PLUTONOVA KĆI

izvor

 

Nenadano,

Povremeno

Pogodi me zrak.

 

Ne znam kad je sunčev,

mesečev,

iz crne rupe…

 

Napravi tunel.

Kanal spoznaje na tren.

Neki bi rekli DAR.

Možda ipak KAZNA…

Da sagledam sve u milisekundama

U meri brzine krila kolibrija,

U prostoru bez oblika, mirisa

Od nevidljivosti tkanom…

 

Slepilo volim

Mirnije je…

 

Kao čovek ne slutim da zrak

Razgovara sa dušom

I da i ona ume da stisne kapke

Poput očiju

Ali je nemoćna, pa da su joj zenice

I od čelika ili mermera…

Pred glasovima kojim zrak u nju prodire

Ona je osuđena da vidi,

Darovana da čuje!

 

Vanremenska

Duša ima svoje

Ruke kao reke,

Svoje srce kao zvezde,

Svoje tajne kao vijugaste mlečne

Staze znane i one nedosegnute,

Svoje tišine – vakuma vaseljene.

Ona diše neizmerljivo

I dugo.

Starica i mladica

Svrativši tek do mene…

 

Mogu ja da spustim kapke,

Kao kad pre oluju zatvaram žaluzine,

Prekrijem slomljene trepavice i spržen pogled

Rukama nabreklih vena

Uzalud…

Duši sam ja robinja svih boja.

 

Svi mi…

Sluge.

 

– Uzalud se od nje beži – kaže zrak!

 

Ptice crtane kredom

(pesniku Miši Pasujeviću)

Letnja vrelina novobeogradskog bulevara je

to što nas je peklo po stopalima.

Goreo nam je korak po korak – ne

nije mladost, bezbrižnost,

oštrio nas je plameni put,

nemir duša koje bi da probiju beton,

kalila nas je gužva, mnoštvo nepoznatih lica

i dugo čekanje tramvaja.

Nismo razumeli zašto je tako spor put

do sladoleda na točenje na Terazijama,

na ćošku,

kojeg danas više nema.

Nisu nas budile ptice ni petlovi

već jutarnji autobusi.

Turirali smo s njima kroz život kao

u nešto, ugrađeni motori,

dok smo se gluvareći uz sladoled koji curi niz podlaktice

smejali kao deca u parku kad prvi put sednu

na nove klackalice.

 

Smejali smo se možda svojoj oštećenosti

gradske dece, uskraćenostima i darovima.

Ko ume da oseti mleko i jagodu u ustima uz

istopljene gumene đonove patika

na užarenom korzou prestonice

i nacrta mi pticu na dlanu

običnom, belom, ukradenom kredom iz škole,

ko osim tebe?

Pesnik sa delom duše poklonjene meni.

Ne prizivam te…

kao ni mlada jutra započinjana telefonskim razgovorima,

tvoje ideje da otputujemo do Budimpešte, tek onako.

Tek onako i bili smo tamo…ubrzo.

 

Potom sve ispočetka

smeh dve beogradske smucalice

koje žele samo uz sladoled malo da se prošetaju

“Knezom”

i crtaju ptice po dlanovima kredom

jedno drugom.

Orgazam je u svemu (posvećeno šumovima)

Velika si ti tišina da te mogu načeti,

ma ni zarez ti ne mogu napraviti one buke žaba pobeglih sa isušenih bara.

U nove mutne bare spajaju se kreketi,

Prave okeane, misle, uplašeni, gladni žapci,

• ali to je u dva kvadratna metra SVETA.

Vladari dva kvadratna metra ujedinite se!

 

Tišina vas ni tad čuti neće.

 

Buka je  bes,

kukavica

i podmetnuto jaje boje crnog mermera.

 

Tišina prihvata čoveka koji se kupa na slobodnoj poljani

sebe režući, otvarajući, čisteći se zorinom rosicom,

onom magičnom kapljicom između jave i sna.

 

 

Dotle će poneki postiđeni pesnik, da ne naruši drugo biće,

i ne bude smešan tišini, dubokoj kao tama najteže noći

tražiti polje,

neko udaljeno

i bunar stari

te u njega glasno svu svoju težinu

sasuti.

Zazvečaće, zajaukaće, zasvetleće perle svih boja

u kriku nemoći ili u vrisku zadovoljstva.

 

Orgazam je u svemu.

Dođe naglo kao da može iz bunara podići vodu i zaliti pusto polje.

 

Nekad nečiji će krik razvejavati,  odbijen o zidove tajnog pojila

vetar

pa  nekom slučajno odneti.

Na dlan,

u dan,

u sudbinu.

 

A ponekad tu teskobu ili ushićenje

poveren samo izvorskoj vodi

čarobnom bunaru tajni

pokloniće  da je raznosi  neumorna ponornica

ispod zemlje.

Hraniće tlo, ta vodena lutalica

iz koje izraste cvet

možda,

jedan,

od te pesnikove skromnosti.

Tri slučajne pesme

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.

Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.

Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

Slobodno padamo

Pitala sam…
a plakala nisam.
Slušala sam …
a govorila uzaludno.
Vikala…
a zvezde su mi otreptale.

Samo su se vučjaci i princeze razumeli
te noći kad je čovek
zauvek nestao,
u odelu vraga vaskrsao.

Kad đavolima praznik slavimo
dovoljno je staviti svoj broj na leđa.
Nemaš više ni krst koji nosis,
samo klupu u pustom parku
I nebo sa nekoliko preostalih zvezda koje trepere.
Samo ono što je daleko je slobodno.

Zanemeli.
Bez suza.
Oslepljeni.
Vode nas samoće gradskih parkova.
Nekud.

Osluškivanje (poezija)

O tišini koja se ni u šta nije pretvorila

Polaganje sebe u snove

nada je krupna stvar

jedna od važnijih

bumerang je misterija

podsmevam se

dok jedem hleb kao kaktuse

ponekad kao da živim

čistu alegoriju

*

O galami koja nikog nije potrošila

A reči… ne slušaj

u tonovima je okršaj

u času kad zalazimo

iza svojih sudbina

precrtavamo zvezde

osluškujući sebe

uzimamo darove od Boga

ulogu

vodiči Sunca

na deliću neba

*

Osluškivanje

Prostor bi mogao biti neograničen

samo kad se ne bi govorilo bez nade

i ćutalo bez upornosti

uz sladak zalogaj i medeni čaj

moraš i da dišeš i da ne odustaneš

od disanja

u sebi kad čuješ poziv

zidove svoje odmah da porušiš i onda se

izruči svetu

trči dok se ne osetiš rastrčano

kad legneš da legneš

umorna, to je dobrota.

*

Sporo

Početku sam koren

zatim stablo i grane

sve njih o, da, čeka

naporan rast

kroz lagan vazduh.

Šta je tu napeto,

šta je tako snažno

u prozračnosti

koju drvo probija?

Rasteš

pobeđujući ono što dišeš.

 

Prošla pored

Na taj  veliki dan

u talasima su se njene čaure mrvile

svilena je uginula kao silikonska buba

tama u tim očima

jer su suve uvojke odsekle tako snažne ruke

bez blagosti.

Pa  zašto ste ljubili tako da su usne usahle?

Poljupci,  rapava im senka.

Bolji su oni tajnoviti dani

neočekivani kao kad padaš u snu

u oblak ne mogu da stanu ako uzletiš

obični sati kao jeftini džins

kao susret na pešačkom prelazu

kao razgovor uz šetnju psa

kao miris starog kaputa na starcu koji sedi na klupi kraj tebe

a tvoja mladost naspram i pored

još ništa ne zna

kako malo ostane u džepovima tog kaputa …

kako sve stane u te oči koje se cakle …

jače od tvojih.

Na kraju je srce uvek najiskrenije

najjače udara ta sunčeva lopta oko koje se ne okreće niko

prolazi par cokula, par modernih patika, par bosih koji se ljube uz cerekanje

i dok se okrećeš i odlaziš

niko neće zapisati na klupi da se jedan grad

rušio na tebe čitavog dana a da te je starac nejakim rukama

pridržao, snažnije od svih strasnih šaka koje su te češljale

peskom, kamenom, zemljom, razlivenim vinom te kupale…

jer anđeli  su ostarili

dok prolaziš pored svog velikog sna

ubrzaj bubo ušuškana svilom

beži od njega

u svoju malu kućicu

ne dirajući prašinu sa svih tvojih sveća

dok ne upališ

novu vatru

 

photo: http://lookbook.nu/look/4950864-H&M-Old-Man-Coat-Sweater-Skirt-Bunny-Blues

Februar grdi proleće

Svratilo jedno proleće i februar mu uzvraća

cvkutom ptica što iz tajnih utočišta ispod vlažnih oluka najednom ispuniše grad.

Pogasite sve druge zvuke, utišajte motore automobili, ne palite televizore,

ovo je taj trenutak kad se sve poremeti a lepo je,

kada nenadano svrati a dobro je,

kada nežno podriva zimski umor,

naprosto boli živošću život dok obaveze stežu.

Ma kud si  i svratilo! proleće!

ja sam samo dobro zabarikadirani februar

koji se taman navikao na muku i osamu.

Mamci intuicije

Mamci me drže za ruku, detinjstvo ih još pamti.

Nekad mi vežu noge. Palma sam u saksiji i u ćošku sam sobe.

Kada me zamrače zastori u stanu mamci se uzvrpolje

a intuicija mi razdire srce.

Ona je kazna sa čokoladnim ukusom.

Miris ruma u sobi, katarza nad dalekovidošću.

Opijena sićušna, lažna plavuša i njene crvene misli.

Pa crne.

Pa beg i bacanje mamaca ajkulama sa TV ekrana.

Sloboda i duga ako skočiš preko terase.

Oslobodi se u igri sa glistama intuicije.

Crvima sumnje.

Zabaci udicu.

Ili ne možeš?

Javi se.

Olja javi se Olji kad budeš našla vremena.

Čekam te draga moja.

photo: sandzakpress.net

U najavi – reizdanje moje prve zbirke pesama u ebook formi

Davno je bilo. Ostao mi je samo jedan primerak, poprilično raskupusan 🙂 Reših da se priključim e-book svetu i sačuvam a i podelim sa drugima već zaboravljene stihove.

Zbirka je podeljena u tri segmenta: Snovi, Beleške, Mamci intuicije.

Od svih najdraža mi je promocija na Trgu pesnika u Budvi jer se ništa ne može meriti sa slučajnim prolaznicima koji zastanu i ostanu u želji da te čuju kako čitaš poeziju. Divan osećaj, kao u staroj Grčkoj sam se osećala.

Zahvalna sam Vasi Pavkoviću i Gojku Božoviću koji su prepoznali „ono nešto“ u meni i tada, u neka poštenija vremena preporučili za objavu moje stvaralaštvo.

Pre nego formiram elektronsku knjigu evo malo ilustrativno nekoliko pesama za one koje vole poeziju filozofski namrčene devojke koja ne može pobeći od svojih ipak mladih godina 🙂

ONO ŠTO SE DOGAĐA

Žene pobeđuju ili gube

zavisno od prirode svojih utroba.

A muškarci imaju kičmu.

Kada im je saviju teše ih žene umornih karlica.

Žene se uspravljaju oplođenim bedrima,

muškarci poklonom koji su sebi posejali.

Takav je poredak bez obzira na podneblje.

Jedino što može da smeta –

niko nikom da ne pruža ruku.

 

ODJECI

Pričaju mi da čuvaš

posečene, raspadnute lokne

moje kose

što je na tvojim bedrima rasla

tri godine

pre tri godine,

nek’ se raspuknu

neka ti se iz ruku izmigolje

svaka vlas

za po jednim vetrom neka ode

plavlja da se zamrsi u smeđu

a ti nemoj češljati…

 

*

Pretvaram se u slova

bez smisla

još samo uzvičnik

i možda po koji upitnik

govore

strah izražavam tačkom

od straha bežim

kroz tri tačke

jureći nalećem na

ivicu papira

budim se naglo iz sna

da ne bih pala u provaliju.

 

*

Nesanicu

dočekala

dosanica

snu

doskočila

priča

treperi

drhti

posanjali se

njih dvoje

iste noći

* * *

trčim

od nekoga bežim

i nekoga jurim

i nadam se ja

da će mog progonitelja

neko drugi stići

moj progonjeni

o meni isto sanja

sanjamo, a

sve će nas

sustići

 

 

Do reizdanja u ebook formatu lepe snove i beleške i dobru intuiciju vam želim!

original ebook izrada u epub., mobi formatima truedesign

Strpljenje

Kad udahnem…duboko…i kažem…biće sve dobro…

kad se češkam po glavi i vrtim najduži pramen…i škrgućem zubima…

onda kad mi igra desna noga…pa je prekrstim preko leve…

nedostaju meseci i godine ispred da taj udahnut vazduh sačeka…

a zna da će sve doći na svoje mesto…

strpljenje je uvek veština,

uvežbana disciplina,

spajanje sa prirodom u kojoj

kazaljke na satu ništa ne znače

već izlazak i zalazak sunca.

Istina o dimenzijama,

tačka gde vreme deformiše prostor

a duša zna više nego što razumu ikada može biti jasno.

Mir spušten na moje rame.

Blage ruke beskonačnosti.

 

 

 

Ugalj

Ćaskanje

Autor slike: Slobodan M. Dimitrijević

Jednostavno je rekao:

„Nikada nisam video lice svoje majke“,

gužvajući u šaci koprive.

Naučivši da voli mleko i breskve, sam.

Srela sam ga još samo jednom.

Gledala sam…

pahulje su se pred njim otapale na kamenu.

Vrane su oštrile krila između nas.

Razletele se kao raspršene ljuspice

presušenog uglja, potom

okupljajući se na drveću, žicama.

Čupav i beo, pas

ispod drveta je zakopavao smrznutu kost u preostali sneg.

Brinuo, bez majke,

bez igde ikoga…

Čuvao kost,

život,

i mahnuo nam repom.

 

 

 

Nojev čvor

Princ je noj

sa glavom duboko u pesku.

Nebo mu takvom ništa ne znači.

Oči su mu krišom date

pa su i sakrivene.

Sa druge strane je Trnova Ružica,

kako li je izdržala sto godina?

Učim o zbunjenosti bajkama.

Kao da su stvarnost.

Dok se baca i davi taj sukob

bajka, istina, san

tanji se i kida život.

Bez nemira pletem konopce

raznih boja, brojeći koliko sam

čvorića stvorila.

Koliko čvorova

toliko vredim.

Valjda.

Ljubav izgubljena u imenu

Šta su brakovi? I ta reč brak kako je nastala? I zašto mi nikad nije značila ništa? Čak se nekako uvek izmičem od nje. Nije potrebna. Ne želim je. Kad proleti hodnikom ja se sklonim uza zid da udari nekog drugog. Ja samo želim da živim u svetu ljubavi. Ostalo ne mora da ima ni ime. Jednom za svagda! Jezik, imena, institucije navode te da se opustiš, podrazumevaš da si nešto obavio, završio, počeo. A ljubav bi da ovekoveče. Nemoguće. Ona se svakog sekunda završava i počinje. Umiruje i trgne u stotinki. Trči neprestanu trku … Samo se menjaju oblici i dok spavaš. I dok se u snu hvataš u krevetu za nečiju ruku, ili dok se u krevetu nečije telo odmiče na drugu stranu. Svejedno. Ljubav nema ime ona je večita promena. I ko čeka brak I ko brak ima iza sebe I ko u njemu živi precrtajte tu reč! Ona baš ništa ne znači. Ima to B kao bol R kao rušiti A kao a šta ako me… K kao kraj Ljubav isto….slova je izlizaše…. Tajna i vatra uporno na kamen koja se bacaju tu su negde razmenimo ih…

Šta se desilo inspiraciji /ukratko/

Ćaskanje

Sve se svodi na komentar

Nema više tema

Sve su ispisane

Objašnjene

Preostala  je reakcija na dnevne događaje

Na strujanja stvarnosti

Na eksplozije  koje stvarnost pravi u nama

Drugi su ravnodušni

Tu je verni prijatelj

Tišina

Jer smo zanemenili pred besmislom

I

Tačka

I ona je prijatelj

Ulična bara

Ćaskanje

 

Pre nego je tadašnja država

otkupila bakin vrt –

malo polje nane sa hrizantemama u sredini

i napravila na tom mestu trotoar

ja se nisam još rodila.

 

Rodim se

i asfalt zamiriše

ispod prozora

… a nane uplakanoj baki

deda sačuvao u dve saksije.

 

Umeli su njih dvoje uvek da stvore

kuću, ružičnjak, stazu od bosiljka,

ništa nisu mogli bageri

starom obućaru što pod lampom udara đonove

duboko u noć.

 

Vraćam se kući,

njih nema,

ostao trotoar tu gde su hrizanteme

čuvale listove nane

i kakav je svet

ulegnut asfalt, rupa

posle kiša,

jedna bara

iz koje vodu pije gugutka

dok je mladi čekaju ispod oluka

Demanti ili političko skrnavljenje poezije

…ili pesma ne sme imati veze sa politikom, ni sa društvom, ni sa čovekom, ni sa porodicom, ni sa bebama, samo sa maskama, tužite me vešajte za ovo skrnavljenje, jer pesma mora ostati čista za onu novu grupu sisara koji će nas odmeniti

Nije tačno, svako može da vas blati po medijima, lažu kada kažu…

A donirali smo, društveno odgovorno zaposleni okreče po neki vrtić, imamo višak nezaposlenih ali im uplaćujemo staž redovno, poslujemo, reklamiramo se ali PR menadžeru malkice dugujemo, pa medije ne vodimo dovoljno često u kafanu, nekad je bilo dovoljno piti sa urednikom duboko u noć…

Sada neke kartice, zlatne kartice nisu dovoljne, oni primaju svih boja, dok oni stari novinari, oni se opijaju sami, jer nemaju gde da pišu i rade i sad nema ko da nam objavi ni demanti u koji se veruje jer se medijima ne veruje, klevete su kao jutarnje kafice koje ispijaš u kafani po pljusku, ma i šta će nam demanti i društveno odgovorno kad iza kulisa više niko ništa ne prikriva, kulise su od praha, mi smemo bilo šta, nikog se ne tiče, vrtimo se, valjamo se u novcu kao u blatu i dok se smejemo zubi su nam crni od tog blata tako kažu – lažu ali nema potrebe da demantujemo, ionako nama je bolje, mi smo jači, mi nismo plebs, mi smo IN, mi smo sve,  tužite me vešajte, za ovo skrnavljenje jer pesma mora ostati čista za onu novu grupu sisara koji će nas odmeniti

Ono kad odustaneš

Ćaskanje

 

…kad ostaneš bez reči

…kad belina govori više od ispisanog

…Čan priče

…Zen

otpustiš sve to o šta si se udarila i pomodrela

otpustiš nagon da pokušaš još jednom

…nek ide …nek idu…ma neka se… !

daš sebi otkaz u borbi…

ali šta sa trpljenjem?,

ali šta sa nagomilanim trenutnim životom?

…ono kad odustaneš da osećaš

jer si u bezosećajnoj mašini …

i sama sam belina ili

žvrljam puno ali sam žvrljotina

kao da to nisam ja

…ono kad odustanem

a nisam sigurna

u sebe i svoju odluku

 

 

Itekako su ovo tvoje smicalice…

Ćaskanje

 

Imali smo tvoju ruku

za češljanje zamršene kose

i nikada nas nije čupalo,

i da je bolelo ne bi zaplakali jer smo gledali u tvoje nasmešeno lice.

Tamo si ostavljena u nepoznatim kućicama za zvezde

a ja sanjam da su zvezde nekad zle

i da magnetna polja ne postoje za tebe, tamo.

 

Sve što mi je i nedostajalo više ne nedostaje.

Kad si ga krišom spakovala u moj um?

Sve si meni ostavila!,

prevaratkinjo sa pesmama,

opaka vatro istine bez koje sam bila prazna

itekako su ovo tvoje smicalice…

ova odurnost sveta koji si namagnetisala

da ga usisaš i odstraniš

povedeš sa sobom

na leđima imaš sigurno par zlica zvezdanih i nas da spasavaš želiš

čula sam te noćas!, čula!

Sigurna sam, mirna sam

jer nisi odustala ni kad si sa planete sišla.

 

A ja ću sesti na onaj naš moto bajk

i voziću autoputem tri noći da ti dokažem

da nisi bili u pravu da to neću izdržati.

Iako si ti ta koja je dobila opkladu

života.

Nebo lakmus

Ćaskanje

 

Šuška se da su oblaci deo eksperimenta

kakva je to krađa poezije

skrnavljenje praistorije

padaju prašine a ne kiše

gde sam se ja to našla,

gde su one šetnje kroz šume sa psima

pune mira koje su me učinile mudrom?

Udahnula sam davno jedno jedinjenje, zvali su ga vazduh

i rekli su mi da sam tada počela život uz malo plača

majka je čak pokušala da mi obeća dobar život!

Sada nebo traži izgubljeno sunce, jurcaju se tako oni

i ja bih pobegla a kamoli zvezda!,

kažu hoće da eksplodira pa i ja hoću!,

blizu baze su kiseli okeani

a nebo nas meri kao lakmus

nismo nedužni

ima nečeg lopovskog u inteligenciji

sujeta malog džeparoša

što čeprka po pogrešnim dimenzijama

ne umemo da objasnimo ni šta je vreme

a bičujemo volane da jašemo autoputeve kao imperatori

poskupelo je trajanje, dobrota i duša

dok zlata ima ali

pa šta?

Nije to vazduh, čovek i šuma

nije to nebo, zvezde i mesec

nije to obećanje koje jedna majka može da ispuni.

To je nemoć.

Samo zlata ima…ali

pa šta?

 

Mala /čudni terijer/

Ćaskanje

Moj pas i ja

malo spavamo

lajemo histerično rano izjutra dok ne izludimo naselje

retko se češljamo jer to ne volimo, čupa!

Moj pas i ja imamo istu boju dlake i očiju samo nam se njuške razlikuju

pas nanjuši neprijatelja, ja ne

pas me upozori na vreme,

ne samo što mu je to terijerski instinkt,

već što me čuva,

stalno osluškuje,

uši su radari kakve ni Tesla ne bi osmislio

i taj dubok, prodoran pogled u oči –

satima moj pas i ja se gledamo

satima …

tada verujem da sam boginja i da sam dotakla svemir

srce se potpuno zagreje do temperature sunca

neka viša inteligencija čini da dok me gleda

ja sve razumem šta moj pas razmišlja

i učim kako se čuva ono što voliš

Uspori napetog goniča

Razmrsi mrežu u glavi.

Uspori napetog goniča.

Nasmeši se strahu , zbuni ga.

Kiša pada ravno danas.

Budi vetar koji neće doći.

Da je Godo bio povetarac, da li bi ga čekali?

Jedna misao samo moja, danas je za mene šok.

Kao san koji ne želiš da pamtiš.

A preokrenuće ti život.

Tačka u koju sam sva stala.

Nikad manja.

Samo mi rastu uši kao u zeca.