Ptice crtane kredom

(pesniku Miši Pasujeviću)

Letnja vrelina novobeogradskog bulevara je

to što nas je peklo po stopalima.

Goreo nam je korak po korak – ne

nije mladost, bezbrižnost,

oštrio nas je plameni put,

nemir duša koje bi da probiju beton,

kalila nas je gužva, mnoštvo nepoznatih lica

i dugo čekanje tramvaja.

Nismo razumeli zašto je tako spor put

do sladoleda na točenje na Terazijama,

na ćošku,

kojeg danas više nema.

Nisu nas budile ptice ni petlovi

već jutarnji autobusi.

Turirali smo s njima kroz život kao

u nešto, ugrađeni motori,

dok smo se gluvareći uz sladoled koji curi niz podlaktice

smejali kao deca u parku kad prvi put sednu

na nove klackalice.

 

Smejali smo se možda svojoj oštećenosti

gradske dece, uskraćenostima i darovima.

Ko ume da oseti mleko i jagodu u ustima uz

istopljene gumene đonove patika

na užarenom korzou prestonice

i nacrta mi pticu na dlanu

običnom, belom, ukradenom kredom iz škole,

ko osim tebe?

Pesnik sa delom duše poklonjene meni.

Ne prizivam te…

kao ni mlada jutra započinjana telefonskim razgovorima,

tvoje ideje da otputujemo do Budimpešte, tek onako.

Tek onako i bili smo tamo…ubrzo.

 

Potom sve ispočetka

smeh dve beogradske smucalice

koje žele samo uz sladoled malo da se prošetaju

“Knezom”

i crtaju ptice po dlanovima kredom

jedno drugom.

Tri slučajne pesme

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.

Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.

Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

Impressions of the book “The Street of Good Fortune” by Maryam Manteghi, copyright Urban Art, Serbia

An important lesson from Maryam Manteghi at the time when people, unfortunately, are fencing with vanities. So simple. „Good luck street“. A phenomenal book, rich in the images of Iranian, Western and Bosnian culture. Much detail can be learned about religions, customs and contrasts. Skillfully written by the pen of a well-read, educated woman, who is built of multiculturalism and has a great heart that understands the difficulties of life of the locals wherever she finds herself, and depicts essential and powerful scenes and details of different fates. She has a dominant sincerity and youthful joy while traveling and fighting cancer that befell her. An autobiographical tale. I can’t remember the last time I learned so many interesting sociological and historical details, thanks to author’s versatility and innate love for soul and life. A book that teaches with gravity on the one hand and optimism on the other, as well as that brave and witty madness of youth.

Maryam recently visited Belgrade to promote her book and fascinated us, and she was fascinated by Belgrade. We expect, like she promised us, for Belgrade to become a part of the new book she is writing.

 

Promotion at the library „Milutin Bojic“, Belgrade, Serbia

 

*

Važna lekcija od Marjam dok se ljudi mačuju sujetama. Tako jednostavno. „Ulica dobre sreće“. Fenomenalna knjiga bogata slikama iranske, zapadne, bosanske kulture. Mnogo se detalja može naučiti o religijama običajima i kontrastima. Pisana vešto, perom načitane obrazovane žene koja sazdana iz multikulturalnosti velikom širinom srca razume težinu života meštana gde god se nađe i predočava nam suštinske i snažne scene i detalje različitih sudbina. Ima dominantnu iskrenost i mladalačku vedrinu dok putujući vodi bitku i sa rakom koji je zadesio. Autobiografska priča. Nisam odavno saznala toliko zanimljivih detalja socioloških, istorijskih a za to je zaslužna autorkina svestranost i urođena ljubav prema duši i životu. Knjiga koja uči potresno s jedne strane i optimizmom sa druge strane kao i onom hrabrom duhovitom ludošću mladosti.

Marjam je nedavno posetila Beograd povodom promocije svoje knjige i očarala nas a nju je očarao Beograd. Očekujemo, kako nam je obećala da će i Beograd postati delić njene nove knjige koju piše.

Političko obdanište

Bivali smo mi i gori ljudi ali se viđalo  više osmeha na licima. Suvišno je nabrajati ulice, autobuse, nervozne vozače, pošte, banke, razne čekaonice u kojima caruje stres. Pognutih glava, nemo ljudi čekaju ili  tresući nogom nervozno uz bljuvanje vatre jedan na drugog. To je slika mojih sugrađana. U većini slučajeva. Nema one zdrave buke na koju sam navikla. Možda u ponekom parkiću za decu i kućne ljubimce.

Sećam se samo pre pet godina prilikom posete Zagrebu bilo mi je nešto čudno dok sam šetala ulicama, dok mi moja prijateljica Helena koja me je ugostila nije otkrila da mi je TO što je drugačije, tišina. Beograd je mnogo bučniji, kod vas ljudi stalno nešto komuniciraju, rekla mi je tada, pune su ulice i tokom radnog vremena, priča se, smeje se. I u Zagrebu da, ali mnogo manje. Nekako drugačiji temperament.

Ali mi se nismo utišali zbog temperamenta. Nismo ni savili kičmu. Precvikali su nam je. Ja svoju krpim, ne znam kako vi?  Lepim super lepkom zvanom – E neće vam ga majci!  I tako se umirim zdrobljena umorom pa onda polepim deliće sebe i kažem, uh dobro, opet čitava! Ali zakrpljena, majku mu.

Bežala u knjige, nije pomoglo. Bežala u pozorište, jok, bežala u vesti iz drugih civilizacija da ne ostanem tupava, nič! Toliko je bombardovanje, kasetni sistem, mada se najbolje ne razumem u te bombe, bitnošću svih koji se igraju politike. Veštačko disanje da mi daju, ne bi našli u zemlji Srbiji taj kiseonik!

Sve je kao političko obdanište. Deca iz tog obdaništa nemaju druge igračke do nas. A mnogo im se dopalo da se igraju, do penzije dete u njima. Pa zar to nije divno, za njih, mislim?!

Bespomoćna kao reka u koju bacaju đubre a ona nema moć da ih u tome spreči, koprcam se, kao i mnogi, nogama o parče bistrog nezagađenog rečnog korita. I mala sam igračka, sasvim nepoznata, mogu biti i od plastike i od vune ili od mermera ili porcelana, svejedno je.

U obdaništu politike bitno je koliko je tih igračaka na broju i da li su dobro složene u svoje korpe, na kraju žurke.

Možda bi bolje prošla da sam izborni listić po kome žvrljaju. A posle sve se to broji koliko već deca znaju da broje i da se zabroje, pišu se naslovne strane o krađi, ili ko je izdominirao, šeruju se statusi, vrcavi. Sve smajlići, hahići, ljutko, eto Facebook dušu dao da se naizražavamo u granicama koje su nam date!
Dok na ulici sve više onih u majicama od pre deset godina, ljudi sa dva do tri zuba, pune bolnice mladih, na beogradskom asfaltu sve manje buntovnih grafita, muzika je evrovizijska i pinkovska i grandovska i sve to onako happy, a oni smisleni bendovi u GETO spakovani… svedeni na DEMO status.

Nije ni malo nalik gradu koji sam poznavala 40 godina. I nema one zdrave buke, nema Partibrejkersa i kamiona, ostao je grafit gde tek poneko, kao Mohikanac objasni ko je taj Cane.

Beogradu nedostaješ, Cane, da izbrejkujemo tu žurku

 

 

Tekst je inspirisan fotografijom grafita u Beogradu by Marko Cvetkovic

 

Zrno u Beogradu

Ćaskanje

 

Sve što si prećutala ovde si našla baš da kažeš. I kad god ti se prohte da budeš usamljena zvezda, ti eksplodiraš. Ima u tom okretanju oko svoje ose nečeg duboko pogrešnog. I jedan prasak sve će iščistiti. I malo staneš, prekineš da se okrećeš, pogledaš tu mutnu kosmičku daljinu. Budeš zrno.

Velike su oči deteta. Devojačka je haljina sjajna, pa iscepana. U ženi zaživi plod njene mašte a onda se grč otvori na usnama. Stignu srednje godine. Vatre su ozbiljne u tim godinama. Znanje i vatra, da prosto uplaši muškarca. Ipak, pitoma je svaka čista, razigrana kosa. Žena bira izbore. Ćuti. A sad je baš eksplodirala iako reč nije rekla.

Prolazeći pored lokala iz kojih trešte narodnjaci i smrdi pivo na patikama tinejdžera ono kamenje sa grčkih plaža pobacala je unutra. Smejala se dok su stakla padala i krckalo pod cipelama.

Na Filozofski fax odnela je baterije, pizze i par knjiga. Pisala je twitove da deca apeluju kako se fašizam širi gradom. Matorci su ćutali. Posle će biti da deca ne valjaju. Kad neko štrajkuje i fašisti su dobrodošli.

Od političkih stranaka ostale su samo sluge. Nemaš koga, kome, ni šta.

Negde je sad, na primer Tajland, sunčan, miran, vredan života. Ovde je moj grad i slabo se kreće. Grad tone. U vodu. Vodurinu. Zaraznu.

A nekad je najveći greh bilo kad se vrtiš oko svoje ose i mučiš sebe Šopenhauerom ili Jungom.

Budi zrno. Pa to je nova arhitektura. Nova perspektiva. Nema ptica, ne leti se. Nema žaba, ne krekeće se.

Ćuti se. Nova je perspektiva zrno u kosmosu. Pogledaš odatle.

Ili eksplodiraš ili se postidiš.

Tako  ja danas sebi sa sobom u Beogradu.