Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Igre među blogerima’

Ćaskanje

The Versatile Blogger Award – Olja žgolja

versatilebloggeraward

Za sada su stigle tri nominacija i da vam kažem ne primam nove, posle lemam, bijem….i slično! 🙂

Hvala dragim blogerima, šalu na stranu: Lovac na sunce , Vesna Ćuro-Tomić i Milanu Jankoviću Ništa lično na nominacijama!

  1. Ja sam Olja žgolja od kad znam za sebe
  2.  Obožavam umetnost i nauku,  pre svega kreativnost
  3. Duhovitost mi je najvažnija i odlika visoke inteligencije i najviše volim kad me neko „mudro nasmeje“
  4. Zavisnik sam o droge: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Niče i pesnike
  5. Ubi me dobrota. Kalimero nikad nije sazreo, u prevodu
  6. Preselila bih se negde na more i tamo bih bila bolja osoba
  7. Ja u par reči: volim ljude, životinje, prirodu i planetu. Spremna sam da se bijem da ih očuvam 🙂

Ne znam koga da nominujem svi su već uključeni izgleda 🙂

Pravila nominacije za VBA:

  1. Zahvalite osobi koja vas je nominovala.
  2. Nominiujte do 15 blogera / autora s WordPress-a (može i manje od 15, ali ne više) i obavestite ih.
  3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi.
  4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila.

Poslednji dan izazova – Bond 777

Carpe diem

Ovo je sedmi dan izazova. A moj lični broj po numerologiji  je broj sedam. U svim tim različitim tumačenjima i proučavanjima najviše upamtih da sam ja osoba od tri sedmice, dakle Bond 777.

Šta reći. To je oznaka za one koji moraju sve prvo izgubiti da bi bili srećni ili mirni. Tako oni meni rekoše. I ja stvarno svašta imadoh ali i svašta gubih. I proces još traje jer valjda ja ne otpustih to brzo.

Ne dam ja. Kao. Ono traži svoje.

Mnogo puta se i upitah zašto je tako teško izgubiti. Uvek je to ljubav. Vezanost za nešto nastaje zbog ljubavi. Od loših emocija bežimo. Prijatnosti kao da bi da ovekovečimo. I shvatih nemoguće je sačuvati sve dok to sve protiče.

A reka nekad presuši, to je strah. Dok teče, dobro je,  ljubav je tu.

I tako sam ja negde kod druge sedmice stigla.

Znam i šta je treće što me čeka.

Koji je to gubitak.

Veštica sam. Pa znam u budućnost da gledam.

Ono što se zna, na gubitke nikad nismo spremni i ništa nas na to ne može pripremiti.

Zato i jeste važna ona  – Carpe diem.

I ona revolucija Bokača – slučajnost.

I ona uzrok – posledica.

Sve je to svakodnevica.

No poslednji dan ovog izazova želim samo da kažem da ja u vreme i prostor ne verujem. Meni su to naše alatke jednake kuhinjskom priboru pomoću koga se lakše snalazimo.

I u tim dimenzijama ja sam katastrofa. Ali iskreno.

Ja ne znam na kojim sam ja frekvencijama ali osećam kad pogodi grom istine, osetim munju ljubavi, osetim dar prijatelja, osetim mač bola, osetim i promišljam svaki svoj san. I pošto retko pamtim snove smatram da samo važne neko ostavi u mojoj glavi ujutru. Da mi kažu. Naglase. Hvala što bar ne opterećuju mnogo.

I da vam kažem. Mnogo trenutno tuge ima oko mene. I ljudi su me razočarali koliko se sužava a ne širi svest u 21. veku. I dvadeseti je bio još gori. I ne vidim baš kao realista da će pre polovine ovog veka išta napredovati. Sve se vraća u suženi mrak. Tunel.

Inteligenciju smo dokazali, onu tehničku. Emotivnu pokušavamo da pošaljemo kao umnjake na zakržljavanje. Kao da nam nije potrebna!

