad shvati da je njena porodica rasuta po svemiru i na okupu, istovremeno.

 

Objavljeno u časopisu Ulaznica davne 1996. godine

11651339_807512519345840_1078683136_n

 

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake