Poslednji dan izazova – Bond 777

Ovo je sedmi dan izazova. A moj lični broj po numerologiji  je broj sedam. U svim tim različitim tumačenjima i proučavanjima najviše upamtih da sam ja osoba od tri sedmice, dakle Bond 777.

Šta reći. To je oznaka za one koji moraju sve prvo izgubiti da bi bili srećni ili mirni. Tako oni meni rekoše. I ja stvarno svašta imadoh ali i svašta gubih. I proces još traje jer valjda ja ne otpustih to brzo.

Ne dam ja. Kao. Ono traži svoje.

Mnogo puta se i upitah zašto je tako teško izgubiti. Uvek je to ljubav. Vezanost za nešto nastaje zbog ljubavi. Od loših emocija bežimo. Prijatnosti kao da bi da ovekovečimo. I shvatih nemoguće je sačuvati sve dok to sve protiče.

A reka nekad presuši, to je strah. Dok teče, dobro je,  ljubav je tu.

I tako sam ja negde kod druge sedmice stigla.

Znam i šta je treće što me čeka.

Koji je to gubitak.

Veštica sam. Pa znam u budućnost da gledam.

Ono što se zna, na gubitke nikad nismo spremni i ništa nas na to ne može pripremiti.

Zato i jeste važna ona  – Carpe diem.

I ona revolucija Bokača – slučajnost.

I ona uzrok – posledica.

Sve je to svakodnevica.

No poslednji dan ovog izazova želim samo da kažem da ja u vreme i prostor ne verujem. Meni su to naše alatke jednake kuhinjskom priboru pomoću koga se lakše snalazimo.

I u tim dimenzijama ja sam katastrofa. Ali iskreno.

Ja ne znam na kojim sam ja frekvencijama ali osećam kad pogodi grom istine, osetim munju ljubavi, osetim dar prijatelja, osetim mač bola, osetim i promišljam svaki svoj san. I pošto retko pamtim snove smatram da samo važne neko ostavi u mojoj glavi ujutru. Da mi kažu. Naglase. Hvala što bar ne opterećuju mnogo.

I da vam kažem. Mnogo trenutno tuge ima oko mene. I ljudi su me razočarali koliko se sužava a ne širi svest u 21. veku. I dvadeseti je bio još gori. I ne vidim baš kao realista da će pre polovine ovog veka išta napredovati. Sve se vraća u suženi mrak. Tunel.

Inteligenciju smo dokazali, onu tehničku. Emotivnu pokušavamo da pošaljemo kao umnjake na zakržljavanje. Kao da nam nije potrebna!

I zato mi je mnogo snage bilo potrebno da pišem i o lepim trenucima.

Imam ih ja, evo kevću pored mene neki dosadni veseli kucovi, oni sve crne misli očas odnesu. Nego ako izađem iz svoje sebične slike, samo svog života, naprosto moram da poželim da se uveća ta lepota. Da prestane uništavanje svega u nama što je moglo doseći estetiku lepote življenja, transformaciju svesti. Da ne mislim stalno da se Noje kaje, o kako kaje. Njega za sve ponekad krivim.

Ne verujem ni da će pojedinac u sebi čuvajući dobrotu popraviti svet jer većina tu manjinu ume da satre.

Ali ću se nadati…

Kad prođe čovečanstvo kao i ja kroz ove svoje tri sedmice a ja Bond 777 možda neću biti više na planeti, želim mu sunčane vrtove, nove zelene pašnjake i čiste reke, milijarde vrsta bilja i životinja, i čoveka koji je konačno savladao tu JABUKU i učinio da je ona na zdravlje ljudima!

photo: odavde

Poslednji dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Dobrota ne pamti neuzvraćenost

Neke je stvari nemoguće opisati. Ne ukratko sigurno. Možda ni tomovi romana ne bi bili dovoljni.

Jedan je takav jedini moj tata.

Običan tata. Tata mata. Posedeo sa dvadeset pet a igra fudbal sa mladima od dvadeset godina u svojih sedamdeset pet. To je onaj tata koji mi u studentskim danima, kad ustanete u jedanaest pre podne, kaže „Joj što si cmoljava sva tako“,  i skuva kafu, ili kad se prvi put napijem u životu od dve čaše viskija  i zakukam donosi sok od paradajza i slaninicu i hrani me ko bebu, sa rečima „proći će, nije strašno, znam kako je meni bilo“. Više smo porodica koja se bavila sportom i živela na sokovima i mineralnoj vodi pa alkohol je na mene delovao sramotno. Posle sam na žurkama stekla malo kondicije ali nikad kao neki. Tata je kapirao to.

Na vreme, u nekim mojim godinama napravili su mi zasebnu sobu da mogu da slušam muziku koju želim, čitam, pričam sama sa sobom. Uvek je znao kad držim vrata te sobe otvorena i zašto, (mama malo omašivala), a kad nikako ne želim da mi ulaze. Ne znam kako, on je znao. Možda smo slični.

Tata je taj kome brige nisu mogle ništa. Vlasnik svog života, kako je odavno govorio to je sad već moderna fraza, on je tako i živeo. Dok smo mi zdrave, mama i ja, sve ostalo je zanimljiva borba u kojoj on ume da uživa. Da sam samo delom kao on, ma jesam ali da sam više kao on…

To je onaj koga u kraju sreću mladi sa rečenicom „Čika Vojo ja kad vas sretnem znam da će mi ovo biti super dan“!

– Čika Vojo samo da Vas zagrlim, tako ste opičeni!

– Voja je naš poglavica, plemena ludaka, kaže moja sestra od strica

Tata nas zasmejava do suza. Sa njim se prvo iscerekaš a onda pričaš ostalo. U njemu je dete dominantno. I to dete nam se brine nad mamom, nekad je i naivno, ali uvek je mudrije od svih nas koji smo oko njega odrasli. To dete me je štitilo, kao niko, i ojača me svaki put. Kako? Vedrinom, spadalo dete, ništa ne leči bolje od ajd stisni zube završi to koliko stigneš, pa da se zezamo.

Tata je upravo uvek živeo – idemo dalje.

Bio je strpljenje. Umeo da odćuti. Da konstatuje kratko. Ako ga izigraš jedno hiljadu puta e tek onda se pričuvaj te oluje iz njega.

Prvo nije dozvoljavao da imamo mačku u stanu a na kraju je odlepio za jednom koju je mama donela pa za drugom, pa sada je postao od hemičara veterinar i unazad petnaest godina ja ne znam šta bi lutalice i ostali psi koje je on udomio, lečio, prosledio azilima. Mnoge je otplakao kada su odlazili jer kratko žive naši drugari psi. Tata je plakao, za majkom, za ocem, za bratom, za prijateljima, za mamom kad je padala u kome, od sreće kada se oporavljena mama vrati. Plakao i neizmerno nas zasmejavao sve ostalo vreme.

U njemu je jačina dobrote, one duboke koja ne pamti neuzvraćenost.

Odoh da ga zvrcnem telefonom pre posla da jača uđem u ovaj dan.

 

*

Četvrti dan izazova pokrenut na ritamdana.com