Olja Ristić

Članci označeni sa „psi“

Sa strane

Ja majmun – ti Džejn

 

majmun-s-knjigomObično kad se osetim kao majmun, jer kad si uporan i žilav da se boriš, ne tvrdoglav kao magare već izdržljiv kao vuk, a onda shvatiš da zbog hijena, papirnatih nekih gmizavaca, lihvara, od tvog poverenja u ispravnost i koliko toliko još preživeli red i znanje i struku nema ništa, onda si, jedino i samo  MAJMUN.

I sad biram šta ću. Hoću li gorila, babun u kavezu da budem ili da odem u lepu džunglu materinu i da možda budem orangutana. Ma imam izbora evo nađoh koliko sve vrsta majmuna ima samo da se odlučim.

Nego nešto sam neodlučna.

Pa neka onda život kaže koji sam ja to oblik ovih što ljušte banane, okreću crveno dupe kad ih hipokrizija smara…

I dok čekam, sedeći sa crvenom ne samo guzicom već i facom, nešto se obradovah.

Slušam…šunja se po kući, keruša od preko 13 godina, slepa, sve ona ispituje, prevrće mačje posude sa stola, otvara špajz, gega se vedra i gladna sve ona to pokrade, onda knje,knje, nešto pozove. Šta hoće sad!,  pa da je podignem na krevet, pa opet knje, knje da joj malo izmasiram leđa, pa knje, knje da je spustim da pije vodu…A kad ide da kraducka ne zove!

I onda evo malo  mira, tišina i njeno hrkanje.

Nemam učitelje. Nemam više ni autoritete mada ponekad nekome pripišem i to. Imam kuče koje je oslepelo od moždanog udara. Nekad živelo na ulici a onda puno buva, trudno, zalutalo u moje dvorište.

I ništa je nije dalo slomiti. Ona dvorište poznaje bolje od mene. I zna i gde je ispod višnje sakrila koricu hleba a gde kost ispod šimšira. Kada je oslepela njoj je bilo važno da smo mi i dalje tu. Da naši glasovi nisu nestali. Da masažu i dalje ima. Samo je pojačala, utrostručila ostala čula.

Ljubav moja, da li majmunska ne znam, učinila je da taj pas tako mirno i glasno hrče.

Unutra, među nama životinjama sve je u redu.

Spolja, među ljudima, najčešće neka majmunska posla.

Čovek je čoveku majmun.

Dajte majmuni da zaličimo na čoveka opet, poslednje vreme je došlo!

 

photo: odavde

SVE ALISINE LAŽI – III deo

Aempti

 

Na autobuskoj stanici prihvatila sam žutu torbu a Alisa je to posle prepričala Marku u pismu ovako…

Ne!

Disanje je nemoguće dok ne odem na selo, ne uzmem grabulje, počistim balegu, oko jedine krave, u štali svog strica kockara i ne nahranim je.

Dok odmaram (a on u samo jednom deljenju gubi tek nahranjenu životinju) mravi i ja smo sami. Mravi u grupi na kamenu, ne drži ih mesto. Nervozni mravi i moje dupe…

Budala.

Bole me ruke, ruke i pluća. Moj je dnevnik nestao, onaj nenapisani negde u putu, pri povratku u grad. Sa žutom torbom skotrljala sam se niz dva stepenika autobusa i potonula u trotoar na kome sam odrasla.

Na stanici poznati ljudi iz kraja. Skriveni mladunci kuje Barbare ispod trafike. Njihov doručak, uvijen u časopis. I mačke su tu negde, njihovo se prisustvo uvek oseća. Čuče pod kontejnerima. Ptice su gore. Crvi se ne vide, oni su uvek u nečemu.

SVE ALISINE LAŽI (odlomak iz novele) – I deo

Alisin konj konj_05

Alisa se setila neprospavane noći, na brzinu… prekinula me u postavljanju poslednje daske na krov kućice za pse sa četiri mini prostorije u njoj…

San se izdvojio iz borbe. Neće da učestvuje, nigde ga nema. Nesanice. Gluposti. Zvuci vozova u blizini i zapetljane leptirice u zavesi mog levog prozora.

Mada… moguće je i vidre i bele medvede, u tom stanu, sve je moguće naći.

Pingvini, neka dva, odveli su mladića, treći ga je naučio da zaluta. Mali mrazevi u njihovim srcima.

Padale su zvezde u te muške košulje i one bele i plave i zelene ali pahuljice, one bi se jedine topile na njemu i to mu se nikako nije sviđalo.