I zato mi je mnogo snage bilo potrebno da pišem i o lepim trenucima.

Imam ih ja, evo kevću pored mene neki dosadni veseli kucovi, oni sve crne misli očas odnesu. Nego ako izađem iz svoje sebične slike, samo svog života, naprosto moram da poželim da se uveća ta lepota. Da prestane uništavanje svega u nama što je moglo doseći estetiku lepote življenja, transformaciju svesti. Da ne mislim stalno da se Noje kaje, o kako kaje. Njega za sve ponekad krivim.

Ne verujem ni da će pojedinac u sebi čuvajući dobrotu popraviti svet jer većina tu manjinu ume da satre.

Ali ću se nadati…

Kad prođe čovečanstvo kao i ja kroz ove svoje tri sedmice a ja Bond 777 možda neću biti više na planeti, želim mu sunčane vrtove, nove zelene pašnjake i čiste reke, milijarde vrsta bilja i životinja, i čoveka koji je konačno savladao tu JABUKU i učinio da je ona na zdravlje ljudima!

photo: odavde

Poslednji dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Šesti dan izazova si ti, ljubavi moja nenormalna

Nenad i jaPotpuno nisi normalan. I oženio se, zajebao se, ne zajebao, to sam ti što sam ti. I kreten sam i kreten si ali onako omiljeni. O kako je bilo dobro na početku braka kad ništa nismo mogli da uskladimo. Ti na tvoju,  ja na svoju stranu vučem. Konopac smo pokidali! Kad se odlučiš posle tridesete na brak teško je odstupiti.

Pobacasmo mi ipak te pokidane konopce, jer nam smešno bilo. Hajde reci nije li nam super sad kad se setimo i cerekamo se oko čega smo se sve natezali. Ma gde će da stoji komp a gde TV, gde mini linija, zašto čarapke perem u dve vode i trošim, aman toliko toalet papira! Ne, ne kuce ne smeju kod nas na krevet a danas ih ti nosaš i nunaš u krevece na spavanje.

I opet se svađamo ko je te živuljke razmazio ti ili ja!? Ti naravno!

I ono pitaš me šta da obučeš kad krenemo negde, i ja sve izređam, a ti obučeš šta ti hoćeš ali opet svaki put ima da pitaš.

I ja kad vrištim jer sam ti uvalila usisavanje kuće. No, prava Vodolija, ćuti i radi kad mu ćef.

I ono kad mi krivo kad te neko izda. I kad mi teško zbog mene a tebe boli uvo a onda tebi teško zbog tebe a mene boli uvo jer smo umorni. Pa se sve to u neko odmorno jutro ispričamo.

A kad se ujutru probudim i pogledam te, a mnogo dobro izgledaš kad spavaš i pomislim – da, ovako sam želela da izgleda onaj pored koga se budim. Ti to ni ne znaš. Ustvari znaš.

Pravimo se da ne znamo.

Bez tebe ne mogu, ako bih se i navikla da moram, ja trenutno neću.

Nisi ti ništa posebno, ista si budala kao i ja, malo si muški brižan i nebrižan, ali jesi izuzetak. Lažeš da nemaš pojma ko je stavio daljinski na pogrešno mesto, lažeš da sam veštica, lažeš da si hteo mirniju. Pa ti čačkaš mečku kad god malo nastane tišina. Ti ovu moju jezičinu u kratkim rezovima, malo, malo pa provociraš. I ja tvoju bogami.

Ono kad bi se odavno razišli da je dosadno, da do tri ujutru ne filozofiramo na opšte teme, da kad nas zeznu za TV mi odvalimo muziku i dođe dobro što nema signala. I da, spavamo leđa o leđa bez problema jer nam je tako udobnije. Mene žulja levi kuk tebi smeta želucu ako spavaš sa desne strane. Nema tu forme koja zamenjuje ljubav. Spavamo kako nam je najudobnije. Poljubac u kosu, i to što me pokrivaš noću, i fotografišeš da mi dokažeš ujutru da sam te skoro izgurala sa bračnog kreveta, i hrkanje što snimaš.

Sve to volim.

Pa ti vidi tamo u svom svetu na planeti Uran, u tim svim svojim svetovima da li te volim. Boli me i uvo šta ćeš da skontaš. Ti si čovek koji je pao na zemlju i imaš druge dimenzije. Ja odgovore od tebe i ne slušam u ovim dimenzijama.

Ja ne verujem u vreme i prostor i tamo, gde tih pojmova nema mi smo svakog sekunda zajedno.

Ti si moj izazov već deset godina ili minimum 3650 dana.

I hajd’ sad nemoj samo da popizdiš što sam ovo javno rekla 🙂

 

David Bowie Starman (1972) official video

I ovo su moja deca

loza i jagodeSvet razumem tek kad se prirode ne plašim. Kad se u njoj zaprljam. Kad se u njoj pročistim. A život u gradu i betonu zahteva kiseonik. Vapi za njim. Nema tu previše objašnjavanja.

Jasna je ona  – izgradi svoj vrt.

U glavi, u duši, na terasi, u bašti, na ulici, koračaj kao vrt.

Šta ja sve ne ispričah na primer, svom cveću. Kad se setim svoje sobne palme o! Čitala ja u to vreme knjigu kako muzika utiče na cveće, i kako cveće pamti i kako može da prepozna ubicu i kako  koriste nekakve detektore kojima u sobi gde je počinjen zločin cveće prepozna krivca. Kuku! I  krenem da puštam sa jedne strane palme Mendelsona, sa druge strane Metaliku. I razdvoji mi se palma! Pobeže kod Mendelsona na jednu stranu a onaj drugi hevi deo se nagnuo tužan, pokušava da pobegne. A ja obožavam i danas Metaliku. Krenem sa baladama ne bih li je povratila u život. Jok! Onda sam je grdila: “Nemoj da ti pustim Vagnera, pa da vidiš šta je strašno!” Opet jok!  Onda sam je milovala, izvinjavala se, ujutro joj tepala uveče joj poželela laku noć, i živnu mala sobna palma.

Čudo jedno.

No nije uspela da izmeni moj muzički ukus. Ona ima svoje pravo na izbor a imam i ja.

Danas bez cveća nekako sam nedorečena. Ja obožavam cvetovima da cijučem, da ih zovem mamine lutkice, da tugujem kad se neka biljka primi pa uvene, ja stvarno padam u bedak.

Malo sam oguglala. Ali nedovoljno. Ujutro moji psi i ja onjušimo ceo vrt. Sve se ori od te buke među nama. Sitno zvecka prkos, kao slavuji pevaju ruže, šimšir zapomaže bolan je od nekog moljca i radostan je da mu milujem rane, da ga obiđemo, orah je toliko uobražen da nas gađa i zavitlava plodovima. Trava prepričava svoju noćašnju frku sa korovom. Bršnjen se ljutio sinoć što mu Nenad počupao drugara kod ograde, kaže planirali su žurku. Sve to čujemo i ja i psi. Komšija bi me udavio da i on ima taj sluh, jer on samo voli da spava i psuje.

Da nije naših lisnatih drugara, Bubika, mešanac moj slatki, koja je stara već i slepa ne bi tako lako trčkala po dvorištu. Njihovi mirisi i oblici koje oseća pod šapicama su joj prava mapa.

A meni  su svi darovi koje nam je priroda dala mapa. Ona unutarnja mapa koja ne zna za kontinente, nacije i slične sikiracije.

Peti dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Dobrota ne pamti neuzvraćenost

ATATA

Neke je stvari nemoguće opisati. Ne ukratko sigurno. Možda ni tomovi romana ne bi bili dovoljni.

Jedan je takav jedini moj tata.

Običan tata. Tata mata. Posedeo sa dvadeset pet a igra fudbal sa mladima od dvadeset godina u svojih sedamdeset pet. To je onaj tata koji mi u studentskim danima, kad ustanete u jedanaest pre podne, kaže „Joj što si cmoljava sva tako“,  i skuva kafu, ili kad se prvi put napijem u životu od dve čaše viskija  i zakukam donosi sok od paradajza i slaninicu i hrani me ko bebu, sa rečima „proći će, nije strašno, znam kako je meni bilo“. Više smo porodica koja se bavila sportom i živela na sokovima i mineralnoj vodi pa alkohol je na mene delovao sramotno. Posle sam na žurkama stekla malo kondicije ali nikad kao neki. Tata je kapirao to.

Na vreme, u nekim mojim godinama napravili su mi zasebnu sobu da mogu da slušam muziku koju želim, čitam, pričam sama sa sobom. Uvek je znao kad držim vrata te sobe otvorena i zašto, (mama malo omašivala), a kad nikako ne želim da mi ulaze. Ne znam kako, on je znao. Možda smo slični.

Tata je taj kome brige nisu mogle ništa. Vlasnik svog života, kako je odavno govorio to je sad već moderna fraza, on je tako i živeo. Dok smo mi zdrave, mama i ja, sve ostalo je zanimljiva borba u kojoj on ume da uživa. Da sam samo delom kao on, ma jesam ali da sam više kao on…

To je onaj koga u kraju sreću mladi sa rečenicom „Čika Vojo ja kad vas sretnem znam da će mi ovo biti super dan“!

– Čika Vojo samo da Vas zagrlim, tako ste opičeni!

– Voja je naš poglavica, plemena ludaka, kaže moja sestra od strica

Tata nas zasmejava do suza. Sa njim se prvo iscerekaš a onda pričaš ostalo. U njemu je dete dominantno. I to dete nam se brine nad mamom, nekad je i naivno, ali uvek je mudrije od svih nas koji smo oko njega odrasli. To dete me je štitilo, kao niko, i ojača me svaki put. Kako? Vedrinom, spadalo dete, ništa ne leči bolje od ajd stisni zube završi to koliko stigneš, pa da se zezamo.

Tata je upravo uvek živeo – idemo dalje.

Bio je strpljenje. Umeo da odćuti. Da konstatuje kratko. Ako ga izigraš jedno hiljadu puta e tek onda se pričuvaj te oluje iz njega.

Prvo nije dozvoljavao da imamo mačku u stanu a na kraju je odlepio za jednom koju je mama donela pa za drugom, pa sada je postao od hemičara veterinar i unazad petnaest godina ja ne znam šta bi lutalice i ostali psi koje je on udomio, lečio, prosledio azilima. Mnoge je otplakao kada su odlazili jer kratko žive naši drugari psi. Tata je plakao, za majkom, za ocem, za bratom, za prijateljima, za mamom kad je padala u kome, od sreće kada se oporavljena mama vrati. Plakao i neizmerno nas zasmejavao sve ostalo vreme.

U njemu je jačina dobrote, one duboke koja ne pamti neuzvraćenost.

Odoh da ga zvrcnem telefonom pre posla da jača uđem u ovaj dan.

 

*

Četvrti dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

Treći dan izazova – Vrbopuc da nekog obradujem

Bosa

hodaj bosa

Sve može da mi se surva na glavu. I da strahujem za zdravlje najbližih. Ono kad roditelji stare a ti ne možeš baš previše.  I sam se razboliš. I obaveze te pritisnu. “I nemaš love za skupe provode…nananana…”

I sve neke zle veštice i namćor pastuvi zvrndaju mi oko glave.

Jorgan mi težak koliko i tanka letnja suknja.

A ja, neko bi rekao kao tužna sova. Ja bih rekla kao besna svraka. Besna na život.

Ali oduvek u tim trenucima mene niotkud zadesi vrbopuc. No ne onaj za seksom. Taj me strefi obično u neka čudna doba, obično kad mu baš i nije vreme.

Uhvati me potreba da nekom učinim što vidim da niko ne želi, a u očima, u glasu osećam da im je neophodno. Nekad kao neki  glas da me odvodi baš na put tim ljudima. Nečim me privuku da se baš zadesim blizu njih, da ih se baš setim  i da imam ono što im je potrebno. I dajući im neopisivo dobijam. Onu sreću kad znaš da smo ipak nečim čudnim povezani i da nas neka ruka spaja, kao slučajno. A u stvari intuicija vuče, vuče, da se osmehnemo onako zajednički, “naravski” kao da se ta srećna okolnost podrazumeva .

Takva sam bila odmalena.

Nekad su mi govorili da je to glupo. Poneko je poverovao da ću biti uvek tu i da ću samo davati. Neko je želeo da se žrtvujem. Nekad sam ispala i ovca. Da, zbog tog vrbopuca. No, nije meni žao. Sve je to mene radovalo.

Ne znam sa godinama, olenji se taj vrbopuc.  Ako to izgubim neću više imati čime da se vratim sebi.

Sve bez toga je čista sebičnost. Otuđenost. Nepovezanost sa prirodom i ljudima. Kao kad nekog žulja da bos hoda po malo grbavom travnjaku jer se previše navikao na cipelice.

Bose princeze, ni bosi prinčevi više nisu u modi, što jest, jest.

 

*

Treći dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

photo: odavde

Drugi dan izazova – prevazići jednoličnost

pokemon

Pokemon Go

Dosada je poprimila potpuno novu dimenziju u ovo naše  doba u takozvanoj petoj brzini. Brzina ali ne i širina. Nije to više čuvena dokolica u kojoj mirno ustaneš, budiš sebe ritualom koji ti prija, natanane, čeka te jedan kao i svaki drugi bezbrižan dan, obezbeđen si i na putu si da postaneš Hegel. Može i neka priroda tu da se umetne i ti zagledana u daljinu kontaš, otkrivaš smisao,  istinu ljubiš, pišeš, šetaš, mudruješ.

Dosada je u mom okruženju poprimila oblik brze mašine u koju te ubaci svakodnevica i ti jurcaš ne bi li stigao sve Pokemone da pohvataš i odradiš za – eto tek da imaš da se prehraniš.

Ok sačuvamo onaj jutarnji ritual, ustanemo dva sata ranije jer taj jutarnji mir ne damo, kad sebe malo dovedeš u red, udahneš, pre nego se zaletiš, ta jutarnja kafa pred START, nekome nešto drugo, vežbe sa loptom, vežbe bez lopte, šetnja psa po hladovini u ova letnja jutra…

No svaki dan ume biti sličan, nalik onom prethodnom, nalik onom pre dva meseca. Ima takvih poslova koji daju različitost ali nemaju svi takve dane. I onda zapravo sve te malne funkcije koje po rutini obavljaš kao neki robot učine da ne osećaš, da ne uživaš, da te i nema, da se onako smeješ, da onako pričaš, da onako čuješ, da onako pitaš, da onako kažeš…

I pobuni se ono JA na to onako. Na tu istost. Wau ala je meni ovo sve dosadno!

Kad sam zaboravila da ne moram baš sve stići?

Odvojiti se, stati i hajde malo da i zakasnim, da propustim, da zaboravim, da sam neposlušna, neorganizovana i nevaljala.

Hajde malo da neću!

Nego hoću baš ono što mi sad pade na um. Idem do reke. Idem peške. I ne sećam se da imam onaj problem. I da moram svima njima da se javim. I da me duša boli za nju, njega i da me čeka to i tako.

Odoh! U dokolicu. Ne da budem Hegel. Da budem malo JA.

*

Drugi dan izazova koji je pokrenula Merima na ritamdana.com

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet