Olja Ristić

Članci označeni sa „Danijela Nenadić“

Lubenica bez snova, kratke priče Danijele Nenadić, IK Slovopres

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

 Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja koje prepoznajete i iz svojih života, a ona ih je sačuvala od zaborava, sa druge strane vas „preseče“, priča – životna ali teška sudbina, tužni motiv, istina, ponekad i do suza.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

Izdvojila bih nekoliko meni upečatljivih uvoda: „Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“ (priča „Zadržavanje strasti“). Zatim, „Jebeš ti ovaj život“, ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvesta trideset i trista osamdeset pet kilometara, on me je napuštao. Bio je to čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku“ (priča „Dorćolac“). Ova priča o ocu  se meni posebno dopala.

Dorcolac

Takođe, izdvojila bih emotivno najsnažniju pripovetku „Mleko ljubavi“, o Jeli sa Dinare. „Njene krave su blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće.“ A život nažalost nekada spali svu ljubav, zemlju, imetak, sećanja. „Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače. Jače, do neba. Jače, da javi da više živih u tom selu nema.“  

Mleko ljubavi

 O slobodi i besmislu života bez prave ljubavi protežu se poruke kroz nekoliko priča ali mi je najsnažniji lik koji nosi tu poruku „Šareni“.  U toj priči zadivljujuća je metafora sa pticama, koje su zastupljene u većini pripovedaka. „Tvrdio je da se ptičiji život nimalo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalni prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebonovine. Kad bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Nijedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.“

Sareni

Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Poseban je dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Iako je ovo prva knjiga i autorka je izabrala formu kratke priče, uočava se u novelističkom pripovedanju i formatu priče „Kako sam matičaru rekla NE“ da je autorka možda mogla sačuvati i nastaviti tu tematiku kao roman. Verujem da ćemo od nje, dočekati  i romaneskno štivo.

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

I za kraj, pored uvodne, meni jedne od omiljenih priča „Đumbir devojka“ tu je i priča o Čoli, ali te dogodovštine ostavljam čitaocima da sami otkriju. Neka nas na Čolu podseti spot na kraju teksta.

PS: Draga Danijela, izvini,  ižvrljala sam ti knjigu sa zadovoljstvom, emocijom na emociju ukrstih mačeve i olovku 🙂

cv

Advertisements

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake