Uplivati u vode fantastike i sve ono što ona podrazumeva, obećava ulazak u veoma raznolik spektar književnih dela jer je sam pojam fantastike u književnosti kao žanra prilično složen. Fantastika ima svoje podžanrove tako da se dela ove tematike mogu izuzetno razlikovati. Neka najjednostavnija podela sad u 21. veku, moguće da bi se mogla suziti na dve podvrste: tradicionalna i naučna fantastika. Ako krenemo dalje da granamo žanr tu su: epska, folklorna, kriminalistička, naučna, apokaliptična – u poslednje vreme najčešće možda i ekranizovana.
Ipak, tu se može sagledavati kroz istoriju šta fantastiku razlikuje od bajke, šta od klasičnog horora i šta u određenom istorijskom razdoblju ne smatramo fantastikom. Na primer, božanstva u antičkoj književnosti ne posmatramo kao natprirodna bića jer ni to razdoblje na njih ne gleda tako. Opet sa druge strane kako je na jednoj od promocija profesor Zoran Živković, naš najpoznatiji pisac fantastike rekao ona se provlači u mnogim delima skriveno, kao na primer u “Hamletu” Šekspira, duh oca koji inicira čitavo delo jeste natprirodna motivacija čitave drame. Takođe, mnoga književna dela koja su anticipirala budućnost mogu se svrstatu u vremenu u kom su nastajala kao dela fantastike na primer “20. 000 milja pod morem” Žil Verna dok bi sada takva fabula, u veku u kome živimo bio tek zanimljiv avanturama ispunjen roman ali ne i fantastika.
Sam autor, Zoran Petrović donekle je objasnio gde on svrstava svoje delo “Praznik zveri – Žeteoci”, nazvavši je folklornom fantastikom i multižanrovskim izazovom. Možda je on i sam najbolje odredio i kao čitalac potpuno sam saglasna da se ova knjiga po njegovim rečima: „…ne zaustavlja na tome već se bavi i realnim porodičnim, kolegijalnim i međuljudskim odnosima, dodiruje ostvarene i neostvarene ljubavi, i mnoge druge elemente koje srećemo u svakodnevnom životu.“
S obzirom da nisam previše relevantna da govorim o ovom žanru jer sam od svih žanrova najslabiji poznalavac i čitalac fantastike ipak bih tvrdila da je Petrović odgovorio na osnovni žanrovski zahtev a to je po meni da nam isprva predstavlja stvaran svet, koji po sebi podrazumeva svakodnevno utemeljene izvesne realnosti i on smešta svoju fantaziju i maštu u takav realan svet i pomućuje ga natprirodnim, čudotvornim. Fikcijom a i trilerovskim zapletom dva inspektora, rušeći tu ustoličenu realnost on uvodi folkornu mitologiju, vampira (u svojoj specifičnoj novoj vizuri), vradžbine, bajalice, spravljane čudnih “musaka” u kojima su moći čaranja.
Iako je prethodni roman “Bulevar greha” ljubavno-trilerovsko delo sa mnoštvom mašte i emocija, ni prelaskom na novi žanr Petrović nije izgubio u svom talentu neobičnih opisa, emotivne povezanosti likova, darovitost za inovativnim obrtima koji otkrivaju stvarne odnose među ljudima, kolegama, duboko je dočarana neostvarena ljubav Barbare čija se sestra udala za čoveka koga ona voli pa se podala grehu i tami u “Žeteocima”. Likovima razotkriva dušu, njihove slabosti, priča njihove lične priče toliko spontano a umešno da vam se otvaraju u svoj svojoj realističnoj, duhovitoj ili pak emotivnoj slici, a opet sve to obavijeno je misterijom “Čudne šume” na Avali i “Žeteocima.
Sam početak, opis razgovora sa kćerkom Dunjom, jednog od glavnih junaka odmah vas razoruža, i tu nema ničeg nadnaravnog, ne slutite šta vas tek čeka…Tu sam pronašla jedan interesantan deo kojim se Zoran Petrović poigrao sa umetnicima a možda i samim sobom gde se govori o “muškim suzama” a dolazimo do pesnika :
“Eno Milošev tata , Zoran, je muškarac, a videla sam ga u parku, piše pesme i plače.”
“Dobro Dunja, to je drugo”
“Kako?”
“ Pa on je čovek umetnik, njima je svašta dozvoljeno”.
Sam siže romana ukratko bi se mogao opisati da jedan inspektor MUP-a iz Beograda i drugi inspektor – psihološki profajler, tragaju za ubicom, koji svoje žrtve ubija specijalnim otrovom T12. Na vratovima žrtava mogu se primetiti ugrizi koji podsećaju na ugriz vampira. Vampir sa Avale, primiren bar za savremen svet i medije skoro deceniju, čini se ponovo je aktivan. Tu nas autor vodi kroz prirodu, Avalu, Zvezdarsku šumu, ali nas i vraća u mesta u Srbiji, Gorni Nered i 1975. godinu, pa zatim čak u 1967. godinu u kuću Rogobatića. Vraća nas na davnašnji eksperiment gde se poslužio istorijskom činjenicom da je postojao Crveni krst 1941. godine u Nišu a onda dodaje svoju fiktivnu priču o eksperimentu koji se tada davno desio. Uplivava fantazija kako je sve počelo, kako se došlo do izmaštanog ali značajnog za dešavanja i do dan danas, a na granici ste kao čitalac da vam se muti pred očima šta je realno šta je fikcija. Sjajan efekat! Sve je započelo još tim eksperimentom gde je Stojan Rogobatić upoznao doktora Hansa koji je želeo da Arijevsku rasu učini savršenom, gotovo besmrtnom nazvavši tih ratnih godina eksperiment “Progres nauke”. Supstanca T12 koja dovodi naučnika Hansa u najviše uzbuđenje sreće jer kad se doda u krv ona je ta tajna koja čini njegov rad konačno uspešnim i omogućava savršenstvo. Doza humora u Petrovićevim romanima uvek postoji pa je on na ovu silnu radost doktora odgovorio šaljivo: “Dakle pravimo domaću Krvovicu”.
Tu je i neostvarena ljubav Barbare / “Barbara Ilić Neljubljena/ koja pokušava da na pijaci “Kalenić” kupi dva živa petla i jednog zeca jer za tajnu zna i takođe jako komična scena između nje i prodavačice koja ne želi da joj proda. Prodavačica kao da naslućuje čime se bavi Barbara jer folklor živi među ljudima i predanjima jer ih ona kupuje baš na Bezimenu nedelju.
Opet u odeljku Tajnožder na avalskom putu kreće potera i potraga za otmičarem a u poteru kreću / mešaju se stvaran i nestvaran svet/ i Planinske vile, Dobronoseće iz Planinskog veća. Devica se mora odvesti Gospodaru. Gospodar kao i sastojak T12 prenose se s pokoljenja na pokoljenje i ko pređe granicu Crne šume ulazi u jedan stahotan uvid i postaje deo tmine.
U odeljku Izdaja preklapaju se sve priče iz različitih razdoblja i krajeva i razvejavaju misteriju a napetost je na svom vrhuncu. Potom dolazi “Noć kad je Mesec plakao”.
Postoje na neki poseban način dirljivi momenti pa i u samim naslovima odeljaka, koji kontrastriraju sa krvavim mesecom, strahom, nemilim scenama od koje vas podilazi jeza. Takođe, poezija Petrovića ostvaruje se kroz bajalice:
“Mrtva usta. Živa rana,
Spokoju si obećana.
Mrtva rana, Živa usta
Progovori, dušo pusta.”
Ili ko su Žeteoci:
“Zluradujte se Izabrani,
pod okriljem Tame,
jer dobiste kapi mene.”
“DOBISMO KAPI TEBE, zagrme crna povorka.
“Dok Zlokobnika slavimo,
S proleća na leto, ništa da je sveto.”
“NIŠTA DA JE SVETO!”
Primi u Tamu sluge svoje,
dušom krštenom na pokrovu mrtvenom,
Bezimeni Oče, očnjaka krvavih,
prihvati grehe ŽETELACA novih!”
Promocija u biblioteci „Milutin Bojić“
Prvi deo sage “Praznik zveri” završava se “Čuvarom i Damom Zvezdarskom”. “Beograđani kažu da ih viđaju na Košutnjaku i u Zvezdarskoj šumi, Nišlije na Čairu a Novosađani u okolini Petrovaradinske tvrđave” 🙂
Uspela sam kao čitalac vizuelno da doživljavam likove i scene, a oni nastaju kao da ih je zaista autor sve već dobro upoznao i video. Avantura kroz ovaj prvi deo sage pokazala mi je koliko bogata može biti fantastika. U nastavku sage “Praznik zveri” a tu je već objavljen drugi deo – “Grehovi alijanse” slušajući Zorana Petrovića čuh da mu je namera da se ne bavi tradicionalnim vampirima već da im da jednu romantičnu pa i herojsku senku i boju, da ne budu apsolutni negativci. Zvuči jako zanimljivo pa ću se upustiti u čitanje novih plodonosnih čuda Zorana Petrovića, veoma rado!
Zoran Petrović je rođen 1968. godine u Beogradu. U periodu od 1984. do 1986. aktivno se bavio muzikom kao vokalni solista “Bukowski band-a”, a od 1987. do 1990. kao vokal projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, tada pionirskom internet komunikacijom i online gaming-om kojim se, kao hobijem, bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova”, dobija 2012. godine. Na književnoj sceni se pojavljuje 2009. sa svojom prvom zbirkom ljubavne poezije “Ženi koju volim”. Drugu zbirku, pod naslovom “Hvala što postojiš”, objavljuje 2010. godine. Njegov prvi roman, “Bulevar greha”, izašao je iz štampe 2016. godine. “Praznik Zveri” je njegov drugi roman koji je izašao u drugoj polovini januara, 2017
Slučajni bloger 
Komentari na: "Praznik zveri – Žeteoci, saga iz žanra fantastike, Zorana Petrovića" (11)
Zainteresovala si me sa ovim i to mnogo. Moracu da nabavim i da se ozviljno bacim na citanje
Hvala noćna ptico! I za drugi deo kažu da je ludilo!
Ja obozavam naucnu fantastiku tako da cu sledece nedelje morati da obidjem knjizare jer sam ove previse para dao na knjige i tako da ako ga sad nabavim ostacu bez para za zivot ali sledece je moja. Hvala tebi na uvek savrsenoj preporuci .
Ovo obavezno čitam sledeće 😁
Ja sve čitala drugo a onda se upustih baš je neobično putovanje…
Zvuči zanimljivo ali priznajem, sa fantastikom sam na VI. Ponekad sebe nateram da nešto pročitam. Poslednje je bilo pre nekoliko nedelja, prvi deo Sage o Vešcu ( Andžej Sapkovski), iz kolekcije mog starijeg deteta
I ja sam sa fantastikom na Vi no čitanje klasika „Kraj detinjstva“ Artura Klarka je svakako za mene najbolji način da se sa fantastikom pređe na ti, nema granica u književnosti, jedina granica je naš um.
Djeluje baš zanimljivo, iskreno nešto i ne volim fantastiku, ali ovo me privuklo 🙂
Drago mi je Zeljkić!
Merkam ovu knjigu od kad se pojavila i moram da priznam da si mi ovim tekstom odagnala sumnje i da moram da je pročitam u skorije vreme.
Drago mi je!