Olja Ristić

Članci označeni sa „Beograd“

Političko obdanište

Cane grafit

Bivali smo mi i gori ljudi ali se viđalo  više osmeha na licima. Suvišno je nabrajati ulice, autobuse, nervozne vozače, pošte, banke, razne čekaonice u kojima caruje stres. Pognutih glava, nemo ljudi čekaju ili  tresući nogom nervozno uz bljuvanje vatre jedan na drugog. To je slika mojih sugrađana. U većini slučajeva. Nema one zdrave buke na koju sam navikla. Možda u ponekom parkiću za decu i kućne ljubimce.

Sećam se samo pre pet godina prilikom posete Zagrebu bilo mi je nešto čudno dok sam šetala ulicama, dok mi moja prijateljica Helena koja me je ugostila nije otkrila da mi je TO što je drugačije, tišina. Beograd je mnogo bučniji, kod vas ljudi stalno nešto komuniciraju, rekla mi je tada, pune su ulice i tokom radnog vremena, priča se, smeje se. I u Zagrebu da, ali mnogo manje. Nekako drugačiji temperament.

Ali mi se nismo utišali zbog temperamenta. Nismo ni savili kičmu. Precvikali su nam je. Ja svoju krpim, ne znam kako vi?  Lepim super lepkom zvanom – E neće vam ga majci!  I tako se umirim zdrobljena umorom pa onda polepim deliće sebe i kažem, uh dobro, opet čitava! Ali zakrpljena, majku mu.

Bežala u knjige, nije pomoglo. Bežala u pozorište, jok, bežala u vesti iz drugih civilizacija da ne ostanem tupava, nič! Toliko je bombardovanje, kasetni sistem, mada se najbolje ne razumem u te bombe, bitnošću svih koji se igraju politike. Veštačko disanje da mi daju, ne bi našli u zemlji Srbiji taj kiseonik!

Sve je kao političko obdanište. Deca iz tog obdaništa nemaju druge igračke do nas. A mnogo im se dopalo da se igraju, do penzije dete u njima. Pa zar to nije divno, za njih, mislim?!

Bespomoćna kao reka u koju bacaju đubre a ona nema moć da ih u tome spreči, koprcam se, kao i mnogi, nogama o parče bistrog nezagađenog rečnog korita. I mala sam igračka, sasvim nepoznata, mogu biti i od plastike i od vune ili od mermera ili porcelana, svejedno je.

U obdaništu politike bitno je koliko je tih igračaka na broju i da li su dobro složene u svoje korpe, na kraju žurke.

Možda bi bolje prošla da sam izborni listić po kome žvrljaju. A posle sve se to broji koliko već deca znaju da broje i da se zabroje, pišu se naslovne strane o krađi, ili ko je izdominirao, šeruju se statusi, vrcavi. Sve smajlići, hahići, ljutko, eto Facebook dušu dao da se naizražavamo u granicama koje su nam date!
Dok na ulici sve više onih u majicama od pre deset godina, ljudi sa dva do tri zuba, pune bolnice mladih, na beogradskom asfaltu sve manje buntovnih grafita, muzika je evrovizijska i pinkovska i grandovska i sve to onako happy, a oni smisleni bendovi u GETO spakovani… svedeni na DEMO status.

Nije ni malo nalik gradu koji sam poznavala 40 godina. I nema one zdrave buke, nema Partibrejkersa i kamiona, ostao je grafit gde tek poneko, kao Mohikanac objasni ko je taj Cane.

Beogradu nedostaješ, Cane, da izbrejkujemo tu žurku

 

 

Tekst je inspirisan fotografijom grafita u Beogradu by Marko Cvetkovic

 

Ćaskanje

Zrno u Beogradu

planeta

 

Sve što si prećutala ovde si našla baš da kažeš. I kad god ti se prohte da budeš usamljena zvezda, ti eksplodiraš. Ima u tom okretanju oko svoje ose nečeg duboko pogrešnog. I jedan prasak sve će iščistiti. I malo staneš, prekineš da se okrećeš, pogledaš tu mutnu kosmičku daljinu. Budeš zrno.

Velike su oči deteta. Devojačka je haljina sjajna, pa iscepana. U ženi zaživi plod njene mašte a onda se grč otvori na usnama. Stignu srednje godine. Vatre su ozbiljne u tim godinama. Znanje i vatra, da prosto uplaši muškarca. Ipak, pitoma je svaka čista, razigrana kosa. Žena bira izbore. Ćuti. A sad je baš eksplodirala iako reč nije rekla.

Prolazeći pored lokala iz kojih trešte narodnjaci i smrdi pivo na patikama tinejdžera ono kamenje sa grčkih plaža pobacala je unutra. Smejala se dok su stakla padala i krckalo pod cipelama.

Na Filozofski fax odnela je baterije, pizze i par knjiga. Pisala je twitove da deca apeluju kako se fašizam širi gradom. Matorci su ćutali. Posle će biti da deca ne valjaju. Kad neko štrajkuje i fašisti su dobrodošli.

Od političkih stranaka ostale su samo sluge. Nemaš koga, kome, ni šta.

Negde je sad, na primer Tajland, sunčan, miran, vredan života. Ovde je moj grad i slabo se kreće. Grad tone. U vodu. Vodurinu. Zaraznu.

A nekad je najveći greh bilo kad se vrtiš oko svoje ose i mučiš sebe Šopenhauerom ili Jungom.

Budi zrno. Pa to je nova arhitektura. Nova perspektiva. Nema ptica, ne leti se. Nema žaba, ne krekeće se.

Ćuti se. Nova je perspektiva zrno u kosmosu. Pogledaš odatle.

Ili eksplodiraš ili se postidiš.

Tako  ja danas sebi sa sobom u Beogradu.

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet