Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Poezija’

PLUTONOVA KĆI

 

Nenadano,

Povremeno

Pogodi me zrak.

 

Ne znam kad je sunčev,

mesečev,

iz crne rupe…

 

Napravi tunel.

Kanal spoznaje na tren.

Neki bi rekli DAR.

Možda ipak KAZNA…

Da sagledam sve u milisekundama

U meri brzine krila kolibrija,

U prostoru bez oblika, mirisa

Od nevidljivosti tkanom…

 

Slepilo volim

Mirnije je…

 

Kao čovek ne slutim da zrak

Razgovara sa dušom

I da i ona ume da stisne kapke

Poput očiju

Ali je nemoćna, pa da su joj zenice

I od čelika ili mermera…

Pred glasovima kojim zrak u nju prodire

Ona je osuđena da vidi,

Darovana da čuje!

 

Vanremenska

Duša ima svoje

Ruke kao reke,

Svoje srce kao zvezde,

Svoje tajne kao vijugaste mlečne

Staze znane i one nedosegnute,

Svoje tišine – vakuma vaseljene.

Ona diše neizmerljivo

I dugo.

Starica i mladica

Svrativši tek do mene…

 

Mogu ja da spustim kapke,

Kao kad pre oluju zatvaram žaluzine,

Prekrijem slomljene trepavice i spržen pogled

Rukama nabreklih vena

Uzalud…

Duši sam ja robinja svih boja.

 

Svi mi…

Sluge.

 

– Uzalud se od nje beži – kaže zrak!

 

Advertisements

Ptice crtane kredom

Ruyicaste stene

(pesniku Miši Pasujeviću)

Letnja vrelina novobeogradskog bulevara je

to što nas je peklo po stopalima.

Goreo nam je korak po korak – ne

nije mladost, bezbrižnost,

oštrio nas je plameni put,

nemir duša koje bi da probiju beton,

kalila nas je gužva, mnoštvo nepoznatih lica

i dugo čekanje tramvaja.

Nismo razumeli zašto je tako spor put

do sladoleda na točenje na Terazijama,

na ćošku,

kojeg danas više nema.

Nisu nas budile ptice ni petlovi

već jutarnji autobusi.

Turirali smo s njima kroz život kao

u nešto, ugrađeni motori,

dok smo se gluvareći uz sladoled koji curi niz podlaktice

smejali kao deca u parku kad prvi put sednu

na nove klackalice.

 

Smejali smo se možda svojoj oštećenosti

gradske dece, uskraćenostima i darovima.

Ko ume da oseti mleko i jagodu u ustima uz

istopljene gumene đonove patika

na užarenom korzou prestonice

i nacrta mi pticu na dlanu

običnom, belom, ukradenom kredom iz škole,

ko osim tebe?

Pesnik sa delom duše poklonjene meni.

Ne prizivam te…

kao ni mlada jutra započinjana telefonskim razgovorima,

tvoje ideje da otputujemo do Budimpešte, tek onako.

Tek onako i bili smo tamo…ubrzo.

 

Potom sve ispočetka

smeh dve beogradske smucalice

koje žele samo uz sladoled malo da se prošetaju

“Knezom”

i crtaju ptice po dlanovima kredom

jedno drugom.

Orgazam je u svemu (posvećeno šumovima)

Bela figurina fijokama otkopcana.jpg

Velika si ti tišina da te mogu načeti,

ma ni zarez ti ne mogu napraviti one buke žaba pobeglih sa isušenih bara.

U nove mutne bare spajaju se kreketi,

Prave okeane, misle, uplašeni, gladni žapci,

  • ali to je u dva kvadratna metra SVETA.

Vladari dva kvadratna metra ujedinite se!

 

Tišina vas ni tad čuti neće.

 

Buka je  bes,

kukavica

i podmetnuto jaje boje crnog mermera.

 

Tišina prihvata čoveka koji se kupa na slobodnoj poljani

sebe režući, otvarajući, čisteći se zorinom rosicom,

onom magičnom kapljicom između jave i sna.

 

 

Dotle će poneki postiđeni pesnik, da ne naruši drugo biće,

i ne bude smešan tišini, dubokoj kao tama najteže noći

tražiti polje,

neko udaljeno

i bunar stari

te u njega glasno svu svoju težinu

sasuti.

Zazvečaće, zajaukaće, zasvetleće perle svih boja

u kriku nemoći ili u vrisku zadovoljstva.

 

Orgazam je u svemu.

Dođe naglo kao da može iz bunara podići vodu i zaliti pusto polje.

 

Nekad nečiji će krik razvejavati,  odbijen o zidove tajnog pojila

vetar

pa  nekom slučajno odneti.

Na dlan,

u dan,

u sudbinu.

 

A ponekad tu teskobu ili ushićenje

poveren samo izvorskoj vodi

čarobnom bunaru tajni

pokloniće  da je raznosi  neumorna ponornica

ispod zemlje.

Hraniće tlo, ta vodena lutalica

iz koje izraste cvet

možda,

jedan,

od te pesnikove skromnosti.

Tri slučajne pesme

Vitraz.jpg

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.


Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.


Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

Slobodno padamo

A ja beba.jpg

Pitala sam…
a plakala nisam.
Slušala sam …
a govorila uzaludno.
Vikala…
a zvezde su mi otreptale.

Samo su se vučjaci i princeze razumeli
te noći kad je čovek
zauvek nestao,
u odelu vraga vaskrsao.

Kad đavolima praznik slavimo
dovoljno je staviti svoj broj na leđa.
Nemaš više ni krst koji nosis,
samo klupu u pustom parku
I nebo sa nekoliko preostalih zvezda koje trepere.
Samo ono što je daleko je slobodno.

Zanemeli.
Bez suza.
Oslepljeni.
Vode nas samoće gradskih parkova.
Nekud.

Osluškivanje (poezija)

Ja nacrtana

O tišini koja se ni u šta nije pretvorila

Polaganje sebe u snove

nada je krupna stvar

jedna od važnijih

bumerang je misterija

podsmevam se

dok jedem hleb kao kaktuse

ponekad kao da živim

čistu alegoriju

*

O galami koja nikog nije potrošila

A reči… ne slušaj

u tonovima je okršaj

u času kad zalazimo

iza svojih sudbina

precrtavamo zvezde

osluškujući sebe

uzimamo darove od Boga

ulogu

vodiči Sunca

na deliću neba

*

Osluškivanje

Prostor bi mogao biti neograničen

samo kad se ne bi govorilo bez nade

i ćutalo bez upornosti

uz sladak zalogaj i medeni čaj

moraš i da dišeš i da ne odustaneš

od disanja

u sebi kad čuješ poziv

zidove svoje odmah da porušiš i onda se

izruči svetu

trči dok se ne osetiš rastrčano

kad legneš da legneš

umorna, to je dobrota.

*

Sporo

Početku sam koren

zatim stablo i grane

sve njih o, da, čeka

naporan rast

kroz lagan vazduh.

Šta je tu napeto,

šta je tako snažno

u prozračnosti

koju drvo probija?

Rasteš

pobeđujući ono što dišeš.

 

Prošla pored

girl 1

Na taj  veliki dan

u talasima su se njene čaure mrvile

svilena je uginula kao silikonska buba

tama u tim očima

jer su suve uvojke odsekle tako snažne ruke

bez blagosti.

Pa  zašto ste ljubili tako da su usne usahle?

Poljupci,  rapava im senka.

Bolji su oni tajnoviti dani

neočekivani kao kad padaš u snu

u oblak ne mogu da stanu ako uzletiš

obični sati kao jeftini džins

kao susret na pešačkom prelazu

kao razgovor uz šetnju psa

kao miris starog kaputa na starcu koji sedi na klupi kraj tebe

a tvoja mladost naspram i pored

još ništa ne zna

kako malo ostane u džepovima tog kaputa …

kako sve stane u te oči koje se cakle …

jače od tvojih.

Na kraju je srce uvek najiskrenije

najjače udara ta sunčeva lopta oko koje se ne okreće niko

prolazi par cokula, par modernih patika, par bosih koji se ljube uz cerekanje

i dok se okrećeš i odlaziš

niko neće zapisati na klupi da se jedan grad

rušio na tebe čitavog dana a da te je starac nejakim rukama

pridržao, snažnije od svih strasnih šaka koje su te češljale

peskom, kamenom, zemljom, razlivenim vinom te kupale…

jer anđeli  su ostarili

dok prolaziš pored svog velikog sna

ubrzaj bubo ušuškana svilom

beži od njega

u svoju malu kućicu

ne dirajući prašinu sa svih tvojih sveća

dok ne upališ

novu vatru

 

photo: http://lookbook.nu/look/4950864-H&M-Old-Man-Coat-Sweater-Skirt-Bunny-Blues

Oblak oznaka

Majina igra

Džaba ste krečili!

UMESTO ĆUTANJA

LIČNI BLOG

Sačuvaj trenutak

Jovanka Uljarević Pajkić

Jelenine sitnice, Jelena's Stuff

Ovde nalaze svoje mesto razne sitnice inspirisane knjigama i decom. Different stuff inspired by books and children find their place here.

Sanjin kutak :)

Poezija i još nešto

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Imam da kažem

Šta sam ja videla putujući.

slice of imagination

Let me take you places...

LORELAJ

Pišem jer volim da otkrivam, razumem, osećam, proživljavam, doživljavam, opisujem, razgovaram, delim i učim. Pišem - jer to volim.

procvaiznadizvora

jer ništa nema iznova

Клуб љубитеља језика

кутак за граматички тренутак

Dobro došli

Motivacija, priče i misli

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Poštena vLajna

Prostakuša sa Pedigreom