Olja Ristić

Članci označeni sa „Indigo“

“Bivirgata” ili razbijeno ogledalo narcisa, osvrt na roman Tamare Kučan

Tako je to s ludilom. U početku – sve je normalno“

Naslovna

Tamara Kučan je književnica koja voli da prepliće svoje junake iz prethodnih romana u naredne, te kada govorimo o romanu „Bivirgata“  tu su najsnažniji likovi iz prethodnog romana „Profajler“ (više o njemu sam pisala ranije) a upliću se na moje veliko iznenađenje i Sara i Filip iz romana „Indigo“ (više o romanu ovde) . Da bi se doživela najčistija katarza kroz poruku, subjektivno bih preporučila da se prvo pročita „Profajler“, izvanredan triler o hakeru sa uvodom u priču o fizičkom nasilju nad ženama. Odmah nakon toga sledi jedanaesti roman Tamare Kučan, „Bivirgata“, roman o psihičkom zlostavljanju. Sve je podvedeno pod žanrovski format u ova dva romana uokviren hakerskim svetom u koji nas uvodi autorka prvo u romanu „Profajler“, a nastavlja se savremenim problemom, opet hakerske, internet, opasne, posebno po decu, igrice – Bivirgata.

Kao i svi njeni romani ovo jeste roman za mlađe generacije, pisan je kolokvijalnim jezikom glavnih junaka Arsenija i Marine, smenjuju se njihovi uglovi posmatranja i kroz to se priča priča, gde se fantastično odslikava kako dvoje u vezi, jedan isti dan, postupak, pogled, osmeh, sagledavaju drugačije. Iako, često svako od nas govori da svako ima svoju istinu, ovde vešto pisac izborom načina naracije to i demonstrira! Možda taj prvi deo preplitanja deluje predugo, pa i patetično u nekim momentima, i moglo se sažeti na manje strana a naglasiti one najsnažnije razlike, osobenosti koje čine Arsenija i koji čine Marinu. No, hrabrost je otvoriti ta ušuškana vrata. Ogoljeno. Jezikom koji krijemo svi između zaključanih vrata svojih domova. Isceljujemo likove, sebe, pisca i čitaoca. Koliko energije se zapravo zaludno potroši, baci je pouka prvih slika kako se raspada veza dvoje ljudi.

Laz.jpg

Najsnažnija slika sa samog početka romana, počinje na groblju gde Marina posećuje preminulog oca: odmah poput smernice, objašnjenja ali i krika odzvoni rečenica grobara Mileta: „Sve je to posao dok ne zakopaš nekog svog.“

Nije slučajno da je ovo jedina rečinica koja se PONAVLJA i pred kraj romana kada pročišćavanje od mučne veze sa osobom sa poremećajem pritajene narcisoidnosti kulminira. Kada u borbi sa bolom i ludilom, junakinja se dugim procesom mora dovesti u stanje da nije kriva, glupa, kukavica, već da je izmanipulisana. To nije lako. Nije ni brzo i na to će nam ukazati ovaj roman. Potrebna su priznanja, pražnjenja, osuđivanja samog sebe i praštanja sebi da bi se izašlo iz začaranog kruga gde je empatičnost u ljubavnoj vezi maksimalno poslužila kao alatka narcisodinom junaku. I, lako je reći – prekini, izađi iz tog kruga. Lako je, kad se događa nekom drugom, nekom ko to sve posmatra sa strane. Samoj žrtvi psihičkog zlostavljanja nije lako – ona treba da sahrani nekog svog. Nekog koga je volela. Sebe koju je volela takvu sa njim. Iluzije, maštu, planove.

Kontejneri.jpg

Istovremeno, junakinja Marina, profajler, dobija nov poslovni zadatak a to je da reši ko stoji iza igrice koja decom manipuliše, i dovodi ih u stanje depresija, anksioznosti, odvlači ih od škole, roditelja, sve je podređeno vrhovnoj Kraljici zmiji u dečjim srcima. Kraljica ih potom koristi da se sveti svojim neprijateljima, deca se samopovređuju ili povređuju ljude koje im Kraljica odredi.

U savremenom vremenu, i ovaj roman je takođe kao društveno odgovorna literatura poželjan i za roditelje,  koji će im olakšati da kad primete neobična stanja ili ne razumeju svoju decu, kruti su, ili jednostavno nemaju znanje o jednoj vrsti sajber kriminala ili opasnosti, da se lakše obrate stručnim licima i pomognu svojoj deci.

Sa jedne strane imamo vezu između žene koja voli i muškarca za koga je ona objekat bez prava na ljudske osobine koje ne doprinose zadovoljenju njegovih potreba, i koji će se igrati, isisati i poslednji atom energije iz žene koju zapravo, ne može da voli.  Narcis se ogleda u drugima gradeći  samom sebi idealan svet i lik, i zahteva savršenu sliku sebe u tom ogledalu. Ako žrtva to više ne može da ispuni počinju da se pokreću silazne stepenice gde se njegove maske tope, gde napukne ogledalo gde žrtva nekad shvati nekad ne, šta se zapravo dešava. Pouka je da je nekad psihičko nasilje i teže od fizičkog, upravo otuda što se ne prepoznaje lako, što oduzima dušu polako, lukavo, duboko zadirući posebno kod požrtvanih i empatičnih ljudi.

 Sa druge strane imamo igricu „Bivirgatu“  u kojoj erotomanija prouzrokuje da osoba manipuliše i uhodi onog koga voli otelotvorena kroz ženu. Zmiju. Zapravo i u jednoj i u drugoj priči je poremećaj, otrov koji „ …ili te otruje ili te izleči, važno je samo koja se slučajnost prva dogodi“.  

Uvodna snake.jpg

Izlazak iz igrice, izlazak iz traume

Postoji veza između igrice i priče o Marini i Arseniju. Zakonitost igre je slična. Izlazak iz igrice i izlazak iz traume je jednako komplikovan.  Kako u romanu junakinja Viona kaže Marini: “Nova trauma često zna da restartuje staru. Mislim da to nije tvoj slučaj, ali moramo da budemo oprezne. Naredni potez je da ukloniš sve okidače traume. Kao kod Bivirgate, one tvoje opasne igrice. Igrač je deinstalira, a ona se sama od sebe ponovo instalira. To se dešava i s traumom.“

U samom romanu postoji preispitivanje i same Marine, samokritičnost da li je ona možda narcisoidna, njeno izučavanje knjiga u kojima se opisuju neke osobine PSTP (posttraumatski stresni poremećaj), kao i osobine zdrave narciosidnosti, simptoma poremećaja narcizma (otvorenog ili pritajenog). Roman sugeriše čitaoca na preispitivanje.

Spas

Uvek je poenta autorke da spase ili ukaže na put novih mogućnosti i izbavljenja: „ – život ide dalje! Život teče! Život je gužva koja se kreće. Ako zastaneš, ne zaustavljaš vreme, zaustavljaš samo sebe.“

 „Pobeda je korak posle prvog koraka. U stvarnosti, koja je sve samo ne sećanje, dešava se život. Smrt ne biraš, ali život, život je odluka. Odluka posle koje shvatiš – neke noći su jutra. Neka jutra vrede 700 noći. Kraj je uvek na početku. A početak, on je na kraju. On je uvek – na kraju.“

 Pojedina iskustva su lekcije i ojačaju nas. Mnogo je iskušenja pred čoveka postavljeno. Sve je više manipulativnih mamaca dostupno svima, posebno deci i mladima. Svako može doći u zabludu, iluziju pa i opasnost. Ali je suština dati i sebi ljubavi a ne, osećati konstantnu krivicu u sebi. Vratiti se i razgovarati, kao u romanu, sa sobom i reći ovog puta svom ogledalu istine. Otići od narcisa, njegovo ogledalo koje mu se daje na privremenu pozajmuci razbiti… On uvek nalazi lako nove OBJEKTE, plen. Pronađoh u romanu fantastičnu metaforu, kako to izgleda odstraniti  traume zlostavljača iz svog života,  što nije lako, bacivši  ih kao : “Stotinu kablova zamršenih kao sećanja.“

Dva su ogledala, dve priče o igrici i o ljubavnoj vezi…Narcis vidi samo svoj odraz i hrani ga tuđim energijama i osobinama, leči traume detinjstva. Drugo ogledalo je suočavanje žrtve narcisa sa svim svojim greškama i uspravljanje na noge, posle pada, prevazilaženje potrošenog, spoznatog.

„Prema brojnoj mitologiji, zmija je simbol mudrosti. Zmija ubija, simbol je smrti, isto tako simbol je ponovnog rađanja. Ona odbacuje svoju istrošenu kožu.“

Srećan vam put dragi čitaoci kroz „Bivirgatu“ – to je putovanje kroz sve otrove i ujede u našim životima i preispitivanje kako smo ih savladali. No, da ne zaboravimo i od najootrovnije zmije čovek spravlja lek. To je arhetipska psiha. Večito iskušavanje čoveka.

Biografija autorke:

Beograđanka (2007) prvi je roman Tamare Kučan. Predstavlja priču o mladima u Beogradu, njihovom odrastanju i životu posle ponoći. Roman Made in Beograd (2008) nastavak je sage o Beogradu, mladima, junacima koji su osvojili srca čitalačke publike u romanu Beograđanka – Jani i Stevanu. Roman Kocka (2010) donosi priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, razlike, seksualnost i homofobija neke su od tema koje autorka obrađuje u ovom romanu. Romanom Zauvek (2012) autorka završava beogradsku trilogiju čija su prva dva dela Beograđanka i Made in Beograd. Kocka 2 (2012), nastavak romana Kocka, objavljen je u elektronskom izdanju i može se besplatno preuzeti sa sajta www.tamarakucan.com. Roman Peščani sat (2013) uvodi čitaoca u svet prostitucije na Balkanu, u kome se prepliću priče o ljubavi, prijateljstvu, opsesiji. Roman Kapija (2014) jedan je od retkih romana na temu moderne imigracije na Balkanu. Amitu i Jorgosa spojiće neobičan splet okolnosti. Kulturne razlike i tajne iz prošlosti staviće njihovu ljubav na test. „Često sanjam snove veće od života“ vodeća je misao ovog romana. Roman Oduvek (2015) dugo je očekivani nastavak romana Zauvek i beogradske trilogije. Ovim romanom autorka stavlja tačku na priču o Jani i Stevanu, kojom je zakoračila u svet pisane reči. Indigo (2016), autorkin najčitaniji roman, govori o svetu najdublje tame i zla, bola, slabosti ljudske duše i snage samospoznaje. Indigo je roman o žrtvama i onima koji su se spasili iz kandži satanističkih sekti. Profajler (2017), autorkin deseti roman, vodi nas u lavirint tajni, obmana, straha, dubokog mraka – ljudske duše i interneta. Hakeri, deep i dark web, samo su uvod u snažnu priču o borbi za pravdu žena – žrtava seksualnog nasilja. Bivirgata (2018), autorkin jedanaesti roman, nastavak je romana Profajler i zasebna priča o mraku ljudske duše, sajber zločinu u svetu gejminga, o postavljanju i prevazilaženju sopstvenih granica. Tamara Kučan je diplomirana komunikološkinja i jedna od najmlađih članica Udruženja književnika Srbije. Osnivač je i direktor izdavačke kuće Urban Art. Pisanjem se bavi od sedamnaeste godine.

Bilbord 2.jpg

Advertisements

Moji razgovori sa izdavačima – IK Urban Art

urban-art

NA AUKCIJI DUŠA SA TAMAROM KUČAN

„Izgubili smo iskrenost, skrivamo se iza maski. Problem nastaje kada maska koju nosimo sraste s licem pa ne znamo šta je maska a šta lice.“

Osvrt na roman “Indigo” – Tamara Kučan , IK Urban Art

indigo-2

Kako đavo uđe u vaš život? Kao naivko koji te u prolazu očeše o rame ali se vrati kasnije da te podseti na sve tvoje tajne, samoobmane, igra se tvojim strahovima, potajnim neostvarenim željama, dosadama, nepriznatim lažima. Pa ko nas čuva? Oštra iskrenost prema sebi i samopouzdanje. To je to božanstvo. Čuvajte se. Volite sebe. Ovo je bila moja prva pomisao posle sklopljenih stranica romana „Indigo”, Tamare Kučan.

Roman čija je okosnica priča o žrtvama satanističkih sekti izazvala je razna očekivanja. U najmanju ruku ja sam već videla neke scene iz serija TV Fox produkcije, nešto poput The Walking Dead, Strain i slično. Autorka je izbegla još jednom uspešno, zamku da roman bude pun “specijalnih efekata”  koji nadomešćuju trud, što se često dešava u savremenoj književnosti.

Tamara Kučan, ostala je verna svom stilu iz prethodnih romana, čak nam je donela poznatu junakinju Saru i ostala dosledna tome da nam dočara realnu, vrlo emotivnu priču. Bez nepotrebnih ustupaka senzacionalizmu. Otuda njena priča počinje vrlo blago da nas uvodi u svet bračnog para koji je u “krizi” što se može sresti često u realnosti. Ali iza te krize ne slutimo šta stoji. Uvek sumnjamo na ono što NIJE. Ono što je bitno, za mene, je što je na ovaj način, autorka predočila da svako ima svoje probleme, da svakome može da se “desi”, da dobro ispitamo te “obične” situacije u našim životima, i da tajne među partnerima, prijateljima mogu nekad biti kobne.

Šta još može biti kobno? Sve vreme se to pitah na neki način posle čitanja romana. Pa naše želje – neispunjene. Naše ambicije – neostvarene. Naše želje i ambicije NEREALNE.

Šta još može biti kobno? Bol. Bol koji krijemo u duši. Strah koji smo potisnuli. Prošlost koju krijemo u podsvesti. Pa nas sretne u obliku Džona, lika iz romana koji je na čas, otelotvorenje svega neispunjenog, neostvarenog. Da nam ushićenje. Magiju. Daje sve što volimo. A uzima nam na kraju dušu. Kako kaže autor: “Đavo ti neće naplatiti ulaz, ali će ti uvek naplatiti izlaz. Makar će pokušati. Zapravo, on je nepopravljivi optimi­sta! Možeš da mu okreneš leđa. On tebi neće nikada. Stalno će te posećivati, svraćati na čaj, da vidi da li si se predomislio, da li si možda slab da ponovo poveruješ u njegovu istinu”

Šta još može biti kobno? Neznanje i mašta. I nesigurnost. Faustovsku dilemu u romanu „Indigo“ nalazim u citatu:

„Jasno ti je kakve posledice može imati mašta?“

„Ne toliko strašne kao znanje.“

„Zar ne misliš da maštu biraju kukavice, nesposobne da se suoče sa onim što istinski jeste?“

,,Zar ne misliš da znanje biraju kukavice nesposobne da se suoče sa onim što istinski žele?“

I dok nas roman upliće u ljubavnu priču zapravo nas vodi do svih likova koji ni malo slučajno nisu oko glavnih junaka, i ništa nije kao što izgleda. Sve je dobro isplanirano uplivalo u njihove živote.  U romanu “Indigo” vidi se i veliki napredak u izgradnji karaktera, posebno sporednih, kao što je lik Nenada, suprugovog brata koji se meni izuzetno dopao. Izdvojila bih još jednom tu veštinu da se dočara odnos Sare i Nenada kao izuzetno dubok i nežan, da autorka podrži njegovu homoseksualnu vezu i time i u ovom romanu naglasi slobodu ljubavnog izbora u modernom društvu. Za mene su sporedni i značajni likovi i zeka i mačka u ovom romanu.

Odnosi glavnih likova, Sare i Džona su strastveni, ledeni pa vreli susreti, potpuno drugačiji od odnosa sa Filipom, suprugom, gde ima zasićenosti, pa nostalgije za starim vremenima, pa odustajanja, razočaranja, ponovnog truda da sve bude u redu. Autorka je uspela tu kompleksnu situaciju u koju je dovela junakinju Saru, podeljenu, raspolućenu, uspešno da održi kroz emocionalnu sliku te različitosti i da nas prebacuje iz jedne slike odnosa u drugu.

Takođe, zanimljiva je simbolika naslova knjige. Šta je sve zapravo Indigo u ovom romanu? Meni je višeznačan ali i objašnjava mnogo toga.

U jednom odlomku romana nailazimo na razmišljanje: “Iz izlizane aktentašne, vadila sam čiste bele papire i indigo pa­pir. Bilo je dovoljno da povučem jednu liniju olovkom – na pa­pir ispod, precrtala bi se ista linija. Za naivno dete, bila je to vrhunska magija. Nekada bi se papir pomerio te preslikavanje ne bi uspelo. Nekada ne bih dovoljno jako pritisnula olovku. Nikada se nisam divila svom crtežu, niti onom precrtanom. Divila sam se indigo papiru. Načinu na koji umnožava lini­je, a mene pretvara u čarobnjaka.”

Indigo je čarolija koja privlači. Nije čak važno ni šta će nam dati. Ona nas začara i mi je sledimo. Osetimo moć i tu smo pobeđeni. Magija je oduvek jako delovala na ljude i niko nije imun. To je jedno od značenja.

Dalje odmah u nastavku sledi rečenica: “Razmišljala sam… Satima. Danima. Da li je Džon zaista takav ili sam ga preslikala kao nekada linije? Da li sam preslikala njega ili sebe? Sebe, kakva sebi nedostajem? Ko je preslikavao? Život ili moja prevelika želja? Ne, nije do želje.

Junakinja se samoispituje a autorka nam daje do znanja ono što je suština. Sve što nam kod nas samih manjka podložno je manipulaciji. Sve ono što nam nedostaje kod nas samih projektujemo u druge i dajemo im i ono što zapravo i nemaju, ulepšavamo ih, da nam ispune potrebu, za nama samima drugačijima i boljima. Preslikavamo neispunjenost kao indigom i osećamo se kao čarobnjaci. Jedno vreme. Da, jedno vreme dok ne shvatimo da smo žrtve. U sektama nema pobednika pa ni u ovom romanu nema pobednika. Ljubav između Nenada i Stivena je čarobna, pa tragična, kao i između Sare i Džona čarobna pa opasna…

Svi junaci romana “Indigo” su žrtve.  Da li su žrtve sekti ili sopstvenih lavirinata? Svako neka da svoj odgovor posle čitanja romana.

Donekle nas čuva iskrenost prema sebi samima, iskrenost sa prijateljima i najbližima. No, nekad ni to nije dovoljno. Dođu ti momenti slabosti u životima i najsamouverenijih. Uzbudljiv roman je pred nama koji opominje: “Da li vam se nekada ostvarila želja? Ona, veća od vas samih, želja? Da li ste ikada poverovali u slučajnost? Ja nisam. Mada, dugo sam nekim stvarima tepala tako. Lagala sam sebe. Verovala sam da je moj put jasan. Verovala sam da je dovoljno da odlučiš da koračaš pravo, da paziš da se ne spo­takneš. Nekada, ma koliko gledao kuda ideš i gde gaziš, pazio da se ne sapleteš o neki kamen… Udariš u granu koja se ni od kuda stvorila.”

“Peščani sat“ i „Oduvek“ (Tamara Kučan) – romani suočavanja

pescani-sat-2

“Peščani sat“ i „Oduvek“ – romani generacije koja nosi teret onog na šta često samo odmahujemo rukom, zatvaramo oči, što možemo duže odlažemo da mislimo o tome verujući da se to dešava negde nekom drugom, ne našim prijateljima, ne mojoj, našoj deci. Priznajemo, znamo sve tračeve po gradu i dok ih čitamo kao da već sve to znamo ali… Osetih grižu savesti. Odmahivala sam rukom. Obično se gnušamo na određene pojave u našem društvu, verujemo da je manje prisutna takva stvarnost ako je umanjujemo, postavimo negde da bitiše sa strane. E pa tu sam pljusnuta u lice, dobih dva šamara od dva romana, Tamare Kučan.

 

„Peščani sat“, objavljen 2013.  nazivan je šokantnim, provokativnim, doneo je autorki veliki broj čitalaca i različitih prikaza i kritika. Za mene ovo nije šokantan roman, ovo je itekako realističan roman, sa dobro izgrađenim okvirom i vrlo jasno i proračunato postavljenim likovima. I zvuči vam poznata površina te priče, a autorka je izuzetan talenat da vas vodi, da vas povuče u radnju, majstorski menja scene da na trenutak verujem da bi to bio odličan film, da je već skoro čist scenario.

Autorka voli da se igra pa knjigu zapravo piše Jovan „pisac bez inspiracije  – bednik“ a na kraju knjige dobiće i intervju, taj „bednik“, kada nam ispiše sudbinu Sare. Druga kapija lavirinta romana je da se Sara, glavna junakinja pojavljuje na početku u sceni koja je zapravo i kraj romana, posle raspleta. Pošto autorka vlada veštinom dijaloga ulazite kroz njih, u petoj brzini u likove prijateljice Sonje, Petra koji je „glavna faca“ u našem filmskom svetu i traži glumicu za film, u zaplitanje i preplitanje mladosti, ambicija, naivnosti, dečjih igrica, putovanja, ludih matoraca, promiskuitetnih stranaca i političara.  Studentkinja fizike upada u svet eskort dama, pateći zbog prave ljubavi koja je čudna, promenljiva, prepuna Petrovih tajni, a kad se izlet u taj svet završi padom i strahom u prelepom Dubaiju, suočava se i sa tragedijom i razočaranjem u sve što je verovala.

Nije mi namera da otkrivam radnju, već je dovoljno pisano o šokantnosti sveta elitne prostitucije. Ovde je meni suština, dočarana realnost, ne znam može li otvorenije a da ne bude neukusno, a nije, i naprosto vas zabole sudbine svih tih izgubljenih likova u ovom surovom svetu bez duše. Ako zatvorite knjigu na čas, shvatite da mi živimo u tom perverznom svetu, mladići i devojke, studenti upadaju u te priče lako. O da čitam, pa ja čitam stvarnost! I to ono na šta sam odmahivala rukom dok se sa njom ne suočim.  Ne mogu da kažem da autorka traži razumevanje za svoje likove. Ona priča otvoreno, jezikom tog sveta, priču. Mlađim generacijama ovo može biti nauk, vodič, mogu se uplašiti mogu se „primiti“, mogu se sačuvati a mogu baš uplivati u te vode. Zavisi od njih. Neki nešto stariji čitaoci, srednje dobi, a ima i njih među likovima mogu da se prepoznaju u meri u kojoj su prisutni ili u meri u kojoj su stavljali glavu u pesak dok se i sada urušavaju sve vrednosti pred našim očima. A mi nemoćni pred silinom nadolazećeg talasa bluda, nemorala, besmisla svega što nije novac. I otuda je hrabar pisac koji o tome progovori na ovaj način. Ne da bi zaintrigirao, već da bi nam golu istinu servirao na sto.

„Peščani sat“ je roman koji će trajati. Dok se ne pročistimo. Svedok vremena kada su ljudi izmenili oblik,  koje najbolje opisuje citat iz romana: „ Zmije puze. Zmije čitavog života puze, Saro. Zmije spadaju u najopasnije životinje, iako samo puze. Čovek hoda uspravno, ali život je takav da te često natera da puziš. Kod čoveka je drugačije. Čoveka koji puzi zgazi čovek koji hoda. Zmiju se niko ne usudi da zgazi, nikada“ .

Okrećete li peščani sat kad iscuri vreme, ljubav, bol? Zašto se roman zove tako ipak ostavljam čitaocu da otkrije.

*

oduvek

Roman „Oduvek“ objavljen 2015.  je kraj sage o Jani i Stevanu, junacima prethodnih romana Tamare Kučan (Zauvek i Beogradske trilogije). Obična ljubavna pesma…obična ljubavna priča. Reklo bi se. Donekle i jeste. Roman se može čitati i odvojeno, od prethodnih.  Pozadina našeg ponašanja u vezama, pak deo je obrazaca koje nosimo iz svojih porodica, a glavna junakinja je imala teške okolnosti u svom detinjstvu. Kako su se oni projektovali u ljubavnim vezama mlade devojke? U sasvim umerenoj i dovoljnoj dozi u romanu  je zastupljen i lik psihijatra koji pomaže junakinji.

Autorkina veština  kreiranja zapleta i pričanja priče, ne manjka. Ovde je možda mana da je Stevanovoj i Janinoj priči, pošto je poslednji roman o njima, roman raspleta, data većina prostora a opet donekle je poenta da nas na kraju ipak čeka Premija (kako se i zove jedan od bitnih muških likova). Negde u sredini romana nailazimo na blagu stagnaciju radnje sa puno emocija između Stevana i Jane. Patetika je deo svake lude ljubavi kroz koju ako ne prođete niste ni sazreli. Bez patosa ne postoji umetnost. Donekle smo možda mogli kao čitaoci biti na početku više emotivno upleteni u blago i sveprisutno postojanje muškarca Premije, da nam se više uvuče pod kožu, da ga poželimo glavnoj junakinji. Stevanov brak, karakter i Janine emocije su u jednom trenutku zasićene, istrošene. Posle teških iskustava sazrevanja kroz sumanutu, polu – patološku vezu, junakinja uspeva da prepozna svog partnera. Da ga konačno vidi onakvim kakav on jeste. Bez projekcija sebe u tome. Proces odrastanja može dugo da traje i da ima svoj razlog i poentu. Kako kaže junakinja : „Ovo je priča bez poente. Nekada davno, jedna poenta je od mene napravila čudovište. Iako ni dan danas nisam sigurna da li sam srećno čudovište ili sam čudovište koje je imalo sreće…Hvala ti poento! Makar nikada nisam bila kamen.“

Nekom osvešćivanje donese sreću. Nekome mir. Nekome prazninu. Ne može se mir dostići ako živiš u staklenom zvonu ili ti je srce tvrdo kao kamen. Svako od junaka romana isklesao je sebi sudbinu prema svom karakteru. Autorka je insistirala i na spletu okolnosti i neobičnim slučajnostima, ali možda to i nije bilo neophodno u toj meri, u nameri da ukaže da naše akcije pokreću ali da i život sam po sebi donosi neobične obrte i iznenađenja. Vrlo je jasno, nagovešteno kroz razgovor junakinje sa psihologom, koliko je nedostajanje figure oca, strahovanja majke i lik očuha presudan u ostvarivanju devojčice, kasnije, kao odrasle žene.

Po autorkinom diskursu, koji je meni prijao, romane sa slengom urbanog i mladalačkog kao što i jeste na našim ulicama, na žurkama i u kafićima ovog trenutka, sačuvana je duša jedne urbane ljubavne priče, bez pretenzija da se nameće autor, njegove kontemplacije. Ponekad iskrsnu kroz reči junaka, nenametljivo ali deluju snažno. Kao što autorka i završava roman: „Nije stvar kraja, stvar je priče. I, priznaćete, nikada se ne sećamo trenutka kada smo sišli sa ringišpila. Vožnja je ta koju pamtimo.“

*

Očekujući  uskoro posve drugačiji roman od Tamare Kučan, pod nazivom  „Indigo“,  najavljen za predstojeći Sajam knjiga u oktobru, u Beogradu,  izdvojila bih citat  iz romana „Oduvek“ koji možda najbolje opisuje njena dosadašnja ostvarenja, zatim sazrevanje nje kao pisca koji se izborio za svoje mesto među svojim čitaocima zasluženo, kao što i najavljuje šta sve od autorke još možemo da očekujemo:

„Ova vožnja počela je kao klinački san. Trajala je osam godina. Za mene, kao književnicu, za vas koji ste godinama uz ove junake. Bila je to, zaista, luda vožnja…Ringišpil više ne radi, ali luna park je i dalje tu. Kada biste samo znali kakva je vrteška stigla u grad, kako se okreće, šta sve ljudima ispada iz džepova! Ne biste verovali kada bih vam rekla…“

 

Tamara Kučan, biografija

slika-tamara-kucan

Tamara Kučan (1989)  jedan je od najmlađih pisaca proze u Srbiji. Prvi roman objavila je u sedamnaestoj godini. 2007. objavljuje roman Beograđanka. Tamarin prvi roman  izašao je u izdanju izdavačke kuće ArsLibri.  Naredna izdanja romana, objavlje izdavačka kuća Urban Art. 2008. objavljuje roman Made in Beograd.  2010. Tamara Kučan postaje najmlađa članica u istoriji Udruženja književnika Srbije. Iste godine, objavljuje roman Kocka. Kocka donosi šokantnu i realističnu priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, različitost i homofobija, neke su od pojava sa kojima se junaci ovog romana suočavaju. 2012. na insistiranje čitalačke publike, Tamara objavljuje, roman Zauvek.  Ljubav Jane i Stevana, još jednom se nalazi na testu. Iste godine, Tamara objavljuje roman Kocka 2, u elektronskom obliku koji se može besplatno preuzeti na sajtu. Kocka 2, nastavak romana Kocka, nastaje u znak zahvalnosti ljudima koji prate njen rad i koji su poželeli da saznaju šta se dogodilo sa Miom, Jelenom, Nebojšom i Anom. 2013. objavljuje roman Peščani sat. Tamarin najčitaniji i najšokantniji roman. 2014. izlazi roman Kapija.  U ovom romanu, Tamara kroz živote svojih junaka priča priču o strasti, ljubavi, bežanju i snovima. Iako se Kapija može posmatrati kao ljubavni roman, glavna tema ovog romana je imigracija. Roman Kapija zasnovan je na istinitim pričama koje je Tamara slušala razgovarajući sa imigrantima na ulicama Atine. U najavi, ove godine je roman Indigo.

preneto na portalu: Pescani sat

Oblak oznaka

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Umu i njegovim Igrama

ex. O Duhu i njegovim Moćima... Religiji, Umjetnosti, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Poštena vLajna

Prostakuša sa Pedigreom

Lana Nikolić blog

Ono što sam rekla, ili ću tek da kažem

SVET SMIŠLJENO SLOŽENIH SLOVA

Sve što pišem. Sve što jesam.

Beleške iz glave

Moje misli...

Миле Радић

Бла бла бла... и тако то, и макар шта.