Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Igre među blogerima’

Soba 23 – JA TARZAN – TI DŽEJN

 

 – Ćao ja sam Džejn. Mi smo hteli da jedemo nešto. Kažu ovo je velika zgrada sa puno ljudi i hrane. Ovo je moja najbolja prijateljica, zmija Koni. I ona je gladna. Tu mi je vidite oko grudi umesto topića. Rekla mi crvenokosa devojčica, eno je sedi u fotelji da mi dobar „topić“. Rasla sam u gradu i pobegla kada su mi ubili psa.  Pijanci iz kraja kod trafike se okupljali i oni i psi lutalice…i tako zalutah u džunglu i mnogo mi je lepše tamo. Nego sada je neki požar, pa dok ne prođe…

Imate li dakle hrane ili ne?

– Ne, reče sablažnjeni recepcionar a  u crveni rukavicama mlatio je oko glave, kao da je prizivao u pomoć tim rukama.

 – Džejn, vidi ovaj ima crvene prste a mi bele!, uzviknu Tarzanijum.

 – Ćut bre!, odgovori Džejn

Tarzanijum uze majmunče i stavi joj na glavu.

– Evo ti ga, neka ti trebi taj mozak od besa, jezik da smiriš, reče T.

U tom, stigne obezbeđenje i menadžer hotela. Ljubazni gospodin u finom sivom odelu nasmejano reče:

–  O dragi moji, pa čekamo vas drugo, za vas je spremna soba. Okrete se ka recepcionaru koji je grickao zubima prste sve kroz one crvene rukavice i čekao sa strepnjom da vidi da li se on to nešto prevario, da li će sada da mu pljusnu otkaz. O ne! Kako ih nije prepoznao?

– Dajte našim poznatim, i nadasve kreativnim glumcima ključeve od njihove sobe, reče menadžer recepcionaru.

– Izvolite, drhtavim crvenim prstima pruži gospođici Džejn i Tarzanijumu, i Koni i majmunčetu koji je grickao ukosnicu sa kose Džejn, ključ.

– Vaša soba je broj 23, II sprat. Tamo vas čekaju vino, voće, banane i jabuke. Videću sa menadžerom da nabavimo iz ostave u kuhinji bar dva mala miša za srebrnu Koni.

– O, baš ste ljubazni, zmijče Koni ih naprosto obožava!, oduševljeno će Džejn. Svratićemo do ostave kasnije nas dve.

– Pa, pa… ne znam da li je to baš najbolja ideja, recepcionar će, bolje ja da vam donesem u sobu 23.

– Videćemo sa rediteljem, i on voli miševe, nasmeja se Džejn i svi krenuše u sobu da se opuste, jedu pred sutrašnji početak snimanja parodije, koje će kako rekoše, trajati bar mesec dana u ovom hotelu.

Recepcionar se kažu sutradan pojavio sa duplim parom rukavica i sa metalnom kutijom koju je držao na pultu. To je praktikovao i narednih dana. Sobarica koja menja posteljine u sobi 23 tvrdi da su u kutiji miševi, i da mu ukrade po jednog svakog jutra pre nego krene sa poslom.

 

#blogerski izazov u FB grupi Blogeri

Advertisements

Dok je vulkan tinjao

Dugujem li nekom svoj osmeh, svoju sreću? Dužan li sam onih neizgovorenih reči njima, njoj? Milovanje i iznenađenja? Da li sam ih poklanjao dovoljno? Ima li me uopšte onakvog kakav znam da jesam?

Milan je sedeo na krevetu, u rasparenoj pižami. Gornji deo bila je ona siva dukserica fazon, sa teget rukavima, a donji deo, bela sa plavim kockicama. Obe pižame mu je kupila ona. I sad je seo, tako rasparen, postavio sebe u gornji desni ugao sobe, između ikone Svetog Nikole i LG klima uređaja. I posmatrao se iz tog ćoška. Pitao se. Samo su ga sustizala pitanja, ma gazila, preteći da ga samelju.

Osećao je toliko toga, jasni su bili svi vullkani i svaka erupcija u njemu imala je svoj žar i gustu lavu. Voleo je majku, voleo je brata, voleo je prijatelje, voleo je dlakave svoje ljubimce, voleo je nju. A osećao je da im duguje.

Sebe. Onog iznutra.

Zna da su oni umeli da mu čitaju iz očiju i iz nekih dela koja je za njih učinio, ali, sad kada ih nema, kada se krug ispraznio a praznina zatvorila, pitao se zašto mu ruke nisu bile vrednije u milovanju, zašto mu noge nisu bile brže u trčanju u susret dragim ljudima, zašto mu je glava padala na jastuk umesto reč i suza i razgovor dok je još bilo vremena za to…da im pokaže, da ih oseti, da uživa u njima, da žive dok žive …a surovi časovnik  je tako brzo kucao. Osećao se krivim što je ćutao, što se osmehivao a ne grohotom smejao, što je bežao pred ekrane TV-a ili kompjutera umesto u kafane, restorane, na privatne žurke. Plaže i osunčane pene malih talasa reke zašto nije podelio sa njom u zagrljaju ležeći nepomično, zašto tako nikada nisu dočekali zalazak sunca? Dovoljno bi mu bilo sad samo da dišu zajedno, nepomični i da sluša kao diše. Može i da ćuti, ona može i da se ne pomeri, on nju voli.

Kažu da su Milana našli rođaci koji su došli po nasledstvo, sedeo je nepomičan, zagledan u ugao između ikone i klima uređaja, u fotelji, posle dvadeset dana. Bio je decembar, nađen je smrznut, sa isključenim telefonima i kablovima iz svih štekera, pričaju da je želeo da nestane u tišini. Napustio je konačno i sebe i ovaj svet ne rekavši nikom ništa koliko boli bilo šta.

Duša živi kao pesma

kao pjesma

Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku  istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.

Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.

Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.

Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?

Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…

Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.

Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši  nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče,  ima i ono svoju dušicu“.

Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.

Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.

Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.

Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.

Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …

Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.

Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.

Kada sam sama u slutnjama ili mašti  – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.

Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?

Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.

I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”

Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…

Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.

Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…

Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”

kao u pesmi duša

“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”,  Cacadou Look

Nepopularna mišljenja (book tag)

Nisam ljubitelj da pišem o stvarima koje ne volim. Radije pišem o onome što volim. Moram priznati da sam možda i površno uradila ovaj tag i da sam poprilično namučila mozak jer ja sve što mi se ne dopada jako brzo zaboravljam. I generalno sam zaboravan tip pride 🙂 Ipak kako ne mogu odbiti sjajnu Jelenu Dilber  koja me je nominovala šta ću, pokušah da joj uzvratim. Nadam se da ćemo ovim putem možda se i podsetiti nekih knjiga što je opet dobro u ovom tagu.

1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Ni sama ne znam šta je popularno kad su ukusi ljudi različiti i nešto što je u jednom mom okruženju popularno u drugom nije. Otuda odoh na neke top liste da pogledam šta je to među najčitanijim knjigama kod nas na primer, u poslednje vreme. I onda se nekako setih da je svojevremeno jako popularan bio “Ženski rodoslov” Ljiljane Habjanović Đurović a ja eto ne uspeh da se unesem u tu knjigu a potom nisam, iskrena da budem, pokušavala da čitam ovu autorku.

Paulo Koeljo takođe, ako nije literatura, da kažemo za omladinu i sazrevanje…takođe jeste popularan ali mislim da se brzo preraste.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a drugi ga ne vole

Grobnica za Borsa Davidovica

Pa pošto me je Jelena Dilber “bocnula” u bolnu tačku a to je Danilo Kiš, a nominovala me je za ovu igricu odmah da kažem da mi je “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša još davno rekla mnogo toga što se ponovilo na ovim prostorima na žalost, večnu istinu koju bijemo mi na Balkanu, i jedno poimanje vere, rata, individualnosti koju su kasnije kao temu obrađivali mnogi drugi pisci. Ovo je za mene remek delo srpske književnosti. Čitavog života sa sobom kao i na blogu i na društvenim mrežama nosim kroz život kao moto rečenicu iz ovog romana: “…jer želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom”.

Kako upokojiti vampira

Druga knjiga, za koju ne bih rekla da je drugi ne vole ali je negde u odnosu na druga dela Bore Pekića malo skrajnuta, neopravdano, je “ Kako upokojiti vampira” u kojoj se vidi neverovatno znanje iz mnogih oblasti našeg genijalnog Pekića. Teška knjiga, ali najbolja lekcija o samomanipulaciji i sklapanju kompromisa. Ja sam ove knjige čitala sa 18 godina prvi put i one su najvredniji dar u mom životu koje su me naučili koliko je opasno ne suočavati se sa sobom, sa sopstvenom istinom, manama, kako je lako skliznuti u kompromise koji se posle nižu jedan za drugim i postanu jedna velika snežna lopta od obične grudvice snega koja nas zarobi ili pregazi. Nikakvi današnji „koučevi“ mi više nisu potrebni – od ovih autora sam naučila koliko je loše po druge i po sebe i po tok istorije samoobmanjivanje.

3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa

Ovo mi je najteže pitanje čini mi se. Uopšte ne mogu da se setim koga bih iskritikovala. Jelena mi je uzela ideju navodeći “Lolitu”. Što je najluđe, kada sam se prvi put srela sa tom knjigom i ljubavlju te mlade devojke i starijeg muškarca, dopala mi se u onom smislu otkrivanja tabua, a i način na koji se opisuje Lolita je fenomenalan – “žena dete”. Pa tu je i naš Laza Kostić donekle, zar ne? No kako vreme prolazi i valjda se udaljavam od tog vremena kada je ovo bila revolucionarna knjiga za njeno vreme a sada smo u vremenu gde se promiskuitet slavi malne, i meni se nekako okrnjio onaj umetnički efekat ovog para iz “Lolite”.

4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke

 Nikad ne čitam horor romane, sve manje i gledam filmove koji su čist horor bez neke vredne priče. Realno uvek bih radije pogledala film. To da se razumemo ne mešam sa SF romanima koji u sebi mogu imati horor elemente ali i neku istorijsku fantastiku, mitologiju, i nešto što bi me privuklo. Ja sam malo više za filozofsko štivo, i na to bih trošila vreme čitanja, a ovo bih radije ekranizovano gledala.

Isto važi i za ljubiće. Ono čiste ljubavne romane. To priznajem slabo čitam.

5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

Ne znam odgovor na ovo pitanje, zaista, svaki lik ima valjda neki svoj smisao kada je fikcija u pitanju.

6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Izgleda da je to uveliko obožavani Stiven King, iako ekranizacije njegovih knjiga volim. Takođe, iako jako volim “Rat i mir”, Tolstoja realno ni blizu ne obožavam, čak me “davi” sa opisima, koliko ga drugi obožavaju, kad su klasici u pitanju.

7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)

 Ovde imam samo jedan odgovor, ni blizu navedenim primerima u pitanju. Nasilje. Nasilje je postao kliše koji mi se ne dopada. Uzimaju se teme koje su zaista prisutne u realnosti a onda se traljavo odrade i naglase se patetikom ili se izdramatizuju, kao napetost, ludiloooo, ne bih navodila autore, ali negde mi je i licemerno okoristiti se o skaradnost.

8. Popularni serijal koji ne planiraš da pročitaš

Harry Potter, sve sam već odgledala 🙂

9. Izreka kaže: “Knjiga je uvek bolja od filma”. Međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige?

 Naravno legendarni “Kum” po romanu Maria Puza. Tu je i film  “Kradljivica knjiga”, po romanu Markusa Zusaka. Možda bih mogla reći jednako su dobri i film i knjiga. Predivan film o devojčici usred užasa 1939. godine u nacističkoj Nemačkoj koja nakon smrti mlađeg brata na njegovom grobu pronalazi knjigu uz koju će naučiti da čita i koja joj menja život…Ali nije zaista slučajno nominovan za Oskara.

kradljivica_knjiga-markus_zusak_v

Nadam se da neću naljutiti nikog ali zadatak je da nominujem tri blogera pa ovom prilikom ako uspeju da se dosete neka odgovore na moju nominaciju:

Petra Rapaić

Karolina Čojbašić

Mike Powx

Znam da su neki ljubitelji Stivena Kinga 🙂 Mike sigurno, ali neka i njega malo žacne kao mene Kiš kod Jece 🙂

Šalim se i očekujem da se krug nastavi…razmena mišljenja među književnim blogerima je uvek više nego korisna.

 

Trejler „Kradljivica knjiga“ : https://www.youtube.com/watch?v=osyvjd4t1sg

 

Ćaskanje

The Versatile Blogger Award – Olja žgolja

versatilebloggeraward

Za sada su stigle tri nominacija i da vam kažem ne primam nove, posle lemam, bijem….i slično! 🙂

Hvala dragim blogerima, šalu na stranu: Lovac na sunce , Vesna Ćuro-Tomić i Milanu Jankoviću Ništa lično na nominacijama!

  1. Ja sam Olja žgolja od kad znam za sebe
  2.  Obožavam umetnost i nauku,  pre svega kreativnost
  3. Duhovitost mi je najvažnija i odlika visoke inteligencije i najviše volim kad me neko „mudro nasmeje“
  4. Zavisnik sam o droge: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Niče i pesnike
  5. Ubi me dobrota. Kalimero nikad nije sazreo, u prevodu
  6. Preselila bih se negde na more i tamo bih bila bolja osoba
  7. Ja u par reči: volim ljude, životinje, prirodu i planetu. Spremna sam da se bijem da ih očuvam 🙂

Ne znam koga da nominujem svi su već uključeni izgleda 🙂

Pravila nominacije za VBA:

  1. Zahvalite osobi koja vas je nominovala.
  2. Nominiujte do 15 blogera / autora s WordPress-a (može i manje od 15, ali ne više) i obavestite ih.
  3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi.
  4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila.

Poslednji dan izazova – Bond 777

Carpe diem

Ovo je sedmi dan izazova. A moj lični broj po numerologiji  je broj sedam. U svim tim različitim tumačenjima i proučavanjima najviše upamtih da sam ja osoba od tri sedmice, dakle Bond 777.

Šta reći. To je oznaka za one koji moraju sve prvo izgubiti da bi bili srećni ili mirni. Tako oni meni rekoše. I ja stvarno svašta imadoh ali i svašta gubih. I proces još traje jer valjda ja ne otpustih to brzo.

Ne dam ja. Kao. Ono traži svoje.

Mnogo puta se i upitah zašto je tako teško izgubiti. Uvek je to ljubav. Vezanost za nešto nastaje zbog ljubavi. Od loših emocija bežimo. Prijatnosti kao da bi da ovekovečimo. I shvatih nemoguće je sačuvati sve dok to sve protiče.

A reka nekad presuši, to je strah. Dok teče, dobro je,  ljubav je tu.

I tako sam ja negde kod druge sedmice stigla.

Znam i šta je treće što me čeka.

Koji je to gubitak.

Veštica sam. Pa znam u budućnost da gledam.

Ono što se zna, na gubitke nikad nismo spremni i ništa nas na to ne može pripremiti.

Zato i jeste važna ona  – Carpe diem.

I ona revolucija Bokača – slučajnost.

I ona uzrok – posledica.

Sve je to svakodnevica.

No poslednji dan ovog izazova želim samo da kažem da ja u vreme i prostor ne verujem. Meni su to naše alatke jednake kuhinjskom priboru pomoću koga se lakše snalazimo.

I u tim dimenzijama ja sam katastrofa. Ali iskreno.

Ja ne znam na kojim sam ja frekvencijama ali osećam kad pogodi grom istine, osetim munju ljubavi, osetim dar prijatelja, osetim mač bola, osetim i promišljam svaki svoj san. I pošto retko pamtim snove smatram da samo važne neko ostavi u mojoj glavi ujutru. Da mi kažu. Naglase. Hvala što bar ne opterećuju mnogo.

I da vam kažem. Mnogo trenutno tuge ima oko mene. I ljudi su me razočarali koliko se sužava a ne širi svest u 21. veku. I dvadeseti je bio još gori. I ne vidim baš kao realista da će pre polovine ovog veka išta napredovati. Sve se vraća u suženi mrak. Tunel.

Inteligenciju smo dokazali, onu tehničku. Emotivnu pokušavamo da pošaljemo kao umnjake na zakržljavanje. Kao da nam nije potrebna!

I zato mi je mnogo snage bilo potrebno da pišem i o lepim trenucima.

Imam ih ja, evo kevću pored mene neki dosadni veseli kucovi, oni sve crne misli očas odnesu. Nego ako izađem iz svoje sebične slike, samo svog života, naprosto moram da poželim da se uveća ta lepota. Da prestane uništavanje svega u nama što je moglo doseći estetiku lepote življenja, transformaciju svesti. Da ne mislim stalno da se Noje kaje, o kako kaje. Njega za sve ponekad krivim.

Ne verujem ni da će pojedinac u sebi čuvajući dobrotu popraviti svet jer većina tu manjinu ume da satre.

Ali ću se nadati…

Kad prođe čovečanstvo kao i ja kroz ove svoje tri sedmice a ja Bond 777 možda neću biti više na planeti, želim mu sunčane vrtove, nove zelene pašnjake i čiste reke, milijarde vrsta bilja i životinja, i čoveka koji je konačno savladao tu JABUKU i učinio da je ona na zdravlje ljudima!

photo: odavde

Poslednji dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Šesti dan izazova si ti, ljubavi moja nenormalna

Nenad i jaPotpuno nisi normalan. I oženio se, zajebao se, ne zajebao, to sam ti što sam ti. I kreten sam i kreten si ali onako omiljeni. O kako je bilo dobro na početku braka kad ništa nismo mogli da uskladimo. Ti na tvoju,  ja na svoju stranu vučem. Konopac smo pokidali! Kad se odlučiš posle tridesete na brak teško je odstupiti.

Pobacasmo mi ipak te pokidane konopce, jer nam smešno bilo. Hajde reci nije li nam super sad kad se setimo i cerekamo se oko čega smo se sve natezali. Ma gde će da stoji komp a gde TV, gde mini linija, zašto čarapke perem u dve vode i trošim, aman toliko toalet papira! Ne, ne kuce ne smeju kod nas na krevet a danas ih ti nosaš i nunaš u krevece na spavanje.

I opet se svađamo ko je te živuljke razmazio ti ili ja!? Ti naravno!

I ono pitaš me šta da obučeš kad krenemo negde, i ja sve izređam, a ti obučeš šta ti hoćeš ali opet svaki put ima da pitaš.

I ja kad vrištim jer sam ti uvalila usisavanje kuće. No, prava Vodolija, ćuti i radi kad mu ćef.

I ono kad mi krivo kad te neko izda. I kad mi teško zbog mene a tebe boli uvo a onda tebi teško zbog tebe a mene boli uvo jer smo umorni. Pa se sve to u neko odmorno jutro ispričamo.

A kad se ujutru probudim i pogledam te, a mnogo dobro izgledaš kad spavaš i pomislim – da, ovako sam želela da izgleda onaj pored koga se budim. Ti to ni ne znaš. Ustvari znaš.

Pravimo se da ne znamo.

Bez tebe ne mogu, ako bih se i navikla da moram, ja trenutno neću.

Nisi ti ništa posebno, ista si budala kao i ja, malo si muški brižan i nebrižan, ali jesi izuzetak. Lažeš da nemaš pojma ko je stavio daljinski na pogrešno mesto, lažeš da sam veštica, lažeš da si hteo mirniju. Pa ti čačkaš mečku kad god malo nastane tišina. Ti ovu moju jezičinu u kratkim rezovima, malo, malo pa provociraš. I ja tvoju bogami.

Ono kad bi se odavno razišli da je dosadno, da do tri ujutru ne filozofiramo na opšte teme, da kad nas zeznu za TV mi odvalimo muziku i dođe dobro što nema signala. I da, spavamo leđa o leđa bez problema jer nam je tako udobnije. Mene žulja levi kuk tebi smeta želucu ako spavaš sa desne strane. Nema tu forme koja zamenjuje ljubav. Spavamo kako nam je najudobnije. Poljubac u kosu, i to što me pokrivaš noću, i fotografišeš da mi dokažeš ujutru da sam te skoro izgurala sa bračnog kreveta, i hrkanje što snimaš.

Sve to volim.

Pa ti vidi tamo u svom svetu na planeti Uran, u tim svim svojim svetovima da li te volim. Boli me i uvo šta ćeš da skontaš. Ti si čovek koji je pao na zemlju i imaš druge dimenzije. Ja odgovore od tebe i ne slušam u ovim dimenzijama.

Ja ne verujem u vreme i prostor i tamo, gde tih pojmova nema mi smo svakog sekunda zajedno.

Ti si moj izazov već deset godina ili minimum 3650 dana.

I hajd’ sad nemoj samo da popizdiš što sam ovo javno rekla 🙂

 

David Bowie Starman (1972) official video

Oblak oznaka

Dobrodošli...

Blog by Aleksandar Simić

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Pisane reči traju duže od izgovorenih.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom