Salate: Za histerične i one koji ne priznaju da to katkad jesu

Ova salata je moj mali guru.

Uglavnom je to kad leti zaglavi sunce i ono ne ume da štucne, podrigne i malo iskulira nego nas opiči od ranog jutra i prži nas onako fino kao neke sardine zalutale na gradski asfalt. A more, penušavi talasići u plićaku u kome bih se rashlađivala kao neka lubenica su još daleko. Tu su grad, asfalt, doduše tu je lipa, veliki orah ali jara se obavija i oko njihovih stabala. Onda sledi jutarnji ritual, kafica, čvrsta odluka da će se i bez mora nekako živeti, raditi, znojiti. Ma nisam razmažena, ma jok! A i leto je moje omiljeno godišnje doba.

Jedino što mi se malo toga jede kada nas spiče ove temperature blizu 40 C.

Tada se svako ponaša u skladu sa svojim karakterom. A ja sam histerična. Onako baš sjajno, filmski histerišem. Prvo u sebi jer sam gladna a smlaćena toplotom, često glavoboljom a najviše čežnjom za morem, plažama, muzikom koja dopire iz daljine dok se valjam u belom pesku.

Nema mnogo lekova za to ali jedan je kod mene upalio : salata od morskih plodova. Diže kao cela kutija antidepresiva, umiruje kao lonac čaja od lipe i tri bočice valerijane. Ma haos, kao da sam i sama sunce kad navalim na tu činiju.

Posle toga i maraton po suncu mogu da istrčim.

I mnogo se smejem kao da sam duvala nešto. Čudna kombinacija.

Dovoljno je:

– malo pakovanje morskih plodova 250 grama

– maslinke po želji, može i zelene i crne

– pomorandža

– sok od limuna

– so

– maslinovo ulje

– peršunov list

Morski plodovi se prokuvaju malo, desetak minuta. Odvoje se komadići  – surimi štapići /roze komadići/ oni ne smeju da se kuvaju jer se odmah raspadnu. Oni se dodaju tek na kraju.

Pomešaju se naseckane pomorandže, maslinke i morski plodovi , dodaju se i surimi štapići, posoli, nasecka peršun, nacedi pola limuna, i doda malo virgin maslinovog ulja. Izmeša se i ostavi 15 minuta u frižideru.

Onda se još neko vreme divim svom histeričnom obličju dok ne izvadim činiju iz fridža.

Potom sledi jedno prijatno letnje šegačenje jer salata je : osmeh, energija, opuštenost, erotika, optimizam.

To nije hrana, to  je karakter.

U jesen ima efekat meditacije zimi je opaki afrodizijak.

Ova salata je moj mali verni guru.

Riblji fazoni: Oslić omađijan pomorandžom

Ustajem rano, kuvam veliku šolju kafe, 10 propolis kapi na kašičicu šećera odmah smažem, čašu vode pola sata kasnije na silu, priznajem, popijem.

Prošetaju me kuce po dvorištu, obiđemo cveće, progovorimo sa njima po koju reč dok se sistem na laptopu ne podigne.

Tako počne radni dan. A radni dan je kod mene kritična zona, dakle pet dana u nedelji kada obično jedemo “kuvano za dva dana” ili skuvano vikendom pa podeljeno u šerpice i zamrznuto, pa se to vadi, podgreva. Avaj! A ja razmažena, od malena, volim svaki dan svež, novi, tek napravljen ručak.

To mi naravno ne uspeva, pa “radi” i kod nas u kući pasulj dva dana, kuvani kupus dva dana, špagete za večeru a ostatak meni suprug prepusti za doručak. Ipak, posvetila sam, spontano, pažnju i usmerila maštu na obroke koji se mogu brzo spremiti…jer kad se zaradite pa ode to na devet, deset sati rada, i najednom glad hoće da vas pojede a razmaženo derište poraslo pa mora samo da spremi, onda sve zaurla u meni. I krene…

Najbolja je naravno sveža hrana. No ja ipak uvek imam smrznute ribe, morske plodove, posebna pakovanja dagnji u zamrzivaču. To mi je lek za neurozu! Kažu da su fini afrodizijaci ali ako će dagnje da me “vade” u krevetu onda sam “ugasila” .

Tako je jednog dana za tačno 30 minuta uz dopisivanje sa drugaricom, uz fejsbučenje nastao:

OSLIĆ sa pomorandžama i maslinama

Potrebno je:

– Setiti se šta si sve nagurala u taj zamrzivač.  Potrčati do špajiza i pronaći osliće među svim tim namirnicama.  Ne čekati ništa, jer si mnogo gladna a i suprug. Velike komade oslića, još smrznute usoliti, morska so, svakako.  Odmah ga strpati u rernu prelivenog maslinovim uljem

Posle sam malo odahnula, javila se nada , “ubrzo ćemo jesti” jer kad do kasno popodne ne jedeš skoro ništa …hm, ne valja…vrlo  nezdravo i za stomačić i za psihu.

I tu negde malo se opustih:

Uključim radio, muzikica i krenem da seckam beli luk

Začuje se kako nešto pada, lupa, ajaoj, mačka je šmugnula u špajz da je ne vidim i ja je ostavih zatvorenu tamo. Uđem  u špajz, ono jedna oborena pomorandža još se kotrlja. A maca, “šmug” napolje.

Hm, uzmem ja tu pomorandžu, mala je bila, uzmem još jednu manju, malo žongliram uz reklame na radiju pa ih oljuštim i naseckam i to.

Izvadim oslića, malo se opustio i on 🙂 . Naređam kockice pomorandži, pa naseckam zelene maslinke, sitno i to dodam, pa beli luk. Bez peršuna ni ne sedam za sto te i isitnjeni peršun na kraju pospem na sve to. Prelijem sokom od limuna, sa još malo maslinovog ulja i pola šolje za kafu belog vina.

Vratim sve to u rernu još petnaestak minuta.

A ti minuti su sasvim dovoljni da se ispije jedna čaša vina, da se još malo ogladni, da se ukućani oraspolože malkice, a onda svi ti stopljeni ukusi, saft koji se preliva preko servirane ribe sa mirisom  pomorandže, maslina, ma miris mora, snova, bajke…

Kada se tako stope ukusi, kada hrana prepozna jedna drugu, ona je najukusnija i za nas najblagotvornija.

A ova slučajna ideja, da se doda pomorandža  što nikad pre nisam probala je zapravo ukradena ideja od pomoćnice iz reda mačaka . I MJAU FRAU je dobila na kraju svoje parčence ribe.

Upotrebljeni sastojci:

– dva veća oslića

– šest maslinki

– tri čenja belog luka

– dve manje ili jedna velika pomorandža

– maslinovo ulje

– sok od pola limuna

– belo vino /pola šoljice za kafu/

Tajni sastojci nisu kod mene tajna: glad i mačka, u ovom slučaju!

Rešila sam: otvaram odeljak sa receptima by Olja

Odmah da vam priznam ljudi, imam jedva 50 kg, neprestano me muče pitanjima „kad češ da se ugojiš“ , „što ne jedeš, čoveče“!

Iskreno vreme je da priznam da ja jedem, ma ne, ja uživam u hrani! Pa i u piću, u crnom i belom vinu s vremena na vreme, tako i treba, to me je učio moj dugovečni deda. To mu je održavalo organizam vitalnim a na primer rakiju je pio: pola čašice rakije, pola voda. „Da ne udari u glavu!“, govorio je. On je znao pravi smisao reči u svemu umereno.

Razlog što mi se „ne lepi“ je u genima i to tatinim. Taj čovek pojede dva hleba dnevno i nikom ništa. Nogice ko grančice! Ima nešto u njegovom kretanju nije da nije, on je primer „zdrave pokretljivosti“. U mladosti trenirao boks, atletiku, armijski prvak Balkana na sedam kilometara, ej ludak!,  pa fudbal, razna takmičenja. Danas sa 74 godine i dalje vikendom Košutnjak, rekreativni fudbal da li je zima, led, kiša, sunce, ne bira taj. Ništa mu nije teško. Takođe, voli kučiće ima ih dosta, svoj mali azil, tri puta dnevno istrči sa njima štraftu. Recept je valjda – nikad ga ništa ne mrzi. Koliko sam mu ćerka ja u životu to od njega nisam čula.

Mama, opet se sad ipak ugojila pa se sve nadam da ću i ja, bar u njenim godinama 🙂

Ipak tajna je i dalje pored kretanja i taj gen, koji se zakačio i kod mene. Kada su mi ispitivali stomak, doktor mi je rekao da ja sasvim normalno živim sa kiselinom u želucu takvom da mogu da jedem špenadle. A? Šokirala sam se. Kaže čika doca sve je to ok jer meni ne smeta, jedino što moram da pojedem duplo više od običnog čoveka da bi mi se „zalepilo“. Možda je govorio istinu, ali ja nisam gutala špenadle da proveravam 🙂

Jedem priznajem i nezdravo. Na primer oko ponoći me spopadne glad i kad sam lenja ja smažem čips, kad imam snage da seckam i postavljam sto,  ja pojedem jedno osam centimetara slaninice sa crnim lukom. Da se razumemo  sem gricklica, sve je to i zdravo u jednoj meri, luk  posebno, ali u ponoć malo je zeznuto i za snove i za supruga.

I tako, uprkos tim mukama tokom života, ja ipak uživam u hrani. A često uživajući, mršavim. Donekle jer sam nerčik a malo i baksuz. Nekad sam i kukavica a nekad sam previše radoznala i razapnem se kao hobotnica na sve strane. I pušač sam. A ko je pušač taj teže dobija kilograme. Od tog greha se još nisam oprostila a kad ću ne zna se…

Tajna moje mršavosti je i što jedem malo hleba, retko mesim, torte skoro ni ne okusim, sve to što se mesi ja se slabo za to hvatam.

To je siguran način da se ne gojite. Ali zato mažnjavam crnu čokoladu i ona je dobra za memoriju i zdrava. Samo je nemojte previše jesti da ne biste dobili zatvor. A i ako dobijete zatvor imam i za to prirodan i najsigurniji recept koji „radi“: samelju se smokve, suve šljive, doda se med i trava Iva, pa se pomešaju, i svako jutro iz tegle po jednu kašičicu i nema zatvora. Protiv zatvora dobro je i crno vino a najsigurnije je da budete pošteni i nikad zatvor!

Ja sam se odlučila zapravo da otvorim jednu rubriku sa receptima za hranu u kojoj ja uživam, koju smatram vrlo zdravom i veliki broj kombinacija koje sam sama osmislila tokom života.

Ja jesam slučajna domaćica, mada imam dobre učitelje, baku, mamu, tri tetke izvrsne za specijalitete, svekrvu, a imam i svoju šašavu maštu. Ukus mi je malo specifičan ali ja spadam u one koji uživaju da kuvaju samo ono nešto „malkice“ „za nijansu“ drugačije.

Obećavam deliću samo ono oprobano i navešću obavezno različita mišljenja ukućana. Jer što se sviđa meni i mužu i ćaletu ne voli baš mama, što voli tata ne voli ćera, što volim ja ne voli kera…

Nadam se da će i ovo biti jedna zanimljiva kategorija na mom blogu. Prvi recept uskoro.