Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Igre među blogerima’

TOP OF THE TOP MUSIC BY OLJA

IGRICA JE SUPER A JA ĆU JE IGRATI EMOTIVNO – BIRAĆU PESME KOJE MI BUDE NAJLEPŠE USPOMENE IZ DETINJSTVA DO DANAS I KOJE MI ZNAČE I VEZUJU ME ZA VAŽNE PREOKRETE U SOPSTVENOM ŽIVOTU. HVALA I JELENI  I NEŠI ŠTO SU ME POKRENULI NA OVAKAV BLOG POST.

mUSIC

  1. UZ OVU PESMU SMO JOŠ KAO OSMOGODIŠNJAKINJE  DRUGARICA I JA, ZNAJUĆI TEKST NAPAMET IZVODILE KOREOGRAFIJU, PERFORMANS KAO NA SCENI, ZNATE PRED ONIM KLASIČNIM SABOROM ISPRED ZGRADE – KOMŠINICE NA KLUPI – NJIHOVA TRAČ DOZA PREDVEČERJA A ONDA ULETIMO NAS DVE I RAZBUCAMO IM KONCEPCIJU! TO JE BIO NAŠ VID BUNTA!

  1. UZ OVU PESMU POSLE ČITANJA POEZIJE KOJE SMO PISALE ISTA DRUGARICA I JA I RASPRAVLJALE O JUNGU, SVAĐUCKALE SE OKO ŠOPENHAUERA SLOŽILE OKO NIČEA I ONDA SE TO SVE OKONČA JEDNIM DEVOJAČKIM SUZAMA ZBOG NEKAKVIH SNOVA MLADALAČKIH NA OVU PESMU:

  1. ONDA SU DOŠLI MUZIČARI KOJI SU TOTALNA TRANSORMACIJA SVESTI I MORAM IH NABROJATI VIŠE:

 

  1. NA MOM I NEŠONIJEVOM VENČANJU DOMINIRALE SU OVE DVE PESME:

  1. I TAKO MOGLA BIH U NEDOGLED ALI ZAVRŠIĆU SA ČOVEKOM ČIJE TEKSTOVE SMATRAM OBAVEZNOM LEKTIROM KOJU BI TREBALO UVESTI U ŠKOLE I SA SLUŠALICAMA U UŠIMA KAD GOD SAM NA PREKRETNICI UPUĆIVALA SAM SE SAMA UZ NJEGOVE ALBUME NA BUS PA NA PUT I VRAĆALA SE REGENERISANA I OSNAŽENA!

NOMINUJEM

  • DRAGOŠA RISTIĆA JER JE ON MLAĐA GENERACIJA I ZANIMA ME NJEGOV REPERTOAR 🙂
  • STANISLAVU ŽUŽU ŠAKOTU
  • I DRAGU MERI – MERIMU SIMOVLJEVIC ARANITOVIĆ
  • NIJE KRAJ HAHAHA EVO MALO ZA OPUŠTANJE PADAM NA FRAJERA ILI MUZIKU U OVOJ POSLEDNJOJ NUMERI PROSUDITE SAMI 🙂

Soba 23 – JA TARZAN – TI DŽEJN

 

 – Ćao ja sam Džejn. Mi smo hteli da jedemo nešto. Kažu ovo je velika zgrada sa puno ljudi i hrane. Ovo je moja najbolja prijateljica, zmija Koni. I ona je gladna. Tu mi je vidite oko grudi umesto topića. Rekla mi crvenokosa devojčica, eno je sedi u fotelji da mi dobar „topić“. Rasla sam u gradu i pobegla kada su mi ubili psa.  Pijanci iz kraja kod trafike se okupljali i oni i psi lutalice…i tako zalutah u džunglu i mnogo mi je lepše tamo. Nego sada je neki požar, pa dok ne prođe…

Imate li dakle hrane ili ne?

– Ne, reče sablažnjeni recepcionar a  u crveni rukavicama mlatio je oko glave, kao da je prizivao u pomoć tim rukama.

 – Džejn, vidi ovaj ima crvene prste a mi bele!, uzviknu Tarzanijum.

 – Ćut bre!, odgovori Džejn

Tarzanijum uze majmunče i stavi joj na glavu.

– Evo ti ga, neka ti trebi taj mozak od besa, jezik da smiriš, reče T.

U tom, stigne obezbeđenje i menadžer hotela. Ljubazni gospodin u finom sivom odelu nasmejano reče:

–  O dragi moji, pa čekamo vas drugo, za vas je spremna soba. Okrete se ka recepcionaru koji je grickao zubima prste sve kroz one crvene rukavice i čekao sa strepnjom da vidi da li se on to nešto prevario, da li će sada da mu pljusnu otkaz. O ne! Kako ih nije prepoznao?

– Dajte našim poznatim, i nadasve kreativnim glumcima ključeve od njihove sobe, reče menadžer recepcionaru.

– Izvolite, drhtavim crvenim prstima pruži gospođici Džejn i Tarzanijumu, i Koni i majmunčetu koji je grickao ukosnicu sa kose Džejn, ključ.

– Vaša soba je broj 23, II sprat. Tamo vas čekaju vino, voće, banane i jabuke. Videću sa menadžerom da nabavimo iz ostave u kuhinji bar dva mala miša za srebrnu Koni.

– O, baš ste ljubazni, zmijče Koni ih naprosto obožava!, oduševljeno će Džejn. Svratićemo do ostave kasnije nas dve.

– Pa, pa… ne znam da li je to baš najbolja ideja, recepcionar će, bolje ja da vam donesem u sobu 23.

– Videćemo sa rediteljem, i on voli miševe, nasmeja se Džejn i svi krenuše u sobu da se opuste, jedu pred sutrašnji početak snimanja parodije, koje će kako rekoše, trajati bar mesec dana u ovom hotelu.

Recepcionar se kažu sutradan pojavio sa duplim parom rukavica i sa metalnom kutijom koju je držao na pultu. To je praktikovao i narednih dana. Sobarica koja menja posteljine u sobi 23 tvrdi da su u kutiji miševi, i da mu ukrade po jednog svakog jutra pre nego krene sa poslom.

 

#blogerski izazov u FB grupi Blogeri

Dok je vulkan tinjao

Dugujem li nekom svoj osmeh, svoju sreću? Dužan li sam onih neizgovorenih reči njima, njoj? Milovanje i iznenađenja? Da li sam ih poklanjao dovoljno? Ima li me uopšte onakvog kakav znam da jesam?

Milan je sedeo na krevetu, u rasparenoj pižami. Gornji deo bila je ona siva dukserica fazon, sa teget rukavima, a donji deo, bela sa plavim kockicama. Obe pižame mu je kupila ona. I sad je seo, tako rasparen, postavio sebe u gornji desni ugao sobe, između ikone Svetog Nikole i LG klima uređaja. I posmatrao se iz tog ćoška. Pitao se. Samo su ga sustizala pitanja, ma gazila, preteći da ga samelju.

Osećao je toliko toga, jasni su bili svi vullkani i svaka erupcija u njemu imala je svoj žar i gustu lavu. Voleo je majku, voleo je brata, voleo je prijatelje, voleo je dlakave svoje ljubimce, voleo je nju. A osećao je da im duguje.

Sebe. Onog iznutra.

Zna da su oni umeli da mu čitaju iz očiju i iz nekih dela koja je za njih učinio, ali, sad kada ih nema, kada se krug ispraznio a praznina zatvorila, pitao se zašto mu ruke nisu bile vrednije u milovanju, zašto mu noge nisu bile brže u trčanju u susret dragim ljudima, zašto mu je glava padala na jastuk umesto reč i suza i razgovor dok je još bilo vremena za to…da im pokaže, da ih oseti, da uživa u njima, da žive dok žive …a surovi časovnik  je tako brzo kucao. Osećao se krivim što je ćutao, što se osmehivao a ne grohotom smejao, što je bežao pred ekrane TV-a ili kompjutera umesto u kafane, restorane, na privatne žurke. Plaže i osunčane pene malih talasa reke zašto nije podelio sa njom u zagrljaju ležeći nepomično, zašto tako nikada nisu dočekali zalazak sunca? Dovoljno bi mu bilo sad samo da dišu zajedno, nepomični i da sluša kao diše. Može i da ćuti, ona može i da se ne pomeri, on nju voli.

Kažu da su Milana našli rođaci koji su došli po nasledstvo, sedeo je nepomičan, zagledan u ugao između ikone i klima uređaja, u fotelji, posle dvadeset dana. Bio je decembar, nađen je smrznut, sa isključenim telefonima i kablovima iz svih štekera, pričaju da je želeo da nestane u tišini. Napustio je konačno i sebe i ovaj svet ne rekavši nikom ništa koliko boli bilo šta.

Duša živi kao pesma

kao pjesma

Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku  istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.

Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.

Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.

Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?

Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…

Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.

Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši  nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče,  ima i ono svoju dušicu“.

Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.

Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.

Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.

Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.

Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …

Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.

Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.

Kada sam sama u slutnjama ili mašti  – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.

Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?

Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.

I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”

Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…

Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.

Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…

Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”

kao u pesmi duša

“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”,  Cacadou Look

Nepopularna mišljenja (book tag)

uvodna

Nisam ljubitelj da pišem o stvarima koje ne volim. Radije pišem o onome što volim. Moram priznati da sam možda i površno uradila ovaj tag i da sam poprilično namučila mozak jer ja sve što mi se ne dopada jako brzo zaboravljam. I generalno sam zaboravan tip pride 🙂

1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Ni sama ne znam šta je popularno kad su ukusi ljudi različiti i nešto što je u jednom mom okruženju popularno u drugom nije. Otuda odoh na neke top liste da pogledam šta je to među najčitanijim knjigama kod nas na primer, u poslednje vreme. I onda se nekako setih da je svojevremeno jako popularan bio “Ženski rodoslov” Ljiljane Habjanović Đurović a ja eto ne uspeh da se unesem u tu knjigu a potom nisam, iskrena da budem, pokušavala da čitam ovu autorku.

Paulo Koeljo takođe, ako nije literatura, da kažemo za omladinu i sazrevanje…takođe jeste popularan ali mislim da se brzo preraste.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a drugi ga ne vole

Grobnica za Borsa Davidovica

Pa pošto me je Jelena Dilber “bocnula” u bolnu tačku a to je Danilo Kiš, a nominovala me je za ovu igricu odmah da kažem da mi je “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša još davno rekla mnogo toga što se ponovilo na ovim prostorima na žalost, večnu istinu koju bijemo mi na Balkanu, i jedno poimanje vere, rata, individualnosti koju su kasnije kao temu obrađivali mnogi drugi pisci. Ovo je za mene remek delo srpske književnosti. Čitavog života sa sobom kao i na blogu i na društvenim mrežama nosim kroz život kao moto rečenicu iz ovog romana: “…jer želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom”.

Kako upokojiti vampira

Druga knjiga, za koju ne bih rekla da je drugi ne vole ali je negde u odnosu na druga dela Bore Pekića malo skrajnuta, neopravdano, je “ Kako upokojiti vampira” u kojoj se vidi neverovatno znanje iz mnogih oblasti našeg genijalnog Pekića. Teška knjiga, ali najbolja lekcija o samomanipulaciji i sklapanju kompromisa. Ja sam ove knjige čitala sa 18 godina prvi put i one su najvredniji dar u mom životu koje su me naučili koliko je opasno ne suočavati se sa sobom, sa sopstvenom istinom, manama, kako je lako skliznuti u kompromise koji se posle nižu jedan za drugim i postanu jedna velika snežna lopta od obične grudvice snega koja nas zarobi ili pregazi. Nikakvi današnji „koučevi“ mi više nisu potrebni – od ovih autora sam naučila koliko je loše po druge i po sebe i po tok istorije samoobmanjivanje.

3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa

Ovo mi je najteže pitanje čini mi se. Uopšte ne mogu da se setim koga bih iskritikovala. Jelena mi je uzela ideju navodeći “Lolitu”. Što je najluđe, kada sam se prvi put srela sa tom knjigom i ljubavlju te mlade devojke i starijeg muškarca, dopala mi se u onom smislu otkrivanja tabua, a i način na koji se opisuje Lolita je fenomenalan – “žena dete”. Pa tu je i naš Laza Kostić donekle, zar ne? No kako vreme prolazi i valjda se udaljavam od tog vremena kada je ovo bila revolucionarna knjiga za njeno vreme a sada smo u vremenu gde se promiskuitet slavi malne, i meni se nekako okrnjio onaj umetnički efekat ovog para iz “Lolite”.

4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke

 Nikad ne čitam horor romane, sve manje i gledam filmove koji su čist horor bez neke vredne priče. Realno uvek bih radije pogledala film. To da se razumemo ne mešam sa SF romanima koji u sebi mogu imati horor elemente ali i neku istorijsku fantastiku, mitologiju, i nešto što bi me privuklo. Ja sam malo više za filozofsko štivo, i na to bih trošila vreme čitanja, a ovo bih radije ekranizovano gledala.

Isto važi i za ljubiće. Ono čiste ljubavne romane. To priznajem slabo čitam.

5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

Ne znam odgovor na ovo pitanje, zaista, svaki lik ima valjda neki svoj smisao kada je fikcija u pitanju.

6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Izgleda da je to uveliko obožavani Stiven King, iako ekranizacije njegovih knjiga volim. Takođe, iako jako volim “Rat i mir”, Tolstoja realno ni blizu ne obožavam, čak me “davi” sa opisima, koliko ga drugi obožavaju, kad su klasici u pitanju.

7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)

 Ovde imam samo jedan odgovor, ni blizu navedenim primerima u pitanju. Nasilje. Nasilje je postao kliše koji mi se ne dopada. Uzimaju se teme koje su zaista prisutne u realnosti a onda se traljavo odrade i naglase se patetikom ili se izdramatizuju, kao napetost, ludiloooo, ne bih navodila autore, ali negde mi je i licemerno okoristiti se o skaradnost.

8. Popularni serijal koji ne planiraš da pročitaš

Harry Potter, sve sam već odgledala 🙂

9. Izreka kaže: “Knjiga je uvek bolja od filma”. Međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige?

 Naravno legendarni “Kum” po romanu Maria Puza. Tu je i film  “Kradljivica knjiga”, po romanu Markusa Zusaka. Možda bih mogla reći jednako su dobri i film i knjiga. Predivan film o devojčici usred užasa 1939. godine u nacističkoj Nemačkoj koja nakon smrti mlađeg brata na njegovom grobu pronalazi knjigu uz koju će naučiti da čita i koja joj menja život…Ali nije zaista slučajno nominovan za Oskara.

kradljivica_knjiga-markus_zusak_v

 

Šalim se i očekujem da se krug nastavi…razmena mišljenja među književnim blogerima je uvek više nego korisna.

 

Trejler „Kradljivica knjiga“ : https://www.youtube.com/watch?v=osyvjd4t1sg

 

Ćaskanje

The Versatile Blogger Award – Olja žgolja

versatilebloggeraward

Za sada su stigle tri nominacija i da vam kažem ne primam nove, posle lemam, bijem….i slično! 🙂

Hvala dragim blogerima, šalu na stranu: Lovac na sunce , Vesna Ćuro-Tomić i Milanu Jankoviću Ništa lično na nominacijama!

  1. Ja sam Olja žgolja od kad znam za sebe
  2.  Obožavam umetnost i nauku,  pre svega kreativnost
  3. Duhovitost mi je najvažnija i odlika visoke inteligencije i najviše volim kad me neko „mudro nasmeje“
  4. Zavisnik sam o droge: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Niče i pesnike
  5. Ubi me dobrota. Kalimero nikad nije sazreo, u prevodu
  6. Preselila bih se negde na more i tamo bih bila bolja osoba
  7. Ja u par reči: volim ljude, životinje, prirodu i planetu. Spremna sam da se bijem da ih očuvam 🙂

Ne znam koga da nominujem svi su već uključeni izgleda 🙂

Pravila nominacije za VBA:

  1. Zahvalite osobi koja vas je nominovala.
  2. Nominiujte do 15 blogera / autora s WordPress-a (može i manje od 15, ali ne više) i obavestite ih.
  3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi.
  4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila.

Poslednji dan izazova – Bond 777

Carpe diem

Ovo je sedmi dan izazova. A moj lični broj po numerologiji  je broj sedam. U svim tim različitim tumačenjima i proučavanjima najviše upamtih da sam ja osoba od tri sedmice, dakle Bond 777.

Šta reći. To je oznaka za one koji moraju sve prvo izgubiti da bi bili srećni ili mirni. Tako oni meni rekoše. I ja stvarno svašta imadoh ali i svašta gubih. I proces još traje jer valjda ja ne otpustih to brzo.

Ne dam ja. Kao. Ono traži svoje.

Mnogo puta se i upitah zašto je tako teško izgubiti. Uvek je to ljubav. Vezanost za nešto nastaje zbog ljubavi. Od loših emocija bežimo. Prijatnosti kao da bi da ovekovečimo. I shvatih nemoguće je sačuvati sve dok to sve protiče.

A reka nekad presuši, to je strah. Dok teče, dobro je,  ljubav je tu.

I tako sam ja negde kod druge sedmice stigla.

Znam i šta je treće što me čeka.

Koji je to gubitak.

Veštica sam. Pa znam u budućnost da gledam.

Ono što se zna, na gubitke nikad nismo spremni i ništa nas na to ne može pripremiti.

Zato i jeste važna ona  – Carpe diem.

I ona revolucija Bokača – slučajnost.

I ona uzrok – posledica.

Sve je to svakodnevica.

No poslednji dan ovog izazova želim samo da kažem da ja u vreme i prostor ne verujem. Meni su to naše alatke jednake kuhinjskom priboru pomoću koga se lakše snalazimo.

I u tim dimenzijama ja sam katastrofa. Ali iskreno.

Ja ne znam na kojim sam ja frekvencijama ali osećam kad pogodi grom istine, osetim munju ljubavi, osetim dar prijatelja, osetim mač bola, osetim i promišljam svaki svoj san. I pošto retko pamtim snove smatram da samo važne neko ostavi u mojoj glavi ujutru. Da mi kažu. Naglase. Hvala što bar ne opterećuju mnogo.

I da vam kažem. Mnogo trenutno tuge ima oko mene. I ljudi su me razočarali koliko se sužava a ne širi svest u 21. veku. I dvadeseti je bio još gori. I ne vidim baš kao realista da će pre polovine ovog veka išta napredovati. Sve se vraća u suženi mrak. Tunel.

Inteligenciju smo dokazali, onu tehničku. Emotivnu pokušavamo da pošaljemo kao umnjake na zakržljavanje. Kao da nam nije potrebna!

I zato mi je mnogo snage bilo potrebno da pišem i o lepim trenucima.

Imam ih ja, evo kevću pored mene neki dosadni veseli kucovi, oni sve crne misli očas odnesu. Nego ako izađem iz svoje sebične slike, samo svog života, naprosto moram da poželim da se uveća ta lepota. Da prestane uništavanje svega u nama što je moglo doseći estetiku lepote življenja, transformaciju svesti. Da ne mislim stalno da se Noje kaje, o kako kaje. Njega za sve ponekad krivim.

Ne verujem ni da će pojedinac u sebi čuvajući dobrotu popraviti svet jer većina tu manjinu ume da satre.

Ali ću se nadati…

Kad prođe čovečanstvo kao i ja kroz ove svoje tri sedmice a ja Bond 777 možda neću biti više na planeti, želim mu sunčane vrtove, nove zelene pašnjake i čiste reke, milijarde vrsta bilja i životinja, i čoveka koji je konačno savladao tu JABUKU i učinio da je ona na zdravlje ljudima!

photo: odavde

Poslednji dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Šesti dan izazova si ti, ljubavi moja nenormalna

Nenad i jaPotpuno nisi normalan. I oženio se, zajebao se, ne zajebao, to sam ti što sam ti. I kreten sam i kreten si ali onako omiljeni. O kako je bilo dobro na početku braka kad ništa nismo mogli da uskladimo. Ti na tvoju,  ja na svoju stranu vučem. Konopac smo pokidali! Kad se odlučiš posle tridesete na brak teško je odstupiti.

Pobacasmo mi ipak te pokidane konopce, jer nam smešno bilo. Hajde reci nije li nam super sad kad se setimo i cerekamo se oko čega smo se sve natezali. Ma gde će da stoji komp a gde TV, gde mini linija, zašto čarapke perem u dve vode i trošim, aman toliko toalet papira! Ne, ne kuce ne smeju kod nas na krevet a danas ih ti nosaš i nunaš u krevece na spavanje.

I opet se svađamo ko je te živuljke razmazio ti ili ja!? Ti naravno!

I ono pitaš me šta da obučeš kad krenemo negde, i ja sve izređam, a ti obučeš šta ti hoćeš ali opet svaki put ima da pitaš.

I ja kad vrištim jer sam ti uvalila usisavanje kuće. No, prava Vodolija, ćuti i radi kad mu ćef.

I ono kad mi krivo kad te neko izda. I kad mi teško zbog mene a tebe boli uvo a onda tebi teško zbog tebe a mene boli uvo jer smo umorni. Pa se sve to u neko odmorno jutro ispričamo.

A kad se ujutru probudim i pogledam te, a mnogo dobro izgledaš kad spavaš i pomislim – da, ovako sam želela da izgleda onaj pored koga se budim. Ti to ni ne znaš. Ustvari znaš.

Pravimo se da ne znamo.

Bez tebe ne mogu, ako bih se i navikla da moram, ja trenutno neću.

Nisi ti ništa posebno, ista si budala kao i ja, malo si muški brižan i nebrižan, ali jesi izuzetak. Lažeš da nemaš pojma ko je stavio daljinski na pogrešno mesto, lažeš da sam veštica, lažeš da si hteo mirniju. Pa ti čačkaš mečku kad god malo nastane tišina. Ti ovu moju jezičinu u kratkim rezovima, malo, malo pa provociraš. I ja tvoju bogami.

Ono kad bi se odavno razišli da je dosadno, da do tri ujutru ne filozofiramo na opšte teme, da kad nas zeznu za TV mi odvalimo muziku i dođe dobro što nema signala. I da, spavamo leđa o leđa bez problema jer nam je tako udobnije. Mene žulja levi kuk tebi smeta želucu ako spavaš sa desne strane. Nema tu forme koja zamenjuje ljubav. Spavamo kako nam je najudobnije. Poljubac u kosu, i to što me pokrivaš noću, i fotografišeš da mi dokažeš ujutru da sam te skoro izgurala sa bračnog kreveta, i hrkanje što snimaš.

Sve to volim.

Pa ti vidi tamo u svom svetu na planeti Uran, u tim svim svojim svetovima da li te volim. Boli me i uvo šta ćeš da skontaš. Ti si čovek koji je pao na zemlju i imaš druge dimenzije. Ja odgovore od tebe i ne slušam u ovim dimenzijama.

Ja ne verujem u vreme i prostor i tamo, gde tih pojmova nema mi smo svakog sekunda zajedno.

Ti si moj izazov već deset godina ili minimum 3650 dana.

I hajd’ sad nemoj samo da popizdiš što sam ovo javno rekla 🙂

 

David Bowie Starman (1972) official video

I ovo su moja deca

loza i jagodeSvet razumem tek kad se prirode ne plašim. Kad se u njoj zaprljam. Kad se u njoj pročistim. A život u gradu i betonu zahteva kiseonik. Vapi za njim. Nema tu previše objašnjavanja.

Jasna je ona  – izgradi svoj vrt.

U glavi, u duši, na terasi, u bašti, na ulici, koračaj kao vrt.

Šta ja sve ne ispričah na primer, svom cveću. Kad se setim svoje sobne palme o! Čitala ja u to vreme knjigu kako muzika utiče na cveće, i kako cveće pamti i kako može da prepozna ubicu i kako  koriste nekakve detektore kojima u sobi gde je počinjen zločin cveće prepozna krivca. Kuku! I  krenem da puštam sa jedne strane palme Mendelsona, sa druge strane Metaliku. I razdvoji mi se palma! Pobeže kod Mendelsona na jednu stranu a onaj drugi hevi deo se nagnuo tužan, pokušava da pobegne. A ja obožavam i danas Metaliku. Krenem sa baladama ne bih li je povratila u život. Jok! Onda sam je grdila: “Nemoj da ti pustim Vagnera, pa da vidiš šta je strašno!” Opet jok!  Onda sam je milovala, izvinjavala se, ujutro joj tepala uveče joj poželela laku noć, i živnu mala sobna palma.

Čudo jedno.

No nije uspela da izmeni moj muzički ukus. Ona ima svoje pravo na izbor a imam i ja.

Danas bez cveća nekako sam nedorečena. Ja obožavam cvetovima da cijučem, da ih zovem mamine lutkice, da tugujem kad se neka biljka primi pa uvene, ja stvarno padam u bedak.

Malo sam oguglala. Ali nedovoljno. Ujutro moji psi i ja onjušimo ceo vrt. Sve se ori od te buke među nama. Sitno zvecka prkos, kao slavuji pevaju ruže, šimšir zapomaže bolan je od nekog moljca i radostan je da mu milujem rane, da ga obiđemo, orah je toliko uobražen da nas gađa i zavitlava plodovima. Trava prepričava svoju noćašnju frku sa korovom. Bršnjen se ljutio sinoć što mu Nenad počupao drugara kod ograde, kaže planirali su žurku. Sve to čujemo i ja i psi. Komšija bi me udavio da i on ima taj sluh, jer on samo voli da spava i psuje.

Da nije naših lisnatih drugara, Bubika, mešanac moj slatki, koja je stara već i slepa ne bi tako lako trčkala po dvorištu. Njihovi mirisi i oblici koje oseća pod šapicama su joj prava mapa.

A meni  su svi darovi koje nam je priroda dala mapa. Ona unutarnja mapa koja ne zna za kontinente, nacije i slične sikiracije.

Peti dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Dobrota ne pamti neuzvraćenost

ATATA

Neke je stvari nemoguće opisati. Ne ukratko sigurno. Možda ni tomovi romana ne bi bili dovoljni.

Jedan je takav jedini moj tata.

Običan tata. Tata mata. Posedeo sa dvadeset pet a igra fudbal sa mladima od dvadeset godina u svojih sedamdeset pet. To je onaj tata koji mi u studentskim danima, kad ustanete u jedanaest pre podne, kaže „Joj što si cmoljava sva tako“,  i skuva kafu, ili kad se prvi put napijem u životu od dve čaše viskija  i zakukam donosi sok od paradajza i slaninicu i hrani me ko bebu, sa rečima „proći će, nije strašno, znam kako je meni bilo“. Više smo porodica koja se bavila sportom i živela na sokovima i mineralnoj vodi pa alkohol je na mene delovao sramotno. Posle sam na žurkama stekla malo kondicije ali nikad kao neki. Tata je kapirao to.

Na vreme, u nekim mojim godinama napravili su mi zasebnu sobu da mogu da slušam muziku koju želim, čitam, pričam sama sa sobom. Uvek je znao kad držim vrata te sobe otvorena i zašto, (mama malo omašivala), a kad nikako ne želim da mi ulaze. Ne znam kako, on je znao. Možda smo slični.

Tata je taj kome brige nisu mogle ništa. Vlasnik svog života, kako je odavno govorio to je sad već moderna fraza, on je tako i živeo. Dok smo mi zdrave, mama i ja, sve ostalo je zanimljiva borba u kojoj on ume da uživa. Da sam samo delom kao on, ma jesam ali da sam više kao on…

To je onaj koga u kraju sreću mladi sa rečenicom „Čika Vojo ja kad vas sretnem znam da će mi ovo biti super dan“!

– Čika Vojo samo da Vas zagrlim, tako ste opičeni!

– Voja je naš poglavica, plemena ludaka, kaže moja sestra od strica

Tata nas zasmejava do suza. Sa njim se prvo iscerekaš a onda pričaš ostalo. U njemu je dete dominantno. I to dete nam se brine nad mamom, nekad je i naivno, ali uvek je mudrije od svih nas koji smo oko njega odrasli. To dete me je štitilo, kao niko, i ojača me svaki put. Kako? Vedrinom, spadalo dete, ništa ne leči bolje od ajd stisni zube završi to koliko stigneš, pa da se zezamo.

Tata je upravo uvek živeo – idemo dalje.

Bio je strpljenje. Umeo da odćuti. Da konstatuje kratko. Ako ga izigraš jedno hiljadu puta e tek onda se pričuvaj te oluje iz njega.

Prvo nije dozvoljavao da imamo mačku u stanu a na kraju je odlepio za jednom koju je mama donela pa za drugom, pa sada je postao od hemičara veterinar i unazad petnaest godina ja ne znam šta bi lutalice i ostali psi koje je on udomio, lečio, prosledio azilima. Mnoge je otplakao kada su odlazili jer kratko žive naši drugari psi. Tata je plakao, za majkom, za ocem, za bratom, za prijateljima, za mamom kad je padala u kome, od sreće kada se oporavljena mama vrati. Plakao i neizmerno nas zasmejavao sve ostalo vreme.

U njemu je jačina dobrote, one duboke koja ne pamti neuzvraćenost.

Odoh da ga zvrcnem telefonom pre posla da jača uđem u ovaj dan.

 

*

Četvrti dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

Treći dan izazova – Vrbopuc da nekog obradujem

Bosa

hodaj bosa

Sve može da mi se surva na glavu. I da strahujem za zdravlje najbližih. Ono kad roditelji stare a ti ne možeš baš previše.  I sam se razboliš. I obaveze te pritisnu. “I nemaš love za skupe provode…nananana…”

I sve neke zle veštice i namćor pastuvi zvrndaju mi oko glave.

Jorgan mi težak koliko i tanka letnja suknja.

A ja, neko bi rekao kao tužna sova. Ja bih rekla kao besna svraka. Besna na život.

Ali oduvek u tim trenucima mene niotkud zadesi vrbopuc. No ne onaj za seksom. Taj me strefi obično u neka čudna doba, obično kad mu baš i nije vreme.

Uhvati me potreba da nekom učinim što vidim da niko ne želi, a u očima, u glasu osećam da im je neophodno. Nekad kao neki  glas da me odvodi baš na put tim ljudima. Nečim me privuku da se baš zadesim blizu njih, da ih se baš setim  i da imam ono što im je potrebno. I dajući im neopisivo dobijam. Onu sreću kad znaš da smo ipak nečim čudnim povezani i da nas neka ruka spaja, kao slučajno. A u stvari intuicija vuče, vuče, da se osmehnemo onako zajednički, “naravski” kao da se ta srećna okolnost podrazumeva .

Takva sam bila odmalena.

Nekad su mi govorili da je to glupo. Poneko je poverovao da ću biti uvek tu i da ću samo davati. Neko je želeo da se žrtvujem. Nekad sam ispala i ovca. Da, zbog tog vrbopuca. No, nije meni žao. Sve je to mene radovalo.

Ne znam sa godinama, olenji se taj vrbopuc.  Ako to izgubim neću više imati čime da se vratim sebi.

Sve bez toga je čista sebičnost. Otuđenost. Nepovezanost sa prirodom i ljudima. Kao kad nekog žulja da bos hoda po malo grbavom travnjaku jer se previše navikao na cipelice.

Bose princeze, ni bosi prinčevi više nisu u modi, što jest, jest.

 

*

Treći dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

photo: odavde

Drugi dan izazova – prevazići jednoličnost

pokemon

Pokemon Go

Dosada je poprimila potpuno novu dimenziju u ovo naše  doba u takozvanoj petoj brzini. Brzina ali ne i širina. Nije to više čuvena dokolica u kojoj mirno ustaneš, budiš sebe ritualom koji ti prija, natanane, čeka te jedan kao i svaki drugi bezbrižan dan, obezbeđen si i na putu si da postaneš Hegel. Može i neka priroda tu da se umetne i ti zagledana u daljinu kontaš, otkrivaš smisao,  istinu ljubiš, pišeš, šetaš, mudruješ.

Dosada je u mom okruženju poprimila oblik brze mašine u koju te ubaci svakodnevica i ti jurcaš ne bi li stigao sve Pokemone da pohvataš i odradiš za – eto tek da imaš da se prehraniš.

Ok sačuvamo onaj jutarnji ritual, ustanemo dva sata ranije jer taj jutarnji mir ne damo, kad sebe malo dovedeš u red, udahneš, pre nego se zaletiš, ta jutarnja kafa pred START, nekome nešto drugo, vežbe sa loptom, vežbe bez lopte, šetnja psa po hladovini u ova letnja jutra…

No svaki dan ume biti sličan, nalik onom prethodnom, nalik onom pre dva meseca. Ima takvih poslova koji daju različitost ali nemaju svi takve dane. I onda zapravo sve te malne funkcije koje po rutini obavljaš kao neki robot učine da ne osećaš, da ne uživaš, da te i nema, da se onako smeješ, da onako pričaš, da onako čuješ, da onako pitaš, da onako kažeš…

I pobuni se ono JA na to onako. Na tu istost. Wau ala je meni ovo sve dosadno!

Kad sam zaboravila da ne moram baš sve stići?

Odvojiti se, stati i hajde malo da i zakasnim, da propustim, da zaboravim, da sam neposlušna, neorganizovana i nevaljala.

Hajde malo da neću!

Nego hoću baš ono što mi sad pade na um. Idem do reke. Idem peške. I ne sećam se da imam onaj problem. I da moram svima njima da se javim. I da me duša boli za nju, njega i da me čeka to i tako.

Odoh! U dokolicu. Ne da budem Hegel. Da budem malo JA.

*

Drugi dan izazova koji je pokrenula Merima na ritamdana.com

Prvi dan izazova: Pitanja

Merima Simovljevic Aranitovic na ritamdana.com postavila je nastavak svog‪#‎izazova‬ ‪#‎sedamdanabezkukanja‬. U suštini meni ta rečenica dominira u njenom izazovu. I reših sedam dana da pišem statuse pa će se to spojiti na kraju nekako 🙂 Čak i ja ne znam kako će ići a ni dokle će stići 🙂
1. dan – PITANJA
– A kako da ne kukam kukavna mi majka?

– U šta to da ne pogledam da se ne obmanem?

– U sebe kad gledam čistim metlom samomanipulacije kojima driblam, autogolove branim.

– One su svakodnevne i ako ih zapustim živeću u laži. Gde je istina?

– Kako da znam da sam ja to sve dobro raščistila. Srce će mi reći? Ono kad ti lakne, to je to?

– Ova buka, žamor kojima se dobrovoljno izlažem, ko mi je kriv?

– Želim ili ne želim da popravim nešto i izvan sebe? Nisam baš sigurna, možda sam i odustala?

– Lako je meni da se okrenem lepoti, no grize me savest jesam li onda noj sa glavom u pesku?

Blog igrica – 11 pitanja / odgovora

pitanja u oblacima
Znate ono, 11 pitanja i nominacija 11 blogera za odgovaranje na vaša pitanja.
Nominovala me je Negoslava Stanojević i evo brže bolje ću joj odgovoriti
I naravno, isto toliko vaših odgovora na pitanja koja slede (ili koja ćete dobiti od onoga ko vas je nominovao):
1. Da li ste nekada rekli ono što nas je čudilo dok smo bili mladi- da su mi sad one godine a ova pamet?
Odgovor: Vrlo retko. Šta će meni pamet u starosti. Meni treba mladost!
2. Ako jeste, zašto jeste, a ako niste, kako vam je to uspelo (mislim, da se ne kajete, da ne žalite, da ne želite popravni ispit života)?
Odgovor: Ne vredi kajati se.
3. Za šta smatrate da ste najviše uskraćeni zbog toga što živite u ovoj zemlji baš sada?
Odgovor: Sloboda nedostaje, svež vazduh koji dišem …
4. Da li biste odabrali da živite ovde i da ste imali mogućnosti da odete?
Odgovor: Jesam. Pa sam se zeznula
5. Kojom svojom životnom odlukom ste najzadovoljniji?
Odgovor: Čoveče kad ne znam…ubih se razmišljajući…:-)
6. Zbog koje odluke se kajete?
Odgovor: Što ostadoh u Srbiji zemlji gde zora ne sviće
7. Mislite li da je naš život stvar izbora svakoga od nas ili nama upravlja prst sudbine?
Odgovor: Teška kombinacija i jednog i drugog
8. Da je vera za vas- opijum za narod, sastavni deo vaše ličnosti ili ste vernik samo onda kada ste uplašeni, zabrinuti, kada vam je potrebna pomoć?
Odgovor: Verujem u sebe
9. Znate li sve komšije u svojoj zgradi ili ulici i da li se svima javljate?
Odgovor: Mnoge znam , sa dosta njih se baš lepo išćaskam…ima i onih koje bih iselila iz ulice 
10. Kada ste poslednji put učinili nešto lepo, korisno, dobro… nepoznatoj osobi?
Odgovor: Juče ali to je tajna
11. Verujete li u to da sve što činimo jednoga dana dođe na naplatu- nagradu ili kaznu?
Odgovor: Ne
NOVA PITANJA
1. Šta je prvo što ugledaš kroz prozor kada se probudiš?
2. Šta bi želeo/želela da prvo vidiš kada ustaneš iz kreveta?
3. Koja je reč na prvom mestu: ljubav, sloboda, poštovanje, odmor, želja, mir?
4. U čemu najviše uživaš: hrana, seks, razgovori?
5. Kada si se osetio/osetila najslobodnije?
6. Kada si se osetio/ osećala najtužnije?
7. Ima li trenutaka kada bi iskočili iz sopstvene kože i koji je najzanimljiviji?
8. Koji je najsmešniji događaj kada ste se smejali sami sebi?
9. Šta vam je najdosadnije u životu?
10. Šta je u vašem životu ono što ga čini zanimljivim?
11. Šta je za vas toplina?
Kreirajte pitanja i nominujte dalje – igra je na VAMA!
Ljubi vas Olja

Od svih terapeuta, najviše volim samu sebe

 

 

 

brainstorms 3

 

Reči bude osećaje, reči nas umiruju ili teraju u očaj, reči su najjače sredstvo uticaja na ljude, Sigmund Frojd

Svi su tu Frojd, Jung, moderan guru, life coach ali ništa! Kao i telo, moje je JA. I kad moram da ga prepoznam i da ga se oslobodim i da se upustim u bitku sa EGO prevarama. Moje je i ničije više to uzbuđenje koje osećam, euforija. Bol. Strepnja, ponajčešće. Strah, samo je moj. Tek dva metra pored mene pas mirno spava, ljudi prolaze ulicom, ćaskaju pored prozora veselo, dok se ja bojim. Dakle, kad nešto hoću da promenim SAMA SAM. I neka sam! I tako je priroda uredila. Kada nešto želim SAMA SAM i na meni je šta ću uraditi da to i ostvarim.

Previše je poruka “pozitivno razmišljaj”  pa to kad ti nije ni do čega kao da ti neko prst u oko uperi kad kaže! Čuj pozitivno! Pa kako inače razmišljam?! Ma daj! Nije to dovoljno! Ne verujem da možeš izmeniti mislima život već voljom i akcijom, spoznajom onoga što u tebi gori i može da te sprži jer mu ne daješ napolje… Nekad taj akt nije posledica misli nego instinkta. Nekada je afekat jači od kontrole uma. Zašto! Zato što podsvest mislima tera INAT! Misli su u tom ratu uvek poražene.

Ako se ta opaka podsvest  oseti zanemarenom, teško bilo kome! Zmaj sa velikom vatrom. Zato do podsvesti svako bira svoj put. Nju je dobro poznavao Frojd a psihoanalitičar Jung je otišao dublje, do kolektivnog nesvesnog u svojoj  potrazi za simbolima. Tajna nas samih i cele vaseljene je eto, opet u nama. Svakom pojedinačno. Samo ne u mobilnom  telefonu pod stavkom „kalendar“,  nego nažalost u skrivenim dubinama. Svaki je pojedinac okean.

Pišem ja a napisano me uči

Detinjstvo su mi obeležili neobični dnevnici. Nisam nikad pisala šta smo radile drugarice i ja  tog dana, koji smo trening propustile zbog nekog dečka, starijeg, naravno! Meni je mama dopuštala par sati da se osamim u sobi , puštala mi je Čolu, to se sećam, i ja u taj dnevnik samo sručim na dve strane reku reči: „zalazak je previše crven i vetra nema, svet je brdo koje raste, moji su golubovi i moja je jelka…vrtim se oko zgrade sa Ivanom, trčimo danima po naselju i najbrži smo u školi jer mi posle domaćeg imamo sigurnost jedno u drugom dok osvajamo ulice, raskrsnice u šprintu i istrčimo i šumu i samišku, i bus stanicu…mi smo heroji i sad je vreme, zalazak je prejako crven, da sanjam. Veče je…“

Tako su nekako izgledali svi moji dnevnici do kraja srednje škole. Čitala sam ih i tumačila. Sama sam sebi bila Roršahov test rečima. Neki su gledali u šolju, tumačila sam i ja zvezde i dlan i snove, znakove na putu…ali slike koje samo izbacim iz sebe pa ih posle čitam, zamišljam o čemu li je ta osoba pisala, ko je ona, to ništa nije moglo da mi zameni. Kao pravo dete sa Mesecom u horoskopskom znaku Riba moja mladost je na kreativan način održavala iskrenu i jaku vezu podsvesti i mene. Kako je to meni uzbudljivo i danas!  Otkrivam sebe i smejem se i čudim i iznenađujem. I sve što boli, manje boli a sve što je smešno još je veselije i smešnije. Pravo ushićenje kad od sebe ništa ne sakrivaš. Stručno kažu brainstorm ideas…oluje misli…srce  i snaga najvećih pesnika na planeti. Poezija je veliki učitelj i drugih ali i samim pesnicima se vraćala kao bumerang istine.

“Ja pišem, zato što ne znam šta mislim dok ne pročitam ono što sam rekao”,  Flannery O’Conner.

Najvažnije je od svega što kreativno pisanje ima SNAGU. Ostaje…ne pobegne, ne pobrka se kao misli. Pretvara se vremenom u važne slike koje mene pamte, hej mene pamte! Ko će o meni da brine ako ja neću! Time misli jačaju i nisu više tako raspršene i krhke. Ojačane su mozaikom reči, slike. A još kad od nečega želimo pobeći, e ne može! Slike su tu da nas podsete. Dnevnici se otvaraju, priče progovaraju, nema nazad, nema kukavičluka.

Učimo od sveta, iskustvom, modricama, ma lomovima, ludom, gadno teškom vožnjom kroz stvarnost, priznajem . Ali to je znanje koje dobijamo od drugih. A bacanje, kidanje, puštanje, opuštanje iz sebe na papir  –  to učimo od sebe samih. Približavamo se tom  čudu, kolektivne mudrosti, indivudalne različitosti, podsvesnog Plutonovskog mraka i Mesečeve zanesenosti. Učimo od svojih strahova, inata, ideja, vapaja, usklika koje papir čuva. Doduše, sad češće ekran čuva. Moram se nasmejati, podsvest u monitoru još jačeg je elektriciteta!

Mada, imam na skrivenom mestu u skriveno vreme svog ličnog terapeuta – sveščicu limun žute boje, mojom rukom, ups, rukom tog kosmičkog odraza mene u vremenu i prostoru, pisane.

Gostovanje na sajtu Kreativno pisanje

Ljubavne priče – ne, ne umem ja to

 

jastuci

Niko ne može bolje razumeti muškarca od žene koja ga voli, tako me je naučio Dostojevski. Ustvari to sam samo pročitala kao devojčica, još nezrela za takvu literaturu. Nešto, par meseci pošto me je dobrano izdrmusao pubertet.

Mnogo je tu suza, srušene romantike i ideala prošlo dok nisam ukapirala da su mi instinkti ta energija koju ludački sledim i  kroz nju učim. Auh, koliko lomljava, pa ljutnje, pa to pršti od strasti u pomirenjima a posle opet bacanje stvari ma kroz prozor, kroz prozor! Iskakanje iz auta, bežanje na motobajku.  Jednog momka sam gađala najdražim, otmenim  mantilom iz Londona, dugo željenim i čekanim, dok me je on samo priupitao „Da ti nisam nešto dužan?“ Nisam ja agresivna, ma jok ali  poklonila sam mu priču, onako filozofsku ali u suštini ljubavnu a on me je na to pogledao  tupo i upitao „A ti baš voliš da filozofiraš, a?“ . I kako da mi bude žao mantila!

Prva ljubav bila je kao najbolje drugarstvo. Potom sledeća, tip glavna faca u gradu a mene obasipa cvećem, vodi me po pozorištima, koncertima, pravimo žurke jeah, glavni smo u gradu. I to se završilo…suviše smo bili mladi, tada je sramota bilo da se udaješ pre tridesete. Kao da si neobrazovana. Posle su usledili neki mamini sinovi. Ima njih poprilično. Valjda su od mene hteli da pozajme tu snagu da se suprotstave svojim mamicama. Ali samo sam im izvređala bolesne keve i otišla. Jer nisu sigurno bolesni ti muškarci tek tako, problem je u odgajanju.

Dalje …dalje idu luda putovanja…ma, nije ni važno. Uvek sam govorila da ljubavne priče ne umem da pišem. Ni da izmišljam. O ljubavi mogu koju reč da kažem ali te zaplete, jao da li će se poljubiti, da li će se porodice Romea i Julije pomiriti, ne znam, teško to meni ide.

Volim one neobične, tanane odnose gde ljubav lebdi negde u predmetima koji se dele tokom dana, sto, kauč, metla, usisivač, andoli, ferveksi, poliva on mene pa ja njega rakijom u kadi dok nas trese temperatura od 40 stepeni. I tako se grlimo goli u kadi, kijamo i smejemo se. Meni prorade, drugi kažu leptirići,  ja ih zovem  „mali monstrumi“ ,  posle deset godina,  da li od gripa, rakije ili pogleda njegovog dok se smeši i  dok uglovi njegovih usana titraju. Znam i zašto. Do te bliskosti je mnogo, mnogo promašenih ljubavi bilo potrebno proći i imati sreće da smo sada baš on i ja tu. Uvek sam zahvalna na tom trenutku. Nikad se ne zna, sve je prolazno.  U meni uvek nešto kaže, kao glas iz nekog podzemlja : “Hvala ti na ovome sad“.

I tek sada znam na šta je to mislio Dostojevski. Ljubav izoštrava ta čula i saosećanje je ustvari ta inteligencija koja „čita“ muškarca i kada se ćuti. I kad on luta. I kada budali,  greši. I kada je bolno u pravu. I kad me previše steže, i kad je nežan bez povoda. I kada on laje,  dok ja kreštim. I u slučajevima kad zacvrkućem a on ne sluša. Ma ne osvrnem se a on ispričao sve o poslu…i tada. Pet onih dana kada ne govorimo i sve vikende koje smo jedva dočekali, i tada sam bila ta žena Dostojevskog. Svakodnevno dok ga izazivam na najrazličitije dvoboje jer ženama sve vrvi u mozgu a muškarci imaju mirne hormone i samo me začuđeno gleda tim “blago njemu” hormonima. Nekad bih da se menjamo sa količinima tih estrogena, i raznim “ronima” i “monima” da napravimo razmenu na jedan dan. Da se ja malo čudim koliko se čuje dok mu zuji u glavi. On tvrdi, dok hodam, čuje se kako mi šišti u glavi! A ja mislila samo ja to čujem, eh naivnosti!

Osvestila sam se ja, nije da nisam,  i prihvatila da sam bila retko nežna. Možda sam samo  jednom bolovala od ljubavi. Posle sam verovala u sebe i  smatrala da  je život suviše zanimljiv da ne bih uživala u slobodi dok me opet neko muško čeljade ne saplete.

Ma super su ta saplitanja. A sada…u srednjim godinama imam groznice, povremena zapaljenja, temperature u naletima. Nekad su to plaže i dva gmizavca. Pa nedelje u kojima kao da neko snima ubrzani film gde se mimoilazimo na vratima, sudaramo u sobama i ne čujemo i ne vidimo, brige, obaveze, drugi su u nama. Potom usporimo, popadamo, zakucamo se u jastuke, pa se negde u sred noći razbudimo i pričamo, ćaskamo što nam dan nije dozvolio. Magične noći uz promenljivi mesec koji se kači na orah ispred prozora. Evo sad ponovo merimo stopala, on tvrdi da su mi porasla za koji centimetar a ja se ljutim …gasi mi lap top…ništa, izgleda kraj ove priče…

Pauza – autorka – opravdano odsutna

Ljubičasta alapača

ljubicasta kosa
Priče u bojama – igra na sajtu Kreativno pisanje

Prvo što sam čula je da je ljubičasta boja omiljena psihopatama, ubicama te se uplaših kao dete još, sama za sebe jer uvek sam od svih maminih karmina koje sam volela da jedem birala one baš ljubičaste! Tako umazana, ljubičastih usana, sa štraftama po obrazima dobijala sam „dobre batine“ uz mamino : „Jesi lepa ali ćes se jednog dana otrovati!, možeš li to već jednom da ukapiraš!“
Ta me je faza prošla, ne jedem karmine, u pubertetu sam tamanila lila sapune od lavande a sada sam i dalje opsednuta ljubičastom bojom. Srećom kažu u novije vreme da ova boja simbolizuje otmenost, kraljevstvo, misticizam, dostojanstvo, kreativnost.
Nije baš u skladu sa teorijama o psihologiji boja , sada sam mrljava na jelu bilo čega a kamoli hemikalija ali da je neko ludilo u meni postojalo, jeste. I obično, ko voli tu boju, to su mistične, dobre ribe. A ja sam jedna jednostavna, mala alapača. Ipak lavandu bih i danas mogla svežu da smažem verujući da će mi posle toga duša mirisati na nju. Jer ipak, to je boja čarolije!

Ćaskanje

Trikovi sa tortama i mačkom

blog games

( Ovo je deo igrice medju blogerima novi  nominovani  blogeri /vidi u PS/  Rada72Leon M. , egomarijagostkodgroficenaveceri , KatarinaBarbaraDarko Tadić) Moj odgovor na Radin zadatak napisati pricu od reči Torta, Sunce, ljubav, proleće, mačka.

*

Ne volim torte iz više razloga. Prvi je što ih svekrva i suprug obožavaju a ja sam lenja da ih pravim. Znači možete misliti kako je meni… Vadim se sa slanim specijalitetima kod pomenutih inače bilo bi baš zeznuto.

 Kad vidim kako divnih, kreativnih torti ima, sada su tu fondani, patuljci, zvezdice, ma mašnice,  divota jedna!,  ja se prvo divim, estetika je to, ali najrađe bih ih na sunce pa nek se tope i krive, sve bih ja to pobacala!  Pri tom, veliki sam protivnik tog veštačkog šećera u njima obilato nakrkanog da mi se i pomalo gade.

Takođe, moja mačka ne podnosi slatkiše i  zato je ona moja miljenica. Ona voli proleće, sunčan dan, i da ruši torte koje ja na silu ipak napravim iz ljubavi svom suprugu.

Ipak miljenik moje miljenice nisam JA nego Nešoni tako da većinom taj gospodin muž za mene je nedostupan. Sedne mačka u krilo kod njega – ne silazi, legne pod ćebence prede mu uz stomak  – ne mrda.

Okrenem ja drugi list.

Ok. Torte sam rešila. Naručujem ih od rođake samo Nešoniju za rođendan a ostale dane prave ih moja majka ili svekrva, ponekad moja sestra. I torta izgleda ovako kad je ja ne pravim:

torta za nesu

Za one hladnije sezone kaljeva peć je nagarena, i mačka je na njoj tako da za hladne dane sam je se rešila ne mrda od pećke, dakle imam slobodnog muža. Samo za sebe.

Problem je to proleće…hm…ni toplo ni hladno…napolju sunce, maca se zaludi u dvorištu skače sa kruške na orah, sa oraha na komšijski krov, pa nazad na naš oluk, tu lovi guštere i baca ih odozgo, valjda misli “nisu još doručkovali”.  Luda mačka. Onda padne popodnevno sunčanje na šupi, milina, sloboda!,  do uveče to je bračni vikend, čavrljanje, maženje, bistri se dnevna politika, sluša se muzika…

Ipak prolećno veče je samo njeno i Nešoni je samo njen. Mene teše dva verna psa.

Ali pronašla sam jednu mekanu tašnu, eto zašto su ženske tašne enigma uvek! meku iznutra. Sada je to njeno omiljeno mestašce za noćnu dremku.

Dakle termin od ponoći do jutra je opet moj!  

Mi smo ustvari jedna džungla od porodice …

PS Posto je ovo deo igrice koju je zapocela Rada na blogu Dnevnik slučajne domaćice i zadala nam reci Torta, Sunce, ljubav, proleće, mačka koje nase price moraju da sadrze ovo je moj odgovor na igricu.

Za sledeći krug reči su Uspeh, pauk, muva, vatra, pad  a nominujem blogere :

Rada72

Leon M.

egomarija

gostkodgroficenaveceri

KatarinaBarbara

Darko Tadić

Oblak oznaka

Živi trenutak

"Čovjek nije istkao tkanje života, on je samo nit u njemu. Što god čini tkanju, čini sam sebi." Poglavica Seattle

Dunjalučar

Magazin za filozofiju, kulturu i umjetnost

Majina igra

"Follow the rainbow over the stream, follow the fellow who follows a dream, follow the yellow brick road" :)

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelena Zagorac nešto drugačije, Jelena Zagorac Something Different(ly)

Ovde nalaze svoje mesto razni sadržaji inspirisani knjigama i decom. Different content inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!