Gost na mom blogu je Suzana Bogdanović. Poslušajte njenu priču, a mnogi će u njoj i prepoznati, protekle sudbine, našu prošlost, kao i sadašnjost koju živimo i želimo da budemo ti koji onim lošim stvarima neće dopustiti da se ponove.
*
Čika Ivica, divan čovek, bio je drug mog oca iz armije. Poreklom iz Hrvatske, iz malog, takođe divnog mesta. Svoje druženje u kasarni, nakon završetka vojničkih dana, nastavili su na veliko obostrano zadovoljstvo i kasnije. Vrlo brzo su formirali porodice, tako da pamtim da sam od malena jednom godišnje išla u Hrvatsku. Uglavnom smo odlazili preko leta.
Bio je to dug put, ali nama je cilj bio bitan, tako da nam nije teško padalo putovanje autom marke Reno 4, za to vreme,udobnim vozilom. Kad nekog želiš da vidiš, kad nekog u srcu nosiš, ne postoji nesavladiva prepreka. Tamo su nas uvek dočekivala nasmejana lica domaćina, njihovi divni prijatelji, rođaci, komšije. Pamtim te odlaske po divnoj domaćoj hrani, po prijatnim prijateljskim razgovorima, po veseljima na kojima se slušala naša, a i njihova muzika, na kojima je igrao svako sa svakim bez razlike, bez zluradih pogleda ispod oka i po smehu, zdravom i iz samog srca. Zima je bila godišnje doba, kada smo mi njima uzvraćali gostoprimstvo, oberučke ih prihvatali, kako mi, tako i ostali iz nase familije. Negde krajem januara, dok je sneg nemilice padao, jer zime su ranije bile takve, kretali su oni ka nama, takođe puni radosti zbog skorašnjeg susreta. Sedeli smo svi za istim stolom, na kom je gorela slavska sveća. Slavili smo Sv. Jovana, a nasi dragi gosti su, bez ikakvih predrasuda poštovali svaki nas običaj.
Onda je došao rat. U stvari, još i nije zvanicno počeo, a u vazduhu se osećala ona napetost i ja sam kao dete znala da neke stvari nisu više iste. Neke stvari, ali ne i one koje su vezivale naše dve porodice. Poslednji put kad sam sa roditeljima i sestrom odlazila od njih, čika Ivica je čvrsto zagrlio mog oca i nisam verovala svojim očima da sam videla da je pustio suzu. Mada, znala sam i osecala da se nesto strašno sprema. Od tog dana prošlo je dvadeset i više godina. U međuvremenu, rat koji je besneo obeležio je moje detinjstvo. Generacije su odrasle uz dnevnike od sat ipo u kojima su nas obaveštavali o broju mrtvih, bodrili na mržnju, trovali užasnim slikama. Otac je u početku pokušavao da dobije njihov broj, veze su bile u prekidu, onda je odustao, pa su prošle godine i godine i više ne znam, valjda preko nekih ljudi, saznao je da je čika Ivičina porodica dobro i na broju. Ubrzo su se čuli. Radost vam ne mogu opisati, jer osećanja nisu reči. Povremeno su se čuli, želeli da se ponovo vide, ali postajao je strah sa obe strane, strah usadjen mržnjom kojom su nam punili glave.
Međutim, želja je bila jača od straha.
Čika Ivica je prvi prelomio i došao. Posle dvadeset godina…Ponovo na našu krsnu slavu, ponovo rasterećen svih predrasuda, mržnje, divan, pametan čovek, sa najboljim prijateljskim namerama. Ne mogu vam opisati taj osećaj, kad si u iščekivanju, kad ne znaš kako će sve izgledati, kad ne znaš da li i dalje postoji i veže vas sve ono kao ranije. Trema, kao pred nastup pred milionima. A onda susret i shvatamo svi da nastavljamo tamo gde se stalo zbog tuđih ludosti, da smo svi oni prepoznatljivi, sa istim razmišljanjima i istom ljubavlju u srcu. Suze njegove i mog oca, ovog puta radosnice, pamtiću celog zivota. Drago mi je, najvise zbog oca, što mu se tako velika želja ispunila. Usledila su još dva susreta, jedan kod njih, mada nisam išla i ja i jedan kod nas. Jednog dana, dve godine nakon tog susreta, javljeno nam je da je čika Ivica stradao. Neću vam pisati koliko je bilo to teško za sve nas. Evo i sada je. S njegovom porodicom smo ostali u kontaktu, ali eto, postoji ta praznina, deo koji nedostaje.
Ovih dana sve češće čujem pozive na mržnju, zatim jezive izjave kako se ponovo zvecka oružjem , pa se pitam ima li tome kraja. Da li svi treba da budemo isključivo Srbi ili isključivo Hrvati? Da li je to uopšte bitno ako si čovek, dobar, pošten, vredan, koristan ovom svetu po dobrim delima? Ima ljudi, koji su u ovom ratu izgubili sve svoje, koji su ostali bez doma, svog jastuka, svoje lipe u dvorištu, svog života. Ima ljudi koji su ostali bez oka, bez ruke, bez duše, roditelja, dece. Oni lutaju i dan danas po svetu, ne pronalazeći sebe, jer je to njihovo JA ostalo tamo gde i početak. Žive u tišini svoje nove živote, muče se sa strahovima, tugama, slikama. Imaju ih za dva života. I oni su nekad imali prijatelje Hrvate, Srbe, bez predrasuda. A onda su došli oni treći, što mute vodu, što žive da bi mrzeli, što kroje tuđe živote.
Narod je narod, kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste.
Na kraju ove priče, koja može izazvati više različitih mišljenja, želim da kažem da sam raskrstila u svojoj glavi da neću provesti život kao crna ili bela, ova ili ona. Znam ko sam, odakle potičem, ništa ne negiram i ničeg se ne stidim, ali na kraju svega, ja sam ljudsko biće, satkano od tela i osećanja. Želim da provedem život množeći dobra dela i dobre prijatelje.
Suzana Bogdanović
photo: odavde
Slučajni bloger 
Komentari na: "Narod je kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste" (7)
Lepa i dirljiva priča, kao uostalom i sve priče vezane za ljudsek sudbine. Pronašla sam neke delove sebe u priči, jer ti delovi su zauvek ostali u Hrvatskoj u Dalmaciji, i dalje osećam taj opojni miris ruzmarina, smilja i lavande, čujem šum mora, i vidim kako i pesma kaže, novine na stolu, sa nekim datumima jula.
Živela sam u Hrvatskoj konkretno u Trogiru, od 78. do 95. Provela sam sve vreme rata sa tim ljudima. Zajedno smo drhtali po skloništima, delili istu sudbinu, strahovali da neki novi dan ne donese još stradanja, bola i suza. Bili smo bukvalno na maloj udaljenosti, od nših prijatelja, a nismo znali da li su dobro, komunikacija je bila loša, telefonske linije nikakve. Moja je kuma, čiji je muž bio kontrolor leta na splitskom aerodromu, ispričala, posle dva meseca neviđanja, da je jednoga dana, kada je pogođen toranj, a muž joj bio na dužnosti, uzela njihovog sina, koji imao nekoliko meseci, napunila kadu vodom očitala molitvu, i krstila dete, da ako padne bomba i na njihovu kuću, koja je blizu aerodroma, dete ne pogine nekršteno. Sada se ježim na to, suze mi dolaze, kad se setim, na sreću nije im se ništa dogodilo, Ante je danas veliki i sjajan momak. Ipak koliko god sam svaki put bila srećna, da se mojoj porodici i mojim prijateljima ništa nije desilo, bila sam nesrećna zbog toga, što je svakodnevno jedan život nestajao, mladi stari, svi su bili pijuni u igri.
Narod ko narod, sluša, ono što mu se servira, ne vidi koja je pozadina svega. Srećna sam i ponosna na sebe, što nisam podlegla tim podlim manipulacijama, ali većina njih jeset, a to je valjda bio i cilj. Stalno ponavlja i podvlačim, da sam se u svoj rodni Beograd vratila sa ćerkom, koja je tada imala 15 godina, ne zato što mi je u Hrvatskoj bilo loše, i što me je neko ugrožavao, već zbog svojih ličnih problema koje više nisam imala snage da rešavam. Svi moji prijatelji su plakali, kad smo odlazile, svi osim onog, s kojim sam provela skoro 20 godina, i rodila dete. Ne zameram mu, u svakom žitu ima kukolja, i ja nikako po jednom lošem zrnu, ne mogu ceniti ceo narod.
Dan danas održavam kontakt sa svim prijateljima iz Dalmacije, svake godine odlazimo suprug i ja, stekla sam i neke nove prijatelje, osećamo se kao kod kuće. Idemo kod kumova, koji kada nas upoznaju sa svojim prijateljima, s ponoso kažu: „ovo su naši kumovi iz Beograda“. Ne mogu ja da poslušam, niti e zanima, šta kažu političari, ja gledam na svet srcem, jer samo srcem se dobro vidi, a takvi su i moji prijatelji, ma gde se nalazili, i ma kom narodu pripadali.
„…jer samo srcem se dobro vidi, a takvi su i moji prijatelji, ma gde se nalazili, i ma kom narodu pripadali.“ Suština!
Naježila sam se i rasplakala 😦 divna, topla priča Suzana. Vratiti i ispraviti sve ono što su drugi u prošlosti napravili, ne možemo, ali se možemo izdići iznad mržnje i svega što truje prvenstveno nas same. Drago mi je da postoje ljudi poput Ivičine ili tvoje obitelji 🙂
Rsplakaste me. I sad ćutke samo aplaudiram.
Rasplakala si me! Znam mnogo ovakvih priča, znam i one koji i dalje neće da dođu jer se boje da im se ovde nešto ne desi. Ali kad bi trebalo da se cela priča sažme u jednu misao – ona je zapisana u naslovu. Ovo treba širiti!
Lijepo i životno napisano, kao što može napisati samo netko tko je istinski proživio navedene stvari i tko zna cijeniti istinske vrijednosti u životu. Mržnja nikome nije donijela ništa dobro, a postoje samo ljudi i …. oni drugi, kako ja to znam reći.