Oznake

, , , , , , , ,


moji-novi-crtezi-21758226

Gost na mom blogu je Suzana Bogdanović. Poslušajte njenu priču, a mnogi će  u njoj i prepoznati, protekle sudbine, našu prošlost, kao i sadašnjost koju živimo i želimo da budemo ti koji onim lošim stvarima neće dopustiti da se ponove.

 

*

Čika Ivica, divan čovek, bio je drug mog oca iz armije. Poreklom iz Hrvatske, iz malog, takođe divnog mesta. Svoje druženje u kasarni, nakon završetka vojničkih dana, nastavili su na veliko obostrano zadovoljstvo i kasnije. Vrlo brzo su formirali porodice, tako da pamtim da sam od malena jednom godišnje išla u Hrvatsku. Uglavnom smo odlazili preko leta.

Bio je to dug put, ali nama je cilj bio bitan, tako da nam nije teško padalo putovanje autom marke Reno 4, za to vreme,udobnim vozilom. Kad nekog želiš da vidiš, kad nekog u srcu nosiš, ne postoji nesavladiva prepreka. Tamo su nas uvek dočekivala nasmejana lica domaćina, njihovi divni prijatelji, rođaci, komšije. Pamtim te odlaske po divnoj domaćoj hrani, po prijatnim prijateljskim razgovorima, po veseljima na kojima se slušala naša, a i njihova muzika, na kojima je igrao svako sa svakim bez razlike, bez zluradih pogleda ispod oka i po smehu, zdravom i iz samog srca. Zima je bila godišnje doba, kada smo mi njima uzvraćali gostoprimstvo, oberučke ih prihvatali, kako mi, tako i ostali iz nase familije. Negde krajem januara, dok je sneg nemilice padao, jer zime su ranije bile takve, kretali su oni ka nama, takođe puni radosti zbog skorašnjeg susreta. Sedeli smo svi za istim stolom, na kom je gorela slavska sveća. Slavili smo Sv. Jovana, a nasi dragi gosti su, bez ikakvih predrasuda poštovali svaki nas običaj.

Onda je došao rat. U stvari, još i nije zvanicno počeo, a u vazduhu se osećala ona napetost i ja sam kao dete znala da neke stvari nisu više iste. Neke stvari, ali ne i one koje su vezivale naše dve porodice. Poslednji put kad sam sa roditeljima i sestrom odlazila od njih, čika Ivica je čvrsto zagrlio mog oca i nisam verovala svojim očima da sam videla da je pustio suzu. Mada, znala sam i osecala da se nesto strašno sprema. Od tog dana prošlo je dvadeset i više godina. U međuvremenu, rat koji je besneo obeležio je moje detinjstvo. Generacije su odrasle uz dnevnike od sat ipo u kojima su nas obaveštavali o broju mrtvih, bodrili na mržnju, trovali užasnim slikama. Otac je u početku pokušavao da dobije njihov broj, veze su bile u prekidu, onda je odustao, pa su prošle godine i godine i više ne znam, valjda preko nekih ljudi, saznao je da je čika Ivičina porodica dobro i na broju. Ubrzo su se čuli. Radost vam ne mogu opisati, jer osećanja nisu reči. Povremeno su se čuli, želeli da se ponovo vide, ali postajao je strah sa obe strane, strah usadjen mržnjom kojom su nam punili glave.

Međutim, želja je bila jača od straha.

Čika Ivica je prvi prelomio i došao. Posle dvadeset godina…Ponovo na našu krsnu slavu, ponovo rasterećen svih predrasuda, mržnje, divan, pametan čovek, sa najboljim prijateljskim namerama. Ne mogu vam opisati taj osećaj, kad si u iščekivanju, kad ne znaš kako će sve izgledati, kad ne znaš da li i dalje postoji i veže vas sve ono kao ranije. Trema, kao pred nastup pred milionima. A onda susret i shvatamo svi da nastavljamo tamo gde se stalo zbog tuđih ludosti, da smo svi oni prepoznatljivi, sa istim razmišljanjima i istom ljubavlju u srcu. Suze njegove i mog oca, ovog puta radosnice, pamtiću celog zivota. Drago mi je, najvise zbog oca, što mu se tako velika želja ispunila. Usledila su još dva susreta, jedan kod njih, mada nisam išla i ja i jedan kod nas. Jednog dana, dve godine nakon tog susreta, javljeno nam je da je čika Ivica stradao. Neću vam pisati koliko je bilo to teško za sve nas. Evo i sada je. S njegovom porodicom smo ostali u kontaktu, ali eto, postoji ta praznina, deo koji nedostaje.

Ovih dana sve češće čujem pozive na mržnju, zatim jezive izjave kako se ponovo zvecka oružjem , pa se pitam ima li tome kraja. Da li svi treba da budemo isključivo Srbi ili isključivo Hrvati? Da li je to uopšte bitno ako si čovek, dobar, pošten, vredan, koristan ovom svetu po dobrim delima? Ima ljudi, koji su u ovom ratu izgubili sve svoje, koji su ostali bez doma, svog jastuka, svoje lipe u dvorištu, svog života. Ima ljudi koji su ostali bez oka, bez ruke, bez duše, roditelja, dece. Oni lutaju i dan danas po svetu, ne pronalazeći sebe, jer je to njihovo JA ostalo tamo gde i početak. Žive u tišini svoje nove živote, muče se sa strahovima, tugama, slikama. Imaju ih za dva života. I oni su nekad imali prijatelje Hrvate, Srbe, bez predrasuda. A onda su došli oni treći, što mute vodu, što žive da bi mrzeli, što kroje tuđe živote.

Narod je narod, kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste.

Na kraju ove priče, koja može izazvati više različitih mišljenja, želim da kažem da sam raskrstila u svojoj glavi da neću provesti život kao crna ili bela, ova ili ona. Znam ko sam, odakle potičem, ništa ne negiram i ničeg se ne stidim, ali na kraju svega, ja sam ljudsko biće, satkano od tela i osećanja. Želim da provedem život množeći dobra dela i dobre prijatelje.

Suzana Bogdanović

photo: odavde

Advertisements