A ja mislim, pet minuta mojih, njegovih, ma uvek nečijih, kao da stiže ili kao da nikada neće ni stići. Kada nešto dolazi tada je najveća mogućnost i da izmakne. Isklizne pred samim ispruženim šakama. (Imali smo prokockanu šansu, što jeste — jeste. ) Volim taj prizor. Kratki rez posred srca mnogo puta doživljen. Deo svih. U tome počneš da uživaš još kao dete kada učiš da bacaš stvari sa određene visine ispitujući šta je to visina. I lomiš da bi osetio dubinu.

Ta 1991. godina bila je moja prva, duga gimnastička akrobacija na gredi. Vežbala sam sve dok nisam uspela da na njoj napravim zvezdu. Potom, nekako, te zvezde baš su me sustigle, napale. Veliki dani, a zašto?, pojma nemam.

Bojim se iznenadnog gubitka svesti.

Ponekad ima dana kada kažem sebi: zaslužila si da pereš veš na ruke i ničemu se ne nadaš. Pa pozvoni telefon i otopli. Prošetam šumom za svaki slučaj. Te šetnje su nešto kao kada piješ čajeve za pročišćavanje krvi — smesu koprive, peršuna i ive.

Imam prijatelja koji je novobeogradski prisutan u mom životu. U ovom gradu. Ima ga. Nema ga. Kad pozvoni telefon i otopli, odemo u „Šansu“ i odigramo dve, tri partije bilijara. Sve bolje i bolje igramo pa se manje smejemo.

Neznanje volim zbog radosti i nade da ću nešto novo možda („uz smeh samoj sebi — najdublji oblik ljubavi i opraštanja sebi“) naučiti.

U ovom trenutku baš bih rekla: jadan crv nataknut na udicu pa zamočen u vodu, kako li je njemu! Ali noć je tako otporna… traje.

*

Alisa je izjavila…

Život je vučjak. Mali crv i pratnja. Kralj i baš me briga kraljica. Muzika gvožđa. Prase i njegova majka. A krmača se sakrila u drugim pojmovima.

Praznik za noseve — mala štala, zemljoradnika — pijanice. Nevažno.

Kravama je dobro. Poseta selu bila je pogrešan potez.

Nisu sva sela idila, bekstvo u slobodu. Imanja su bez travnjaka.

Ružičnjaci su retkost i po gradovima.

Ružaaaaaaa!!! Svet mi je bolji kada tako kažem.

O bolovima u stomaku nije vreme da pričam. Ni o glavobolji svog prijatelja koji ne izlazi iz brvnare zbog toga već pet dana. Nije uopšte vreme da se govori.

U trenucima kad je okretanje glave jedini pravi gest ja šutiram konzervu tune po trotoaru i nije mi važno šta drugi o tome misle.

Mogu da ćutim. Mogu da vidim. Mogu da ćutim o onome što vidim najduže dve godine. Kada govorim, žmurim u stvari…

Čujem, verujem, bez razloga: lopta je u autu; leteći ćilim u avionu upravo odlazi za Rim; jedan kengur se rodio u beogradskom zoološkom vrtu; brilijant može biti i žut i papirnat kada dobro slažeš, verovaće ti, verovaće ti svaki dan…

I ne znam ko to govori.

Glasovi i natrule jabuke — ove zime.

*

Alisa me ispraća na moj prvi sastanak sa visokim, tamnoputim stručnjakom za rezbarenje ruže u nameštaju…

Kanarinci u kavezima prave previše buke. Ne razumem ljude koji veruju da im se ovi kreštanjem i kidanjem prelepih krila o žice svoje šupljikave ćelije ali ipak ćelije, raduju. Niti razumem kanarince koji se zaista i raduju.

Slična stvar sa ljudima mi je, pak, mnogo jasnija.

Slon, afrički, tvrdoglav je kao magare. A onaj u Indiji je pripitomljen za vuču. Da imaju Rakića Indijci bi svom slonu mogli ispevati Dolap.

Kladionice rade svake nedelje u sezoni i sportisti-konji zgrću silnu lovu.

Poslednja dva meseca prošlog leta, kladila sam se na Karolinu, nekad glavnu lady, koja stari.

Ali se još uvek rita i buni kao nijedan konj na beogradskom hipodromu. Verujem da mrzi sve ljude sem mene. I neću da menjam to verovanje, zbog tog mračnog pogleda u kome traži da je kidnapujem kad god me pogleda. Ponovo od mene da napravi sanjalicu može samo jedan konj!!!

 

nastaviće se…

 

photo: http://www.mladenmilotic.com/konji-i-zene/

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet